Љубодраг Симонивић: Савремена социјалистичка револуција

11. децембар 2012. at 12:15

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст

САВРЕМЕНА СОЦИЈАЛИСТИЧКА РЕВОЛУЦИЈА

             Марксова критика капитализма у својој бити је мисао социјалистичке револуције. То је основна идеја на основу које и у односу према којој може да се одреди аутентичност „марксистичког“ предзнака. Став да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ претставља самосвест Марксове револуционарне мисли. На њеном темељу и у односу према њој (и) Марксове идеје добијају марксистичку легитимност. Не одговарају сви Марксови ставови његовој теорији револуције. Марксова мисао није од својих почетака била теорија социјалистичке револуције, већ је то постала под утицајем развоја капитализма и радничког покрета. Постајање пролетаријата у најразвијенијим капиталистичким земљама Европе политичком снагом која је у стању да мења свет условило је постајање Марксове мисли теоријом социјалистичке револуције.

         По Марксу, егзистенцијална и самим тим општe-друштвена криза заснива се на економској кризи капитализма која проистиче из тога што су производни (својински) односи постали ограничење за развој производних снага. На то недвосмислено упућује Марксовстав из Прилога критици политичке економије који претставља камен-темељац његове теорије револуције: „Материјалне производне снаге друштва долазе у противуречје с постојећим производним односима који постају њихови окови. Тада наступа епоха социјалне револуције.“ (29) Радничка класа је „укљештена“ између производних снага и производних (својинских) односа. Класна свест налаже раднику да се не бори за укидање капитализма све док овај развија производне снаге и док му обезбеђује егзистенцију. Будући да је капиталистички начин развоја производних снага прогресиван, борба радника против капитализма док он развија производне снаге претставља кочницу прогресу и стога је неприхватљива. Истовремено, не може се створити социјалистички поредак, који претставља коначно превазилажење капитализма, уколико капитализам није исцрпео своје развојне моћи. У тим условима револуција се не заснива на објективним историјским условима, већ на политичком волунтаризму. Уклањање буржоазије са политичке сцене од стране пролетаријата има историјску легитимност тек онда када буржоазија постане реакционарна снага, а то значи када капитализам исцрпи све могућности развоја производних снага и када буржоазија репресивним средствима настоји да одбрани приватну својину која је постала кочница за развој производних снага. Пролетаријат може, по Марксу, да постане „гробар“ капитализма само на темељу економске и на тој основи опште друштвене кризе која се може разрешити само радикалним искораком из капиталистичког света.

          Превиђајући да је капитализам у својој бити деструктивни поредак, Маркс је превидео специфичност дијалектике капитализма. По њему, развој капитализма подразумева развој противуречности између производних снага и производних (својинских) односа, али не између капиталистичког развоја производних снага и природе као животворне целине, као и човека као природног и људског бића. Упркос Марксовим критичким ставовима који указују на пљачкашки и пустошећи однос капитализма према земљишту, за њега је капитализам прогресиван све док развија производне снаге.Заправо, по Марксу проблем није у капиталистичким производним снагама и погубним последицама њиховог развоја, већ у ограниченим могућностима производних односа, што значи капиталистичке приватне својине што ће зауставити развој производних снага и „принудити“ капитализам на „самоукидање“. Показало се да управо развој производних снага на темељу приватне својине ствара све драматичнију егзистенцијалну и тиме опште-друштвену кризу будући да се заснива на све интензивнијим уништавањем природе и човека као људског и биолошког бића. Све драматичније пропадање света указује на то да су капиталистички „прогрес“ и опстанак човечанства супротстављени. И Марксови ставови o прекомерном исцрпљивању земљишта упућују на закључак да управо економски развој капитализма све драматичније угрожава опстанaк човечанства. На основу тога следи да би радници требало да се боре против економског развоја капитализма, а то значи против капиталистичког начина развоја производних снага, а не да „чекају“ да производни (својински) односи постану препрека за развој производних снага. Савремена социјалистичка револуција могућа је као последица егзистенцијалне кризе коју ствара капитализам, али истовремено и као брана која треба да спречи да капитализам до те мере уништи животну средину и у тој мери поремети климатске прилике да човечанство више ни на који начин неће моћи да спречи уништење живота на Земљи. Савремена социјалистичка револуција не може да има апостериорни и есенцијални, већ априорни и егзистенцијални карактер.

             Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком Марксовосхватање социјалистичке револуције је превазиђено. Маркс не долази до појма социјалистичке револуције у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку, већ у односу према капитализму као експлоататорском поретку који има „револуционарну“ природу. За Маркса социјалистичка револуција је последња револуција у историји човечанства и као таква претставља завршни чин у борби човека за слободу. Истовремено, држећи се егзистенцијалног априоризма, Маркс у социјалистичкој револуцији не види почетак отсудне борбе за опстанак човечанства, већ окончање историјског процеса спајања човека са природом и почетак праве историје човечанства. Следећи ту идеју, Гајо Петровић, један од најистакнутијих представника југословенскепраксис филозофије, у Марксовом схватању револуције види превазилажење социјално-политичког момента и коначно решење односа човека према природи и према себи као природном бићу. У том смислу, социјалистичка револуција је „бит бивствовања“ (Мишљење револуције). Међутим, конкретна „бит бивствовања“ не може се добити на основу апстрактне представе природе и човека, већ у односу према тоталитарној и деструктивној капиталистичкој пракси. Капиталистички „прогрес“ довео је човечанство на ивицу провалије и тиме „разрешио“ све противуречности капитализма и довео критику капитализма до краја. Капитализам не ослобађа човека зависности од природе већ га, уништавајући природу, чини све зависнијим од ње. Он не само да не ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“, већ ствара ново – деструктивно и на тој основи тоталитарно царство нужности. Тек у односу према погубним последицама развоја капитализма и у односу према његовим деструктивним потенцијалима социјалистичка револуција може да добије конкретну историјску димензију. Она није почетак истинске слободе човека, већ почетак отсудне борбе за опстанак човечанства са којом ће бити саниране последице капиталистичког уништавања природе и човека и то на такав начин, да се створе могућности за ослобађање човека од природне стихије и од класног друштва, као и за реализовање његових универзалних стваралачких моћи и за стварање од друштва братске заједнице слободних људи.

          Маркс долази до идеје социјалистичке револуције полазећи од идеализованог антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе, а не од конкретне природе капитализма као деструктивног поретка и у том контексту од потребе да се спречи уништење живота на земљи.Карактер пролетерске револуције не одређује се више према хуманистичким идеалима, као што је то код Маркса, већ је условљен егзистенцијалним изазовима које капитализам као тоталитарни деструктивни поредак намаће човечанству. Од самог настанка капитализма деструкција је иманентна његовој бити, али је са настанком „потрошачког друштва“ деструкција постала његова доминирајућа одлика. Све је реалнија опасност да човечанство, као и живи свет, постане „колатерална штета“ капиталистичког „прогреса“. У том контексту треба сагледати и развој савременог радничког (социјалистичког) покрета и стратегију и тактику борбе против капитализма. Једно је када је револуција условљена економском кризом, а друго када је револуција условљена све погубнијом еколошком кризом. Свест о деструктивној природи капитализма постала je нужан услов за развој савременог светског анти-капиталистичког покрета. Све драматичнија еколошка криза ствара услове за радикализовање критике капитализма и за радикализовање политичке борбе која тежи очувању живота на планети и стварању новог света. Отуда је од прворазредног значаја развој животворног ума који треба да створи такав политички покрет, који ће уништити капитализам пре него што он у тој мери уништи природу да човечанство више неће моћи да успостави еколошку равнотежу која пружа могућност да опстане. Када се има у виду да је капитализам по својој природи деструктивни поредак, намеће се закључак да време за обрачун с капитализмом и за стварање новог (социјалистичког) друштва не настаје када производни односи постану кочница за развој производних снага, као што то тврди Маркс, већ са настанком капитализма. На то јасно указује Фуријеова критика (капиталистичког) прогреса која упозорава да се он заснива на уништавању животне (природне) средине, што значи да има антиегзистенцијални карактер.

                  Савремена критика капитализма и политичка борба против капитализма треба да се супротставе не само актуелним, већ пре свега потенцијалним опасностима за опстанак човечанства које ствара капитализам. Ако се дозволи да планетарни еко-систем пропадне до те мере, да на најнепосреднији начин угрози опстанак човека да би се људи дигли против капитализма, онда је судбина човечанства запечаћена. У овом контексту, постаје очигледна погубност „еколошких пројеката“ који настоје да санирају последице капиталистичког „прогреса“ путем техничких средстава и на технички начин. У крајњем, они служе да се сузбије анти-капиталистички покрет који тежи искорењивању узрока уништавања живота на планети и обрачуну с илузијом да се, на темељу капиталистичког прогреса, научним и техничким средствима може обезбедити опстанак природе и човечанства. „Еколошки“ технички изуми постају средство са којим капиталисти купују време капитализму и на тај начин скраћују време у коме (још увек) може да се успостави еколошка равнотежа и на тај начин спречи уништење човечанства. Истовремено, „адаптација“ човека на вештачке климатске услове доводи до таквих промена у његовом организму, да он губи способност преживљавања у природним животним условима. На капиталистички начин дегенерисаном човеку здрава природна средина постаје смртни непријатељ.

                   Економска криза може да убрза распад капитализма и на тај начин спречи да капитализам уништи живот на планети у тој мери да ће опстанак човека бити немогућ. Међутим, економска криза сама по себи не производи нужно револуционарну свест код потлачених радних слојева. Најубедљивији доказ за то је стварање фашизма у Немачкој, и другим европским земљама, на темељу економске кризе капитализма из 1929. године. Екоцидна капиталистичка пракса ствара могућност да се створи нови фашистички варваризам који ће, руководећи се логиком „или ми или они“, уништити милијарде „прекобројних“ да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале светским сировинским и енергетским ресурсима. Теорија о „златној милијарди“ упућује на начин на који најмоћнији капиталистички кланови планирају да „реше“ све драматичнију економску и еколошку кризу. Исто тако, слепо веровање да ће економска криза сама по себи да покрене раднике у револуцију може да доведе до тога да радници, као природна и људска бића, буду уништени пре него што се појаве на последњем историјском бојишту на коме се одлучује о судбини човечанства. Један од најважнијих задатака левице је да спречи да се незадовољство радних слојева, које ствара капитализам, претвори у средство за успостављање капиталистичке диктатуре – као што је то било у Европи у време велике економске кризе из 1929. године.

            Уништавајући све интензивније живот на планети, капитализам ствара све већу егзистенцијалну стрепњу која ће се, уколико не буде створен нови поредак који ће се заснивати на рационалном односу према природи, претворити у егзистенцијалну паникукоја ће довести до тога да ће човек бити спреман да подржи све мере, без обзира на њихову ваљаност и оправданост, за које верује да ће да му обезбеде опстанак. Владајући поредак манипулише страхом од „угрожености“.То је, заправо, егзистенцијални страх са којим капиталисти манипулишу тако, да изазивају сукобе између људи, раса, нација, религиозних заједница… Исто су радили нацисти. Страх од егзистенцијалне неизвесности, коју је проузроковала економска криза капитализма, претворен је путем нацистичке пропагандне машинерије у страх од „јудео-бољшевизма“. Уништење „јудео-бољшевизма“ постало је путем фокусиране пропаганде фиксација: уништењем „непријатеља“ човек се „ослобађа“ егзистенцијалног страха који изазива капитализам. Ради се о циљанојсублимацији и у том контексту „непријатељ“ добија оне карактеристике које на најефикаснији начин могу да изазову жељену реакцију активирањем двају најважнијих инстинктивних потстицаја: егзистенцијалног страха и потиснуте сексуалне енергије. Појава Хитлера изазивала је код Немаца хистеричну реакцију која је имала оргазмички карактер. Данас је страх далеко већи јер се ради о биолошком пропадању беле расе, о све дубљој економској кризи и све тежој борби за добијање радног места, о све погубнијим климатским променама, о исцрпљеним енергетским и сировинским ресурсима, о редукованом тржишту, о пропадању „америчког сна“ који подразумева непрестано увећавање потрошачког стандарда…

                  Све беспоштеднији живот и све непосреднија опасност од нестанка лишава човека људскости и тиме осећања блискости и солидарности са другимa. Као што немачки малограђани у време Хитлеровог „продора на Исток“  нису хтели да знају за стравичне злочине немачке солдатеске, тако данашњи малограђани најразвијенијих капиталистичких земљама не желе да знају за стравичне злочине које капиталистичке компаније и њихове армије плаћеника (које су обједињене у НАТО-у) свакодневно чине широм планете, и свесно се утапају у капиталистичко деструктивно ништавило понизно прихватајући губитак својих основних људских и грађанских права и стварање полицијске државе. „Потрошачко друштво“је за малограђанеједини свет у коме могу да живе и једини свет о коме могу да маштају. Све дубља криза капитализма не усмерава људе који су дегенерисани „потрошачким“ начином живота да се боре против капитализма а за хумани свет, већ да се боре да сачувају потрошачки стандард по цену да постану капиталистички џелати. Непосредна реакција малограђана на губитак потрошачког стандарда није тежња за променом владајућег система, већ за отимањем и уништењем других. Они су свесни да је прича о „тероризму“ само маска иза које се крије настојање најмоћнијих капиталистичких корпорација да овладају светом, али је прихватају као пилулу за умирење савести јер им владајући поредак (још увек) обезбеђује релативно висок „потрошачки“ стандард. Капиталистички малограђанин био је и остао један од носећих стубова фашизма. Систематска производња техничких и биолошких средстава за масовно уништење указује на праве намере најмоћнијих капиталистичких групација Запада. Једна од најстрашнијих истина, која указује на сву монструозност капитализма, је да се опстанак преко шест милијарди „прекобројних“ не заснива на хиљадама година дугом развоју цивилизације и „демократским вредностима“ Запада, већ на томе да је Русија у стању да својим нуклеарним потенцијалом за двадесетак минута збрише Европу и САД са лица Земље.

                  Пропадање „потрошачког друштва“ доводи до пада куповне моћи радних слојева и до масовне незапослености. Намеће се потреба да се капитализам стабилизује на нижем произвођачко-потрошачком нивоу, с тим што ће у производњи и укупној капиталистичкој репродукцији, са даљим развојем науке и технике, све више доминирати „беле крагне“. Радне „масе“ из традиционалних бранши производње нису више средство за убрзање репродукције капитала, већ економска баласт и све већа политичка опасност за владајући поредак. Уместо интегрисања радника у капитализам путем потрошачког начина живота, стратешки оријентир владајуће класе постаје уништење „прекобројних“ грађана. Са све дубљом економском кризом капитализма све већи број радника постаје смртни непријатељ капитализму и владајући поредак ће употребити сва средства која су му на располагању (криминализовање друштва, дрога, алкохол, затрована храна и вода, ускраћивање лекова и медицинских услуга, смртоносни вируси, стерилизација и тсл.) да уклони тај „вишак“ и обезбеди опстанак. То је један од узрока савременог фашизма чије се контуре најјасније назиру у САД. Ради се о теорији о „златној милијарди“ чије реализовање неће погодити само народе који се налазе у земљама које спадају у „периферију капитализма“, већ и све шире радне слојеве у најразвијенијим капиталистичким земљама. Све угроженија егзистенција човечанства ствара услове за то, да се до крајњости радикализује социјално-дарвинистички животни принцип, с тим што наука и техника постају ексклузивно средство за обезбеђивање доминирајућег положаја капиталиста и за стварање таквих вештачких животних услова који ће их заштити од све убитачнијих климатских промена. Истовремено, „владари из сенке“ настоје да искористе науку и технику за стварање „новог човека“ који ће, са својим вештачки створеним „генетским својствима“ и захваљујући војној техници са којом располаже, бити у стању да истреби вишак „неподобних“ и успостави глобалну доминацију. „Терминатори“, „рамбои“, „предатори“ и сличне холивудске наказе, са којима се глорификује деструктивна моћ на капиталистички начин злоупотребљене технике, указују на психолошки профил савремених капиталистичких фанатика. Моћ владања постаје моћ уништавања.

                  Судбина грађанске класе најбољи је показатељ владајуће тенденције развоја капитализма. Тамо где се развија грађанска класа – развија се капитализам; тамо где пропада грађанска класа – пропада капитализам. На Западу опште-друштвена криза добија пред-револуционарни карактер. Грађанска класа се распада и ствара се друштво у коме је све мањи број људи све богатији, а све већи број све сиромашнији. У току је пролетаризовање грађанске и фашизација капиталистичке класе. У том контексту, уништава се еманципаторско наслеђе грађанског друштва и смањује се простор за пацифистичке политичке опције. Биолошко пропадање европских народа добија све драматичније размере и постаје једно од најважнијих изворишта фашизоидне хистерије. Истовремено, стварају се технократске утопије и апокалиптичка свест: мит о свемоћи науке и технике, идеја човека-киборга, идеја о напуштању планете… Због глобалне „равнотеже страха“, која се заснива на нуклеарним арсеналима САД и Русије, нема могућност за нови глобални рат који би омогућио обнављање животне снаге капитализма. Војна моћ, политичка стабилност и економски развој Источних земаља добијају прворазредни значај јер онемогућава да све дубља криза на Западу изнедри нову фашистичку звер која ће уништити Словене и азијске народе. Стварају се друштвени и политички услови да се криза на Западу разреши тако, да се укине капитализам и створи истинско социјалистичко друштво.

           Егзистенцијална криза основни је предуслов борбе за нови свет. Као што је Први светски рат до краја продубио противуречја капитализма и створио егзистенцијалну кризу из које је проистекла радничка побуна коју су бољшевици усмерили на стварање социјалистичког друштва, тако егзистенцијална криза коју ствара савремени капитализам треба да буде усмерена на стварање комунистичког друштва. Капитализам успева да путем технике ублажи непосредно дејство еколошког пропадања планете на човека, и да путем потрошачког начина живота и индустрије забаве блокира моћ расуђивања и маргинализује егзистенцијална питања. Све драматичније последице капиталистичке деструкције приморавају човека да развије своје умне, што значи универзалне стваралачке моћи, јер једино путем њих може да санира последице капиталистичке деструкције и створи хумани свет. Борба за развој ума је, заправо, прворазредна политичка борба јер она пружа могућност да се развије слободарскo биће човека које је основ немирења с постојећим светом и извор визионарске свести. Исто тако, капитализам ствара могућност за успостављање борбене друштвености. Све тежи животни услови приморавају људе да изађу из својих усамљеничких јазбина и уједине се, јер једино заједничком борбом могу да обезбеде свој опстанак. Угрожавајући све интензивније опстанак човечанства и стварајући све већу социјалну беду, капитализам је довео до тога да заоштравање еколошке кризе може да постане непосредни повод за социјалистичку револуцију. Озбиљнија хаварија на некој од нуклеарних електрана у Европи, као што је то било у Фукушими, може да покрене револуционарни вал који ће уништити капитализам.

           Свеинтензивније уништавање природе; све веће социјалне разлике и сиромашење радних слојева; постајање државе и других друштвених институција средством капиталистичких групација за остваривање њихових интереса; отуђење политичке сфере од грађана и њена приватизација… – ствара услове за развој широког политичког покрета који ће превазићи класичну класну поделу и класну борбу, али и могућност за разводњавање борбе против капитализма и за усмеравање мењалачке енергије на „еколошке пројекте“ који се своде на безнадежно лечење последица које ствара капитализам и на његово „усавршавање“. „Анти-глобалистички покрет“ један је од потенцијалних облика борбе против капитализма. Он треба да уједини све оне политичке снаге и политичке покрете у свету који се супротстављају савременом империјализму који има не само геноцидни, већ и екоцидни карактер. Истовремено, он треба да има критички однос према развојним програмима у било ком делу света који се заснивају на уништавању природе и који развијају потрошачки менталитет.

               Најважнији резултат економске кризе капитализма из 2008. је тај, што је радничка класа на Западу показала да није мртва као политичка снага и да је обрачун с радницима као потенцијално револуционарном снагом и даље најважнија преокупација капиталиста. Економска криза из 2008. показала је да класни рат у најразвијенијим капиталистичким земљама није окончан и да је радничка класа, након дугогодишњег таворења у „потрошачком друштву“, у стању да се обрачуна с капитализмом и створи нови свет. У светлу савремених збивања показује се да је један од најпогубнијих „превида“ франкфуртоваца тај, што су отписали радничку класу као могућег субјекта друштвених промена.

          Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је „превазишао“ како принцип прогреса, тако и принцип социјалне правде и наметнуо принцип борбе за опстанак човечанства као императив. Није више само реч о угрожености човека као грађанина и радника, већ као људског и природног бића. Капитализам је „преобратио“ историјско биће радничке класе и довео до тога да се њен историјски задатак не састоји само у томе да укине класно друштво и ослободи раднике од угњетавања, већ да спречи уништење живота и спасе човечанство од пропасти. Борба против капитализма као деструктивног поретка треба да постане основ за политичку интеграцију радника и за њихово повезивање са оним друштвеним покретима који се боре за опстанак живота на Земљи. Будући да се ради о глобалном екоциду, намеће се потреба за глобалном борбом против капитализма. Она је најефикаснији и најхуманији начин на који човечанство може да се уједини. Борба против капитализма омогућава да радничка класа свуда у свету стекне „пунолетство“ и постане део светског анти-капиталистичког фронта. Постајући глобални поредак деструкције капитализам је учинио сувишним поделу на центар и периферију светске револуције. Свако место на планетети на којем се води борба против капитализма постало је центар светске револуције.

РЕВОЛУЦИОНАРНО НАСИЉЕ

             Појам насиља има историјску природу. У модерном добу он се одређује у односу према основним људским и грађанским правима која су прокламована у Француској грађанској револуцији и која претстављају основ модерног хуманизма. У конкретном смислу, природа владајућег поретка условљава природу владајућег насиља. У либералном капитализму владајуће насиље заснивало се на принципуbellum omnium contra omnes. У монополистичком капитализму владајуће насиље заснива се на принципу „Уништи конкуренцију!“. У њему не доминира борба између грађана, који су сведени на атомизоване приватне субјекте, већ борба између мамутских корпорација. Савремено владајуће насиље условљено је тиме, да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције. Оно има деструктивни и тоталитарни карактер.

              Историјски гледано, насиље има еманципаторску димензију. Полазећи од Америчке и Француске грађанске револуције, Маркс је дошао до закључка да је „сила бабица историје“. У време настанка капитализма, грађански теоретичари инсистирали на праву супротстављања владајућем насиљу, укључујући и оружану борбу. Лок и Кант сматрају да слободни грађани немају само право да се супротставе насиљу које угрожава њихову слободу, већ да је супротстављање насиљу њихова најважнија грађанска обавеза. За Његоша, „тиранству стати ногом за врат је људска дужност најсветлија“. Лењин на трагу еманципаторског наслеђа грађанске мисли долази до теорије о „неоправданим“ (освајачким) и „оправданим“ (слободарским) ратовима. У Марксовом схватању пролетерске револуције насиље није циљ, већ је средство за обрачун с капиталистичком тиранијом. Развојем политичких институција, револуционарно насиље постаје само једно од могућих средстава за укидање капитализма. Што се тиче Енгелсовог залагања за „диктатуру пролетаријата“, оно је бесмислено јер након (истинске) социјалистичке револуције неће бити класа већ само слободних људи који живе од свога рада.

                У савременом свету насиље које је усмерено против капиталистичког поретка и савременог империјализма добија ознаку „тероризам“. Руководећи се класним и колонијалним принципом, идеолози капитализма не праве разлику између борбе за слободу и тероризма, тачније, они своде борбу радника против капитализма и борбу поробљених народа против империјализма на „тероризам“. У освојеним земљама колонијални завојевачи борце против колонијалног јарма називају „бандитима“, „убицама“, „монструмима“… Појам „тероризам“ обједињује у себи традиционалне квалификације бораца против класног поретка и колонијализма. Истовремено, он подразумева и спонтано супротстављање гневних младих људи капиталистичком поретку који их је лишио будућности.

               Није „тероризам“ када капиталисти, руководећи се грамзивошћу, проузрокују хаварије на нуклеарним електранама што има погубне последице за живи свет; када дневно запале на хиљаде пожара у бразилској џунгли; када из авиона систематски запрашују отровима и тешким металима земљиште и водне токове; када свакодневно баце у океане на хиљаде контејнера пуних нуклеарног отпада и када нафтом загаде мора и обалу и при том убију милионе животиња; када фосфорним бомбама спале читаве градове и када пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом контаминирају реке и земљиште; када, захваљујући економском фашизму, приморавају људе да производе и конзумирају затровану храну и генетски модификоване житарице; када капиталисти избаце са посла милионе људи и приморају жене да се стерилишу да би добиле посао; када најразвијеније капиталистичке земље економским мерама и политичким и војним притисцима униште економије неразвијених земаља и на тај начин узрокују патњу и смрт десетине милиона деце; када људи бивају гурнути у дужничко ропство и лишени основних људских и грађанских права; када амерички капиталисти изазивају ратове и када стварају ратну хистерију да би обезбедили опстанак америчке војне индустрије; када ЦИА ствара терористичке групе које служе за изазивање грађанских ратова и цепање постојећих држава…. – али је „тероризам“ када група незадовољних младих људи из париских предграђа, који живе на маргинама друштва, полупа стакла на луксузним аутомобилима, разбије излоге продавница у елитним деловима града, или гађа каменицама оклопљене и до зуба наоружане полицајце који штите владајући поредак који ствара социјалну беду и уништава живот.

                 Капитализам се обрачунава с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и производи облике политичке борбе који имају деструктивни карактер. Савремени „тероризам“ је на капиталистички начин дегенерисани облик борбе против капитализма, што значи деструктивно насиље које се користи средствима и методима капитализма који само доприносе интензивирању процеса деструкције. Он је један од облика у коме се појављује владајући дух деструктивног капиталистичког ирационализма. Он не тежи стварању новог, већ уништењу постојећег света. То је суштинска разлика између револуционарне борбе и терористичких акција. У терористичком насиљу не доминира визионарска свест већ фанатизам који је последица све беспоштеднијег уништавања читавих народа од стране најмоћнијих капиталистичких корпорација. Типичан пример је „исламски тероризам“: он је неминовна последица све агресивнијег настојања Запада да уништи муслимане и овлада нафтним изворима.

         Све дубља егзистенцијална криза света ствара услове за развој религиозног фанатизма који има фаталистички и деструктивни карактер. За фанатике који глорификује илузорни свет „на небу“ овоземаљски свет претставља само одскочну даску за одлазак „у вечност“. Убијањем „неверника“ стиче се улазница за „рајске вртове“. Тероризам који је заоденут велом религиозног фанатизма заснива се на анти-егзистенцијалном нихилизму. Међутим, само наиван човек може да верује да ће искорењивањем религије бити искорењено насиље. Преко 99% младих „терориста“ није прочитало ни једну књигу религиозног садржаја које Мишел Онфре, у Атеолошкој расправи, проглашава за извор њиховог насилништва. Истовремено, готово свим „терористима“ на Западу главна духовна храна су производи капиталистичке индустрије забаве: холивудски филмови, компјутерске „игрице“ и спортске представе у којима је насиље добило спектакуларну димензију. Онфре „превиђа“ најважније: насилништво младих је условљено природом владајућег поретка и њиховим положајем у друштву. Оно је последица тога што су млади, поготову они који живе у гетима, сведени на „прљаву“ радну снагу и „хулигане“. Онфреова намера је очигледна: пребацујући одговорност на религију, он лишава владајући капиталистички поредак одговорности за све веће насиље у друштву.Истовремено, он не прави разлику између насилничког карактера и насилничке свести. Исто тако, он не прави разлику између насилништва младих као имитирања модела понашања и насилништва као израза незадовољства постојећим светом. Деструктивно понашање младих је на капиталистички начин дегенерисани облик испољавања њиховог оправданог незадовољства својим животом и светом у коме живе. Онфре, попут владајућих религија, прикрива праву природу монополистичког капитализма и посеже за „антрополошким аргументом“ који држи човека у социјално-дарвинистичкој равни која је карактеристична за либерални капитализам. Онфре: „Оно примитивно још постоји у пост-модерном, животиња и даље траје у човеку, звер остаје у homo sapiensu…“ (30)

               Онфреу на пада на памет да укаже на то, да се држава и правни систем, као и друге институције капиталистичког друштва, не супротстављају  насиљу, већ су регулативни механизми капитализма као насилничког (деструктивног) поретка. Типичан пример су правила fairplaya у спорту. Под „насиљем у спорту“ подразумева се оно понашање које прекорачује правилима утврђене границе „спортске борбе“. Није насиље уколико боксер, „на прописани начин“, ударцем у главу усмрти свог „противника“, али је насиље уколико га ногом удари у задњицу. У првом случају, биће проглашен „шампионом“; у другом случају, биће дисквалификован. Насиље није оно понашање које угрожава слободу и живот човека, већ владајући поредак. Спорт је спектакуларна реклама деструктивног насиља и као такав је позив на насиље. „Врхунски спортисти“, који се служе најгорим облицима деструктивног насиља, постали су „идоли“ младих. Спортом се уништавају међуљудски односи који се заснивају на солидарности и визионарска свест и млади бивају увучени у капиталистичку вредносну и животну сферу. Није случајно што је спорт најмилије чедо капитализма.

               „Борба против тероризма“ је идеолошка маска са којом наступа амерички империјализам, која одговара нацистичкој „борби против јудео-бољшевизма“ која је била покриће за уништење Јевреја и Словена и за освајање „животног простора“ (Lebensraum) за немачки капитал. Она је изговор за успостављање „новог светског поретка“ који се заснива на америчком империјализму. Они који тероришу свет, у форми „борбе против тероризма“ настоје да се обрачунају са сваким ко угрожава њихово настојање да свет претворе у концентрациони логор. „Борба против тероризма“ је, заправо, борба Запада да стекне монопол над насиљем, а то значи да терор постане ексклузивно средство Запада за владање светом. „Заштита“ која се нуди од „тероризма“ има мафијашки карактер: онај ко не прихвати челични загрљај „светског жандарма“ биће изложен најгорем терору. „Светски тероризам“ постаје „главна опасност која прети човечанству“ – то непрестано понављају слуге америчке политике широм света да би се додвориле својим газдама. Кроз однос према тероризму могу се видети праве амбиције и домашај америчке политике: „борба против тероризма“ нема блоковски и идеолошки, већ глобални и анти-егзистенцијални карактер. Истовремено, капиталисти у најразвијенијим земљама Запада настоје, путем контролисаних информационих медија, да изазову егзистенцијалну панику која треба да доведе до тога, да грађани беспоговорно прихвате такву „заштиту од терористичке опасности“ која подразумева да буду лишени основних грађанских и људских права. На делу је тоталитарна „интеграција друштва“ под доминацијом најреакционарнијих политичких снага. Десетине милиона камера, прислушкивање, чиповање грађана попут чиповања паса и жигосања стоке, упадање у станове, киднаповање, мучење, „тихе“ ликвидације, тотална контрола медија, размештање специјалних војних јединица по градовима, стварање концентрационих логора… „Борба против тероризма“ је, заправо, облик у коме капиталисти заводе огољену диктатуру.

                Екоцид је напогубнији облик капиталистичког терора. То је ништеће насиље. „Потрошачко друштво“ је највиши степен у развоју капитализма као екоцидног поретка. У “конзумерској” фази развоја деструктивни потенцијали капитализма доживели су метастазу и он је постао тоталитарни деструктивни поредак. Заправо, сам на капиталистички начин условљени живот постао терор над човеком. Сваки сегмент друштвеног живота и сваки део природе подређени су деструктивном процесу капиталистичке репродукције. Када сам живот постане терор над човеком, онда је бесмислено настојање да се тероризам дефинише у нормативној равни и регулише законима.

                  Тврдња Оскара Негта да је „време изласка на барикаде превазиђено“ само доприноси деполитизовању потлачених радних слојева у време када је капитализам ушао у последњу фазу обрачуна с животом на планети и када је, сходно томе, борба против капитализма постала егзистенцијални императив. Уместо да тенденција развоја капитализма условљава његову критику, као и облике политичке борбе против капитализма, код Негта „просветитељска“ (пацифистичка) политичка опција условљава природу капитализма. У том контексту, из расправе су уклоњена она питања која указују на праву (деструктивну) природу капитализма и одговори се дају само на она питања која не обезвређују понуђену политичку опцију. Конкретно, раднике и њихову децу треба „учити демократији“. У коначном,Негтова концепција пре свега води рачуна о томе, да се не доведе у питање економска и политичка стабилност Немачке, а то значи да радници не крену у отворену класну борбу. Практично, његова опција води очувању капиталистичког поретка у коме је успостављена „подношљива“ експлоатација радника и таква „социјална држава“ која незапосленима омогућава да не умру од глади и која треба да сачува „социјални мир“. Укинута је политичка борба радника, а њихова „класна борба“ своди се на синдикалну борбу чији је циљ да радници што боље продају своју радну снагу капиталистима. Ради се о типичној социјално-демократској политичкој опцији која је у време Вајмарске републике омогућила Хитлеру да дође на власт, а данас омогућава капиталистима да уништавају природу, биолошки опстанак европских народа и еманципаторске потенцијале грађанског друштва.

                   Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције, и у том контексту уништавање еманципаторског наслеђа грађанског друштва и човека као хуманог и биолошког бића, претставља незаобилазно полазиште како за критику капитализма, тако и за политичку борбу против капитализма. Не може политичка процена могућег друштвеног збивања да буде полазиште у критици капитализма. Такав приступ је неприхватљив не само због истине, већ је пре свега из егзистенцијалних разлога. Независно од тога шта у конкретном политичком тренутку може да се уради, природа капитализма мора да буде полазиште у критици капитализма. Није „волунтаризам радикалне политичке свести“ тај који производи „јуриш на барикаде“ (Негт), већ све драматичније уништавање живота од стране капитализма намеће „јуриш на барикаде“ као легитимни облик политичке борбе против капитализма. Без спремности радничке класе да изађе на барикаде, све друге политичке опције саме по себи су произвођење политичке галаме која ништа битно не може да промени.Милитаризација радничке класе и младих на темељу борбе за опстанак живота на планети и на темељу хуманистичке визионарске свести има прворазредни егзистенцијални значај. Уместо пацифистичког васпитања, код младих треба развити вољу за борбу против капитализма и за стварање хуманог света. Имајући у виду да економска криза капитализма погађа све већи број људи, као и да доводи до биолошког пропадања народа који живе у најразвијенијим капиталистичким државама, „одлагање“ радикалне политичке опције може да доведе до стварања такве „политичке климе“ која ће изнедрити нови фашизам. Истовремено, без политичког организовања и свакодневног политичког ангажмана радника, јуриш на барикаде не може да има истински револуционарни, што значи визионарски, већ побуњенички и рушилачки карактер. Револуционара борба није само борба против владајућег поретка, већ и борба за хумани свет.

               Појам револуционарног насиља треба одредити по принципу да се до конкретне хуманости може доћи у односу према конкретној нехуманости.Другим речима, природа капитализма као тоталитарног деструктивног поретка условљава природу борбе против капитализма. Уколико се то нема у виду, залагање за „хуманизам“ постаје испразна „хуманистичка“ реторика. У савременом свету појам насиља излази из оквира морала и политике и појављује се у егзистенцијалној сфери. Не могу више хуманистички идеали модерног друштва, који су афирмисани у Француској грађанској револуцији, да буду полазиште у борби против капитализма. Исто тако, савремена критика капиталистичког насиља не може да буде ограничена на класне и међуљудске односе, већ мора имати у виду опстанак човечанства. Капиталистичка нехуманост има антиегзистенцијални карактер. Отуда савремена хуманост не може да има само слободарску, већ пре свега егзистенцијалну природу. Као тоталитарни поредак деструкције капитализам је дао нови квалитет развоју друштва: могућност конкретне слободе човека не појављује се више у односу према ропству, већ у односу према све реалнијој могућности уништења света. Борба за слободу човека постала је борба за опстанак човечанства.

              Капитализам је довукао човечанство на ивицу провалије и на тај начин је укинуо простор за политичке игре са којима се купује време капитализму. Све беспоштедније уништавање живота приморава човека да учини оно што је неопходно да би спречио уништење човечанства. Човек постаје жртва капитализма и на тај начин, што га капитализам приморава да употреби и она средства у борби за опстанак живота која су страна његовом људском бићу и која не одговарају визији хуманог друштва. Све драматичније уништавање света доводи до тога, да питање револуционарног насиља постаје све мање етичко, а све више прворазредно егзистенцијално питање.

             На последњем историјском бојишту остала су два смртна непријатеља: капитализам и човечанство. Капитализам је одавно кренуо у ништећи рат против човечанства. Ради се о томе да човечанство крене у општи рат против капитализма, што подразумева употребу свих облика борбе који могу да доведу до његовог уништења.

Х         Х        Х

Entry filed under: 01. Tekstovi na Srpskom. Tags: , , , , , .

Љубодраг Симоновић: „Отуђење“ и деструкција Љубодраг Симоновић: Дијалектика и историја


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 971 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: