Љубодраг Симоновић: Интеграција људи у капитализам

17. децембар 2012. at 21:24 1 коментар

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст

ИНТЕГРАЦИЈА ЉУДИ  У КАПИТАЛИЗАМ

                 Капитализам као тоталитарни поредак деструкције створио је одговарајућа средства и методе за уништавање критичке и визионарске свести и такве облике посредовања између човека и света који уништавају могућност да човек укине капитализам и створи нови свет. Некада су свештеници били ти који су контролисали свест људи. Данас су то ТВ водитељи и други капиталистички манипулатори, уједињени у showbusinessu, који полазе од резултата модерне науке и технике и на њима заснованим митовима, као и од инструментализоване мистике која производи квази-религиозну свест. Уместо да је умусмерен на разобличење деструктивних процеса који доводе у питање опстанак живота на Земљи и на стварање визије новог света, он је усмерен на произвођење спектакуларних опсена са којом се уништава критички однос према капитализму и визионарска свест. Отуда такву популарност стичу разни „Кока-кола“ мистификатори и интелектуални хохштаплери са својим причама о тајанственим „владарима света“, „ванземаљцима“, „мистичним силама“, „паралелним световима“… Мистификаторска вештина замењује историјске анализе, а мистика визионарску машту. Савремене технократски засноване „бајке“ су један од начина на који капитализам дегенерише ум и ствара масовни идиотизам. Како је постојећи свет све мање људски свет и како је човек све усамљенији и тиме све мање у стању да промени свој живот, нараста потреба за бекством у илузорне светове. Илузије су постале најтраженијих роба на тржишту „потрошачког друштва“ и на тој основи дошло је до хиперпродукције илузорних светова. Производња илузија постала је један од најважнијих начина на који се капиталисти обрачунавају с хуманистичком визионарском свешћу и настојањем потлачених да се организују и боре против капитализма. Манипулација севише не налази у идеолошкој, већ у психолошкој сфери. Нема више приче о „светлој будућности“ и „америчком сну“. Бекство из све црње реалности постала је опсесија „просечног“ (мало)грађанина „демократског света“.

             Уништавање ума и историјске самосвести потлачених претставља спону која повезује савремену индустрију забаве и нацистичку пропагандну машинерију. Ево која је упутства дао Адолф Хитлер(1942.) нацистичким главешинама да би им „помогао“ да успоставе ефикасну власт над „покореним народима“: „Отуда не треба дозволити да се појави неки учитељ који ће се наједном заложити да се уведе обавезно школовање за покорене народе. Знање Руса, Украјинаца, Киргиза и других да читају и пишу може само да нам шкоди.Оно би омогућило онима са бистром памећу да стекну одређена знања о историји и тиме да дођу до политичких идеја, које би се на неки начин опет могле усмерити против нас.  –  Много је боље да се у сваком селу постави радио разглас, да би се људима на овај начин саопштиле новости и понудили забавни садржаји, него их оспособити да стекну сопствена политичка, научна и друга знања.Не сме се исто тако десити, да се покореним народима у радио емисијама говори о њиховој историји, већ им се пре путем радио станица мора преносити музика, и то што више музике. Јер, забавна музика унапређује радни елан. А ако људи баш хоће да играју, то би на основу наших сазнања и системског приступа у целини могло да се поздрави.“ (22) Хитлерова упутства за манипулацију свешћу „нижих раса“ претстављају, заправо, основ савремене стратегије владања капиталиста како над радничком класом у најразвијенијим капиталистичким земљама, тако и над народима који се налазе на „периферији капитализма“ и које је Запад осудио на истребљење.

                    Давање маргиналном спектакуларнe димензијe, на чему се заснива како рекламна индустрија, тако и читава идеолошка сфера капитализма, један је од најважнијих начина на који се уништавају критеријуми по којима се одређује квалитет. Ради се, заправо, о уништавању могућности да се увиди права природа владајућег поретка и, истовремено, да се увиде реалне могућности за стварање хуманог света. Без могућности препознавања квалитета истинска визионарска свест није могућа. Када све постаје „фантастично“, „генијално“, „невероватно“ – онда оно што је истински вредно нестаје у блату тривијалног. „Расправа”која се у јавности води поводом спортских догађаја типичан је пример маргинализовања битног, деполитизовања људи, стварања лажне друштвености и масовног идиотизма. Владајући медији настоје да са све агресивнијим и примитивнијим забавним програмима убију интересовање људи за истину и да одвоје мисао човека од реалног света који ствара капитализам: уништење природе, масовна смрт од глади, жеђи и болести, бацање хране, криминализовање друштва, стварање полицијске државе, све већа могућност употребе нуклеарног оружја, монструозни технички пројекти који треба да омогуће изазивање земљотреса и погубних климатских промена, масовно убијање деце ради „добијања“ органа, бацање нуклеарног отпада у океане, хаварије на нуклеарним електранама, бела куга, све масовнија неписменост, уништење националних култура и историјске самосвести… У „кривим огледалима“ капиталистичке идеологије и у светлу спектакуларних реклама „потрошачког друштва“ све оно што је битно бива извитоперено и маргинализовано, да би оно што је споредно добило судбинску и спектакуларну димензију. Рекламне поруке, попут „Кока-кола је оно право!“, са којима ТВ и радио станице непрестано бомбардују људе, уништавају способност човеку да уочи и схвати битно. Савремени спектакл не заснива се на стварању класичних илузија путем менталне манипулације, која се своди на „завођење“ човека коришћењем његових предубеђења, страхова и жеља, већ на стварању спектакуларних опсена које су лишене садржаја и које се своди на агресивно надраживање чула техничким средствима. Уместо мелодије, чује се заглушујућа бука; уместо визуелне представе, појављује се заслепљујућа светлост… Нема емоција, нема маште, нема ума… Изазивање опсена нема само ескејпистички карактер, већ уништава чула, као и потребу и могућност маштања о хуманом свету. Опсена није само спектакуларни облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко ништавило, већ и техничко средство за уништавање људскости.

                Сам на капиталистички начин дегенерисани живот постао је средство за увлачење људи у вредносну и егзистенцијалну орбиту капитализма. „Потрошачко друштво“ непосредно делује на политичку сферу. За Маркса нерадно време радника резултат je њихове борбе против капиталистичке експлоатације и као такво је могућност за њихово класно освешћивање и организовану политичку борбу. У „потрошачком друштву“ нерадно време постало је конзумерско време и као такво средство за увлачење радникау духовну и егзистенцијалну орбиту капитализма. Путем „потрошачког друштва“ капиталисти су створили ново тржише и тиме простор за развој капитализма и (привремено) купили „социјални мир“. Истовремено, они гурају људе у дужничко ропство и на тај начин их интегришу у владајући поредак. Капитализам је дегенерисао класну свест радништва стварањем потрошачког менталитета. Потреба за слободом постала је потреба за куповањем и уништавањем. Радници су постали „потрошачи“ који својим радним и конзумерским активизмом доприносе развоју капитализма. Они не производе само „своје окове“ (Маркс), већ производе уништење живота и своју пропаст као биолошких и људских бића. Истовремено, све дубља егзистенцијална криза довела је до тога да је пролетерска омладина у развијеним капиталистичким државама постала, у виду војника-најамника, оруђе најмоћнијих капиталистичких концерна за уништавање „непокорних“ народа и за успостављање (америчког) „новог светског поретка“.

             Што се тиче „социјалне државе“,званична идеологија тврди да је она резултат „компромиса“ између буржоазије и радничке класе. Уистину, „социјална држава“ један је од облика у коме је успостављена класна доминација буржоазије над радницима. Она нема хуманистичко утемељење, већ је политички одговор буржоазије на све дубљу кризу капитализма и мењалачке (револуционарне) потенцијале радничког покрета у најразвијенијим капиталистичким државама Запада. Њен смисао је успостављање „подношљиве експлоатације“ радника од стране капиталиста, што значи ублажавање њихове егзистенцијалне угрожености са чим треба предупредити класну борбу радника и омогућити стабилан развој капитализма. У суштини, „социјална држава“ је легални облик пљачке радника који, путем пореског система који је наметнут од стране капиталистичке државе, сами финансирају „социјална давања“ која треба да им омогуће да преживе егзистенцијалну кризу коју ствара капитализам – и да се не буне. Истовремено, „социјална држава“ је средство за уништење класне свести радника и за њихово увлачење, путем развоја потрошачког менталитета, у вредносни хоризонт „средње класе“ која је један од носећих стубова капитализма. У коначном, „социјална држава“ омогућава опстанак капитализма и на тај начин доприноси уништавању живота на планети.

                   Криминализовање радничке популације један је од најефикаснијих начина на који потлачени бивају увучени у духовну и егзистенцијалну орбиту капитализма. Ради се о најгорем облику дегенерисања људи и друштва који у потпуности одговара владајућем духу капитализма. Криминализовањем потлачених друштво се претвара у капиталистички зверињак. Борба радничке класе за праведно друштво претвара се у борбу атомизованих грађана за опстанак. Оно са чим се капиталистичка друштва, која су у све дубљој кризи, сучељавају је све реалнија могућност да банде криминалаца преузму власт и успоставе диктатуру. У томе ће, наравно, имати подршку капиталиста и грађанске класе уколико се тиме спречавају радикалне друштвене промене и омогућава даљи опстанак капитализма. Не треба сметнути с ума да су фашисте у Италији и Немачкој, у време економске кризе капитализма након Првог светског рата, финансирали и довели на власт аристократија и капиталисти да би се обрачунали с радничким покретом. Уништавајући друштвене институције капитализам ствара услове да банде криминалаца постану једина реална друштвена снага која може да се обрачуна с радницима и спречи пропаст капитализма. Уосталом, спрега мафије и владајућих капиталистичких група већ деценијама претставља основ обезбеђивања власти у најразвијенијим капиталистичким државама. Уништавање еманципаторског наслеђа грађанског друштва, све дубља еколошка и економска криза, све већа незапосленост, обезвређивање демократских институција, мафијашко организовање капиталиста и политичара, све веће социјалне разлике, опште криминализовање друштва, религиозни фанатизам, бујање фашизма… – све то ствара претпоставке да се све дубља криза капитализма претвори у општи хаос из кога може да проистекне нови фашистички варваризам. Општи хаос је, заправо, „одговор“ капитализма на егзистенцијалну кризу коју ствара и на постојање објективних могућности за стварања новог света.

                  „Мондијализам“претставља најважнији политички облик у коме се појављује савремени империјализам. Ствара се мондијалистичко грађанство које је лишено националног идентитета и самим тим културне и слободарске самосвести. Идеологија мондијализма нема „наднационални“ карактер, већ се заснива на уништавању нација и на стварању мондијалистичких институција које су средство најмоћнијих капиталистичких корпорација за овладавање светом. Ради се, заправо, о савременом империјализму који је утемељен у америчком „новом светском поретку“ и појављује се у облику деструктивног капиталистичког тоталитаризма чији је циљ уништење читавих народа и „прекобројног“ пролетаријата. У том контексту, „мондијализам“ је средство за уништење пролетерског интернационализма и светског антиколонијалног покрета који се заснива на интернационалном космополитизму. Човек више не сме да има одговорност за опстанак свог народа, нити сме да сагледава земљу у којој живи као историјски и животни простор. Ради се о стварању „мондијалистичког човека“ који одговара природи савременог капитализма. Он је лишен слободарске и визионарске свести, поготову одговорности за уништавање света. Основни задатак „мондијалиста“ је да очисте свет од слободарске историје и националних култура и претворе га у капиталистички концентрациони логор. Свуда у свету формира се мондијалистичка класа која је спремна да употреби средства за масовно уништење људи да би одбранила свој потрошачки начин живота и привилеговани друштвени положај. Како капитализам све драматичније смањује животни простор човечанства, то су гласнији повици из најразвијенијих капиталистичких земаља Запада да треба немилосрдно истребити милијарде „прекобројних“ и тако „спречити пропаст човечанства“.Све већамилитантност „мондијалиста“ условљена је све већом беспоштедношћу с којом капитализам уништава живот на планети. Цинизам са којим се „мондијалисти“ односе према „традиционалном човечанству“ и према патњи и страдању потлачених широм планете указује на то, да се ради о на капиталистички начин дегенерисаним људима. Капитализам производи потоп и гради нову „Нојеву барку“ у коју ће се укрцати „одабрани“: капиталисти, политичари, научници-монструми, припадници тајних служби, врхови војске и полиције, свештеници, краљеви подземља и њихове проститутке, звезде шоу-бизниса… и одређен број „обичних људи“ који ће да раде „прљаве послове“ и да служе „елиту“.

            Што се тиче„масонских ложа“,капиталистичка демократија подразумева два облика политичког организовања и деловања. Један, који се појављује у виду јавне политичке сфере (политичке институције, партије, медији, избори…), и други који се појављује у виду неформалних капиталистичких група које делују из сенке. Оне су јединствене када је реч о одбрани капитализма, а сукобљене када се ради о остваривању сопствених интереса. „Масонске ложе“ спадају у политичке групе које делују иза паравана јавне политичке сфере. Оне се заснивају на класном поретку и на владајућем духу монополистичког капитализма, што значи на поретку који омогућава да релативно мала група људи буде власник над средствима за производњу и капиталом и да на основу тога влада друштвом. Нису банкари господари света, већ су робови капитализма. Без капиталистичког система репродукције, „њихов“ новац нема никакву вредност. Прича о „свемоћним масонским ложама“ је начин да се мистериозна илузорна моћ прогласи за владајућу моћ и на тај начин пажња људи скрене од праве овоземаљске моћи, а то значи од капитализма и најмоћнијих капиталистичких групација. Те групације су могуће зато што је капитализам класно друштво у коме је економска, војна и политичка моћ отуђена од грађана и концентрисана у рукама капиталистичких олигархија. Њихова моћ не проистиче из њиховог расног или националног порекла, нити из мистичних овоземаљских или надземаљских извора, већ пре свега из експанзивне економске снаге капитализма који има тоталитарни и деструктивни карактер. Беспоштедни економски рат између најмоћнијих капиталистичких корпорација, који се заснива на владајућем принципу монополистичког капитализма „Велика риба прождире мању рибу!“, условљава концентрацију све веће финансијске, војне, научне, техничке, политичке и медијске моћи у рукама све мањег броја капиталиста и до стварање мега-монопола који настоје да овладају светом. Тзв. „међународне организације“ само су продужена рука владајућих светских центара моћи које одређују њихову политику пропорционално својој економској, војној и политичкој моћи. Политичка, економска и војна пракса капиталистичких монопола заснива се на све дубљој егзистенцијалној кризи капитализма коју не могу да спрече. Сви се они налазе на ивици гротла вулкана из чије дубине допире све јачи тутањ. Сви они причају исто и њихове акције своде се на исто: како обезбедити сопствени опстанак руководећи се егзистенцијалном логиком монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“. Терор над сопственим грађанима израз је њихове немоћи да спрече разбуктавање кризе капитализма и страха да ће људи да се дигну и униште капитализам. Они „стварају будућност“ на тај начин што покушавају да искористе последице које ствара капитализам да спрече његов колапс. Капиталисти могу да униште свет, али не могу да спрече пропаст капитализма.

                  „Теорије завере“ су један од начина на који капитализам бива лишен одговорности за пропадање света. Њихов најважнији задатак је да одвуку критички ум на странпутицу. На тај начин прикрива се да је капитализам класно друштво и да је капиталистичка класа, а не неке мистичне групе, та која ствара све дубљу егзистенцијалну кризу. Исто тако, прикрива се да је капитализам у својој бити деструктивни поредак, што значи да питање уништења живота на планети није ствар самовоље појединаца и група, већ неминовна последица развоја капитализма. Истовремено, „теорије завере“ обезвређује еманципаторску борбу и еманципаторске потенцијале грађанства, као и потлачених радних слојева и колонијализованих народа. Обесправљени се појављују као слепо оруђе за остваривање економских и политичких интереса капиталистичких група. Из тога проистиче да није могућ аутентични слободарски покрет обесправљених, као ни стварање света слободних људи. Ради се о фаталистичкој логици са којом се укидају еманципаторски потенцијали историјског развоја друштва и у том контексту слободарска пракса и стваралачки потенцијали потлачених, што значи могућност стварања будућности. У условима када је капитализам довео човечанство на корак од уништења, таква идеологија нема само анти-слободарски, већ и анти-егзистенцијални карактер. Хипокризија представника „теорије завере“ најбоље се види на примеру Међународног олимпијског комитета и „међународног“ спорта. Њима не пада на памет да доведу у питање легитимност Међународног олимпијског комитета који је прва „наднационална“ организација која има глобални карактер, а олимпизам прва мондијалистичка религија. То је зато што је олимпизам отелотворење принципа на којима се заснива капитализам (bellumomniumcontra оmnes и citius, altius, fortius) и што су олимпијске игре спектакуларна служба боговима који владају светом. Доследно се држећи „теорије завере“, по којој се све што се дешава у свету заснива на (само)вољи „владара из сенке“, онда су и критичари „теорије завере“ само оруђе светске олигархије за овладавање човечанством.

               „Невладине организације“претстављају облик легалног деловања политичких група које раде за најмоћније светске капиталистичке концерне и као такве су пипци мондијалистичке хоботнице. Упркос томе што окупљају незнатан број људи, оне добијају далеко већи простор у јавним медијима, који су у рукама капиталистичких кланова, него милиони радних људи. „Невладине организације“ служе зато да се створи на капиталистички начин дегенерисана „јавност“ која ће бити рекламни простор најреакционарнијих политичкиг снага Запада. Њихова „јавна реч“ своди се на јавне наступе плаћеника који пропагирају интересе својих „спонзора“. Путем „невладиних организација“ капиталистичке групације са Запада настоје да приватизују јавну сферу и спрече да се у јавности појави она критичка мисао, која указује на екоцидну и фашизоидну природу „новог светског поретка“ и која ствара визију хуманог света која може да постане интегративна спона потлачених у борби против савременог империјализма. У том контексту, оне имају задатак да се обрачунају с националном самосвешћу (што значи с културним, историјским и слободарским бићем човека), с државним (грађанским) суверенитетом који се заснива на еманципаторском наслеђу модерног друштва, и с класном самосвешћу радника која се заснива на идеји колективне (друштвене) својине и социјалне правде. У крајњем, „невладине организације“ треба да створе такву политичку „атмосферу“ у јавности која ће омогућити да земља у којој делују постане колонија и војни полигон Запада, а грађани „Kока-кола“ робље.

         Капитализам уништава човека каодуховно биће. Религијаје све мање духовна потреба, а све више бекство из капиталистичког ништавила и израз страха од нестанка. У савременом капитализму позивање на „бога“ је, заправо, један од начина на који малограђанин лишава себе одговорности за уништавање света. Религија је некада служила као средство за развој капитализма (протестантизам), да би постала оруђе за обрачун с духовношћу и животом. Упркос томе што капитализам уништава духовност, цркве чине све да се он сачува. Оне преживљавају тако, што одбацују хуманистичко наслеђе религије, која пружа могућност за успостављање критичког односа према капитализму и за духовну интеграцију човечанства, и постају део механизма капиталистичке репродукције и као такве лаичке институције које користе религију да обоготворе приватну својину и класни поредак. Владајуће религије нису само средство за обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва, већ и с вером да је могуће сачувати живот на Земљи. Тврдња да је човек „само гост на Земљи“, идеја „судњег дана“, схватање да је живот на Земљи „безвредан“ и да „прави живот“ почиње на небу – указује на то да су тзв. „велике религије“ комплементарне капитализму као поретку деструкције. Идеја илузорног „небеског света“ („рај“) постаје не само средство за обезвређивање борбе за праведни свет, већ и средство за обезвређивање живота и за бекство од одговорности за уништавање света. Апокалиптички фатализам производи дефетизам. Од средства за уништавање слободарског достојанства човека, религија је постала оруђе за уништавање воље за животом. Упркос свему, религија се не може поистоветити са црквеним догмама и црквеним деловањем. Иако је црквена религија постала анти-егзистенцијална мисао, све већи број религиозних људи, који су свесни погубности капиталистичког „прогреса“, покушава да афирмише схватање да је „свет божје дело“ и да човек мора да се бори да га сачува. У крајњем, људи се не деле на теисте и атеисте, већ на оне који се боре за капитализам и оне који се боре против капитализма а за очување живота на земљи и за стварање хуманог света.

                   Када је реч оисламу,оно што од њега ствара „агресивну“ и „милитантну“ религију је исто оно што од хришћанства ствара агресивну и милитантну религију. Ислам је идеологија класног друштва и средство за обоготворење приватне својине и као таква оруђе плутократских кланова за одбрану владајућег поретка. Агресивност према „споља“ увек је било средство за унутрашњу интеграцију и обрачун с онима који се боре за друштвену правду. Истовремено, беспоштедна борба између групација које припадају исламу (пре свега између шита и сунита) указује на то да је ислам (попут хришћанства и других „великих“ религија) само параван иза кога се крију плутократски кланови који се боре за своје интересе. Борба против класног поретка и приватне својине, као и за еманципаторско наслеђе грађанског друштва, једини је начин на који се може изборити против милитантног ислама, као и против милитантног католицизма, милитантног православља, милитантног јудаизма… Овакав приступ исламу не постоји у медијима на Западу јер они желе да се „реше“ ислама тако, да не дирају у „свету“ институцију приватне својине и да не доведу у питање класно (капиталистичко) друштво, а тиме хришћанство као доминирајућу религију на Западу. Истовремено, на Западу ислам се појављује и као протест потлачених Gastarbeiteraиз исламских земаља који су лишени права на културу и сведени на „прљаву“ радну снагу и „нижу расу“, али и као могућност критичког сучељавања с духовним безнађем и разбијањем основних облика друштвености (породице, пре свега). Језици Gastarbeiterа у „демократским“ земљама Запада нису позив на уважавање њихове културне самосвести, већ позив на националну и расну дискриминацију. Језикније техничко средство за „комуницирање“, већ је најважнији облик историјског постојања народа. Он је кључ који отвара ризнице народних култура и самим тим основни начин потврде историјског постојања народа. Путем језика народи израњају из мрака прошлости и стичу историјску самосвест. Уместо поштовања других култура, намеће се „монокултуралност“ која је, заправо, један од облика у коме капитализам лишава људе културног бића и на тај начин људскости. „Интеграција“ Gastarbeitera у „демократију“ подразумева „добровољно“ одрицање од сопствене културне и тиме националне самосвести и слободарског достојанства. Она не подразумева развој културне и слободарске (само)свести Gastarbeiterа, већ њихово „васпитање“ (читај: дресирање) да обављају најпрљавије послове и да се беспоговорно покоравају својим газдама. Gastarbeiteriиз исламских земаља и са „периферних“ подручја (источне и југоисточне) Европе у „демократском свету“ имају статус радних животиња. Истовремено док им „борба против исламског фундаментализма“ служи као оправдање за савремене крсташке походе (попут Хантингтонове теорије о „сукобу цивилизација“), са којим настоје да се докопају нафтних извора и територије која треба да им послужи као војни полигон за напад на Русију, власти у САД и у западно-европским државама више од пола века финансирају најреакционарније муслиманске групе да би спречили да муслиманска омладина приђе левици. У коначном, зашто се интеграција раса и народа не би заснивала на борби за опстанак живота на планети и за стварање хуманог света?

                   Што се тиче вере у „свемоћног бога“,који Србин после Јасеновца може да верује у „бога“? Који Јеврејин после Аушвица може да верује у „бога“? Који Арапин може да верује у „бога“ после свих злочина почињених над муслиманима у некадашњим и савременим „крсташким походима“ Запада? Који човек који је свестан злочина који се свакодневно дешавају може да верује у „бога“? У свету свакодневно умре од глади, жеђи и болести преко 30 000 деце. Да ли је то „божја воља“? Ако није, због чега „милостиви бог“ не спречи масовно умирање и убијање деце? Још је Волтер, после стравичног земљотреса из 1755. који је готово сравнио Лисабон и проузровао смрт преко стотине хиљада људи, поставио питање (у својој „Poème sur le désastre de Lisbonne“ из 1756. године) какав је то „бог“ који дозвољава смрт хиљада деце? Најгори фашистички зликовци: Хитлер, Мусолини, Франко, Павелић, Хорти… – били су „добри хришћани“. На брњицама каиша СС-оваца била је утиснута порука: „Gott mit uns!“ („Бог је са нама!“) Католичка црква не само да није избацила Хитлера из својих редова, већ није ни његову „чувену“ књигу Mein Kampf ставила на „Листу забрањених књига“ (Index librоrum prohibitorum). Што се тиче савремених џелата човечанства као што су то Буш, Клинтон, Блер, Обама, Меркелова, Саркози… – сви су они „добри хришћани“. Њихову политичку праксу усмеравају најмоћнији капиталистички кланови који се отворено залажу за уништење милијардиљуди. Наравно, све „у име бога“! Хитлер је само један од персонализованих појавних облика капиталистичког геноцидног варваризма. Данашње вође америчког „новог светског поретка“ далеко су гори од Хитлера. Док је Хитлер настојао да уништи Јевреје, Словене и Роме, вође савременог „новог светског поретка“ настоје да униште преко 6 милијарди људи! Нема сумње да би они то већ урадили, да Русија не располаже војним средствима са којима у трену може да уништи САД и Западну Европу. Када се имају у виду планови „будућности“ водећих личности „новог светског поретка“, Хитлерови ставови из Mein Kampfа делују као безазлена прича за децу.

                   У најразвијенијим капиталистичким земљама стварају се све бројнији покрети грађана који у „повратку природи“ виде алтернативу све болеснијем капиталистичком свету и начин да се изборе за „здрав“ живот. Ради се, заправо, о својеврсним „природњачким заједницама“ које су паралелни светови с капитализмом. Сагледавајући природу у контексту сучељавања с „техничком цивилизацијом“ они дају природи идеализовану димензију. Природа постаје виртуелни свет у коме човек треба да пронађе изгубљену природност и људскост. „Природњаци“ успостављају митолошки однос према времену у коме је човек живео „у јединству са природом“ и на тај начин се обрачунавају с визионарском свешћу и борбом за будућност, а тиме и с еманципаторским потенцијалима народа који су живели у „јединству са природом“. Уместо да је животворни принцип, као најважнија еманципаторска идеја, основ за сучељавање с капитализмом, стварају се натуралистички митови који постају средство за обрачун с идејом будућности и тиме средство за овековечење капитализма. „Природњаци“ укидају историчност људског друштва и одбацују еманципаторско наслеђе човечанства које се развијало на темељу савладаних сила природе и постајања човека еманципованим природним бићем. Уместо стварања хуманог света на темељу еманципаторских потенцијала историјског развоја човечанства, инсистира се на идеализованом моделу живота „старих народа“. Све делује гротескно: они који по читав дан проводе пред компјутерским екраном и који не могу да замисле живот без аутомобила и мобилног телефона – постају најострашћенији заговорници „повратка природном начину живота“. Што се тиче идеализовања начина живота северноамеричких староседелаца, он је био само једна од степеница у историјском развоју друштва. Зашто се, руководећи се природњачким фундаментализмом, не бисмо вратили на још старије животне облике, рецимо на оне када човек није знао да прави лук и стрелу; када није умео да укроти коња; када није умео да сади кукуруз и кромпир и када није био свестан себе као специфичног (слободарског и стваралачког) бића? Зашто се не бисмо вратили пећинском начину живота?

                    „Техничка интелигенција“, која је у највећој мери лишена људскости и која је сведена на добро плаћене и привилеговане фах-идиоте, најострашћенији је заговорник „повратка природи“. Ради се о на капиталистички начин дегенерисаним малограђанима који имају технократски и конформистички ум. Они нису у стању да схвате еманципаторске могућности овладавања човека природним моћима, а то значи еманципаторске могућности технике и тиме сопствене иновативне (потенцијално стваралачке) делатности. „Техничка интелигенција“ је најаутентичнији производ капиталистичке цивилизације и њен однос према природи производ је на капиталистички начин дегенерисаног ума. Њени припадницине односе се према природи као све угроженијој животворној целини, већ као простору у коме треба „да се опусте“ и „забораве на проблеме“. Многи од њих су, живећи у на капиталистички начин дегенерисаном свету, постали ментално поремећене особе које нису у стању да успоставе хумане односе са људима. Причају о „повратку природи“ а, заправо, настоје да „реше“ своје психичке проблеме који су проузроковани усамљеничким безнађем и слугерајским положајем у радним процесима који само доприносе уништавању природе и човечанства. Како капитализам све драматичније уништава човека као људско биће, долази до стварања све екстремнијих „природњачких“ покрета чији припадници се „хране сунчевим зрацима“; „разговарају“ са инсектима, животињама и биљкама; падају у транс у коме „успостављају контакт са космичким силама“ и „друже се са ванземаљцима“; „реинкарнирају се“ у виду пацова, свиња, гуштера…

              Као облик настојања да се превазиђе аристократски и створи нови грађански свет, европска просветитељска мисао створила је идеју „повратка природи“ и природњачки покрет који је доживео процват у Француској у другој половини 18. века (Хелвецијус, Холбах, Русо…), а у Немачкој почетком 19. века (Фајт, Гете, Шилер…). Природњачка филозофија била је један од начина борбе за укидање друштва које се заснивало на привилегијама и за стварање друштва које ће се заснивати на (природним) правима човека и грађанина. Ни Русоов однос према природи нема пуку „природњачку“, већ политичку природу. Позив на „повратак природи“ био је, заправо, начин изградње критичког становишта у односу према ancien régimeу и начин борбе за нови свет. За разлику од данашњег стања природе, у Русоово време природа је имала неначету животворну снагу и постојаност: била је „здрава“ и као таква конкретна другост људском свету. „Повратак природи“ није само симболизовао тежњу за ослобађањем од стега аристократског начина живота и аристократских вредносних назора, већ је пружао реалну могућност човеку да се поистовети са ненарушеном животворном снагом природе и на тај начин се „врати“ своме изворном природном бићу. Капитализам је, у виду „техничке цивилизације“, интегрисао у своју егзистенцијалну орбиту природу и обесмислио могућност „повратка природи“ као повратку човека својој изворној природности. Изложена све беспоштеднијим ударима капитализма природа „губи квалитет другачије стварности“ (Маркузе). Постајући глобални и тоталитарни поредак деструкције, капитализам је довео до тога да је читава природа постала органски део на капиталистички начин дегенерисаног света. Ваздух је загађен; шуме су жртве „киселих киша“; радијација је све убитачнија; реке и извори воде су загађени, а океани и мора постали су депоније нуклеарног отпада; земљиште је затровано пестицидима и другим отровима; небо парају авиони који испуштају гасове и распршују отрове; лед се убрзано топи на Арктику и Антарктику; озонски омотач је оштећен и сунчеви зраци су постали зраци смрти; на огромним просторима севера и у дубинама Северног мора ослобађају се све веће количине метана који трује атмосферу; бројне животињске врсте су уништене или су пред уништењем… Нема се, више, где побећи.

              Капитализам уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва и на тај начин, што широм отвара врата за несметано деловање оних идеологија које претстављају обрачун с модерним начином мишљења и човеком као еманципованим друштвеним и природним бићем. Ради се, пре свега, о далекоисточним религијамау којима нема човека као еманципованог природног, историјског, друштвеног, политичког и умног бића и код којих се тзв. „медитативни активизам“ своди на искључење човека из постојећег света. Оне су део све агресивније ескејпистичке индустрије која треба да спречи да се све веће незадовољство људи претвори у политички покрет који ће да укине капитализам. Њихов циљ није само обрачун с критичком и визионарском свешћу, већ и с менталним интегритетом људи. Оне се појављују, као и друга роба, у рекламном паковању у коме се инсистира на телесном и менталном „здрављу“. У суштини, оне уништавају људе као друштвена бића, сакате њихов чулни однос са светом и усмеравају њихову менталну енергију ка одређеним „тачкама“ у организму које повезују човека са „космосом“ и који постају својеврсни ментални фиксатори. „Просветљење“ које човек доживљава током медитативнe сеансе заправо је лишавање човека слободарске и историјске самосвести и тиме могућности да има критички однос према процесу менталне манипулације. Ради се о својеврсној хипнотичкој сеанси с којом се уклања разум и човек претвара у жртву своје подсвести.

             У далекоисточној телесној култури, која се заснива на урањању у природне процесе који добијају мистификовану космичку димензију, човек се односи премателу „изнутра“ путем медитативног активизма, при чему се тежи искључењу чула и усмеравању менталне енергије на нерве и мишиће који условљавају функционисање виталних органа. Ради се о својеврсној ауто-хипнотичкој активности која пре свега подразумева успостављање одређеног ритма дисања, а тиме и рада срца. Она укључује и одговарајуће (за медитацију погодно) окружење, као и медитативну машту која ствара такве слике које стимулишуће делују на смиривање чула и повећавају медитативну концентрацију. Најважнији услов за успешну медитацију је блокирање нагона и искључење из постојећег света, што пре свега значи спречавање чула да реагују на утиске који долазе из животног окружења. Није случајно што поборници медитације нису људи који теже развоју међуљудских односа и промени владајућег поретка, већ они који теже усамљивању и бекству из постојећег света. Главни разлог што владајуће капиталистичке олигархије на Западу имају благонаклони однос према све бројнијим сектама које пропагирају медитацију је то, што оне сакате човека као друштвено, а тиме као политичко и слободарско биће.

              Због чега техничка интелигенција, која инсистира на „поштовању чињеница“ и на „научном уму“, прихвата далекоисточну мистику која се појављује у облику (често неписмених) гуруа које нуде такве облике ескејпизма који се своде на најгоре облике менталне манипулације? Због тога што нема еманциповану историјску самосвест и самим тим је лишена хуманистичке свести које пружа могућност за смислени живот. Склоност ка мистици друга је страна технократског ума. Технизација ума најгори је начин обезумљења човека. На примеру техничке интелигенције може да се види како капитализам лишава човека људскости и на тај начин га препушта дејству најпримитивнијих идеологија које га одвлаче у тотално ништавило. Без еманциповане историјске самосвести и без могућности да се реализује као аутентично друштвеног биће човек је склон да смисао живота тражи у  сфери мистике и да падне у замку окултизма. Што се тиче сатанистичких секти, оне се заснивају на персонализовању зла које ствара капитализам са чиме се стиче осећање блискости са силом која одређује судбину људи. Кићење младих застрашујућим ликовима „сотоне“ значи бити под заштитним знаком моћи која влада у капиталистичком свету.

               Одакле проистиче самопоуздање и агресивност „техничке интелигенције“? Отуда што су они најважније средство са којим капиталисти обезбеђују „прогрес“. То је оно што им прибавља привилеговани друштвени статус и пружа могућност да некажњено уништавају природу и човечанство. Најгори злочинци постају „поштовани грађани“ уколико су у стању да створе техничка средства са којима ће капиталисти да обезбеде експанзију и профит. Типичан пример је нацистички злочинац Вернер фон Браун. Уместо да је обешен у Нирнбергу, он је, као вођа тима нацистичких научника-монструма из Панаминдеа, који су направили ракете (V1 и V2) са којима су разорени велике делови Лондона и побијене десетине хиљада грађана, одиграо кључну улогу у развоју послератне америчке ракетне (војне) индустрије. Данас преко 85% америчких научника ради на стварању техничких и биолошких средстава за масовно уништење, као и на стварању система са којима може бити успостављена тоталитарна власт над грађанима. По хуманистичким критеријумима, они су џелати човечанства; по критеријумима капиталистичке олигархије, они су „хероји слободног света“.

              Што се тиче Green-peace покрета, он се заснива на једној од најпогубнијих илузија које ствара капиталистичка пропагандна машинерија: да је у оквиру капитализма могуће на технички начин и техничким средствима  обрачунати се са све погубнијим последицима капиталистичког „прогреса“. Уместо борбе за искорењивање узрока који доводе до уништење живота, инсистира се на борби са последицама капиталистичког развоја. Ради се о „усавршавању“ капитализма чиме се само даје подршка развоју процеса који уништавају живот на Земљи. То је суштина „међународних еколошких конференција“. Истовремено, давање прворазредног значаја борби против последица капиталистичког развоја постаје начин обезвређивања борбе против узрока који доводе до уништења живота. Заправо, борба против последица све погубнијих климатских промена може да буде делотворна једино уколико је истовремено борба против капитализма. У том смислу, она треба да постане позив људима да укину производњу која се заснива на профиту и да успоставе производњу која не уништава природу и која је усмерена на задовољавање истинских људских потреба.

                Капиталисти путем технике ублажавају непосредно дејство промена у природи на човека и од тога стварају све већи извор профита. Еколошка криза угрожава опстанак човечанства, али је „контролисана“ развојем технике са којом се ублажавају последице дејства климатских промена и то на селективан начин. Техника је, и на тај начин, постала прворазредно политичко оруђе са којим капиталисти манипулишу животним условима људи и на тај начин постају господари живота и смрти. У коначном, не ради се о настојању да се створи нови, већ паралелни свет који ће бити прибежиште на капиталистички начин дегенерисаном човеку. Капитализам уништава живи свет тако што производи технички сурогат света – капиталистичке катакомбе. Стварање мита о „свемоћи науке и технике“; о „космичкој будућности човечанства“; о „човеку-киборгу“; технократски заснована идеја човекобивства; олимпијска максима citius, fortius, altius и олимпијско рачунање времена које има митолошки карактер… – све су то начини на који се уништава критичка мисао која указује на деструктивну природу капитализма и визионарска свест која отвара просторе будућности.                         

                  Једна од потенцијално најпогубнијих лажи, која под утицајем све дубље егзистенцијалне кризе коју ствара капитализам у главама (мало)грађана на Западу све више добија димензију „истине“, је да је „пренасељеност Земље“ главни узрок пропадања природе и тиме највећа опасност за опстанак човечанства. Пре свега, милијарда људи која живи у Северној Америци, Западној Европи и Јапану потроши (уништи) онолико енергије, хране и воде колико би потрошило 500 милијарди људи у неразвијеним земљама света са данашњим потрошачким стандардом. Друго, у најразвијенијим капиталистичким земљама Запада годишње буде бачено више од милијарде тона хране (трећина од укупне светске производње), пре свега зато да би се одржале цене на тржишту. Са том храном, када би се рационално трошила, могло би да се прехрани читаво човечанство. Треће, океани и мора могли би да постану извор квалитетне хране за десетине милијарди људи. Четврто, економски развој ствара услове за опште-друштвени развој, што значи за еманципацију жена и за планирање породице. Уколико би се остварио економски и свеукупни друштвени развој у земљама са највећим наталитетом, човечанство би се у току следећих деценија стабилизовало на броју људи који би могли складно да живе у јединству са природом. Овде треба рећи и то, да капитализам доводи до пропадања репродуктивне способности људи који живе у најразвијенијим капиталистичким државама. Делује сулудо да се они који „пренасељеност планете“ проглашавају за „највећу опасност за опстанак човечанства“ у својим земљама сучељавају са све погубнијом „белом кугом“! Све драматичније биолошко пропадање народа у најразвијенијим капиталистичким земљама доводи до тога, да идеја о уништењу милијарди „прекобројних“ добија, поготову међу припадницима „средње класе“, све ширу подршку. Ствара се атмосфера егзистенцијалне панике, слична атмосфери којa je, на темељу велике економске кризе капитализма из 1929, створeна у нацистичкој Немачкој – која је довела до тога да је идеја о уништењу Јевреја, Словена и Рома и освајању „животног простора“ (Lebensraum) на Истоку била са одушевљењем прихваћена од велике већине Немаца. Све је изгледнија могућност да владајући капиталистички кланови на Западу, уз подршку грађанске класе и младих које су капиталисти успели (између осталог и путем спорта) да претворе у фашистичке хорде и користећи најубитачнија техничка и биолошка средства, крену у геноцидни поход против „прекобројних“. Уистину, не уништење милијарди „прекобројних“, већ је уништење капитализма основни предуслов за опстанак човечанства и живота на Земљи.

                   Галама око „еколошког пропадања планете“ коју дижу политички лидери најразвијенијих капиталистичких држава није израз истинске тежње да се спречи уништење живота на Земљи, већ је израз настојања да се спречи да еколошко пропадање света постане политичка платформа потлачених која ће их ујединити и довести до радикализовања борбе против капитализма. Истовремено, капиталистички центри моћи настоје да искористе еколошко пропадање планете, које је условљено њиховом екоцидном праксом, да отму територије које нису под њиховом непосредном контролом и да успоставе колонијалну доминацију над читавим континентима. Што се тиче „еколошког инжењеринга“, он у првом реду служи зато, да се створи илузија да капитализам може, путем науке и технике, да санира погубне последице које ствара. Коришћење науке и технике за „поправку“ еко-система, на темељу развоја капитализма, само ће довести до још погубнијих климатских промена. Човек не може (и не треба) да управља еколошким системом, али може да искорени узроке његовог пропадања.

Entry filed under: 01. Tekstovi na Srpskom. Tags: , , .

Љубодраг Симоновић: Буржоазија и пролетаријат Ljubodrag Simonović: Contemporary socialist revolution

1 коментар

  • 1. Ранко Р. Спалевић  |  22. децембар 2012. у 10:34

    Хвала Вам, поштовани друже, што личном истрајношћу и жртвом дижете дух неоседланом дијелу човјечанства. Ваши редовини тестови нијесу мелем на људској и човјечанској рани само за мене. Све нас је више. Надам се да ћу бити у прилици да Вам лично донесем нека иод својих писанија (последње, за сада ке „ВЛАСТољубиви АФОРИЗМИ“. А и дугукем Вам примјерак „АзбуКВАРника ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ- геробаризација, тамне стране глобализације“ у којем нијесам мога а да не наведеме и дио ваширијечи које књигу чине бољом, а мени дражом.

    С поштовањем, Ранко Р. Спалевић


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 971 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: