Љубодраг Симоновић: Лондонске олимпијске игре. Игре смрти.

2. август 2012. at 18:44

Љубодраг Дуци Симоновић
 E-mail:comrade@orion.rs

Лондонске олимпијске игре. Игре смрти.

Oлимпијске игре.
Највиша светковина капиталистичког света.
„Плава ложа“ је пуна.
Џелати човечанства су на окупу.
Ту је и краљица.
Британска краљевска кућа…
Најкрвавија злочиначка организација за коју историја зна.
Лондон слави!
Бојни бродови, авиони, ракете, полицајци, командоси…
Прави олимпијски амбијент.
Фанфаре, олимпијска корачница…
Роботи марширају.
Ave cæsar! Morituri te salutant!
Краљица маше.
Краљица се смеје.
Краљица зева.
„Голуби мира“ нестају у тами отрованог неба.
То су Олимпијске игре, будало!
Смеј се!
Сви морају бити срећни!
„Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе –
која их држи под контролом.“
Стари, добри Кубертен.
Знао је како треба владати.
Олимпијске игре.
Биле су „фестивал младости“.
Сада су фестивал смрти.
Краљица је заспала.
Нека је.
Нека утоне у вечни сан.
Као и Блер, Буш, Клинтон, Саркози, Обама…
Као и сви капиталистички зликовци.
Спавајте! – олимпијски анђели.
Спавајте! – олимпијски гадови.
И никада се немојте пробудити.                 x        x       x

Рефлектори бљеште.
Ништа се не види.
Шта ако се ништа не види?
То су Олимпијске игре, будало!
Смеј се!
Сви морамо бити срећни!

Од развојне снаге капитализма до спречавања његове пропасти.
сакривају ликове умируће деце.
„Фестивал младости и лепоте“.
То је свет који симболизују савремене олимпијске игре.
То је амбијент у коме се слави „олимпијски пацифизам“.
Симболични значај Лондонских олимпијских игара.
Спорт је производ капитализма и дели његову судбину.
Од средства за доказивање Олимпијске игре
Олимпијске игре су кулисе капитализма које треба да покажу да је капитализам у стању да „иде даље“.
Спортисти су отелотворење владајућих односа и вредности.
Они су капиталистички „хероји“ капитализма. Спорт је огледало у коме се може видети право лице капитализма.
Лондонске Олимпијске игре у светлу историје капитализма.
Оне су најбољи показатељ шта је капитализам постао.
Савремена симболика олимпијских игара. Њихова природа условљена је природом света у коме настају и чије вредности симболизује и глорификује.
Запад се не бори против тероризма, већ настоји да сачува монопол на терор – који има глобални, деструктивни и спектакуларни карактер.
Специфичност Лондонских олимпијских игара.
Спектакуларна димна завеса…
Спектакуларно глорификовање односа и вредности који су довели свет на корак од потпуног уништења.
Савремене гладијаторске представе које се заснивају на принципу: што мање хлеба – све више све крвавијих игара, које имају глобални карактер и одговарају природи капитализма као тоталитарног поретка деструкције.
Олимпизам је идеологија капиталистичког мондијализма у чистом смислу, а МОК прва мондијалистичка организација.
Обнављање животне снаге капитализма, вере у његову постојаност. То је, по Кубертену, најважнији разлог што се олимпијске игре, упркос свему, цену морају одржавати.
Њихово одржавање симболизује неуништивост капитализма, његову способност да се вечно подмлађује. По Кубертену, олимпијске игре су „фестивал младости“… То је служба божанствима која владају савременим светом и зато имају „свети“ карактер. Томе одговара олимпијско рачунање времена.

Олимпизам је прва мондијалистичка религија. (Брендиџ: „динамичка религија“)
Међународни олимпијски комитет је прва аутономна капиталистичка глобална над-национална институција.
ОИ као интеграција света под заставом владајућих вредности капитализма: борба свих против свих и цитиус, алтиус, фортиус. (Види и Орвела.)
Стадион је култно место савременог света на коме се уништава вера људи да је хумани свет могућ.
Спорт је настао са настанком слободног времена радника.
Он је главно средство за држање радника у покорности и за њихову интеграцију у капиталистички поредак. (Види Кубертена: „Спорт је најјефтинија…“)
Уништава се историјско и ствара митолошко време које има механичку (прогресистичку) димензију.

Олимпизам и фашизам.
Кубертеново писмо Хитлеру.
Сви припадници фашистичких партија и покрета….

Изворни Кубертенов и савремени олимпизам.
Тотално комерцијализовање олимпијских игара. Циркус по Кубертеновом изворном олимпизму.
Жене – вучна снага.
Црнци – вучна снага. Расизам. Уместо аристократије, сиротиња носилац религио атлетае.
Уместо доказивање расне супериорности белаца, обратно…

Допинг контроле указују на тенденцију фашизације капиталистичких друштава.
Капитализам не може да се обрачуна са последицама које ствара путем демократских метода, већ стварањем полицијске државе.
Врхунске спортисте, главне рекламне агенте капитализма, третирају горе него криминалце и убице. Укидају им основна људска и грађанска права, држе их под сталном присмотром и могу да их натерају на крајње понижавајуће поступке, да уринирају голи пред олимпијском полицијом и да им се узима крв у било које време и на било ком месту.

Екоцидне игре.
Њихова конкретна историјска природа у контексту постајања капитализма тоталитарним поретком деструкције.
Рекорди су дотле дошли да је њихово даље постизање могуће само уништавањем људи.
На удару су посебно деца и девојке.
Рекорд по сваку цену израз је логике профит по сваку цену.
Цитиус, алтиус, фортиус – као екоцидни принцип пар еџцеленце.
Олимпијске игре постале су спектакуларна глорификација екоцидног принципа.

Фукушима, Мексички залив… све је то део исте приче.
Оно што одређује специфичност Лондонских ОИ као конкретне историјске појаве је то што је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције који је довео човечанство на ивицу провалије.
Спектакуларно величање процеса који води уништењу човека и живота на планети.
Ништење људског.

Које вредности стварају спортисти?
Постижу рекорде (капиталистички прогрес) и стварају лепе призоре (играчка техника)…
Добијају огроман новац.
У суштини, „вредност“ коју они стварају је то што забављају масе и на тај начин омогућавају да оне буду под контролом. Значи, они уништавају критичко-мењалачку свест и производе деполитизоване људе и на тај начин обезбеђују опстанак владајућег поретка.
У крајњем, они производе владајући поредак.
Спортисти производе капитализам.
Елиминација противника победом постизањем већег резултата (рекорда): то је суштина капитализма.
Држати масе у покорности и обезбедити опстанак владајућег поретка – то је њихов посао.
Треба имати у виду Кубертенове речи: „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе која их држи под контролом“.
Мој доживљај у Бразилу.
Политички и економски значај спорта је то што доводи до тога да Олимпијске игре, упркос свему, мора да се одрже.
Шампиони су хероји капитализма.

Стадион.
Тотализовани капиталистички свет.
Човек је у потпуности интегрисан у капиталистички простор и време.
Капиталистички свет у спектакуларном митолошком облику.
Укидање историјског и наметање спектакуларног митолошког времена.
Уместо историјског времена живота, успостављено је капиталистичко време смрти.
Право убити, ништити тело, ум, децу…. – све се то приноси на жртву капиталистичком духу и то у спектакуларном облику.

Исти они који уништавају природу, крваво се обрачунавају с радницима и студентима, као и са борцима за социјалну правду, стварају ратове и чине монструозне злочине, доносе фашизоидне законе, успостављају тоталитарну контролу над грађанима… – организују олимпијске игре и друга велика интернационална такмичења и држе у својим рукама све светске „међународне“ светске асоцијације. То су праве „масонске ложе“. Најбољи пример је Међународни олимпијски комитет. Он је од свог настанка стециште најреакционарнијих политичких снага света. Они у десној руци држе исукани крвави мач, а у другој спорт – са ореолом маслинове гранчице. Типичан пример биле су нацистичке Берлинске олимпијске игре.

У условима када је човечанство дошло на руб опстанка. Бујање фашизма, биолошко пропадање народа у развијеним капиталистичким земљама, уништавање ума и културног наслеђа, уништавање еманципаторског наслеђа и еманципаторских потенцијала грађанског друштва, уништавање природе… Буш потписује закон о мучењу; Обама потписује закон по коме америчка војска и тајне службе имају право да хапсе, муче и убијају људе без било каквог судског процеса и права на адвоката… Само у Лондону постављено је преко 5 милиона камера за надгледање грађана.

Спорт је постао најважнији начин на који се брише историјска, културна и слободарска свест људи. Олимпијске игре су спектакуларна служба божанствима која уништавају свет.

Кубертен. Oлимпијске игре као „фестивал пролећа и младости“ – као обнављање вере у животне снаге капитализма. Као „нови почетак“. —- Олимпијске игре у Лондону одржавају се у времену када је капитализам на самрти. „Олимпијска звона“ постала су звона смрти. Оне треба да буду „свети Грал“ који ће капитализму да подари нову младост.

Види књиге о Лондонским олимпијским играма. Кубертен први пут чуо речи „Важно је учествовати!“ у катедрали светог Павла 19. Јула 2008. Вечера код лорда Дисбороуа пет дана касније.

Талбот: „Важно је учестовати, а не победити!“ Хришћански морализам, аматеризам, морална супериорност беле расе која јој даје право да покори читав свет; обоготворење изворних принципа капитализма; из тога спортисти као апостоли капитализма, као представници највиших вредности капитализма које постају највише вредности до којих човечанство дошло – и до којих може да дође….  Хришћанизовани дух паганске хеладе.

Лондон је храм капитализма. Одржавање Игара „у славу мира“ у граду под војном опсадом у граду који је стотинама година био главна капиталистичка и колонијална метропола и као такав најважнији финансијски центар светског капитализма и као такав најсимболичније место капитализма. „Одбрана“ Лондонских олимпијских игара је одбрана капитализма од света који је створио капитализам. Заправо, ради се о одбрани „олимпијских идеала“ од капитализма.

Финансијски оронулом Лондону Игре треба да донесу новац. Која хипокризија. Спорт је био забава џентлмена. Спорт као рат телима између људи. Спорт је постао борба на живот и смрт, самоуништење, прављење пара… Спорт као рат између компанија. Спортисти као покретни рекламни панои капитализма. Доктор Брукс и његове Олимпијске игре. Победа монополистичког над либералним капитализмом – над изворним духом олимпијских игара. Победа новца над аматеризмом и религио атлетае. Победа капитализма над „моралним вредностима“… Кубертен у време настанка олимпијског покрета: „Новац је највећи непријатељ спорта…“ Професионални спортисти су „циркуски гладијатори…“

Треба да офарбају црвоточне империјалне кулисе Лондона свежом фарбом.

Томас Арнолд и његови „мишићави хришћани“ који су, по Кубертену, били „камен темељац“ британске империје. У Лондону који је од спорта створио средство за колонизовање „обојених раса“ – „обојени“ чине већину становништва. Спорт који симболизује животну и експанзивну снагу британске империје, пре свега Енглеза који су створили највећу империју у историји човечанства. Од симбола „супериорности беле расе“, Лондон је постао симбол биолошке пропасти беле расе. У Лондону су организоване „грандиозне“ параде колонијалних трупа које су слате по свету да огњем и мачем освајају нове колоније за британску империју. Спорт је постао средство за „цивилизовање дивљака“. Кубертен: „Спорт је интелигентно и ефикасно средство у колонизацији.“ …

Шта је спорт био, а шта је постао?
Обрачун са женама.
Спорт као рат са сопственим телом. Спортисти су постали каскадери, циркузанери и гладијатори.
Спорт као обрачун с природом – као вештачки, на технички начин произведени простор.
Спорт као обрачун с историјом, духовношћу, умом…
Спорт као спектакуларно обоготворење рата.

Развијање криминалних и деструктивних потенцијала спорта у савременом капитализму. Спорт је непосредни облик појављивања развоја капитализма. Он је чедо капитализма и пупчаном врпцом је везан за њега. У њему се деструктивни потенцијали капитализма појављују у нескривеном и спектакуларном облику. …. У спорту се дух капитализма појављује у неограниченом облику. Право убити и право уништити човека као људско и биолошко биће. У њему се појављује дух капитализма у неограниченом смислу и у спектакуларном облику. Процеси уништења људског и природног – појављују се у спектакуларном облику. Капитализму није ништа свето.

На темељу спорта развија се коцкарска еуфорија. Клађење је један од најпогубнијих облика испољавања деструктивних потенцијала спорта. Клађење ствара кладионичарску мафију која, како стиче све већу финансијску и политичку моћ, постаје све агресивнији актер како у намештању резултата, тако и у одвијању целокупног спортског шоу-бизниса. Стварање коцкарске еуфорије представља један од најпогубнијих начина на који владајући кланови увлаче младе у вредносну и егзистенцијалну орбиту капитализма. Кладионичарска мафија постала је једна од најважнијих полуга капитализма за деполитизовање младих и за њихово криминализовање.

Настанак капитализма представља прекретницу у развоју човечанства. Са његовим настанком дијалектика историје добија нови квалитет. Створена је могућност уништења човечанства и живота на планети. Са настанком капитализма човечанство је кренуло егзистенцијалном странпутицом. Капитализам је створио, у виду тржишне привреде, економски механизам који је довео до тога да развој производних снага и људска (друштвена) пракса која се на њима заснива добије анти-егзистенцијални карактер. Одвајање човека од његових изворних људских моћи и њихово окретање против човека и природе започело је са настанком капитализма који је уместо производње за задовољавање људских потреба увео производњу за стицање профита. Производња за профит не одвлачи човека само од његове есенције, већ доводи у питање његову егзистенцију. То је одвојило човека од човека и човека од самога себе, свет од човека и окренуло свет против човека. Развој производних снага, што значи развој стваралачких моћи човека, усмерен је против човека и природе. Заправо, окренуло је човека против другог човека и природе и самога себе. Стваралачке моћи човека, као и савладане силе природе у виду технике, постале су средство за уништење човека и природе. …. Са настанком капитализма, техника је од прогресивне постала деструктивна моћ. Путем капиталистичког тржишта сам процес стварања света добио је ирационални и деструктивни карактер. Процес стварања света постао је процес уништавања човека и природе. Капитализму ништа није свето. Капитализам је ослободио производне снаге религиозних догми и провинцијализма, и ставио их у службу стварања профита – лишавајући њихов развој било каквих хуманих критеријума. (Кубертен – „ситничава правила“.)Развој капитализма довео је до тога, да је завладао страх од „прогреса“ јер је он постао уништење живота. Људи нису ствараоци будућности већ су оруђе са којим капитализам остварује „прогрес“ који је постао све интензивније уништавање човечанства и природе. Уместо хуманистичких критеријума, профит је постао једини критеријум. Уместо хуманог и оплемењеног природног, ствара се технички свет који је створио нову – сајентистичку религију која интегрише човека у постојећи свет и уништава хуманистичку визију будућности. Буржоазија није „револуционарна“ (Маркс), већ деструктивна класа. Држећи се мита о „прогресивном“ карактеру капитализма, Маркс није схватио да се капитализам не пројектује у будућност преко производних снага и еманципаторских потенцијала грађанског друштва, већ пре свега преко последица уништавања природе и човека, као и уништавања еманципаторског наслеђа грађанског друштва. ….. Све је подређено процесу увећавања профита. Човек није циљ, већ је постао средство за постизање профита. Исто је са природом. Путем капитализма као тоталитарног поретка деструкције људи су постали највећи непријатељи сами себи. Капитализам је од природних и људских моћи створио средство за уништавање природног и људског. Капитализам је довео до тога да су људи постали највећа опасност за живи свет. На основу доминације принципа профита развој производних снага постао је такав начин овладавања природним законима, у виду технике, који природне законе претвара у оруђе за уништавање природе и човека. Врхунац је „осамостаљивање“ технике од природе и човека и њено постајање оруђем за уништавање живота на планети и за стварање техничког света. Марксова мисао је и овде противуречна. Он истиче да капитализам развија универзалне људске потребе, а онда тврди да капитализам своди све људске потребе, укључујући и изворне природне и људске потребе, на потребу за имањем. Уништавајући човекао као људско и природно биће, капитализам је уништио аутентичне потребе човека као људског и природног бића и довео до тога да је потреба за уништавањем постала доминирајућа потреба човека. Капитализам је дегенерисао човека према своме лику и створио од њега „потрошача“, што значи универзалну машину за уништавање живота. Овде природа капиталистичког тоталитаризма: сваки део планете, сваки сегмент друштвеног живота – постали су средство за капиталистичку репродукцију.

Рекордоманија, на којој се заснива спорт, на најнепосреднији начин указује на антиегзистенцијалну природу капиталистичког прогреса. Уместо потребе за развојем аутентичних људских моћи (телесних и духовних , као и међуљудских односа), капитализам је наметнуо човеку „потребу“ за постизањем рекорда – по цену његовог уништења као људског и природног бића. Заправо, човек је само средство за постизање рекорда. Циљ није развити људске моћи, већ постићи рекорд – који је тржишна вредност спортског резултата. Уместо да омогућава развој људских моћи, спорт је постао начин претварања човека у дехуманизовано и денатурализвано средство за постизање рекорда. Процес постизања рекорда постао је систематско уништавање човека употребом науке и технике као од човека отуђених и против човека усмерених моћи.

Као репродуковање капиталистичког система у чистом смислу, спорт представља спектакуларни облик капиталистичког дегенерисања човека. У њему је човек сведен на предмет рада, на оруђе за рад и на радну снагу. Спортско тело је типичан производ “техничке цивилизације”, што значи на капиталистички начин дегенерисано тело човека. Принцип “Рекордери се рађају у епруветама!” указује на праву природу спорта. У тренажном процесу тело спортисте бива „прерађено“ у „користан предмет“ тако што у њему бива уништена природност и људскост. У спорту доминира телесна механика, прецизност покрета, естетика машине, де-еротизовање, хипертрофија једних и атрофија других функција, обездуховљено тело и покрет; уместо античког принципа metron ariston доминира агресивно мишићаво тело; принцип оптималног напора укинут је принципом “већег напора”; доминира (само)деструктивни карактер; успостављена је рана специјализација која производи менталну и телесну једнодимензионалност – све је подређено победи која се постиже постизањем рекорда.

Полазећи од односа између прометне и употребне вредности робе, тачније, од доминације прометне над употребном вредношћу, може се доћи до плодоносног полазишта у критици рекордоманије која је камен-темељац спорта. Рекордоманија се заснива на тржишном принципу и на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка. Рекорд није израз стваралачких моћи човека, већ је тржишна вредност резултата. Вредност рекорда појављује се у контексту циркулације капитала, а не као хуманистичко достигнуће. Принцип citius, altius, fortius не упућује на развој људских моћи, већ одговара процесу неограниченог увећавања профита. Резултати који се постижу у спорту нису условљени особеностима човека као биолошког и људског бића, већ су израз „прогресивне“ природе капитализма. Идеологија рекордоманије заснива се на деструктивном ирационализму који подразумева неограничену могућност постизања рекорда и као такав је најнепосреднији облик у коме се појављује принцип неограниченог увећавања профита. Постизање рекорда само је у техничком смислу „прогресивно“. У суштини, тежња ка постизању рекорда води потпуном уништењу човека као природног и људског бића. У процесу постизања рекорда стваралачке моћи човека постају деструктивна моћ, а човек као биолошко и људско биће претвара се у техничку ствар. Када се има у виду да у спорту влада апсолутизовани принцип учинка који има квантитативни карактер постаје јасно због чега је уништење човека као биолошког и људског бића у спорту (капитализму) неминовност. Хабермас, Плеснер, Лаш, Кроков, Хуизинга, Кајоа, Ленк и други идеолози капитализма имају површни однос према спорту не због тога што не могу да схвате његову суштину, већ због тога што указивање на суштину спорта истовремено указује на деструктивну природу капитализма, што они по сваку цену настоје да избегну.

У капитализму доминира екоцидни принцип и он је у спорту дошао до свог највишег израза. Спремност на самоуништење и систематски рад на самоуништењу симболизује однос човека према живом свету. Имајући у виду да је тело непосредна природа за човека, однос човека према телу у спорту упућује на његов однос према природи. Човек коме је сопствено тело средство за остваривање нељудских циљева не може да има поштовање према природи као животворној целини. Спорт је једно од најефикаснијих средстава са којим се уништава природно биће човека и ствара екоцидна свест. Спортом тело бива претворено у механизам, природа у технички простор, а друштво у гомилу дехуманизованих и денатурализованих „такмичара“. Спортиста (као и тренер, лекари, читав „спортски погон“) не сагледава тело као природни организам, већ има однос према њему као према средству са којим мора постићи што већи (квантитативно мерљиви) учинак. Спортом се не оплемењује природно биће човека и у њему не доминира оплемењени природни покрет, већ тело човека бива претворено у машину а покрет се своди на механичко кретање. Уместо телесне поетике, доминира телесна механика. „Развој људских моћи“ заснива се на таквим критеријумама  (citius, altius, fortius) који неминовно доводе до уништења човека као људског и биолошког бића. Спортиста постаје оруђе за постизање већих резултата по цену његовог уништења као личности и биолошког бића.

Спорт је погон која производи (само)деструктивне људе. Он је очигледан пример како капитализам путем апсолутизованог принципа квантитативног увећавања учинка (профита) производи дегенерисано тело и дегенерисану свест. У њему се огледа ментални преображај који је човек доживео у монополистичком капитализму: од човека „звери“, који представља антрополошки модел који одговара laisser-faire капитализму, дошло се до човека „само-деструктора“, који представља антрополошки модел који одговара монополистичком капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције. Спорт је типичан пример поистовећивања људи са владајућим моделом „човека“ који савремени капитализам намеће људима, а који се заснива на уништењу човека као људског и природног бића. Руководећи се вредносном и егзистенцијалном матрицом коју намеће капиталистички „прогрес“, спортисти „свесно“ уништавају своје тело и спремни су да жртвује живот да би се домогли медаље. Телесни допинг заснива се на менталном допингу. Ради се о фанатичној самодеструктивној свести која се ствара у таквим друштвеним условима у којима је човек лишен могућности да реализује своје људске квалитете и на тај начин стекне поштовање и обезбеди егзистенцију. У спорту се не може постићи рекорд без све монструознијег уништавања тела и психе. Човечије тело исцрпљује се на тај начин што се кљука медикаментима и допинг-средствима и излаже таквим напорима у тренажном процесу који тело претварају у механизам, а човека у само-деструктивног фанатика. Трпљење и блокирање бола, који је природна одбранбена реакција организма на прекомерни напор, представља један од најважнијих услова за постизање „врхунских“ резултата. Фармацеутски препарати служе пре свега зато да спортисти омогуће да „победи бол“ да би могао да натера тело на (само)уништавајуће напоре. Пут ка победи и рекорду води уништењу нагонске природе човека, чула, хипертрофији једних и атрофији других органских функција, органа и екстремитета, еротског бића, биолошког ритма рада организма, модификацији метаболизма, ћелија, мишићне и нервне структуре, генетској дегенерацији, стварању (само)деструктивног садо-мазохистичког карактера… Људски организам има границе које се не могу прећи а да се не доведе у питање здравље и живот човека. Упркос томе, инсистира се на принципу „брже, даље, снажније“ као неприкосновеном критеријуму по коме се одређује „прогрес“ у спорту. У хеленском друштву култ победника имао је религиозни карактер. У капиталистичком друштву култ победника има деструктивни карактер и спектакуларни облик. Капиталистичка пропагандна машинерија створила је од роботизованих „шампиона“ „супермене“ који су постали највиши вредносни изазов за младе. Спорт указује на то да се капиталистички прогрес заснива на уништавању човека као природног и људског бића, односно, да је човек као природно и људско биће главна препрека за развој капитализма. Уколико је човек спреман да се бори за здравље и живот капитализам (а са њим и спорт) је осуђен на пропаст.

Стадиони и спортске хале постали су најважнији „природни“ и „друштвени“ простори за младе широм света. Потреба за природним и друштвеним животом постала је потреба за стадионом и спортском халом, исто као што је потреба за здравом водом и храном постала потреба за „кока-колом“ и „хамбургером“.Спорт није само „најјефтинија духовна храна за радне масе која их држи под контролом“ (Кубертен), већ је један од најважнијих начина на који човек бива лишен природног и хуманог бића, а људско друштво претворено у механизовани мравињак.Спортом се уништава хуманистичка друштвеност и хуманистичка природност које су основне споне за интеграцију човечанства у борби за очување живота на планети. „Спортивизација“ света представља један од најагресивнијих и најефикаснијих начина обрачуна с „традиционалним човечанством“, што значи с човеком као хуманим и природним бићем. Спортски погон постао је лабораторија у којој капитализам производи прототип „новог човека“ који треба да постане моторна снага за стварање на капиталистички начин дегенерисане „будућности“.

Догматски начин мишљења условљава и однос „комуниста“ према спорту. Критика спорта и олимпизма готово да не постоји у „комунистичким“ круговима. Разлог томе није само неразумевање суштине спорта и глорификовање „реалног социјализма“, у коме је спорт имао прворазредни политички значај, већ истина да је спорт постао најважнија духовна храна за раднике и да стога није политички исплативо критиковати га. Уистину, спортски стадиони су постали савремени концентрациони логори у којима се код младих уништава критичко-мењалачки дух и вера у будућност. Стварање „хулигана“ један је од најважнијих начина на који радничка омладина бива претворена у фашистичке хорде које владајуће капиталистичке групације користе за обрачун с левичарском омладином и радничким покретом. Навијачке групе су један од најважнијих облика организовања капиталистичких јуришника, а утакмице средство за њихово хомогенизовање и милитаризовање. У обрачуну између навијачких група не сагорева само критичка свест и вера у хумани свет, већ млади стичу борбену готовост и бруталност које ће капиталистички владари из сенке искористити за обрачун с онима који се боре против капитализма. Што се тиче њиховог „патриотизма“, он се не заснива на културним и слободарским традицијама, већ на владајућем духу деструкције и милитантном примитивизму. Патриотизам без културног наслеђа је варваризам. У коначном, навијачке групе само су део спортског погона који је постао најважније оруђе капиталиста за уништавање националних култура и слободарског достојанства људи. Истовремено, „комунисти“ се и даље чврсто држе идеологије „рекордоманије“, са којом  се глорификује продуктивистички принцип који има квантитативну димензију, која производи екоцидну свест и доприноси све драматичнијем уништавању човека као природног и људског бића.

………………….

Као репродуковање капиталистичког система у чистом смислу, спорт представља спектакуларни облик капиталистичког дегенерисања човека. У њему је човек сведен на предмет рада, на оруђе за рад и на радну снагу. Спортско тело је типичан производ “техничке цивилизације”, што значи на капиталистички начин дегенерисано тело човека. Принцип “Рекордери се рађају у епруветама!” указује на праву природу спорта. У тренажном процесу тело спортисте бива „прерађено“ у „користан предмет“ тако што у њему бива уништена природност и људскост. У спорту доминира телесна механика, прецизност покрета, естетика машине, де-еротизовање, хипертрофија једних и атрофија других функција, обездуховљено тело и покрет; уместо античког принципа metron ariston доминира агресивно мишићаво тело; принцип оптималног напора укинут је принципом “већег напора”; доминира (само)деструктивни карактер; успостављена је рана специјализација која производи менталну и телесну једнодимензионалност – све је подређено победи која се постиже постизањем рекорда.

Полазећи од односа између прометне и употребне вредности робе, тачније, од доминације прометне над употребном вредношћу, може се доћи до плодоносног полазишта у критици рекордоманије која је камен-темељац спорта. Рекордоманија се заснива на тржишном принципу и на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка. Рекорд није израз стваралачких моћи човека, већ је тржишна вредност резултата. Вредност рекорда појављује се у контексту циркулације капитала, а не као хуманистичко достигнуће. Принцип citius, altius, fortius не упућује на развој људских моћи, већ одговара процесу неограниченог увећавања профита. Резултати који се постижу у спорту нису условљени особеностима човека као биолошког и људског бића, већ су израз „прогресивне“ природе капитализма. Идеологија рекордоманије заснива се на деструктивном ирационализму који подразумева неограничену могућност постизања рекорда и као такав је најнепосреднији облик у коме се појављује принцип неограниченог увећавања профита. Постизање рекорда само је у техничком смислу „прогресивно“. У суштини, тежња ка постизању рекорда води потпуном уништењу човека као природног и људског бића. У процесу постизања рекорда стваралачке моћи човека постају деструктивна моћ, а човек као биолошко и људско биће претвара се у техничку ствар. Када се има у виду да у спорту влада апсолутизовани принцип учинка који има квантитативни карактер постаје јасно због чега је уништење човека као биолошког и људског бића у спорту (капитализму) неминовност. Хабермас, Плеснер, Лаш, Кроков, Хуизинга, Кајоа, Ленк и други идеолози капитализма имају површни однос према спорту не због тога што не могу да схвате његову суштину, већ због тога што указивање на суштину спорта истовремено указује на деструктивну природу капитализма, што они по сваку цену настоје да избегну.

У капитализму доминира екоцидни принцип и он је у спорту дошао до свог највишег израза. Спремност на самоуништење и систематски рад на самоуништењу симболизује однос човека према живом свету. Имајући у виду да је тело непосредна природа за човека, однос човека према телу у спорту упућује на његов однос према природи. Човек коме је сопствено тело средство за остваривање нељудских циљева не може да има поштовање према природи као животворној целини. Спорт је једно од најефикаснијих средстава са којим се уништава природно биће човека и ствара екоцидна свест. Спортом тело бива претворено у механизам, природа у технички простор, а друштво у гомилу дехуманизованих и денатурализованих „такмичара“. Спортиста (као и тренер, лекари, читав „спортски погон“) не сагледава тело као природни организам, већ има однос према њему као према средству са којим мора постићи што већи (квантитативно мерљиви) учинак. Спортом се не оплемењује природно биће човека и у њему не доминира оплемењени природни покрет, већ тело човека бива претворено у машину а покрет се своди на механичко кретање. Уместо телесне поетике, доминира телесна механика. „Развој људских моћи“ заснива се на таквим критеријумама  (citius, altius, fortius) који неминовно доводе до уништења човека као људског и биолошког бића. Спортиста постаје оруђе за постизање већих резултата по цену његовог уништења као личности и биолошког бића.

Спорт је погон који производи (само)деструктивне људе. Он је очигледан пример како капитализам путем апсолутизованог принципа квантитативног увећавања учинка (профита) производи дегенерисано тело и дегенерисану свест. У њему се огледа ментални преображај који је човек доживео у монополистичком капитализму: од човека „звери“, који представља антрополошки модел који одговара laisser-faire капитализму, дошло се до човека „само-деструктора“, који представља антрополошки модел који одговара монополистичком капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције. Спорт је типичан пример поистовећивања људи са владајућим моделом „човека“ који савремени капитализам намеће људима, а који се заснива на уништењу човека као људског и природног бића. Руководећи се вредносном и егзистенцијалном матрицом коју намеће капиталистички „прогрес“, спортисти „свесно“ уништавају своје тело и спремни су да жртвује живот да би се домогли медаље. Телесни допинг заснива се на менталном допингу. Ради се о фанатичној самодеструктивној свести која се ствара у таквим друштвеним условима у којима је човек лишен могућности да реализује своје људске квалитете и на тај начин стекне поштовање и обезбеди егзистенцију. У спорту се не може постићи рекорд без све монструознијег уништавања тела и психе. Човечије тело исцрпљује се на тај начин што се кљука медикаментима и допинг-средствима и излаже таквим напорима у тренажном процесу који тело претварају у механизам, а човека у само-деструктивног фанатика. Трпљење и блокирање бола, који је природна одбранбена реакција организма на прекомерни напор, представља један од најважнијих услова за постизање „врхунских“ резултата. Фармацеутски препарати служе пре свега зато да спортисти омогуће да „победи бол“ да би могао да натера тело на (само)уништавајуће напоре. Пут ка победи и рекорду води уништењу нагонске природе човека, чула, хипертрофији једних и атрофији других органских функција, органа и екстремитета, еротског бића, биолошког ритма рада организма, модификацији метаболизма, ћелија, мишићне и нервне структуре, генетској дегенерацији, стварању (само)деструктивног садо-мазохистичког карактера… Људски организам има границе које се не могу прећи а да се не доведе у питање здравље и живот човека. Упркос томе, инсистира се на принципу „брже, даље, снажније“ као неприкосновеном критеријуму по коме се одређује „прогрес“ у спорту. У хеленском друштву култ победника имао је религиозни карактер. У капиталистичком друштву култ победника има деструктивни карактер и спектакуларни облик. Капиталистичка пропагандна машинерија створила је од роботизованих „шампиона“ „супермене“ који су постали највиши вредносни изазов за младе. Спорт указује на то да се капиталистички прогрес заснива на уништавању човека као природног и људског бића, односно, да је човек као природно и људско биће главна препрека за развој капитализма. Уколико је човек спреман да се бори за здравље и живот капитализам (а са њим и спорт) је осуђен на пропаст.

Стадиони и спортске хале постали су најважнији „природни“ и „друштвени“ простори за младе широм света. Потреба за природним и друштвеним животом постала је потреба за стадионом и спортском халом, исто као што је потреба за здравом водом и храном постала потреба за „кока-колом“ и „хамбургером“.Спорт није само „најјефтинија духовна храна за радне масе која их држи под контролом“ (Кубертен), већ је један од најважнијих начина на који човек бива лишен природног и хуманог бића, а људско друштво претворено у механизовани мравињак.Спортом се уништава хуманистичка друштвеност и хуманистичка природност које су основне споне за интеграцију човечанства у борби за очување живота на планети. „Спортивизација“ света представља један од најагресивнијих и најефикаснијих начина обрачуна с „традиционалним човечанством“, што значи с човеком као хуманим и природним бићем. Спортски погон постао је лабораторија у којој капитализам производи прототип „новог човека“ који треба да постане моторна снага за стварање на капиталистички начин дегенерисане „будућности“.

Entry filed under: 01. Tekstovi na Srpskom. Tags: , , , , , , .

Ljubodrag Simonović: The London Olympics. The Death Games Љубодраг Симоновић Дуци на ТВ Коперникус – август 2012.


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 971 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: