Љубодраг Симоновић: Производне снаге

7. јануар 2013. at 23:25 1 коментар

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs>
Преузми текст

PROIZVODNE SNAGE

          U marksističkoj misli 20. veka dominira glorifikovanje razvoja proizvodnih snaga kao motorne snage progresa. Insistira se na produktivističkom principu i to ne samo zbog Marksovog (pre)naglašavanja značaja razvoja proizvodnih snaga, već i zbog nerazvijenosti proizvodnih snaga u zemljama u kojima je izbila socijalistička revolucija.

             Po Marksu, razvoj proizvodnih snaga ima progresivni karakter. On obezbeđuje razvoj društva u egzistencijalnom, i stvara mogućnost za razvoj društva u esencijalnom smislu. Razvoj proizvodnih snaga ne pretstavlja samo kvantitativno uvećavanje društvenog bogatstva, već kvalitetne (istorijske) promene koje podrazumevaju povećavanje slobode od prirodne stihije, mogućnost oslobađanja od prinudnog rada (u tom kontekstu oslobađanje i razvoj čula, razvoj stvaralačkih moći čoveka, istinske društvenosti, vizionarske svesti….) kao i od eksploatatorskih (klasnih) odnosa koji su uslovljeni stepenom razvoja proizvodnih snaga. Ovladavanje prirodom podrazumeva, po Marksu, stvaranje mogućnosti za ovladavanje sveukupnom društvenom egzistencijom od strane radnika kao emancipovanih društvenih bića. Ono što čini specifičnost kapitalizma, u odnosu prema prethodnim istorijskim porecima, je da on u toj meri i na taj način razvija proizvodne snage, da stvara mogućnost da čovečanstvo konačno ovlada prirodnom stihijom. Ovladavanje prirodnim zakonima vodi ka ukidanju otuđenosti prirode od čoveka, njenom humanizovanju i postajanju čoveka emancipovanim prirodnim bićem. Marks ukazuje na pustošeći način na koji se kapitalizam odnosi prema zemljištu, ali iz toga ne izvlači zaključak da je kapitalizam po svojoj prirodi destruktivni poredak. Marks smatra da kapitalistički način razvoja proizvodnih snaga ne uništava prirodu, već da oslobađa čoveka od robovanja prirodi i na taj način  povećava izvesnost ljudskog opstanka. „Skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ (Engels) podrazumeva skok iz neizvesne u izvesnu egzistenciju. Kod Marksa je uspostavljeno jedinstvo egzistencijalne (opstanak) i esencijalne sfere (sloboda). Egzistencijalna izvesnost osnovni je uslov slobode, a sloboda je osnovni uslov egzistencijalne izvesnosti. Karakter zavisnosti čoveka od prirode uslovljava i odnos čoveka prema čoveku. Ako nema slobode od prirodne stihije, nema ni slobode od ugnjetavanja. Istovremeno, ovladavanje prirodnim zakonima omogućava „razmenu materija sa prirodom“ (Marks), što znači preradu prirode sa kojom se obezbeđuju dobra koja omogućavaju čoveku da stekne sredstva za život i da prevlada ograničenja koja ima kao prirodno biće. Razvojem proizvodnih snaga redukuje se telesni rad i time se stvaraju mogućnosti da se telo oslobodi takvih aktivnosti koje ga deformišu i onemogućavaju da oplemeni čula i oživotvori svoje igračko biće.

             Razvoj proizvodnih snaga pojavljuje se kod Marksa kao proces sui generis i istovremeno kao proces čiji je karakter uslovljen prirodom određene epohe. U prvom slučaju razvoj proizvodnih snaga ima apstraktni; u drugom slučaju ima konkretno-epohalni karakter. U Marksovim raspravama uočava se nastojanje da se odvoji razvoj proizvodnih snaga od kapitalističke eksploatacije prirode, što znači da se osamostali razvoj proizvodnih snaga i na taj način sačuva njihov emancipatorski potencijal od samog kapitalizma. Istovremeno, budući da ne poima kapitalizam kao totalitarni destruktivni poredak, Marks ne dovodi u pitanje legitimnost kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga. On „previđa“ Furijeovo upozorenje o ekocidnoj prirodi kapitalističkog progresa i razvoju proizvodnih snaga daje apsolutnu dimenziju. Ne ukidanje kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga, koji ima pogubno dejstvo na prirodu i čoveka, već oslobađanje čoveka od prirodnog determinizma putem kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga pretstavlja, po Marksu, najvažniji uslov za „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“. Razvoj proizvodnih snaga po sebi podrazumeva povećavanje izvesnosti ljudskog opstanka i otvaranje prostora slobode. Otuda kapitalizam ima istorijsku legitimnost sve dotle dok razvija proizvodne snage. On može da bude doveden u pitanje tek onda, kada proizvodni (svojinski) odnosi postanu prepreka za razvoj proizvodnih snaga. Tada nastaju istorijski uslovi za socijalističku revoluciju.

             Po Marksu, u kapitalizmu sile prirode otuđuju se, u vidu tehnike, od same prirode, ali nisu sučeljene s životom – nisu postali oruđe destrukcije, već su postale sredstvo kapitala za prekomerno izrabljivanje zemljišta i radnika. Razvoj proizvodnih snaga odnosi se na ovladavanje prirodnim (mehaničkim) zakonima putem nauke i tehnike, a ne na uspostavljanje kontrole nad prirodom kao ekološkom (životvornom) celinom. Marks je podredio dijalektiku kapitalizma dijalektici pretkapitalističke istorije i prenebregao specifičnost kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga koji ne dovodi samo do ovladavanja čovekom od strane kapitala i otuđenja čoveka od prirode, već i do uništenja života. Iz toga sledi da odnos čoveka prema sebi, drugim ljudima i prirodi nije posredovan samo „otuđenim radom“, već destruktivnom prirodom kapitalističkog načina proizvodnje. Na kapitalistički način savladane sile prirode otuđene su od prirode i čoveka tako što su postale destruktivna moć. Kapitalizam okreće prirodu protiv prirode tako što od savladanih prirodnih sila stvara tehnička oruđa sa kojima uništava prirodu kao životvornu celinu. On dovodi do takvog „kruženja materije“ u kome se organska pretvara u neorgansku materiju i na taj način se ukida prirodnost prirode i ona pretvara u tehnički prostor. Kapitalizam dovodi do sve bespoštednijeg sukoba između čoveka, kao najvišeg oblika u razvoju materije, i prirode, koja je „anorgansko telo“ čoveka – kao i do sukoba čoveka sa svojim organskim telom (rekordomanija, plastične operacije, ishrana…). Čovek se u procesu kapitalističke reprodukcije ne „otuđuje“ samo od sebe i svoje „organske“ prirode, već se degeneriše postajući oruđe kapitala za uništavanje sveta. Kapitalističko ovladavanje prirodnim silama ne povećava izvesnost opstanka čovečanstva, već povećava izvesnost njegovog uništenja. U tom kontekstu dobija pravi (egzistencijalni) smisao Horkhajmerovo i Adornovo upozorenje iz Dijalektike prosvetiteljstva, da je „stalni progres stalno nazadovanje“, kao i ukazivanje na „prokletstvo progresa“.

             Treba praviti razliku između razvoja proizvodnih snaga u istinskom, i razvoja proizvodnih snaga u tehničkom smislu. Istinski razvoj proizvodnih snaga usmeren je na zadovoljavanje autentičnih ljudskih potreba i zasniva se na razvoju univerzalnih stvaralačkih sposobnosti čoveka kao slobodarskog bića i na oplemenjivanju prirode, dok je tehnički razvoj proizvodnih snaga usmeren na sticanje profita i zasniva se na instrumentalizovanju stvaralačkih moći čoveka kao najamnika kapitala i na uništavanju prirode. Uprkos tome što ne uviđa da je kapitalizam destruktivni poredak, Marksova misao pruža mogućnost da se dođe do pojma istinskog progresa i uspostavi kritička distanca prema kapitalističkom razvoju proizvodnih snaga: samo onaj razvoj proizvodnih snaga ima istorijsku legitimnost koji dovodi do oslobađanja čoveka zavisnosti od prirode, a ne onaj koji je uništava i na taj način povećava zavisnost čoveka od prirode. U tom kontekstu, Marks pravi razliku između ovladavanja prirodnim zakonima radi oslobađanja čoveka od prirodne stihije, kao i takve prerade zemljišta sa kojom se zadovoljavaju osnovne ljudske potrebe – i ovladavanja prirodnim zakonima na takav način i sa takvim ciljem da se ovlada prirodom i zemljište pretvori u ekonomski prostor, pri čemu će biti lišeno prirodne rodnosti. Kada govori o progresu Marks, zapravo, ima u vidu ne samo oslobađanje čoveka od prirodne stihije, već i oslobađanje čoveka od izrabljivanja (klasnog poretka) i oslobađanje njegovih univerzalnih stvaralačkih moći. To su, po Marksu, tri uslova istorijski legitimnog progresa koji su i sami istorični, što znači da dobijaju konkretni smisao u kontekstu konkretnih istorijskih promena. U današnjem vremenu, progresivan je onaj poredak koji je u stanju da zaustavi kapitalističku mašineriju smrti i sačuva prirodu i čovečanstvo od uništenja.

              Markuze ukazuje na potrebu da se napravi razlika između proizvodnih snaga kao oruđa eksploatacije i kao oruđa pacifikacije i u tom kontekstu kritikuje Marksa. Raspravljajući u Merilima vremena o „feminističkom socijalizmu“, Markuze piše: „Govorio sam o nužnoj modifikaciji pojma socijalizma, jer verujem da u Marksovom konceptu socijalizma postoji ostatak, elementi, čiji uticaj se i dalje oseća, principa učinka i njegovih vrednosti. Ove elemente vidim, na primer, u naglašavanju sve efektivnijeg razvijanja proizvodnih snaga, sve produktivnijeg iskorišćavanja prirode, rascepa „carstva slobode“ od sveta rada. Mogućnost socijalizma danas prevazilaze ove predstave. Socijalizam kao drukčiji oblik života ne bi upotrebio proizvodne snage samo za smanjivanje otuđenosti rada i radnog vremena, nego i za pretvaranje života u svrhu po sebi, razvijanje čula i intelekta za smirivanje agresivnosti. To bi bila emancipacija čulnosti i uma od racionalnosti vladanja: kreativna receptivnost versus represivna produktivnost. U vezi sa ovim pojavljuje se oslobođenje žene u stvari „kao antiteza principu učinka“, kao revolucionarna funkcija žene u rekonstrukciji društva.“ (17) Isto tako, Markuze u svojoj studiji Čovjek jedne dimenzije, izbegavajući da vladajući (kapitalistički) poredak nazove pravim imenom i upotrebljavajući izraz „napredno industrijsko društvo“ (advenced industrial society), upozorava da su priroda i čovek postali „instrument destruktivne produktivnosti“. (18) Markuze je ukazao na destruktivnu tendenciju razvoja proizvodnih snaga, ali nije na osnovu toga razvio temeljnu kritiku kapitalizma kao totalitarnog poretka destrukcije koja bi, kao takva, pretstavljala prevazilaženje Marksove kritike kapitalizma. Njegovi kritički osvrti mogu, poput Marksovih kritičkih napomena o kapitalističkom isrpljivanju zemljišta, da dobiju pravu vrednost samo u kontekstu celovite kritike kapitalizma kao poretka destrukcije.

             U Prilogu kritici političke ekonomije Marks tvrdi: „Proizvodne snage koje se razvijaju u krilu buržoaskog društva stvaraju materijalne uslove za rešenje“ – „antagonizma koji potiče iz društvenih životnih uslova individue“. „Zato se sa tom društvenom formacijom završava praistorija ljudskog društva.“ (19) Marks nije mogao da sledi Furijea, jer je Furije insistirao na tome, da (kapitalistički) progres dovodi do „materijalnog nazadovanja“, a to znači da ne dovodi samo u pitanje samu mogućnost slobode, već i mogućnost opstanka čovečanstva. Razvoj kapitalizma potvrdio je ispravnost Furijeovih tvrdnji. Samo je izgledalo da logika kapitalističkog razvoja ima „progresivni“ karakter dok se nisu iscrpile mogućnosti njegovog „normalnog“ razvoja. Zapravo, taj „normalni“ razvoj nije se rukovodio logikom optimalnog razvoja, polazeći od ograničenih mogućnosti prirode i ljudskog organizma, već logikom maksimalnog uvećanja profita koja je dovela ne samo do iscrpljivanja prirodnih resursa, već do sakaćenja prirode kao životvorne celine i do robotizovanja čoveka. Pokazalo se da kapitalistički razvoj proizvodnih snaga u tehničkom smislu stvara mogućnost za oslobođenje čoveka od prirodne stihije, istovremeno dok uništava prirodu i na taj način uslovljava sve veću zavisnost čoveka od prirode. Kapitalizam ne stvara materijalne uslove za rešavanje konkretnih društvenih i istorijskih antagonizama, kao što tvrdi Marks, već stvara tehničke uslove koji zbog sve intenzivnijeg uništavanja materijalnih uslova opstanka, a to znači prirode i čoveka kao prirodnog i ljudskog bića, postaju samo apstraktni uslovi. Kapitalizam je samo prividno progresivan poredak, tačnije, kapitalizam samo u tehničkom smislu stvara mogućnosti za „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“. Slikovito rečeno, razvijajući proizvodne snage kapitalizam gradi temelje „zamka slobode“ na taj način, što pretvara tlo, na kome gradi zamak, u močvaru u koju zamak utanja, i tako što degeneriše čoveka kao ljudsko i biološko biće.

             U svetlu sve dramatičnijeg propadanja prirode i čovečanstva određeni Marksovi stavovi, koji pretstavljaju polazište za njegov odnos prema kapitalizmu i budućnosti, samo dolivaju ulje na vatru koja spaljuje svet. U Prilogu kritici političke ekonomije Marks dolazi do sledećeg zaključka: „Nikada neka društvena formacija ne propada pre nego što budu razvijene sve proizvodne snage za koje je ona dovoljno prostrana, i nikada novi, viši odnosi proizvodnje ne nastupaju pre nego što se materijalni uslovi njihove egzistencije nisu već rodili u krilu samog starog društva. Stoga čovečanstvo postavlja sebi uvek samo one zadatke koje može da reši…“ (20) Kada se ima u vidu da kapitalistički razvoj proizvodnih snaga dovodi do sve intenzivnijeg uništavanja prirode i čoveka, navedena Marksova teza pretstavlja potpisivanje smrtne presude čovečanstvu. Što se tiče „viših odnosa proizvodnje“, uništavanjem prirode kapitalizam uništava materijalne uslove u kojima su oni mogući. „Viši odnosi proizvodnje“ ne mogu da se razviju na temelju kapitalističkog načina razvoja proizvodnih snaga, već borbom protiv kapitalizma. U konačnom, ne „postavlja čovečanstvo sebi uvek samo one zadatke koje može da reši“, već kapitalizam kao totalitarni poredak destrukcije nameće sudbonosni zadatak čovečanstvu: da iskoreni uzroke uništavanja života na Zemlji i nanovo uspostavi ekološku ravnotežu koja će mu omogućiti da opstane.

              Za Marksa rad se pojavljuje kao moguća anti-egzistencijalna praksa u kontekstu kritike hiperprodukcije koja dovodi do prekomernog iscrpljivanja zemljišta kao predmeta rada. Marks previđa da je kapitalistički rad u tehničkom smislu rad, a da je u svojoj biti uništavanje prirode. Polazeći od toga, može se doći do zaključka da su pretkapitalistički oblici rada u egzistencijalnom smislu superiorni u odnosu prema kapitalističkom radu. To je istina koja nameće bitno drugačiji odnos prema neradnom vremenu, stvaralačkoj praksi i igri. U kapitalizmu dominira destruktivno preoblikovanje materije. Putem rada priroda ne postaje bliska čoveku, već se okreće protiv čoveka kao prirodnog i ljudskog bića i protiv sebe same kao životvorne celine. Ako je rad osnov odnosa čoveka prema prirodi, onda je rad i osnov odnosa čoveka prema sebi kao prirodnom biću. Humanizovanje prirode istovremeno je humanizovanje čoveka; denaturalizovanje prirode istovremeno je denaturalizovanje i time dehumanizovanje čoveka. Uništavajući prirodu kapitalizam ne uništava samo životvorne potencijale materije, već i životvorne potencijale čoveka kao prirodnog i humanog bića. Marksova „radna teorija vrednosti“ postala je u savremenom kapitalizmu radna teorija uništenja.

         Prenebregavajući destruktivnu prirodu kapitalizma i stvarajući mit o „revolucionarnom“ karakteru kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga, Marks se nije ozbiljnije pozabavio pitanjem kakve opasnosti po čovečanstvo i živi svet mogu da nastanu kapitalističkim ovladavanjem prirodnim silama. Kapitalizam je instrumentalizovao prirodne sile na dva načina. Pre svega, „savladao“ je sile prirode na taj način, što je od njih stvorio sredstvo za uništavanje prirode, čime pretvara prirodu u sve većeg neprijatelja čoveka. Razvijajući proizvodne snage kapitalizam oslobađa čoveka neposredne zavisnosti od prirode i, istovremeno, uništava prirodu i na taj način dovodi u pitanje njegov opstanak. Radi se o tehničkoj, a ne stvarnoj slobodi od nužde. Tehničko oslobađanje čoveka od nužde postaje uništavanje života, što znači tehničko proizvođenje nužde. Kapitalizam ne oslobađa čoveka zavisnosti od prirode već ga, uništavajući prirodu, čini sve zavisnijim od nje i izlaže čovečanstvo sve razornijem dejstvu prirodnih sila. Najpogubnija posledica kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga je modifikovanje klimatskih uslova putem savladanih sila prirode sa čime se uništava planetarni ekološki sistem i na taj način se dovodi u pitanje opstanak živog sveta. Istovremeno, kapitalizam koristi prirodne sile za stvaranje takvih tehničkih, hemijskih i bioloških sredstava sa kojima čovečanstvo može biti momentalno uništeno. Tu spada i stvaranje uređaja sa kojima mogu biti izazvani klimatski poremećaji i zemljotresi, kao i militarizovanje kosmosa koje pretstavlja pokušaj vladajućih kapitalističkih klanova u SAD da obezbede takvu vojnu prednost sa kojom će moći da uspostave neprikosnovenu globalnu dominaciju. „Kosmički projekti“ i nasmejana lica kosmonauta su paravan iza koga se krije grozničavo nastojanje najmoćnijih kapitalističkih koncerna da stvore takva tehnička sredstava, sa kojima će moći da se obračunaju sa svakim ko se suprotstavi njihovoj zločinačkoj praksi, kao i da unište „prekobrojne“.

             Sve intenzivnije iscrpljivanje prirodnih resursa, koje uslovljava sužavanje polja kapitalističke ekspanzije, i koncentracija od čoveka otuđene ekonomske, tehničke, političke i vojne moći u rukama grupe kapitalističkih fanatika povećava verovatnoću upotrebe sredstava za masovno uništenje. Istovremeno, sve razorniji tehnički sistemi i sve komplikovaniji upravljački mehanizmi stvaraju mogućnost da „teroristi“, koristeći se najsavremenijom upravljačkom tehnikom („sajber-ratovi“, između ostalog), izazovu takve havarije na nuklearnim postrojenjima sa kojima će biti uništen život na Zemlji. Jedna od najdramatičnijih istorijskih istina glasi: što se čovečanstvo nalazi na višem stepenu tehničkog razvoja, utoliko je provalija u koju može da padne dublja. Kvalitativno nove emancipatorske mogućnosti istorijskih epoha i kvalitivno nove mogućnosti ugrožavanja opstanka čovečanstva su one istorijske „stepenice“ po kojima se čovečanstvo penje. Kapitalistički „progres“ ima taj istorijski kvalitet, da je doveo čovečanstvo na onu stepenicu sa koje mogući pad podrazumeva nestanak čovečanstva. Destruktivni potencijali kapitalističkih proizvodnih snaga dosegli su takav nivo, da čovečanstvo može momentalno da bude uništeno.

              Tehnički potencijali koji se stvaraju na temelju kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga pojavljuju se u odnosu prema posledicama koje stvara kapitalizam kao destruktivni poredak. To je osnov konkretne dijalektike budućnosti. Previđajući da se kapitalistički način razvoja proizvodnih snaga zasniva na uništavanju prirode i čoveka, Marks previđa da kapitalizam stvara takve posledice čije će „saniranje“ postati najvažnija egzistencijalna obaveza čovečanstva. Razvoj kapitalizma kao destruktivnog poretka doveo je do stvaranja savremenog „carstva nužnosti“ u kome je borba za uklanjanje posledica kapitalističke destrukcije života i obnova biološke (životvorne) snage čovečanstva postala egzistencijalni imperativ. Kapitalistički progres stvorio je takve posledice da čovek neće moći da se „opusti“ sve dok ne povrati ekološku ravnotežu u prirodi i biološki ritam rada organizma. Tome treba da bude podređen razvoj proizvodnih snaga, sami radni procesi, aktivnosti u slobodnom vremenu, praktično – čitav život.

            Ukoliko se ima u vidu Marksov stav da je „anatomija čoveka ključ za razumevanje anatomije majmuna“, onda bi najviša faza u razvoju kapitalizma – „potrošačko društvo“ – u kojoj su se protivrečnosti kapitalizma razvile do kraja, trebalo da bude polazište u sagledavanju prirode kapitalizma i osnov odnosa prema budućnosti. „Potrošačko društvo“ pretstavlja kvalitetni skok u razvoju kapitalizma kao destruktivnog poretka. U njemu nije samo rad, već je celokupni život postao instrument kapitalističke reprodukcije, što znači da je sam život postao uništavanje prirode i čoveka. Ono označava poslednju fazu u razvoju kapitalizma u kojoj su do kraja realizovani njegovi destruktivni potencijali i u tom kontekstu njegova najpogubnija karakteristika: da od posledica uništavanja života stvara izvore profita i na taj način osnov za svoj dalji razvoj, pri čemu stvaralačke moći čoveka postaju sredstvo za razvoj destruktivnih moći kapitalizma i za ubrzanje procesa destrukcije. Umesto da je kapitalizam poredak u kome se stvaraju uslovi za „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“, on ukida svaku mogućnost oslobađanja čoveka. Po Marksu, sa kapitalizmom se završava „praistorija“ čovečanstva. Ukoliko ne bude na vreme uništen, sa kapitalizmom će se okončati život čovečanstva.

x           x          x

Entry filed under: 01. Tekstovi na Srpskom. Tags: , , , .

Љубодраг Симоновић: Капиталистички нихилизам Љубодраг Симоновић: Визија будућности

1 коментар


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 971 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: