Ljubodrag Duci Simonović: Olimpijske igre – Mit i stvarnost

26. јун 2012. at 19:11 3 коментара

Ljubodrag Duci Simonović
E-mail:comrade@orion.rs

Preuzmi tekst:
Olimpijske igre – Mit  i  stvarnost

 OLIMPIJSKE IGRE – MIT  I  STVARNOST

Antičke olimpijske igre

Olimpijska religija bila je religija Ahajaca koji su sa severa prodrli na prostore Grčke i pokorili egejske narode. Bogovi pokorenih naroda bili su ženskog roda i živeli su pod zemljom (htonički bogovi), za razliku od  bogova osvajača koji su bili muškog roda i koji su prebivali na Olimpu (svetlosni bogovi). Kultovi posvećeni olimpijskim bogovima postaju način nametanja patrijalhalnog poretka starosedeocima i način njihove duhovne kolonizacije.

U helenskom svetu gotovo svaki grad imao je svoja takmičenja posvećena bogu koji je bio zaštitnik grada. Najvažnije igre koje su imale panhelenistički karakter bile su: olimpijske igre (održavane su u Olimpiji na Peloponezu u čast Zevsa – vrhovnog boga i boga rata); pitijske igre (održavane su u Delfima, gde je bilo čuveno proročište, u čast Apolona Pitijskog, trajale su tri dana a takmičenja su bila gimnastička, jahačka, na kolima i muzička); istamske igre (održavane su u Istmu na korintskoj prevlaci u čast Posejdona, svake treće godine u aprilu, Pindar ističe gimnastička i konjanička takmičenja, Platon je bio jedan od pobednika na igrama), i nemejske igre (održavane su u Nemeji, pokrajini Argolida na Peloponezu, svake treće godine u junu). Pored njih, postojala su Eginska takmičenja u čast Here, Arkadska i Likejska u čast Zevsa, zatim Korintska, Atinska, Eleusinska, Maratonska, Beotska…

 Olimpijska takmičenja u čast Zevsa održavala su se početkom svake pete godine. Prema tvrđenju Pausanije, osnovao ih je legendarni kralj Oksil. Mesto na kojem su se održavala takmičenja bilo je blizu reke Alfeja pod brežuljkom koji je bio posvećen Zevsu (po nekima Zevsovom ocu Kronosu). Igre su se održavale u leto u doba uštapa. Rukovodioci igara zvali su se helanodikai (helenske sudije). Bilo ih je desetoro.

O prvim vekovima od „zvaničnog“ uspostavljanja olimpijskih igara (776. godine pre nove ere) nije sačuvan ni jedan pisani dokument. Na kraju V veka p.n.e. helenski filozof i sofist Hipija iz Elisa sastavio je listu olimpijskih pobednika koju će, sto godina kasnije, nanovo obraditi i korigovati Aristotel. Detalji sa prvih olimpijskih igara nisu sasvim pouzdani. Olimpijske igre počinju da se broje od 776. godine jer su od tada počela da se zapisuju imena pobednika. Poslednje olimpijske igre organizovane su 394. godine nove ere, što znači da je održano 293 olimpijskih nadmetanja.

O najstarijim takmičenjima svedoči Homer. U „Ilijadi“ (XXIII.257-897.) on opisuje nadmetanje junaka na Trojanskom polju, a u „Odiseji“ (VIII.100-265.) prikazuje igre na dvoru feačkog kralja Alkinoja. Kod Homera ima i drugih opisa i podataka, na pr.“Ilijada“ XXIII. 630. i dalje, kao i XXII 164. O nadmetanjima govore i Hesiod u „Poslovi i dani“, Pausanija, Herodot, Tukidid, Isokrat, kao i rimski pesnik Vergilije u „Eneidi“ sledeći Homera.

Osnovni razloga zbog koga je, pretpostavlja se, došlo do povezivanja telesnog takmičenja sa religioznim festivalima je taj što su Grci bili veoma antropomorfni u shvatanju bogova i smatrali su da će ono što njima samima čini zadovoljstvo (muzika, drama ili telesni agon) pričinjavati zadovoljstvo i bogovima. Postoji mišljenje da su borbe organizovane kao oblik posmrtnih svečanosti sa kojima se duše ratnika šalju bogovima – običaj koji je prisutan i kod drugih ratničkih naroda. To odgovara prvobitnom osmogodišnjem ritmu organizovanja olimpijskih igara koji se zasniva na verovanju da se svake osme (kasnije četvrte) godine duše umrlih pojavljuju na svetlosti.  Često se preteruje u isticanju povezanosti između telesnog agona i religioznih rituala. Homerovo prikazivanje borbi pokazuje da takva povezanost nije postojala u vremenu koje je on opevao u svojim delima. Igre o kojima on govori u „Ilijadi“ su deo pogrebnih svečanosti čiji je smisao da se zaostavština mrtvog Patrokla, Ahilovog prijatelja i saborca, podeli između najistaknutijih ratnika. Mnogi grčki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim festivalima. Primer su pohodi Aleksandra Makedonskog na kojima su u devetnaest slučajeva održani atletski susreti i to sve radi zabave trupa, s izuzetkom jednog koji je bio deo pogrebnih svečanosti. Očigledno je, kada se imaju u vidu borilačke discipline koje predstavljaju svojevrsni „vojnički višeboj“, da je priprema za rat izvorište takmičarskog duha olimpijskih igara. Borba između ratnika i u tom kontekstu ratnički turniri su sastavni deo sticanja borbene gotovosti, ali i oblik borbe za prestiž između aristokratskih prorodica, rodova i gradova.

 Smatra se da je uspostavljanju olimpijskih igara doprinela „eksplozija“ stanovništva u Grčkoj, što je dovelo do iseljavanja i kolonijalizacije primorskih prostora u Mediteranu. Pored jezika, religija je bila glavna spona koja je povezivala Grke. To je osnovni razlog što su veliki religiozni festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima, Delosu, Epidaurusu, Nemei i Istamu Korintskom) dobili na značaju upravo tokom ili neposredno nakon perioda kolonizacije. Oni su privlačili posetioce iz svih krajeva helenskog sveta, počevši od južne Francuske pa do Crnog Mora. Za neke je to bio svojevrstan oblik hodočašća; za druge, način potvrđivanja pripadnosti helenskoj civilizaciji. Nakon mnogih vekova, većina je dolazila da bi uživala u velikom događaju.

Učešće na igrama bio je dozvoljeno slobodnim Helenima koji nisu bili osuđivani i koji nisu uvredili bogove, a kasnije Makedoncima i Rimljanima. Pripadnici drugih naroda mogli su da prisustvuju igrama kao gledaoci. Udatim ženama bio je zabranjen pristup pod pretnjom smrtne kazne. Jedino su devojke i sveštenice hrama Zevsa Olimpijskog mogle da posmatraju nadmetanja, ali ne na samom stadionu, nego blizu njega. Pristup su imale jedino Demetrine sveštenice da bi krunisale pobednike. Demetra je bila sestra Zevsova i boginja plodnosti. U čast Demetre održavale su se, na Eleusinskom svetilištu u Atini, „velike misterije“ koje su počinjale krajem septembra i trajale devet dana. Mesec dana pre njihovog održavanja bilo je proglašeno „sveto primirje“ (ekeheiria) koje je bilo obavezno za sve grčke države.

 Takmičari su morali stići na mesto takmičenja mesec dana pre njegovog početka i bili su dužni da vežbaju i pripremaju se za takmičenja barem deset meseci. Tek kada su ispunili te uslove, i dokazali da nisu kažnjavani i da nisu uvredili bogove, mogli su da polože zakletvu da će strogo poštovati pravila takmičenja. Kršenje zakletve povlačilo je za sobom velike novčane kazne. U ranom periodu na igrama učestvuju najbolji borci kao predstavnici svojih gradova-država (polisa) koje su bile u stalnom ratu. Kasnije, na igrama učestvuju profesionalni borci koji se pojavljuju kao najamnici bogatih darodavaca koji nastoje da obezbede svoj prestiž, ali i prestiž svojih država.

 Što se tiče atletskog programa i njegovih pravila, oni su bili bezuslovno prihvaćeni u čitavom grčkom svetu. Činjenica da su olimpijski program i pravila preživela nepromenjena više od hiljadu godina objašnjava se mogućim uticajem religije, budući da su ceremonijali posvećeni božanstvima izuzetno konzervativni. Jedna od najvažnijih karakteristika antičkih olimpijskih igara je njihov veoma ograničeni program. Olimpijski program sastojao se iz sledećih takmičenja: trka konjanika i trka kočija (zaprega sa dva i sa četiri konja); tri borilačke discipline: boks, rvanje i pankration; trke na 200 i 400 jardi (jarda = 90cm), dugoprugaška trka i trka pod oružjem; petoboj (pentatlon) koji se sastojao u bacanju koplja, diska, skoka u dalj, trke na 200 jardi i rvanja. Na nekim takmičenjima bila je pridodata i trka na 800 jardi. Inače, ovaj program je važio kako za odrasle, tako i za takmičare u momačkom uzrastu. Godine 776. postojalo je takmičenje u trčanju, a 720. uvodi se takmičenje u rvanju. Takmičari su bili goli. Godine 708. organizuje se takmičenje u pentatlonu. Godine 648. uvode se trke kolima, u trospregu ili četvorospregu. Od 520. godine uvodi se trčanje u punoj ratnoj opremi, tj. sa štitom, kacigom, oklopom i kopljem. Pored uobičajenih disciplina, organizovane su i hoplomahije – borbe s oružjem, poput onih na bojnom polju. U V veku uvode se i nadmetanja u duhovnom stvaralaštvu, posebno u govorništvu i muzici.

Prvog dana igara podnošene su obredne žrtve i vršen pregled takmičara i konja; drugog dana održava se nadmetanje dečaka; trećeg dana odvija se takmičenje odraslih; četvrtog dana na programu su trke sa kolima i pentatlon; a petog dana prinose se žrtve od strane pobednika i organizuju gozbe. Uistinu, tok događaja nije sa sigurnošću utvrđen. Broj takmičara nije bio stalan. Žrebom je određivano kojim će redom takmičari nastupiti. Takmičenje se odvijalo po parovima. Pobeđeni je otpadao od daljeg takmičenja koje se nastavljalo sve dok ne bi ostao jedan (konačni) pobednik. U složenim takmičenjima kao što je pentatlon, pobednik je onaj ko je postigao pobedu u najvećem broju disciplina.

Na prvim olimpijskim igrama nije bilo određeno starosno doba takmičara. U početku se radilo o odraslim osobama, a od 37. olimpijskih igara dozvoljeno takmičenje dečaka, ali su se oni odvojeno takmičili. U Pindarovo vreme dečaci nisu redovno mogli da uzmu učešće u pankrationu (rvanje i pesničenje), a ni u pentatlonu. Stariji Heleni su se nadmetali na instrumentima (gitara, frula). Inače, na početku takmičenja nastupali su gimnastičari i konji. Pobednik nije bio vozač ili jahač, nego vlasnik konja. Ponekad su vlasnici nastupali i kao vozači, kao što je to uradio Herodot Tebanac ili Alkibijad.

Nakon završetka borbi rukovodioci takmičenja (agonoteti) su pred gledaocima i takmičarima objavljivali imena pobednika. Pobednik je kao svoju domovinu mogao da označi bilo koje mesto. Dešavalo se da pobednik izabere neki drugi grad umesto svog zavičaja. Uzroci su bili seobe, politički razlozi, ali i obećana nagrada nekog grada ako ga pobednik proglasi za svoj zavičaj. Imena pobednika ispisivana su na kamenim stubovima (stelama) ili na papirusu. Još na mestu pobede pobednika bi njegovi prijatelji i zemljaci u suton pratili kući sa poklikom: „Zdravo, pobedniče!“ Ako u međuvremenu nije bila ispevana ni jedna pesma za njega, pevali su mu starinsku epinikiju pesnika Arhiloha prateći ga do Zevsova žrtvenika gde je on prinosio žrtvu. Nakon žrtvenog obreda organizovana je gozba. U domovini, pobednika su očekivale mnogo veće počasti. Njegov povratak bio je najveći praznik. Čitav grad je učestvovao u proslavi. Gozba, muzika i pesme u čast pobednika davale su proslavi obredni značaj. Obično su roditelji ili prijatelji zamolili viđenijeg pesnika da, zbog naklonosti ili za novac, ispeva epinikiju. Epinikije su pevane grupno i to ne samo u svečanoj povorci, već i na gozbi. Ponekad bi grupa prijatelja pevala pred kućom pobednika, kao što je to bio slučaj sa svatovima. Te svečanosti su se obnavljale i povodom prazničnih dana.

Takmičenja se razlikuju po mestu gde su se održavala, po vremenu kada su se održavala i po nagradama koje su se dodeljivale pobednicima. Na najstarijim narodnim takmičenjima nagrade su bile neki vredan predmet (iskovani pehar, lepo izvezena kabanica ili haljina, hiton, nekad običan venac), ali i  ono što je bilo najvrednije iz ratnog plena, jer su se nadmetanja priređivala u čast junaka. Kasnije, kada su nadmetanja poprimila panhelenistički karakter, nagrada pobedniku bila je maslinov, lovorov, peršunov ili od borovih iglica ispleteni venac. Poznato je da su grančice masline ili lovora nošene u obrednim svetkovinama. Na olimpijskim igrama pobednici su dobijali maslinov venac jer je u olimpiskom svetilištu rastao Zevsov gaj od samih maslina. Pindar u trećoj olimpijskoj odi govori o Heraklu, mitskom osnivaču olimpijskih igara, i njegovom putu u zemlju Hiperborejaca odakle je doneo maslinu, zasadio je u Olimpiji i odredio da maslinov venac bude nagrada pobedniku. Solon je propisao nagradu za pobednika na istamskim i na olimpijskim igrama. Prvi je imao da dobije sto, a drugi petstotina drahmi. Kada se ima u vidu „teškoća kojom se novac pribavljao“ (Plutarh), kao i to da je jedna drahma odgovarala vrednosti jedne ovce (pet drahmi odgovaralo je vrednosti vola), može se steći predstava o pravoj vrednosti nagrade. U rimskom dobu, pobednici su osim venaca dobijali i grančicu palme. Godine 540. prvi put se dopušta mogućnost da se pobedniku na olimpijskim igrama podigne drveni kip, portretnog oblika, i to tek nakon postizanja tri pobede.

Antičke olimpijske igre ukinuo je vizantijski imperator Teodosije I 394. godine n. e. u ime hrišćanstva. Zgrade i hramovi u Olimpiji su razrušeni, a monumentalna statua Zevsa u sedećem položaju (visina 12, 27 metara, sa postoljem 13, 30 metara), izgrađena od slonovače i zlata, prebačena je u Konstantinopolj gde je 475. godine nestala u požaru.

Nastanak modernih olimpijskih igara

Moderni olimpizam nastao je kao poseban (ne i zaseban) i relativno celovit duhovni pokret krajem XIX veka. Njegova priroda uslovljena je prirodom kapitalističkog društva, kao što je priroda antičkog olimpizma bila uslovljena prirodom helenskog robovlasničkog društva. Moderna olimpijska filozofija, olimpijski pokret, kao i sama praksa modernog olimpizma, nemaju izvorište u Kubertenovoj olimpijskoj misli: svi bitni elementi olimpizma bili su stvoreni pre nego što je Kuberten inicirao organizovanje olimpijskih igara kao međunarodnog sportskog takmičenja i proglasio olimpizam za najvišu i jedinu pravu religiju.

Olimpijski pokret nije nastao na temelju razvoja sporta, već pod uticajem duhovne klime koja je vladala u Zapadnoj Evropi u drugoj polovini XIX veka koja je rezultat više faktora. Reč je, pre svega, o industrijskoj revoluciji, koja je započela u XVIII veku da bi svoj puni razvoj doživela krajem XIX veka, koja je bila osnov za izgradnju mita o „neograničenim mogućnostima razvoja nauke i tehnike“ na kome se zasniva olimpijski „progres“ – čija je bit izražena u poznatoj maksimi citius, altius, fortius. Zatim, o razvoju monopolističkog kapitalizma i institucionalizovanju novih centara ekonomske i političke moći koji nastoje da čitavo društvo zauvek podrede ostvarivanju svojih interesa. Na udaru su se našle demokratske institucije, koje su nastale kao rezultat političke borbe naprednog građanstva i radništva, i u tom kontekstu sve veći značaj dobija stvaranje novog totalitarnog mehanizma vlasti koji će biti ekskluzivno političko sredstvo u rukama buržoazije. Nova bogataška „elita“ teži da stvori takvu univerzalnu i globalnu ideologiju koja će da sledi progresistički duh novog vremena i koja će po svojoj prirodi biti analogna onoj koju je imala aristokratija u srednjem veku u vidu hrišćanstva. Radi se o nastojanju da se ukloni emancipatorsko nasleđe antike, hrišćanstva, renesanse, prosvetiteljstva i Francuske građanske revolucije, da se „koriguje“ liberalistička doktrina, da se zatre socijalistička (komunistička) ideja i da se uspostavi neposredna duhovna dominacija buržoazije nad sve brojnijim i klasno svesnijim radništvom. Sport, kao otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva kapitalističko društvo u „čistom“ obliku („čovek je čoveku vuk“ i „borba svih protiv svih“), postaje idealno sredstvo za  militarizovanje vladajuće klase i za pacifikovanje (depolitizovanje) radništva i njegovu duhovnu integraciju u vladajući poredak. Institucionalizovanjem sporta, krajem XIX veka, stvoren je mehanizam koji će postati glavna „ideološka policijska snaga“ (Hoč/Hoch) buržoazije za „uspostavljanje reda u glavama ljudi“ (Kuberten) uništavanjem njihove kritičko-menjalačke svesti i stvaranjem karaktera lojalnog i upotrebljivog građanina.

Kubertenovo nastojanje da „obnovi“ olimpijske igre predstavlja sled doktrine koja u sportu vidi oruđe vladajuće klase za ostvarivanje njenih političkih i ekonomskih ciljeva. Izvorna intencija Kubertenovog olimpizma (koji je samo jedna od olimpijskih ideja koja je nastala u XIX veku) je korišćenje međunarodnog sporta kao sredstva za izazivanje promena u francuskom školskom sistemu (poput onih koje je Tomas Arnold/Thomas Arnold uveo u engleske javne škole) koje će omogućiti da se od buržoaske mladeži stvore nove falange koje će obezbediti kolonijalnu ekspanziju Francuske. „Povratiti kolonijalnu slavu Francuske!“ („Rebronzer la France!„) i „Obogatite se!“ („Enrichissez vous!„) bili su pokliči sa kojima je Kuberten, sa govornice Sorbone, nastojao da pokrene francusku buržoaziju u nove kolonijalne pohode. U izvornom smislu olimpijska ideja ima u vidu takmičenje Francuske sa „civilizovanim nacijama“, pre svega sa Engleskom koja je, kao vodeća kolonijalna sila, bila za Kubertena neprikosnoveni uzor. Krajnji cilj „mirnodopskog“ takmičenja na sportskom polju bio je duhovna integracija najmoćnijih država Zapadne Evrope radi uspešne kolonijalne ekspanzije. Ono što je olimpijskoj ideji, čiji je predstavnik Kuberten, omogućilo da postane globalna duhovna moć je to što se pojavljuje kao ideološka perjanica imperijalizma. Međunarodni sport se „pretopio“ u olimpijski pokret putem kolonijalne ideologije, a ne na temelju nastojanja nacija da međusobno sarađuju. Moderni olimpijski pokret nije nastao kao rezultat angažovanja naprednih snaga sveta radi duhovnog ujedinjavanja čovečanstva na humanističkim osnovama, već kao rezultat angažovanja evropske aristokratije, vodećih kapitalističkih i vojnih krugova koji nastoje da dođu do novih sirovinskih i energetskih izvora, jeftine radne snage i novih tržišta. Interesi evropskog kapitalizma čine izvorište „olimpijskog internacionalizma“ – evropska kolonijalna ekspanzija motor je koji pokreće Kubertenov olimpizam i daje mu pravac. On je bio i ostao jedan od oslonaca kapitalističkog globalizma koji se u raznim oblicima i sa raznim protagonistima pojavljuje u modernom dobu. Olimpijski „misionari“ dobijaju zadatak da učine ono što nije pošlo za rukom katoličkoj crkvi kao dominirajućoj duhovnoj sili Zapada: da izvrše duhovno kolonizovanje sveta. Olimpizam je prvi duhovni pokret u istoriji koji je dobio globalnu dimenziju – postajući vesnik globalnog kapitalističkog totalitarizma. On je jedan od nosećih stubova današnjeg (američkog) „novog svetskog poretka“, kao što je bio jedan od duhovnih oslonaca fašističkog „novog poretka“, ili novog kolonijalnog poretka koji je, krajem XIX i početkom XX veka, Kuberten nastojao da uspostavi. Koristeći se Hočovom formulacijom, moglo bi se reći da je olimpizam globalna ideološka policijska snaga protagonista „novog svetskog poretka“, dok je olimpijski pokret svojevrsna „internacionala“ kapitala i vodećih grupa političke moći, koja je otelotvorena u MOK-u i drugim tzv. „međunarodnim sportskim asocijacijama“, sa kojima se nastoji ukloniti međunarodni pravni poredak i uspostaviti globalni totalitarizam. Analiza olimpizma nas upućuje na sledeći zaključak: onaj ko vlada svetom – vlada olimpijskim pokretom. U tom kontekstu maksima „važno je učestvovati“ (koja se pripisuje Kubertenu) znači: važno je igrati po pravilima koja diktiraju gospodari sveta i dići ruke od borbe za slobodu. Neka jači vladaju, a slabiji neka im se pokore – to je suština  olimpijske poslanice.

Moderni olimpizam ne proističe iz određene religije ili kulture, već je otelotvorenje „mondijalističkog“ duha imperijalizma u „čistom“ obliku i kao takav obračun s tradicionalnim religijama, nacionalnim kulturama, slobodarskim duhom, kritičkom svešću i umom. Nije slučajno što Međunarodni olimpijski komitet nije postao stecište slobodarski opredeljenih umetnika i filozofa, već zemljoposednika, oficira, bankara, industrijalaca, birokrata, i što su njegove vodeće ličnosti bili članovi ili neskriveni simpatizeri fašističkih partija i pokreta. Kubertenovo pozivanje na iskasapljenu i idealizovanu helenističku kulturu samo je maska sa kojom se nastoji pribaviti „kulturni“ legitimitet socijalno darvinističkom i progresističkom principu na kojima se temelji kapitalističko društvo, koji su otelotvoreni u sportu. Ideja o „obnavljanju antičkih tradicija“ pala je na pogodno tle budući da su se mnogi pripadnici evropske humanističke inteligencije, razočarani  vladajućom duhovnim klimom, okrenuli ka antici nastojeći da u idealizovanoj slici helenske civilizacije pronađu duhovno okrepljenje i podršku za svoja humanistička stremljenja. To je jedan od osnovnih razloga što Kubertenov mitološki i prokrustovski odnos prema antici nije naišao na otpor građanske filozofske i istoriografske misli. Istovremeno, okretanje ka antici postaje način obračuna s idejom budućnosti koja se razvija na temelju Marksove kritike kapitalizma i njegove socijalističke (komunističke) doktrine. Klasicistička „odbrana humanizma“ postaje odbrana uspostavljenog poretka. Pored toga, „borba za obnavljanje“ antičkog duhovnog nasleđa postaje sastavni deo borbe između najrazvijenijih zemalja Evrope da se prikažu kao legitimni naslednici helenske kulture, duhovne kolevke moderne evropske civilizacije, i na taj način obezbede duhovno vođstvo. Sukobi između najmoćnijih kolonijalnih metropola oko podele kolonijalnog plena i borba za dominaciju na evropskom prostoru (u tom kontekstu poraz Francuske u ratu sa Pruskom) bili su dodatni motivi zbog kojih je Kuberten insistirao na korišćenju sporta za razvoj borilačkog duha kod francuske buržoaske mladeži. Prihvatajući socijalno darvinističke zakone kao neprikosnoveni osnov razvoja društva, Kuberten odbacuje pacifizam kao temelj uspostavljanja odnosa među narodima (rasama) i proglašava rat za neminovnu (i dobrodošlu) sudbinu čovečanstva. Moderne olimpijske igre nisu zamišljene kao „svetkovina posvećena miru“, već kao „sveto primirje“ (la trêve sacrée) tokom koga će neprijateljske strane privremeno odložiti oružje da bi iskazale potpunu pokornost belicioznom duhu koji vlada svetom.

 Kuberten pronalazi „kulturno“ nadahnuće za svoj olimpizam na svetskim industrijskim izložbama (poput one koja je 1889. godine održana u Parizu), u kojima je video spektakularni izraz globalizacije kapitalizma – što će postati izvorište  olimpijskog spektakla – kao i na militarističkim ceremonijama i drugim pompeznim manifestacijama vladajuće „elite“. Vojni defile, pozdravni govor najviših predstavnika vlasti i njihovo pokroviteljstvo nad manifestacijom su detalji koji će postati udarni deo olimpijskog ceremonijala. Oni nedvosmisleno ukazuju na istinu da su olimpijske igre zamišljene kao spektakularni način veličanja vladajućeg poretka i iskazivanje bezuslovne pokornosti vladajućoj moći, što znači kao par excellence politička manifestacija. Pored toga, Bruksova takmičenja na „olimpijskim poljima“ u Šropšajru ostavila su snažan utisak na Kubertena. „Svečarski karakter“ takmičenja (himna, poruke, zastave, krunisanje pobednika, nagrada za poeziju itd.) postaće jedna od osnovnih karakteristika olimpijskih igara. Ovome treba dodati i značaj koji će, preko engleskog duhovnog uticaja na Evropu i Ameriku, dobiti lik engleskog gentlemana na formiranje prototipa „internacionalnog“ sportiste koji je simbolično otelotvorenje aristokratskih ideala u razvijenom kapitalizmu i kao takav nosilac fair-playa koji će postati internacionalni kodeks „civilizovanog ponašanja“ u sportu.

 Ko je bio Pjer de Kuberten?

„Otac“ modernog olimpizma Pjer de Kuberten (Pierre de Coubertin) rođen je 1.1.1863. godine u aristokratskoj porodici čiji su se preci, na poziv Ludviga XI, 1447. godine iz Italije doselili u Francusku i od njega dobili titulu i privilegije. Porodica je dobila ime posle 1650. godine i to po njenom najvećem posedu koji se nalazio u Kubertenu, mestu nedaleko od Versaja. U oktobru 1874. godine jedanaestogodišnji Pjer se upisuje na jezuitski koledž „Sveti Ignacije“ („Saint Ignatius“), u Parizu. Po okončanju školovanja kod jezuita, Kuberten se 1880. godine obreo u vojnoj akademiji u Sen-Siru (St. Cyr) koju će već nakon nekoliko meseci napustiti. Imajući u vidu da je Kuberten bio niskog rasta, žgoljav i imao piskav glas, može se pretpostaviti kakvom je podsmehu bio izložen u toj, inače elitnoj, vojnoj akademiji. Nakon četiri godine Kuberten se upisuje na Pravni fakultet. Ne položivši ni jedan ispit, on godinu dana kasnije prekida studije prava i počinje da pohađa „Slobodnu školu političkih nauka“ („École libre de la sciences politiques“), duhovno pribežište bogataške mladeži, koju će napustiti 1886. godine i time okončati školovanje.

Kao što je u manijakalnom zalaganju za boks i druge „muške“ sportove nastojao da pronađe kompenzaciju za svoju telesnu inferiornost, tako je Kuberten u skribomaniji nastojao da pronađe kompenzaciju za svoj neuspeh u akademskoj sferi. Po nekim procenama, Kuberten je napisao i uglavnom sam objavio preko 600 radova – koji nikada nisu privukli pažnju ozbiljnije čitalačke publike. Ako se tome doda da je Pjer od malena živeo u senci starije braće iz svoje šire porodice, može se dobiti celovitija slika o ličnim motivima koji su gonili mladoga Pjera da sa takvom strašću krene ka olimpijskim vrhovima. Nije to bio samo angažman mladog i bogatog skorojevića, zadojenog nacionalističkim duhom i kolonijalnim fanatizmom, već pre svega očajničko nastojanje da se pobedi kompleks inferiornosti što će dominirati tokom čitave njegove „olimpijske karijere“. Neki istraživači Kubertenovog života i dela, kao što je to Iv Pjer Bulonj (Yves Pierre Boulongne) (nekadašnji ataše za kulturu Francuske ambasade u Beogradu), tvrde da je Kuberten bio šizofreničar – u nastojanju da opravdaju Kubertenovu saradnju sa nacistima. U prilog toj tvrdnji navode da su Kubertenovi sin i ćerka umrli od šizofrenije. Kada se ima u vidu s kakvim gnušanjem Kuberten govori o „zavodničkom ponašanju“ devojaka i s kakvim erotskim zanosom govori o muškom telu, kao i o borbi golih mladića na antičkim olimpijskim igrama, jasno je da je „božanski baron“ imao mnogo „suptilniju“ prirodu od one koju nam nude njegovi olimpijski  sledbenici u nastojanju da sačuvaju njegov „božanski“ lik, a time i izvornu „čistotu“ olimpizma.

Mitološki odnos prema olimpizmu uslovio je i mitološki odnos prema njegovom utemeljivaču, Pjeru de Kubertenu. Bez preterivanja se može reći da su ideolozi „slobodnog sveta“, uz svesrdnu pomoć njihovih kolega iz „realnog socijalizma“, od Kubertena stvorili „novog Mesiju“ čije olimpijsko jevanđelje otkriva pravi smisao ljudskog postojanja. „Osećajući“ da Kuberten spada u krug „izabranih“, njegovi najodaniji poklonici proglasili su ga „božanskim baronom“ i napisali legendarnu biografiju u kojoj se potvrđuje njegov mesijanski karakter i opisuje njegov mesijanski (olimpijski) put. Sam Kuberten dao je značajan doprinos izgradnji njegovog „božanskog“ oreola. On je u modernom olimpijskom pokretu video „crkvu“, u članovima MOK-a „poverenike olimpijske ideje“, svojevrsne apostole olimpizma, a sebi je, kao „duhovnom ocu“ olimpijskog pokreta, namenio ulogu „vrhovnog sveštenika“ modernog olimpijskog paganizma. Sedište MOK-a postaje novi Vatikan. Kada se ima u vidu Kubertenovo nastojanje da od olimpizma stvori vladajuću (religioznu, filozofsku i naučnu) misao modernog doba koja će ljudima dati novi smisao života, jasno je da se radi o svojevrsnoj mesijanskoj misiji. Ono što daje posebnu dimenziju Kubertenu je to što se on pojavljuje kao „Obnovitelj“ („Le Rénovateur“) antičkih olimpijskih igara, što znači kao glasnik olimpijskih bogova i kao takav spona koja povezuje helensku s modernom civilizacijom.

Mit o Kubertenu zasniva se na tvrdnji da je Kuberten posvetio svoj život stvaranju „boljeg sveta“ u kome će vladati „mir“ i „saradnja među narodima“, i da je zbog toga „obnovio“ antičke olimpijske igre i udahnuo im „novi“ duh. Ako je to tačno, postavlja se pitanje zbog čega su dela Pjera de Kubertena – čija pisana zaostavština iznosi preko 60 000 stranica – gotovo nepoznata javnosti? Kako je moguće da u najvećem broju zemalja, u kojima je na pompezni način proslavljena stogodišnjica osnivanja olimpijskih igara, nije objavljen ni jedan redak iz Kubertenovih spisa? Da stvar bude bizarnija, glavni cenzori Kubertenovih dela su zvanični „čuvari“ njegove olimpijske ideje. Najvažniji razlog za ovakav odnos olimpijske gospode prema „božanskom baronu“ je taj, što se Kuberten u svojim najvažnijim delima pojavljuje kao militantni predstavnik evropske buržoazije koji razrađuje strategiju i taktiku obračuna s radnim „masama“, ženom i „nižim rasama“. Kubertenovi olimpijski spisi su političke lekcije vladarima sveta kako da se, upotrebom sporta i telesnog drila, efikasno obračunaju sa slobodarskom borbom potlačenih i uspostave globalnu dominaciju. To je jedan od osnovnih razloga što gospodi iz MOK-a, kao i gospodi iz nacionalnih olimpijskih komiteta, ne pada na pamet da, ni nakon šest decenija od njegove smrti, objave Kubertenova sabrana dela, već podmeštaju javnosti izvode iz njegovih spisa u obliku „Izabranih tekstova“ („Textes choisis„) iz kojih je izostavljeno gotovo sve ono što ukazuje na pravu prirodu njegove olimpijske doktrine. Kada se ima u vidu da je Kuberten otvoreno tvrdio ono što građanski ideolozi po svaku cenu nastoje da prikriju, da je kapitalizam nepravedan poredak, postaje jasnije zbog čega građanska teorija sistematski „zaobilazi“ Kubertenova dela.

 Što se tiče toliko isticane teze o „nepolitičnosti sporta“, i po onima koji glorifikuju olimpizam i njihovog „osnivača“, prava „veličina“ Kubertena nije u tome što je doprineo razvoju sporta, već što je od sporta stvorio „sredstvo za uspostavljanje mostova saradnje među narodima“. Kubertenov olimpijski angažman postaje simbol „politike mira“, a on  – „političar mira“. Kada se to ima u vidu, može se bolje razumeti zbog čega su građanski teoretičari izbrisali iz Kubertenove biografije poslednju dekadu njegovog života u kojoj se Kuberten otvoreno pojavljuje u ulozi reklamnog agenta nacističkog režima, i zbog čega je jedan od najpoznatijih kubertenologa Iv Pjer Bulonj proglasio Kubertena „šizofreničarem“ – da bi „objasnio“ njegovu slepu odanost nacistima i oduševljenje Hitlerom. Očuvati mit o „Kubertenu mirotvorcu“, koji je bio fanatični zagovornik autoritarizma i kolonijalizma, nemoguć je zadatak koji stoji pred ideolozima olimpizma. Stoga je jedna od glavnih preokupacija kubertenologa da zaštite olimpijski mit od samog „oca“ modernih olimpijskih igara: da bi sačuvali „verodostojnost“ kopije, „nastavljači“ uništavaju original.

Polazeći od istih onih kriterijuma po kojima je Kuberten proglašen „božanskim baronom“ i „jednim od najvećih humanista XX veka“, i naciste bi trebalo proglasiti za „humaniste“ i „mirotvorce“. Nisu li Berlinske olimpijske igre održane „u znaku mira“ i „međunarodne saradnje“? Nije li Hitler na Berlinskim olimpijskim igrama izgovorio „čuvene“ reči: „Neka se olimpijski plamen nikada ne ugasi!“? Nisu li nacisti okončali arheološka iskopavanja antičke Olimpije, čemu je Hitler dao odlučujući doprinos sa 300 000 rajhs maraka? Nije li Hitler dao nalog svom arhitekti Albertu Šperu (Albert Speer) da izradi projekt najvećeg olimpijskog stadiona na svetu koji će moći da primi 400 000 ljudi? Nisu li nacisti prvi organizovali nošenje „olimpijskog plamena“ iz „svete“ Olimpije do Berlina – koji je trebalo da simbolizuje organsku povezanost helenske civilizacije i fašističke Nemačke  – što će postati jedan od najznačanijih simbola olimpijskih igara? Nije li Kuberten proglasio nacističke Olimpijske igre, koje su po njemu bile „obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom“, za uzor budućim olimpijskim igrama, a Hitlera „za jednog od najvećih graditelja modernog doba“? Nije li Kuberten, kao i gospoda iz MOK-a, bezrezervno podržao naciste i poverio im svu svoju pisanu zaostavštinu sa molbom da sačuvaju njegovu olimpijsku ideju od izvitoperenja, kao i „misiju“ da zakopaju njegovo srce u antičkoj Olimpiji?

Nastojeći da pribave „humanistički“ legitimitet olimpizmu, građanski teoretičari se služe izrazima koji označavaju opšte-ljudske vrednosti koje su širom sveta prihvaćene kao najviši izazov za čoveka: „mir“, „međunarodna saradnja“, „mladost“, „zdravlje“, „progres“, „lepota“… Dominacija humanističkih ideala u olimpijskoj retorici upućuje na to da olimpijske igre nisu vrednosno neutralna pojava i kao takve s onu stranu dobra i zla. Naprotiv, sve se čini da olimpizam postane sinonim za humanizam. Tako rat između nacija na sportskom polju postaje „miroljubiva saradnja“, a najostrašćeniji zagovornici rata i fašistički zlikovci, navlačeći „svetu“ olimpijsku odoru, postaju „mirotvorci“: olimpijska mitologija  je ogledalo u kome najgore zlo dobija anđeoski lik. Olimpizam ne teži miru, već pacifikovanju potlačenih da bi se predupredila njihova borba protiv poretka koji se zasniva na tiraniji bogataške „elite“. Pod maskom „međunarodne saradnje“ na sportskom terenu se sistematski usmerava nezadovoljstvo ljudi, koje proističe iz njihovog ponižavajućeg društvenog položaja, protiv drugih nacija i postiže „nacionalna integracija“ sa kojom se „prevazilazi“ klasno ustrojstvo društva i prikriva klasna eksploatacija. Istu ulogu ima klupski sport: lige postaju institucionalizovani rat između obespravljenih i na taj način kontrolisani oblik njihovog pacifikovanja (depolitizovanja). Istovremeno, ubacivanjem najviših ljudskih ideala u olimpijsku retoriku nastoji se sprečiti da oni postanu polazište za kritiku ideje i prakse olimpizma. Tako olimpijske igre postaju, shodno „antičkim tradicijama“, simbol „mira“, iako je protagonistima te teze jasno da su antičke olimpijske igre bile „sveto primirje“ i kao takve duhovna priprema za nastavak rata – što je bio najvažniji zahtev koji je Kuberten postavio „njegovim“ olimpijskim igrama.

Interesantno je da građanski teoretičari „ne primećuju“ da u Kubertenovom olimpijskom „humanizmu“ nedostaju ideje bez kojih se ne može zamisliti moderno društvo: Sloboda, Jednakost i Bratstvo. Za Kubertena, tog „velikog francuskog patriotu“, među olimpijskim simbolima nema mesta za francusku „trobojku“, što samo govori da je moderni olimpizam obračun s emancipatorskim tekovinama modernog društva.

 Što se tiče Kubertenovog fanatičnog zalaganja da očuva „čistotu“ sporta, kao idealizovanog otelotvorenja izvornih principa kapitalizma, od pogubnog uticaja komercijalizma, od samog osnivanja olimpijskih igara bilo je jasno da je to izgubljena bitka. Od njegovog nastanka sport je deo kapitalističkog sistema privređivanja i kao takav način integrisanja čoveka u kapitalistički poredak. Ulaskom kapitalizma u završnu fazu njegovog razvoja („potrošačko društvo“) izvršena je potpuna komercijalizacija sporta: umesto nacionalnih zastava, na olimpijskim igrama dominiraju znamenja kapitalističkih firmi; umesto religio athletae, vlada duh novca; umesto „crkve“, olimpijske igre postale su „vašar“; umesto da su otelotvorenje „svetosti“ olimpijskih ideala, sportisti su „cirkuski gladijatori“; umesto da su olimpijska gospoda iz MOK-a časni „čuvari olimpijskog duha“, oni su postali beskrupulozni trgovci koji su od olimpijskih igara napravili prljavi „posao“ vredan milijarde dolara.

Kubertenovo nastojanja da u modernom dobu uspostavi merenje vremena po antičkom olimpijskom kalendaru, pretvorilo se u farsu. Iako 1916, 1940. i 1944. godine nisu  održane olimpijske igre, da se ne bi prekidao „sveti ritam“ odvijanja olimpijada ( četvorogodište koje se završava olimpijskim igrama) fantomske „olimpijske igre“ zbrajaju se sa održanim olimpijskim igrama. Zvanično, do sada je održano 29 olimpijskih igara. Uistinu, održano je 26 olimpijskih igara.

Organizovanje prvih olimpijskih igara

Kuberten je, kao i njegovi sledbenici, nastojao da stvori utisak da je on prvi, u modernom dobu, došao na ideju da se „obnove“ antičke olimpijske igre. U stvari, uspomena na antičke olimpijske igre oživela je u Evropi stotinama godina pre Kubertena, a sa njom i pokušaji da se one „obnove“. Još početkom 17.veka u Engleskoj, u gradiću Kocvoldu (Cotswold), „imućni kapetan“ Robert Dover organizuje „olimpijske igre“ kao protest protiv „zaraznog puritanizma“ koji se širio zemljom. Na programu su bila atletska takmičenja, rvanje, bacanje čekića, mačevanje, skakanje. 1849. godine doktor Bruks (W.P.Brookes) organizuje „Olimpijske igre“ („Olympic Games„) u Šrorpšajru (Shropshire) i one će se redovno održavati tokom četiri decenije. U nastojanju da internacionalizuje svoje igre, Bruks je pozvao i Kubertena, koji se već bio angažovao oko telesnog vaspitanja u Francuskoj, da oktobra 1890. godine prisustvuje njegovim „Olimpijskim igrama„. Kuberten nije krio oduševljenje sa onim što je video u Šrorpšajru. Tu se Kuberten upoznao sa ceremonijalom otvaranja igara (sportisti u koloni, marševski korak, olimpijska himna, olimpijska zastava, cveće), sa literarnim nagradama za literarne sastave o olimpijskim igrama, žena kruniše pobednika koji je na kolenima… Sve je to kasnije Kuberten primenio ili pokušao da primeni na „svojim“ olimpijskim igrama – ne pominjući da su to ideje njegovih olimpijskih preteča.

Gustav Johan Šartan (Gustav Johann Schartan), sa univerziteta Lund u Švedskoj, organizovao je u julu 1834. godine „Panskandinavske olimpijske igre“ u spomen na antičke olimpijske igre. 4. avgusta 1836. godine organizovane su „II skandinavske olimpijske igre“ u Remlosi (Rämlosa).

 Što se tiče Francuske, i tu je ideja i praksa olimpizma bila prisutna davno pre Kubertenovog „olimpijskog“ nastupa. Opat Didon (od koga je Kuberten preuzeo čuvenu maksimu citius, altius, fortius koja je bila ispisana iznad ulaznih vrata škole u kojoj je Didon predavao) i general Fevrijer (Fevrier) bili su studenti na seminaru u Rondou (Rondeaux), pored Grenobla (Grenoble), i obojica su bili lauerati „Olimpijskih igara“ koje su se u toj instituciji održavale više od 60 godina. Ferdinand Leseps (Ferdinand de Lesseps), čovek koji je projektovao Suecki kanal, 1885. godine predlaže da se uspostave „olimpijske igre“. Iste godine Žorž de Sen-Kler (Georges de Saint-Claire), „otac“ francuskog sporta, poziva na obnavljanje „olimpijskih igara“. Paskal Gruse (Paschal Grousset), bivši delegat u Pariskoj komuni za spoljne poslove i radikalni socijalista (ali nacionalista), u svojim člancima iz 1888. godine traži uspostavljanje „Francuskih olimpijskih igara“ i osniva „Nacionalnu ligu za telesno vaspitanje„. Gruse je organizovao svoje sportske manifestacije u obliku „festivala mladih“ što je, pored ceremonijala svetskih industrijskih izložbi (pogotovu „Svetska izložba“ iz 1889. godine koja je održana u Parizu), značajno uticalo na Kubertenovo uobličavanje olimpijskog „spektakla“. Kuberten ništa od toga ne pominje u svojim spisima o uspostavljanju olimpijskih igara. Kuberten je bio posebno nekorektan prema Viktoru Diriju (Victor Duruy), piscu „Istorije Grka“ („Histoire de Grecs„) iz 1887. godine. Kuberten u svojim kasnijim „razmišljanjima“ o antičkim olimpijskim igrama delimično prepisao, a zatim prepričao ono što se nalazilo u Dirijeovoj knjizi i to objavio kao sopstveni tekst! Pored toga, Kuberten je na „Svetskoj izložbi“ u Parizu, 1889, sasvim izvesno imao priliku da se upozna sa izložbom o antičkoj Olimpiji koju je, na osnovu nemačkih arheoloških iskopavanja, priredio Viktor Lalu (Victor Laloux). Međutim, ništa od toga se ne nalazi u Kubertenovim „Olimpijskim uspomenama„, niti u bilo kom njegovom osvrtu na „obnavljanje“ olimpijskih igara. Imajući u vidu navedene činjenice možemo da se složimo, mada samo uslovno, sa stavom Mekaluna da Kubertenu „ne pripada zasluga za snivanje ideje o obnavljanju olimpijskih igara, već zato što je san pretvorio u javu“. Kuberten je zbog svoje skorojevićke agresivnosti i sklonosti da krade tuđe misli i prisvaja tuđa dela postao objekt prezira u intelektualnim i sportskim krugovima Francuske. Stvari su se naročito zaoštrile nakon Kubertenovog nastupa na Sorboni, 25. novembra 1892. godine (svečanost koja je održana povodom petogodišnjice osnivanja „Union des Sports Athletiques„), u kome je u svojoj „senzacionalnoj najavi“ pozvao na ponovno obnavljanje antičkih olimpijskih igara – potpuno prelazeći preko svega što je u Francuskoj o tome rečeno. U znak protesta na Sorboni se nije pojavio čak ni Žorž de Sen-Kler, a Kubertenov poziv ni u javnosti, kao ni kod prisutnih, nije naišao ni na kakav odjek.

Koristeći svoje veze i rasipajući se novcem, Kuberten je uspeo da međunarodni skup koji je prvobitno trebalo da bude posvećen rešavanju problema amaterizma (profesionalizma) u međunarodnom sportu preobrati u „Kongres za obnovu olimpijskih igara„. Radi se o čuvenom „Osnivačkom kongresu“ olimpijskih igara koji je održan od 16-24. juna 1894. godine na Sorboni. Na njemu je doneta odluka o „ponovnom uspostavljanju“ olimpijskih igara. Atina je dobila pravo da prva organizuje olimpijske igre modernog doba, dok su Parizu pripale igre iz 1900. godine. Za predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta izabran je Demetrius Vikelas, a za sekretara Pjer de Kuberten. Ono što je zapanjujuće, kada se ima u vidu slika koja je o Kubertenu stvorena u javnosti, Kuberten nakon kongresa nije ni pomenut u anglosaksonskoj štampi! Bila je to posledica borbe između vodećih zemalja Evrope za antičko nasleđe, ali i „osveta“ zbog Kubertenovog beskrupuloznog svojatanja ideja do kojih su mnogo umniji i orginalniji ljudi u Evropi već došli. Kuberten je uspeo da „svojim“ parama plati održavanje kongresa, ali nije uspeo da kupi i evropsku javnost. Dan nakon Kongresa oglasio se „Figaro“ (od 25. juna) sa tekstom u kome je Kuberten izložen podsmehu. Navodeći da je zahvaljujući Kubertenu (njegovom novcu) u Parizu organizovan međunarodni kongres na kome su prisustvovali predstavnici svih francuskih sportskih i atletskih udruženja, kao i veliki broj predstavnika iz starog i novog sveta, list dodaje: „Kuberten nije, kao što bi se to očekivalo, atleta. On je omanji čovek, ali živahan i u stalnom pokretu; njegov glas je piskav, ali su njegovi pokreti hitri i skladni. Nerazvijen gimnastičkim vežbama, on je književni tip koji čuva snagu za umne stvari. To je možda zbog toga što je razočaran što nije bio u stanju da stekne gipke udove i da ojača svoje mišiće…“ Na kraju teksta autor postavlja ironično pitanje: „Zar nije Seneka veličao prezir prema bogatašima, on koji je bio razmetljiv i koji se valjao u novcu?“ Novinar „Figaro„-a bio je u pravu: Kuberten je bio živa demonstracija pogrešnosti njegove olimpijske filozofije za koju se fanatično zalagao. Naime, polazna teza njegove „utilitarne pedagogije“ bila je ne samo „u zdravom telu zdrav duh“ (mens sana in corpore sano), već „borbeni duh u mišićavom telu“ (mens fervida in corpore lacertoso). Imajući u vidu njegovo telo, pogotovu njegove mišiće koji su odgovarali muskulaturi neodraslog dečaka (po tvrđenju Mekaluna/MacAloon i drugih Kubertenovih biografa, Kuberten je bio „neobično malog rasta“, a sport se pojavljue kao „kompenzacija za njegov rast“), i polazeći od njegove koncepcije, teško da bi Kuberten mogao da raspolaže takvim borbenim karakterom i duhovnom energijom bez koje nikada ne bi mogao ni da krene ka Olimpu, a kamo li da realizuje ideje do kojih su drugi došli, ali nisu uspeli da ih ostvare. Kuberten se našao u položaju u kome su se našle i nacističke glavešine: veličali su „arijevsku nadrasu“, a izgledali su kao karikatura prototipa nacističkog „natčoveka“!

 Sa finansijskom podrškom Evangelosa Zapasa (Evanghelos Zappas), Grci će 1859. godine organizovati panhelenističke „Olimpijske igre„. One će nanovo biti održane 1870, 1875. i 1889. godine. Kuberten u svojim spisima stvara utisak da nije znao za te igre iako je sasvim izvesno da ga je o tome obavestio Grk Demetrius Vikelas koji je bio povezan sa tim igrama i koji se u Parizu upoznao sa Kubertenom postajući, upravo kao predstavnik novouspostavljenog grčkog olimpijskog pregalaštva, prvi predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta. One su po svojoj prirodi bile bitno drugačije od olimpijskih igara koje se organizuju od 1896. godine. Pre svega, one su organizovane u čast oslobađanja Grka od turskog ropstva, što znači da su imale nacionalno-oslobodilački i antikolonijalni karakter, što je sušta suprotnost duhu Kubertenovih olimpijskih igara. Zatim, kod njih ne postoji težnja ka globalizaciji (kao što to nije bio slučaj ni u antičkoj Grčkoj) olimpizma, već su izvorni oblik nastojanja da se obnove kulturne tradicije drevne Helade na grčkom tlu, odnosno, svojevrsni izraz duhovnog i nacionalnog kontinuiteta Grka. Treba reći i to da se „obnovljene“ olimpijske igre na grčkom tlu održavaju u senci hrišćanstva, što znači da su lišene svoje izvornosti kao najvišeg oblika religioznog života Helena. Već su prve zvanične Olimpijske igre, koje će se 1896. godine održati u Atini, bile bitno odstupanje od helenističke kulturne tradicije koje je tebalo da simbolizuju „Panhelenističke igre„. Atinske Olimpijske igre su odbacivanje izvornog duha helenskog olimpizma (služba posvećena najvišim božanstvima helenskog sveta) i „nastavak“ olimpizma iz perioda njihove romanizacije.

 Kubertenu je bilo jasno da samo u rukama najmoćnijih imperijalističkih sila Evrope moderni olimpizam može da dobije kolonijalni karakter i zato je, protivno volji Grka, nastojao da po svaku cenu spreči da se buduće olimpijske igre održavaju na „svetoj“ grčkoj zemlji. Kuberten se plašio da će kulturne tradicije helenske civilizacije na tlu novovekovne Grčke, koja nije bila imperijalna sila i koja je u novouspostavljenim olimpijskim igrama videla potvrdu svoje slobode i nacionalnog dostojanstva, dovesti u pitanje osnovnu intenciju njegove olimpijske ideje koja je trebalo da postane glavno ideološko oruđe evropskog kapitala za vođenje uspešne kolonijalne politike. On je znao da je bez podrške evropskih kolonijalnih metropola njegova olimpijska ideja mrtva. Kubertenovo prihvatanje da Atina bude organizator prvih Olimpijskih igara modernog doba, kao i prihvatanje da Grk Demetrius Vikelas bude prvi predsednik MOK-a, samo su bili taktički (iznuđeni) potezi da bi se iskoristilo „sveto“ grčko tle, kao simbolični prostor hiljadugodišnjeg olimpizma za pokretanje modernog olimpijskog zamajca, da bi i to antičko kulturno nasleđe konačno prešlo u ruke evropskih kolonijalnih sila. Bez preterivanja se može reći da je Grčkoj u novom veku oteto pravo da na svom tlu organizuje olimpijske igre koje joj legitimno pripadaju, isto kao što su joj oteta brojna antička blaga koja se nalaze po muzejima i privatnim zbirkama u evropskim kolonijalnim metropolama. Otuda ne čudi što Kuberten nije ni pomenut na zvaničnoj ceremoniji otvaranja Atinskih olimpijskih igara, i da mu je bilo uskraćeno da se pojavi na počasnom mestu predviđenom za najviše zvaničnike. Za vreme trajanja Atinskih igara Kuberten nije postojao za Grke.

 Sahrana Kubertenovog srca u Olimpiji i promena imena „Olimpijske doline“ u „Dolina Pjera de Kubertena“ je izrugivanje helenskoj civilizaciji, Grcima kao i evropskoj kulturi koja se temelji na helenističkoj kulturnoj baštini. Sprečavanje Atine da organizuje olimpijske igre na njihovu stogodišnjicu i sramna prodaja olimpijskih igara Atlanti samo ukazuje na kontinuitet u dominaciji svetskih moćnika nad olimpijskim pokretom. Inače, već su prve Olimpijske igre koje su 1986. godine održane u Atini, i po mišljenju francuske javnosti, „značajno doprinele ratu“ između Grčke i Turske, i  poslužile su kao „zavesa za pripremanje ratoborne inicijative“ (Mekalun). U „Dvadeset jednogodišnjoj kampanji“ Kuberten piše: „Nema nikakve sumnje da je uspeh Igara na neki način zatrovao javno mnenje i pružio Helenima opasno samopouzdanje koliko u sopstvene snage, tako i u podršku drugih nacija.“

 Kada je reč o istorijskim analogijama, savremene olimpijske igre po svojoj biti bliže su borbama u rimskom Koloseumu nego u starogrčkoj Olimpiji. Antičke olimpijske igre su, u svom izvornom obliku, bile sredstvo za duhovno ujedinjenje helenske kao „gospodarske“ rase i za njeno moralno (religiozno) uzdizanje. Istovremeno, one su bile sredstvo za militarizovanje vladajućeg sloja i za njegovo uključenje u vršenje poslova od kojih je zavisio opstanak polisa (ratovanje, „lov“ na robove i njihovo držanje u pokornosti, učestvovanje u državnim poslovima i sl.). Za razliku od Grčke, Rim je imao stajaću (plaćeničku) vojsku i smisao borilačkih predstava, u vidu gladijatorskih borbi, nije bio borbeno aktiviranje, nego pasiviziranje plebsa. Juvenalova maksima panem et circences na najbolji način izražava duh koji je vladao u antičkom Rimu. Učesnici gladijatorskih borbi nisu slobodni građani već, ne računajući retke izuzetke, robovi. Njihova borba ne teži moralnom (religioznom) uzdizanju građana već  je, kao krvava „zabava“, simbol nemorala i bezumlja koji je vladao u Rimu i kao takva je glavna duhovna hrana za mase. U godinama propasti „večnog“ Rima i narastanja nezadovoljstva plebsa, „igre“ se dopunjuju novim „scenama“ kao što su masovna klanja hrišćana i njihovo bacanje zverima. Sve veće porcije krvi postaju zamena za sve manje porcije hleba.

Bitno drugačiji položaj radničke klase razvijenih kapitalističkih zemalja Zapada u odnosu prema robovskoj radnoj snazi u antici, iz čega sledi nastojanje buržoazije da integriše radničku klasu u njenu duhovnu orbitu, uslovljava suštinsku razliku između antičkog i modernog olimpizma. Istovremeno, promenjeni položaj radničke klase u odnosu prema položaju i stremljenjima rimskog plebsa čini novi kvalitet olimpijskih igara u odnosu prema Juvenalovoj maksimi panem et circences, koja je bila „sveta formula“ za pacifikovanje parazitskih masa Rima. Kuberten je bio protiv olimpijskih igara kao cirkusa, već je u njima video „crkvu“ u kojoj ljudi treba da se poklone najvišim vrednostima kapitalističkog društva i napoje se njegovim „besmrtnim“ duhom. Za njega su olimpijske igre bile najviša religiozna ceremonija. Zbog toga je Kuberten insistirao na amaterizmu i religio athletae, a profesionalne sportiste nazivao „cirkuskim gladijatorima“. On u „svojim“ olimpijskim igrama nije video kompenzaciju za nezadovoljstvo radnih „masa“, već oblik njihovog „vaspitanja“, što znači uništavanja kritičkog odnosa prema vladajućem poretku. Njihov karakter je trebalo da bude religiozno-svečarski (trijumfalistički, pompezan, monumentalan – impresivan), budući da se sa njima pribavlja božanski legitimitet vladajućim vrednostima: sa olimpijskim igrama je trebalo izazvati divljenje potlačenih prema vladajućem duhu kapitalizma i zauvek ih integrisati u njegovu duhovnu orbitu na nivou „civilizovanih“ robova.

 „Važno je učestvovati!“

Jedna od najčešće izricanih laži, na kojoj se i danas gradi „humanistički lik“ Pjera de Kubertena, je ona da je Kuberten tvorac najpoznatije olimpijske maksime „Važno je učestvovati!“ i da je ona bila njegov vodič na putu ka olimpijskim vrhovima. U stvari, stav da je „Važnije učestvovati na olimpijadama nego pobediti.“ – izrekao je 19. jula 1908. godine pensilvanijski biskup Talbot u katedrali „Svetog Pavla“ na ceremoniji koja je upriličena povodom Olimpijskih igara koje će se održati u Londonu. Ubrzo će reči pensilvanijskog biskupa postati sastavni deo Kubertenovih olimpijskih govora, što je trebalo da ukaže na njegova „internacionalistička“ osećanja i prikrije prave motive koji su označili početak njegove olimpijske misije. Naime, Kuberten je krenuo u svoju „olimpijsku epopeju“ sa usklikom „Rebronzer la France!“ („Povratiti kolonijanu slavu Francuske!„). Kuberten nastupa na olimpijskoj pozornici ne kao „internacionalist“, već kao zagriženi francuski nacionalist koji je u olimpijskim igrama, kao takmičenju između „civilizovanih“ naroda, video sredstvo za reformu francuskog obrazovnog sistema koja će omogućiti da ojača borbeni i osvajački duh kod mladih francuskih buržuja. Proširenje francuskog kolonijalnog carstva – to je bio osnovni „humanistički“ motiv mladog skorojevića koji je u britanskoj imperiji video uzor kome je Francuska trebalo da teži. „Enrichissez vous!“ („Obogatite se!„) – uzvikuje egzaltično Kuberten, svojim piskavim glasom, sa olimpijske govornice pozivajući francusku aristokratiju i buržoaziju  na osvajanje i pljačku u Africi, Aziji… Ubijanje „urođenika“, koje je Kuberten davno pre Hitlera sveo na „niže rase“, i otimanje njihove zemlje bilo je za Kubertena „civilizacijsko delo“ i potvrda „superiornosti bele rase“ (čitaj: evropske aristokratije i buržoazije) – koja se temeljila na „pravu jačega“. „Veliki humanista“ Kuberten, da bi opravdao tlačenje i pljačku slabijih od strane moćnih, odnose koji vladaju u čoporu digao je na nivo principa na kome treba da se temelje odnosi između ljudi i naroda.

Kuberten je bio odlučni protivnik mešanja bele sa drugim rasama. Tokom čitave svoje olimpijske karijere Kuberten ističe da je bela rasa „najčistija, nainteligentnija i najjača“ i poziva belce da ne dozvole („Borba za čistotu bele rase ostaje osnovni cilj svakog njenog pripadnika…“) da njihova krv bude zagadjena krvlju „obojenih“ naroda – uključujući tu i Jevreje koje Kuberten svodi na „Azijate“. U vezi s tim napomena da nije Everi Brendidž (Avery Brundage) bio prvi predsednik MOK-a koji je podržao južnoafrički rasistički režim i njegov sistem apartheada, već je to bio „otac“ modernog olimpizma, Pjer de Kuberten. Početkom XX veka, u doba svog najvećeg olimpijskog nadahnuća, Kuberten piše: „Ne zaboravite pod kojim režimom su se razvijali južnoafrički rudnici. (…) Da nema ništa bliže ropstvu nego ta institucija tamo? Ali ona uopšte ne povredjuje ljudsko dostojanstvo jer je engleska razume se!“ Evo kako Iv Pjer Bulonj (Yves-Pierre Boulongne) tumači Kubertenovo shvatanje  kolonijalizma i rasizma: „Osvajanje kolonija počiva, po njegovom mišljenju, na načelu božanskog prava, to jest na ubeđenju da se ljudske rase medju sobom razlikuju po svojoj vrednosti i da beloj rasi, koja je po svojoj prirodi iznad drugih rasa, sve one treba da se podrede“. O tome Kuberten: „Tvrditi da niko ne može s pravom da pristupi evropeizovanju drugih naroda, da su etničke religije po svojoj vrednosti ravne hrišćanskoj religiji, da je pripadnik crne ili žute rase drugačiji od belca, ali da kao čovek vredi koliko i on – to su prijatni sofizmi čija se valjanost brani u salonu za pušače, ali koji nemaju vrednost, niti su efikasni: oni predstavljaju za dekadenciju vezani paradoks koji može trenutno da nam izazove osmeh na licu, ali koji nikada ne treba usvojiti kao pravilo ponašanja.“ (Kurz.Lj.S.)

 Olimpijske igre – priprema za rat

Ako su „moderne“ olimpijske igre u nečemu slične antičkim olimpijskim igrama, onda je to njihov beliciozni karakter. Antičke olimpijske igre nisu bile posvećene miru, nego ratu. One su bile primirje u toku kojeg su se slobodni Grci, kao pripadnici helenske rase i predstavnici svojih gradova-država (polisa), borili za naklonost olimpijskih bogova, pre svega Zevsa, vrhovnog boga i boga rata. Na kraju olimpijskog turnira izvodi se trka hoplita i to u ratnoj opremi (štiti, šlem i zaštitnici za noge) što simbolično izražava da je kraj primirja i da počinju pripreme za rat. Završetak olimpijskih borbi označava se zvukom trube kojim se takmičari pozivaju u rat.

Oslanjajući se na antičku tradiciju, Kuberten u olimpijskim igrama vidi „sveto primirje“ (la trêve sacrée), što znači duhovnu pripremu za rat. Polazeći od stava da „bratstvo nije za ljude nego za anđele“, Kuberten proglašava rat ne samo za neminovnost, već za najviši ispit ljudske (muške) zrelosti. Govoreći o svom duhovnom uzoru Kubertenu, Karl Dim (Carl Diem), vodeći ideolog nacističkog olimpizma, konstatuje: „U modernom dobu je oživeo ovaj militaristički duh Igara. Kuberten, njihov obnovitelj, imao je vojničku krv u svojim venama. On se gnušao pacifizma i svih nebuloznih utopija o miru. Njegova  pedagoška, istorijska, politička dela nam ukazuju na jedan neustrašivi karakter, onaj pravog ratnika“. Koliko je Dim bio u pravu govori i Kubertenov ratno-huškački stav koji je objavljen u zvaničnom olimpijskom glasilu „Revue olympique“ 1913. godine: „Kontakt s oružjem čini mladića čovekom. Divna tradicija koju su uspostavili Nemci i iz koje izvire svo viteštvo“. Tek što je okončan Prvi svetski rat koji je usmrtio i osakatio milione mladih ljudi, Kuberten drži u Lozani, februara 1918. godine, govor u kome, između ostalog, kaže da je istorija omogućila Francuskoj da u poslednjih četrdeset godina zabeleži „najdivniju od kolonijalnih epopeja“ i da „vodi omladinu preko opasnosti od nekog pacifizma i neke slobode dovedene do ekstrema“ sve do mobilizacije iz avgusta 1914. „koja će ostati jedan od najlepših spektakala koje je demokratija dala svetu“. Za „mirotvorca“ Kubertena pacifističko vaspitanje  mladeži predstavlja najgori zločin.

 Hitler – „jedan od najvećih graditelja modernog doba“ 

Neki istraživači (kao što je to Bulonj) tvrde da je Kuberten bio kolonijalista i rasista do Prvog svetskog rata, a da su se nakon toga njegova shvatanja radikalno promenila. Kubertenov odnos prema nacističkoj Nemačkoj i Hitleru pokazuju da je ta tvrdnja netačna. Kuberten je u rasističkoj i osvajačkoj Nemačkoj video otelotvorenje svoje olimpijske filozofije, a u Hitleru „jednog od najvećih graditelja modernog doba“. Mnoga dokumenta, koja su godinama skrivana od strane olimpijske gospode od očiju svetske javnosti, nedvosmisleno ukazuju kako na bliske odnose Kubertena i nacističkog režima, tako i na bliskost Kubertenove olimpijske filozofije i nacističke ideologije.

 Nacisti su, ne bez razloga, u Kubertenu videli iskrenog prijatelja „nove“ Nemačke. Govoreći 1938. godine na Berlinskom radiju o Kubertenovoj pisanoj zaostavštini Karl Dim, organizator nacističke Olimpijade i fanatični propagator nacizma kaže i sledeće: „Nemačkoj je pripao zadatak da bude duhovni čuvar olimpijske ideje. Osnivač modernih olimpijskih igara, Pjer de Kuberten, kratko vreme pre svoje smrti predložio je nemačkoj vladi da osnuje Olimpijski institut kojem je zaveštao svoju pisanu zaostavštinu. Tako su spisi Kubertena, koji obuhvataju 60 000 kucanih strana, počevši od njegove prve sveske sa koledža, prešli u nemačke ruke, pa se životno delo velikog pedagoga i svetskog uma neposredno može pratiti počevši od njegovih prvih studentskih sastava o Rusou (Rousseau) do dana kada je koplje u njegovim rukama postalo preteško i kada ga je nama poverio. On je smatrao da mi Nemci imamo puno razumevanja za obuhvatnu kulturnu snagu olimpijske ideje, a mi smo i pored toga osvojili njegovo srce.“

 Jedan od povoda da Kuberten proglasi naciste za čuvare njegove olimpijske ideje bila je želja Hitlera da se olimpijske igre, sa kojih će biti isključene „niže rase“, zauvek održavaju u „novoj Nemačkoj“. Nakon završetka Berlinske olimpijade Hitler je dao nalog svom arhitekti Albertu Šperu (koji će postati ministar privrede u vreme agonije nacističkog režima) da napravi planove za „Nemački  stadion“ koji je trebalo da se do 1945. godine  izgradi u Nirnbergu (Nürnberg) i  na kome je trebalo  da se smesti više od 400 000 gledalaca (!). Nije to bio jedini lični Hitlerov „doprinos razvoju olimpizma“. Na predlog nacističkog ministra za sport, Hansa fon Čamera i Ostena (Hans von Tschammer und Osten), Hitler finansira iz fonda koji mu je bio na raspolaganju (sa 300 000 rajhs maraka) arheološka iskopavanja u antičkoj Olimpiji, koja su započeta još u vreme Bizmarka (Bismarck) (i trajala od 1875-1881. godine). Trebalo je da antičko svetilište bude još jedan „spomenik Trećeg Rajha“ koji će „izazvati divljenje“.

 Kuberten je imao još jedan razlog da bude zahvalan Hitleru. Naime, ostarelom Kubertenu gotovo ništa nije preostalo od ogromnog imetka (500 000 zlatnih francuskih franaka) koji je nasledio. Jedan deo je Kuberten uložio u svoju olimpijsku kampanju, a više od polovine je propalo u berzanskim špekulacijama tokom Prvog svetskog rata. Na predlog Kubertenovog naslednika na mestu predsednika MOK-a, belgijskog grofa Baje-Latura (Baillet-Latour), osnovan je „Fond Pjera de Kubertena“ sa kojim je trebalo pomoći Kubertenu da premosti finansijske poteškoće. Shvatajući da bi to bio dobar propagandni potez, nacistička vrhuška predlaže Hitleru da bude „široke ruke“ prema Kubertenu. Hitler je odmah odobrio da se Kubertenu isplati 10 000 rajhs maraka. Po svedočenju Levalda, koji je drugu ratu lično uručio Kubertenu, „otac modernog olimpizma“ je „sa velikim zadovoljstvom i velikom zahvalnošću primio ček“.

 U dramatičnim danima pred Drugi svetski rat Kuberten ne krije svoje oduševljenje fašizmom. U svojoj „Poslanici nosiocima olimpijske baklje„, koja će biti čitana tokom puta koju će nacistička olimpijska baklja prevaliti od antičke Olimpije do nacističkog Berlina, Kuberten konstatuje: „Preživljavamo svečane časove, jer oko nas vaskrsavaju neočekivani dogadjaji. Dok se, kao u jutarnjoj magli, otkriva oblik (nove) Evrope i nove Azije, izgleda da će najzad čovečanstvo uvideti da kriza s kojom se bori jeste pre svega kriza vaspitanja“. A o kakvom se zapravo vaspitanju radi pokazuje i Kubertenovo oduševljenje sa „veličanstvenim“ kulturnim programom nacističkih Olimpijskih igara čiji sastavni deo je bila i tadašnja najpopularnija nacistička koračnica, „Horst Wessel Lied„, koju je, pozdravljajući nacistički, pevalo preko 100 000 prisutnih na Berlinskom olimpijskom stadionu.

Kubertenova bliskost i lojalnost nacističkom režimu je bila tolika, da je nacistička olimpijska vrhuška, uz Hitlerovu saglasnost, odlučila da Berlinske olimpijske igre budu okončane Kubertenovim snimljenim govorom u kome je on, naravno, veličao nacistički režim i Hitlera. Evo kako glasi taj „čuveni“ Kubertenov olimpijski govor:

„Čuvajte sveti plamen! XI olimpijske igre uskoro će biti samo uspomene, ali kako snažne i bogate uspomene! Pre svega, uspomene na lepotu. Od onog trenutka upravo pre trideset godina, kada sam u Parizu sazvao konferenciju o umetnosti, književnosti i sportu, s ciljem da se uspostavi stalna veza izmedju obnovljenog olimpizma i duhovnog stvaralaštva, mudri napori su pomogli u realizaciji ovog ideala, od Stokholma do Los Anđelesa. Sada ga Berlin zauvek posvećuje sa smelim novinama krunisanim s potpunim uspehom, kao što je štafetno prenošenje svete baklje od Olimpije i veličanstvena svečanost na monumentalnom stadionu prve večeri Igara, čiji je idejni tvorac moj genijalni prijatelj i entuzijast Karl Dim.

Uspomene na hrabrost, jer je hrabrost bila neophodna da bi se savladale teškoće s kojima se Firer (Führer) sreo od trenutka kada je postavio zahtev „Wir wollen bauen!“ („Hoćemo da gradimo!“), i da bi se suprodstavio nelojalnim i podmuklim napadima sa raznih strana koji nastoje da zaustave progresivno stvaralačko delo (reč je o bojkotu nacističke Olimpijade od strane anti-fašista, prim.aut.).

Najzad, uspomene na nadu, jer se pod okriljem simbolične zastave s pet krugova s mišićima kovalo razumevanje snažnije nego sama smrt… „Freude, Tochter aus…“ (početne reči Šilerove/Schiller „Ode radosti„, prim.aut.) Istorijsko kretanje i borba će se nastaviti, ali malo-pomalo nauka će zameniti opasno neznanje; uzajamno razumevanje će ublažiti slepu mržnju. Tako će gradjevina koju sam pola veka podizao biti učvršćena. A vi, atlete, ne zaboravite vatru koju je sunce zapalilo i koja vam je došla s Olimpije da bi osvetlila i zagrejala našu epohu. Čuvajte je ljubomorno u dubini vašeg bića, da bi opet mogla da se pojavi na drugoj strani sveta kada, za četiri godine, budete slavili XII olimpijadu na dalekim obalama velikog Pacifika! „

 Reč je o fašističkom Japanu, još jedan „pun pogodak“ MOK-a!

Kuberten je imao isti odnos prema nacističkim Olimpijskim igrama kao i članovi MOK-a. Na to upućuje i intervju koji je Kuberten dao Andre Langu (Andre Lang)  i koji je 27.8.1936. godine objavljen u francuskom magazinu „Le Journal„. Razgovor je vodjen povodom članka koji je Žak Gode (Jacques Goddet) objavio u časopisu „L“Auto“ pod naslovom pozajmljenim od Emila Zole – „J“accuse!“ („Optužujem!„) u kome Gode dovodi u pitanje legitimnost Berlinske olimpijade. Evo šta tom prilikom, između ostalog, kaže Kuberten: „Šta, Igre su izopačene? Olimpijska ideja je žrtvovana propagandi? To je potpuno netačno. Veličanstveni uspeh berlinskih Igara krasno je poslužio olimpijskoj ideji. Samo Francuzi, ili gotovo samo Francuzi, igraju Kasandru…“ I dalje: „U Francuskoj izaziva uznemirenje to što su Igre iz 1936. obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom. Kako bi drugačije moglo biti? Naprotiv, treba što snažnije želeti da se igre uvek tako sretno organizuju, da svaki narod tokom četiri godine učestvuje u njihovom pripremanju“.

 Očigledno, Kuberten je bio više nego „veliki prijatelj“ nacističke Nemačke. On je, kao vrhovni sveštenik olimpijskog pokreta modernog doba, bio organska spona izmedju (rasističke) stare Grčke i „nove Nemačke“, odnosno, olimpijski glasnik koji će svetu saopštiti da su olimpijski bogovi, pre svih Zevs – bog rata, svoju naklonost zauvek podarili „arijevskoj  nadrasi“. Stoga nije čudo što je Hitler (28.1.1936. godine) prihvatio predlog da se prostor ispred južnog ulaza na olimpijski stadion u Berlinu nazove po Kubertenu. S tim u vezi je i izjava Dima, iz 1946. godine, da je samo u (nacističkoj) Nemačkoj podignut spomenik Kubertenu i da je samo u njoj jedno mesto dobilo njegovo ime.

Istovremeno, nacisti (koji su vladali u MOK-u), na zasedanju MOK-a u Garmišpartenkirhenu za vreme Zimskih olimpijskih igara iz 1936. godine, predlažu Kubertena za Nobelovu nagradu za mir kao protivkandidata Karl fon Osijeckom (Carl von Ossietzky), koji je kao i mnogi drugi protivnici nacističkog režima trunuo u tamnici, iza koga je stajala svetska demokratska javnost. Kuberten je prihvatio kandidaturu nacista računajući na podršku Norveškog olimpijskog komiteta. Nakon što je Norveški mirovni komitet Nobelovu nagradu dodelio Osijeckom, Kuberten, razočaran, piše nacističkom ministru za sport, Hansu fon Čameru i Ostenu: „Zato znam da sam tokom pedeset godina više doprineo miru time što sam izgradjivao medjunarodni sport, nego što bih to mogao da učinim uzaludnim govorima i beskorisnim primedbama. Vaše priznanje u tom pogledu mi je dragoceno.“

Na bliskost Kubertena i nacističog režima upućuje i Kubertenovo pismo Hitleru od 17. marta 1937. godine: „Ekselencijo, bio sam duboko ganut posetom koju mi je učinio državni ministar H. Eser (Esser) u  ime i po nalogu Vaše ekselencije, i žurim da zbog toga izrazim svoju zahvalnost. Nemačka se time –  i to na najdivniji način – pridružuje mojem jubileju koji je 20. januara ove godine bio svečano proslavljen na Univerzitetu u Lozani, povodom čega sam pozvan da zaokružim pedeset godina ostvarenog rada koji se sav, na ovaj ili onaj način, odnosi na reformu i usavršavanje obrazovanja. Nemačka je više puta pokazala svoje simpatije za taj rad, i ja joj za to dugujem najdublju zahvalnost. Ukoliko mi u proleće moje obnovljeno zdravlje dopusti, imaću u vidu mogućnost da iskoristim tako ljubazan poziv koji mi je dostavljen u ime Vaše ekselencije, i koji je još jedan dokaz blagonaklonosti koji treba pridodati onima koje sam već primio. Molim Vašu ekselenciju da izvoli primiti izraze mog poštovanja i duboke odanosti. Pjer de Kuberten.“

„Olimpijska  baklja“

 Svetskoj javnosti gotovo je nepoznato da su nošenje olimpijske baklje od drevne Olimpije do mesta na kome se održavaju olimpijske igre prvi organizovali nacisti u čast Berlinskih olimpijskih igara iz 1936. godine – da bi „dokazali“ da postoji neposredna veza između helenskog društva, duhovne kolevke evropske civilizacije, i nacističkog režima.

Tzv. „olimpijska baklja“ je zloupotreba antičkog duhovnog blaga na nacistički način, u čemu je učestvovao grčki dvor, vlasti zemalja koje su dozvolile prolazak baklje, kao i sportisti. 20. jula 1936. godine u Olimpiji je održan ceremonijal paljenja olimpijske baklje. Dok je šezdeset mladića u horu recitovalo Pindarovu „Osmu olimpijsku odu“, petnaest devica je, pomoću jakog sočiva, upalilo olimpijsku vatru. Nakon što je pročitana Kubertenova „Poslanica nosiocima olimpijske baklje„, odjeknuo je, u dvanaest sati, topovski pucanj sa Kronosovog brda i Konstantin Kondilis, najbolji grčki trkač, poneo je olimpijsku baklju ka nacističkom Berlinu. Da bi perverziju doveli do kraja, nacisti su tražili da se proveri da li su devojke stvarno device. Ceremonija paljenja „olimpijske vatre“ je bila jedan od najvulgarnijih oblika skrnavljenja antičke duhovne (religiozne) tradicije.

 Inače, baklja je nošena i preko jugoslovenske teritorije (pravac Niš-Beograd-Subotica). Povodom njenog prolaska kroz gradove vlasti su organizovale svečane dočeke. Prilikom „boravka“ baklje u Beogradu sa njom je upaljena sveća na grobu kralja Aleksandra – čije ubistvo su organizovali nacisti. Prolazak baklje kroz Grčku, Bugarsku, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Čehoslovačku dao je novi podstrek „domaćim“ fašistima i doprineo popularizaciji nacističke Nemačke i nacističke ideologije. To je bio pravi rezultat ove „pacifističke manifestacije“. „Most prijateljstva među narodima“ koji su nosioci nacističke baklje uspostavili bio je, u stvari, put smrti kojim će se uskoro krenuti nemačka soldateska s namerom da uništi balkanske narode.    

  Međunarodni olimpijski komitet – stecište fašista

Gospoda iz Međunarodnog olimpijskog komiteta imala su isti odnos prema nacističkoj Nemačkoj kao i njihov „duhovni otac“ Kuberten. U tome je pednjačio njegov naslednik na mestu predsednika MOK-a, belgijski grof Baje-Latur (Baillet-Latour) koji je bio saglasan sa nacističkim zahtevom, nakon prvih uspeha nemačke armije, da se olimpijske igre zauvek presele u „novu“ Nemačku. I jedan od američkih predstavnika u MOK-u, general Šeril (Scherill) nije krio svoje oduševljenje fašizmom. On  je otišao na hodočašće Musoliniju da bi od njega zatražio da dodje u SAD i „sredi“ komuniste. Šeril je 1936. godine dobio iz svoje zemlje značajano pojačanje. Bio je to Everi Brendidž, tadašnji predsednik Olimpijskog komiteta Sjedinjenih Američkih Država, koji će postati član MOK-a umesto svog zemljaka Ernesta Li Jankea (Ernest Lee Jahncke), jedinog člana MOK-a koji se javno suprodstavio pronacističkoj politici medjunarodne olimpijske gospode i zbog toga, jednoglasno, bio izbačen iz MOK-a. Everi Brendidž je postao „čuven“ ne samo po svom fanatičnom rasizmu, već i po tome što je, u osvit nemačke invazije na Poljsku, držao govore po SAD-u u kojima je tražio da se i u Americi, po uzoru na nacističku Nemačku, otvore koncentracioni logori za Jevreje i komuniste. Za vreme Drugog svetskog rata je postao član Lindbergove (Lindbergh) Fašističke partije, a nakon rata bio je rame-uz-rame sa Džozefom Makartijem (Joseph McCarthy), zloglasnim „lovcem na veštice“, u jednom od najsramnijih perioda u novijoj istoriji „američke demokratije“.

 Everi Brendidž, koji je inspiraciju za svoj nadahnuti olimpizam pronašao u Hitlerovom „Mein Kampf „-u i Kubertenovom olimpijskoj filozofiji, 1952. godine postavljen je za predsednika Medjunarodnog olimpijskog komiteta. Koristeći svoj uticaj i veze u američkoj vlasti, Brendidž će spasti zatvora svog predratnog prijatelja iz MOK-a, SA grupenfirera i nacističkog ratnog zločinca Karla fon Halta. Halt postaje ne samo počasni predsednik Lakoatletskog saveza Zapadne Nemačke, već ostaje u MOK-u i 1957. godine postaje član Izvršnog odbora MOK-a. U međuvremenu, 1951. godine, Halt će, zbog njegovih „zasluga u borbi za olimpijske ideale“, postati predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke. Pored nacističkog zločinca Halta, u MOK-u će nakon Drugog svetskog rata ostati i saradnik Nemaca (proveo šest meseci u francuskom zatvoru) francuski markiz Melšior de Polinjak (Marquis Melchior de Polignac). Zatim, fašistički general Đorđo Vakaro (Giorgio Vaccaro), kao i fašisti grof Paolo Taon di Revel (Count Paolo Thaon di Revel), grof Alberto Bonakoza (Count Alberto Bonacossa), saradnik nacista vojvoda Adolf Fridrih Meklenburg-Šverin (Herzog Adolf Friedrich Mecklenburg-Schwerin) (prvi predsednik Zapadno-nemačkog olimpijskog komiteta nakon rata), pristaša nacista švedski grof  Klarens fon Rozen (Count Clarence von Rosen) i drugi.

Interesantno je da je Brendidž sačuvao fašističku strukturu MOK-a pozivajući se na „sveto“ geslo da „sport nema ništa sa politikom“. Držeći se tog gesla, Brendidž će se zbližiti sa još jednim „oduševljenim olimpijcem“, fašističkim diktatorom Frankom (Franco). Da bi krunisao približavanje izmedju fašističke Španije i SAD (u pitanju je bilo otvaranje američkih vojnih baza na španskom tlu, još jedna „mirotvoračka“ akcija MOK-a), Brendidž je 1965. godine održao zasedanje MOK-a u Madridu. Predsedavao je, ko bi drugi, poznati „mirotvorac“ Franko – dočekan frenetičnim aplauzom članova MOK-a. Fašisički diktator je sa usklikom „Živela smrt!“ („Viva la muerte!„) i uz obilatu pomoć Musolinija i Hitlera i prećutnu saglasnost „demokratskog“ Zapada (upravo u vreme masakra španskih rodoljuba i internacionalnih brigadista održavaju se nacističke Olimpijske igre u Berlinu na kojima zvaničnici „slobodnog sveta“ veličaju Hitlerovo „mirotvorstvo“) u krvi ugušio špansku republiku. Ubijeno je milion ljudi, a koljački zanos falangista nastavlja se i nakon pada republike. Preko dvesta hiljada antifašista obešeno je i masakrirano u prvim mesecima nakon što su fašisti došli na vlast. Stotine hiljada ljudi je izbeglo iz Španije tražeći spas po okolnim zemljama. Za većinu onih koji su ostali, Španija je postala koncentracioni logor.                            

Samarančev  uspon na Olimp

Vrtoglava olimpijska karijera Huana Antonia Samarača (Juan Antonio Samaranch), predsednika MOK-a od 1980. godine, jedan je od neposrednih rezultata zbližavanja MOK-a sa fašističkim diktatorom. Brendidž je „lansirao“ Samaranča u međunarodnu olimpijsku orbitu kao bliskog saradnika (i porodičnog prijatelja) diktatora Franka i kao „preduzimljivog čoveka“ koji je stekao ugled kao uspešni reklmani agent fašističkog režima Španije. Rukovodeći se geslom da „sport nema ništa sa politikom“ Samaranč će, upravo se koristeći sportom kao prvorazrednim političkim sredstvom, dospeti do najviših vrhova u fašističkoj hijerarhiji moći. Kupovanje Španske federacije hokeja na koturaljkama i učestvovanje u organizaciji II Mediteranskih igara u Barceloni (1955. godine) bili su samo prvi koraci koji su ga uveli u Nacionalni olimpijski komitet Španije i doveli do mesta ministra za sport na koje će ga lično postaviti fašistički diktator Franko. Pozicije koje je stekao putem sporta omogućiće mu da ga Karero Blanko (Carrero Blanco), zloglasni i nesuđeni „naslednik“ Franka, postavi za predsednika regionalnog veća Katalonije u vreme početka agonije fašističkog režima. U pristupnoj besedi Samaranč izjavljuje: „Izražavam svoju iskrenu odanost i vernost režimu, vernost principima „Movimienta“ (fašistički pokret, prim. aut.), svoju pokornost španskom princu i svoju apsolutnu odanost Franku“. Nakon atentata na Karera Blanku (koji su 1973. godine izveli komandosi ETA), Samaranč je dobio zadatak da rukovodi merama odmazde. Po izjavama svedoka, u toku 1974. i 1975. godine „došlo je do represije u obliku tolikog broja hapšenja, mučenja i vešanja, koja nije zabeležena još od kasnih četrdesetih godina“. Za ubijanje levičara policija je koristila poseban metod falangista, davljenje uz pomoć metalne ogrlice („garrote vil„), koji je primenjivan sve do Frankove smrti.

Samaranč je ostao veran fašističkom režimu sve do njegovog kraja. Dan uoči smrti fašističkog diktatora, 20. novembra 1975. godine, Samaranč u fašističkoj uniformi, koju nije skidao četrdeset godina, učestvuje u proslavi posvećenoj osnivaču „Falange“, jedne od najkrvavijih zločinačkih organizacija za koju istorija zna. Ono što je zapanjujuće, ukoliko se pođe od proklamovanog karaktera medjunarodnog olimpijskog pokreta, je da je Samaranč marširao u fašističkoj uniformi ulicama Barcelone i pozdravljao fašističkim pozdravom u svojstvu potpredsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta i uz njegovu bezrezervnu podršku. Uostalom, samo nekoliko godina kasnije, „stoprocentni frankovac“, kako je Samaranč sebi voleo pred prijateljima da tepa, postao je predsednik MOK-a. Nakon smrti fašističkog diktatora Samaranč izjavljuje: „Frankov primer će nas uvek pratiti u našoj borbi za jednu bolju Španiju!“  

„Samaranč – gubi se!“

Samarančeva politička karijera u Španiji je okončana 23. aprila 1977. godine. Sto hiljada ljudi okupilo se ispred zgrade katalonskog regionalnog veća u Braceloni upućujući poruge Samaranču, koji je još uvek bio predsednik regionalnog veća Katalonije, i uzvikujući „Samaranč,  gubi se!“ („Samaranch, fot e camp!„)

 Samaranč, kao i njegovi fašistički saborci, ipak je imao sreće. Plašeći se gradjanskog rata, nova vlast je proglasila opštu amnestiju tako da nije došlo do sudjenja fašističkim zločincima. Koristeći se novcem i vezama, Samaranč će se 18. jula 1977. godine naći u Moskvi u svojstvu ambasadora Španije u Sovjetskom Savezu. „Lukavi kameleon“, nadimak koji je dobio u Kataloniji, će znalački iskoristiti svoj boravak u Moskvi sa ciljem – da postane predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta. Odlazak u Moskvu, samo tri godine pred održavanje Moskovskih olimpijskih igara, trebalo je da mu ojača položaj medju sovjetskom olimpijskom birokratijom čija pomoć mu je bila neophodna za zadobijanje olimpijskog trona.

Sovjetski režim je imao velike probleme sa organizovanjem Olimpijskih igara – zbog vojne intervencije u Avganistanu. Samaranč je bio veoma predusretljiv. Trudio se da uradi sve što je u njegovoj moći da bi zadovoljio sovjetsku birokratiju ne bi li je privoleo da izvrši pritisak na svoje „saveznike“ iz „Istočnog bloka“, kao i na zemlje „Trećeg sveta“ u kojem je dominirao sovjetski uticaj da bi, prilikom izbora za predsednika MOK-a koji je 1980. trebalo da se obavi u Moskvi, glasaju za njega. O tome engleski novinari Simson i Dženings (Simson i Jennings): „Ubeđeni sledbenik Franka, koji je četrdeset godina podržavao istrebljivanje komunista u Španiji hapšenjem, mučenjem i vešanjem, izveo je za njega tipični salto i svuda naokolo počeo da se ulaguje. Ironija je bila savršena. U toku čitavog života Samaranč se borio protiv „crvenih“ – a sada je nastojao da im se dodvori da bi se domogao najvišeg položaja u sportu. Na dan nacionalnog praznika Španije Samaranč se pojavio na sovjetskoj Televiziji i održao tro-minutni govor o prijateljstvu – na ruskom. Namučio se da bi savladao jezik, a govor je naučio napamet. Taj čovek stvarno nije znao za sram.“

Svoj put ka vrhu Olimpa Samaranč je popločao i pijankama koje je, u španskoj ambasadi u Moskvi, organizovao za sovjetsku birokratsku vrhušku. „Španske noći“ i podrumi puni vina zbližili su fašističkog zlikovca, koji je po svaku cenu hteo da zavlada svetskim sportom, i beskrupuloznu sovjetsku birokratiju koja je po svaku cenu htela da sačuva vlast. Nije nikakvo čudo što se Samaranč tako dobro snašao u tadašnjoj Moskvi: on se našao među svojim istomišljenicima koji su se kao i on čitavog života borili protiv emancipatorskog nasleđa građanskog društva. I dok su sovjetski bombarderi sravnjivali sa zemljom avganistanska sela Samaranč se, sa svojim domaćinima u Moskvi, pripremao da proslavi svoj izbor na mesto predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta i da, naravno, održi olimpijsku zdravicu u „slavu mira“ i „saradnje među narodima“!

Pridobijanje sovjetske birokratije bio je samo jedan od Samarančevih poteza da bi zadobio što više glasova u MOK-u. Njegov sledeći potez je bio pridobijanje članova MOK-a iz latino-američkih zemalja. U tome će mu pomoći njegov stari prijatelj Žoao Avelanž (Joao Avelange), moćni predsednik  Svetske fudbalske federacije, inače trgovac oružjem i „andjeo čuvar“ krvavih vojnih hunti Južne Amerike. Sledeća, ali ne manje važna ličnost, bio je Horst Dasler (Horst Dassler), vlasnik firme „Adidas“, „siva eminencija“ svetskog sporta i Samarančev patron. Uz pomoć Daslera (kome će Samaranč u znak zahvalnosti dodeliti „Zlatni olimpijski orden“ – najviše priznanje MOK-a za „izuzetne zasluge u razvoju olimpizma“) Samaranč je omogućio Avelanžu da prebrodi finansijske teškoće oko organizovanja Svetskog prvenstvau fudbalu 1982. godine, a za uzvrat Avelanž će iskoristiti svoj uticaj na latino-američke zemlje i obezbediti glasove za Samaranča.

16. jula 1980. godine obavljen je u Moskvi izbor za predsednika MOK-a. Samaranč je izabran u prvom krugu. U zemlji u kojoj je fašizam naneo neopisiva zla i usmrtio više od dvadeset pet miliona ljudi i stotine hiljada dece, za predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta, organizacije koja je zvanično simbol najviših ljudskih vrednosti i stremljenja, izabran je čovek koji je imao dva puta duži fašistički staž od Hitlera ili Musolinija i koji je bio jedan od vodećih fašista Španije!

Samarančev boravak u Moskvi bio je samo uvod u uspešnu saradnju sa birokratskim režimima Istočne Evrope. Zadobiti njihovu podršku bio je zadatak od strateškog značaja za Samarančevu „olimpijsku politiku“. Za vreme zasedanja MOK-a u Istočnom Berlinu Samaranču je dobrodošlicu poželeo Manfred Evald (Manfred Ewald), predsednik Olimpijskog komiteta Istočne Nemačke i rukovodilac doping-programa. Njemu je Samaranč već dodelio „Srebrni olimpijski orden“. Ovom prilikom „Zlatni olimpijski orden“ biće dodeljen Erihu Honekeru (Erich Honecker) za njegov „ogromni doprinos u razvoju olimpizma“. Iste (1985.) godine Samaranč dodeljuje „Zlatni olimpijski orden“ Nikolae Čaušeskuu (Nicolae Ceausescu), „kasapinu iz Bukurešta“, za njegov „nemerljivi doprinos razvoju olimpijskog pokreta“. Dve godine kasnije Samaranč putuje u Sofiju da bi bugarskom diktatoru i vodećem bugarskom olimpijcu, Todoru Živkovu, okačio oko vrata najviše olimpijsko odlikovanje. Već sledeće godine Samaranč se obreo u Južnoj Koreji da bi sa olimpijske govornice dao sramnu podršku jednoj od najkrvavijih vojnih hunti XX veka i odlikovao njene vođe „Zlatnim olimpijskim ordenom“. Za vreme trajanja Olimpijskih igara u Seulu vojna hunta je zatvorila u koncentracione logore više od 250 000 protivnika režima. Članovi MOK-a, kao i predstavnici „demokratskih zemalja“ Zapada, nisu imali nikakve primedbe. Za njih, Olimpijske igre u Seulu održane su u po „najvišim olimpijskim standardima“.

„Novi momci“ u  MOK-u

Stvari se utoliko menjaju što tvrdokorne predstavnike totalitarnih režima zamenjuju pragmatični „novi momci“ koje, pre i iznad svega, interesuje novac. Mesta nekadašnjih „čuvara olimpijske ideje“ zauzimaju skorojevići koje svoje pozicije u MOK-u vide kao mogućnost da se što više obogate. To je logično jer, kao što vidimo, na olimpijskim borilištima sve manje dominiraju nacionalne, a sve više zastave multinacionalnih kompanija. Sve bespoštedniji ekonomski rat, koji se vodi na svetskom prostoru, neposredno određuje granice „slobode“ sportista koji su samo oruđe kapitala za ostvarivanje profita i u tom smislu roba (radna snaga), kao i reklamni panoi i reklamni agenti kapitalističkih firmi. Astronomske cifre koje se vrte u industriji zabave, u kojoj sport ima sve veći udeo, samo govore o njenom sve većem značaju kao izvoru profita, kao i reklamnog medija koji dobija sve veći značaj u borbi kapitalističkih grupacija za tržište. Sve manja mogućnost za oplodnju kapitala u tradicionalnim branšama proizvodnje; nastojanje da se kolonizuje dokolica potlačenih i na taj način predupredi borba za novi svet; relativno visok nivo potrošačkog standarda zaposlenih u razvijenim kapitalističkim zemljama – uslovljava prelivanje kapitala u zabavljačke branše.

Prestiž MOK-a, kao i njegovu materijalnu dobit, obezbeđuju sportisti. MOK je, zapravo, parazitska organizacija koja živi od nadljudskih napora sportista celog sveta. Bez njihovih rezultata i žrtvovanja MOK ne bi imao nikakav društveni značaj. Za razliku od sportista, od kojih samo neki bivaju nagrađeni novcem i lovorikama (a mnogi završavaju svoju sportsku karijeru u bolnici ili na groblju), olimpijska gospoda su uvek na dobitku. Što je još gore, zahvaljujući tome što imaju monopol na olimpijski pokret, gospoda iz MOK-a manipulišu ne samo nacionalnim olimpijskim komitetima, već i sportistima širom sveta. Takozvani „vrhunski sportisti“ postali su roblje MOK-a kojim olimpijski menadžeri trguju nastojeći da ostvare što veću dobit. Istovremeno, sportisti su, zbog egzistencijalne zavisnosti od sporta, primorani da prihvate da učestvuju na olimpijskim igrama čak i onda, kada je očigledno da one služe za međunarodnu promociju fašizoidnih režima.

Ne treba biti mnogo uman da bi se shvatilo kako će stvari dalje da se razvijaju ukoliko se ne stane na put samovolji kapitala. Sve veća sirotinja i sve veći novac koji se ulaže u sportski show-business neminovno dovodi do toga da sportisti postaju kaskaderi, gladijatori i cirkuzaneri najnižeg ranga. Istovremeno, rizik smrti postao je sastavni deo današnje „sportske borbe“. MOK-u, kao ni drugim organizatorima sportskih „spektakala“, nije u interesu da se spreči upotreba „stimulativnih sredstava“ u sportu jer bez njih nema rekorda, a bez ovih nema publike, televizijskih prenosa, reklama – što znači zarade. Budući da se organizuje sve veći broj međunarodnih takmičenja na kojima svaki sportista (zavisno od rezultata na svetskim rang-listama) ima svoju cenu i gde se dobijaju posebne (sve veće) nagrade za postizanje rekorda, logično je da sportisti, koji žive od sporta i za sport, moraju da upotrebe sva sredstva koja im pružaju mogućnost da ostanu na vrhu. Sportisti se danas masovno dopinguju ne zato što je to „lakši način“ da se dođe do rezultata, nego zato što je klasičnim treningom nemoguće dosegnuti takav „telesni razvoj“ koji je neophodan da bi se postigao rekord. Doping je već dugi niz godina sastavni deo svakodnevnog jelovnika sportista širom sveta i, kao takav, nužno zlo bez koga se, sledeći logiku „rekord po svaku cenu“, ne može ići dalje.

Mere za kontrolu dopinga koje je predložio MOK samo su, kao što je to i do sada bio slučaj, bacanje prašine u oči međunarodnoj javnosti i način da se svetska javnost uveri da je MOK-u stalo da „izađe na kraj s tim zlom“. Jer, kako se može voditi uspešna borba protiv upotrebe „stimulativnih sredstava“ u sportu kada kapitalističke firme, u borbi za tržište, nude sportistima basnoslovne sume za reklamiranje svojih proizvoda – zahtevajući od njih pobede i rekorde? Kako se može očekivati uspešna borba protiv dopinga kada je najvećem broju sportista sport praktično jedina mogućnost da se izbave iz sirotinjskog geta? Kada se došlo do takvih rezultata koji se ne mogu prevazići bez sve stravičnijeg uništavanja ljudskog organizma „dodatnim sredstvima“? Kako se boriti za „čistotu“ sporta kad on izrasta u svetu u kome je sve podređeno profitu; u kome je čovek sveden na radno-potrošački mehanizam; u kome se logika kupi-upotrebi-baci uvlači u sve pore ljudskog življenja? U takvom svetu, u kome je borba za pobedu postizanjem većeg rezultata (bez obzira na ljudsku cenu) uslov opstanka, iluzorno je očekivati da će sport, koji je upravo kondenzovani izraz tih odnosa, moći da sačuva „čistotu“.

Sport je od svog nastanka samo pratio razvoj kapitalizma. Nekada je atletika, kao „kraljica sportova“, bila simbolični izraz razvojnih mogućnosti kapitalizma. Danas, kada čovek vidi deformisana tela sportista, dece i žena pogotovu, malo ostane od oduševljenja sa kojim su nekada praćena sportska nadmetanja. Telo čoveka u sportu sve više postaje deo uobičajenog dekora kapitalističkog sveta na zalasku: klimatske promene, zagađen vazduh, uništene reke i šume, sve veći broj istrebljenih životinjskih vrsta… Dalji „progres“ na temelju logike profita moguće je ostvariti samo sve većom zloupotrebom čoveka i njegovog organizma. Ne radi se samo o dopingu tela, već o stvaranju fanatizovane, gladijatorsko-kaskaderske svesti koja je u stanju da dovede telo do cilja po cenu njegovog uništenja. Stvaranje „psihe rekordera“ podrazumeva uništavanje ličnosti čoveka i kritičke svesti koja može da postavi pitanje o smislu tog, sve očiglednije, samoubilačkog poduhvata. Zbog toga se ide na sve mlađe uzraste: što se ranije počne, veća je mogućnost da se sveukupni psiho-fizički razvoj deteta uklopi u zadati model „rekordera“ koji se mora ostvariti da bi se postigao projektovani rezultat.

Sport ima neskrivenu ulogu kada se radi o ostvarivanju i zaštiti strateških interesa vladajućeg poretka. Za Kubertena i Brendidža olimpizam je trebalo da postane najviša religija XX veka koja će sačuvati kapitalističko društvo od raspada. Tu ulogu sport ni danas nije izgubio, mada se ona pojavljuje u mnogo banalnijem obliku. U Kubertenovo vreme, posebno u vreme vladavine nacističkog režima u Nemačkoj, sport je korišćen kao sredstvo za stvaranje masovnog fanatizma. U današnjem kapitalističkom društvu, u kome je destrukcija temelj razvoja vladajućeg sistema, kapital koristi sport da bi stvorio masovni idiotizam. Sport je postao sredstvo za ispiranje mozga i za sterilisanje menjalačkih potencijala čoveka, oblik masovne psihoterapije, način da se ljudi spreče da bace pogled izvan zidina kapitalističkog sveta. Teško da bi današnji sport mogao da bude proglašen za religiju u onom smislu koji ima kod Kubertena. Današnja sportska ideologija ne teži da stvori Kubertenovog „novog čoveka“, ali je bliska Kubertenovom olimpizmu po tome, što teži da ubije slobodarsko dostojanstvo čoveka, veru u budućnost, da čovekovo viđenje „budućnosti“ traje onoliko dugo koliko mu treba da ispije čašu bljutave „koka-kole“.

xxx

                                              

Entry filed under: 01. Tekstovi na Srpskom. Tags: , , , , , , .

Љубодраг Симоновић на ТВ „Ин“ Бијељина – мај 2012. Ljubodrag Simonović – EU’s dirty truths, capitalism and global genocide

3 коментара

  • 1. vladobulajic  |  18. јул 2012. у 13:39

    Koliko je ljudi procitalo?
    Sta dalje?

  • 2. ilegalac  |  29. јул 2012. у 12:55

    Evo da se javim,procitao:) Pa siri link za ovaj text dalje po blogovima, portalima i drugim web stranicama, koji se bave olimpijadom, ali i aktivistickim stranicama i forumima koji se bave fasizmom, antifasizmom, kapitalizmom, socijalizmom i komunizmom itd. Bitno je siriti i utjecati na ljude, tjerati ih da citaju, da se edukuju, emancipuju i razmisljaju kriticki! Budjenje klasne svijesti!

  • 3. Marko  |  14. август 2012. у 00:59

    Impresivno.. Duci, legendo, svaka cast!!! Nazalost, ljudi su hipnotisani i nemaju volje, snage, a neki ni intelektualnih mogucnosti, da kriticki misle, usled svakodnevnih egzistencijalnih problema.. Hleba i igara…


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 971 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: