Љубодраг Симоновић: Визија будућности

8. јануар 2013. at 22:50 7 коментара

Ljubodrag Simonović
e-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст

VIZIJA BUDUĆNOSTI

              Osnovne ideje koje pružaju mogućnost čovečanstvu da opstane i stvori humani svet su: neposredna demokratija; proizvodnja koja služi zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba; radikalno skraćenje radnog vremena; razvoj stvaralačkog bića čoveka; razvoj međuljudskih odnosa; i uspostavljanje oplemenjujućeg odnosa prema prirodi. Navedene ideje sastavni su deo moderne vizionarske misli, a ono što čini njihov konkretni kvalitet danas je to, što se pojavljuju u odnosu prema kapitalizmu kao totalitarnom poretku destrukcije, što znači u odnosu prema sve realnijoj mogućnosti uništenja sveta. One više nisu samo slobodarski izazov, već su postale egzistencijalni imperativ.

Neposredna demokratija

          Kapitalizam je u potpunosti integrisao političku sferu u svoju egzistencijalnu orbitu. U obliku „javne sfere“ od čoveka je otuđeno njegovo političko biće koje je postalo privatna svojina korumpiranih partijskih oligarhija. „Javnost“ je postala sredstvo za ukidanje društvenosti koja podrazumeva zajednicu ljudi kao emancipovanih političkih bića. Građanin je sveden na deo glasačke mašine, a „izbori“ služe zato da se pribavi „demokratska“ legitimnost vladajućem poretku. Politička sfera postala je politički cirkus, a „politička borba“ između partija oblik borbe između najmoćnijih kapitalističkih grupacija za vlast. Na izborima uvek pobeđujuje kapitalizam i uvek su radnici poraženi.

            Ekonomska sfera kapitalizma postala je neprikosnovena totalizujuća moć sveukupnog društvenog života. Ona se obračunava s građaninom kao konstitutivnim subjektom (građanskog) društva i svodi ga, putem „potrošačkog“ načina života, na depolitizovanog i depersonalizovanog podanika. Ubedljiva većina građana u najrazvijenim kapitalističkim državama nalazi se u dužničkom ropstvu. Kakvu to „slobodu“ može da ima čovek koji je i bukvalno rob banaka i time vladajućeg kapitalističkog poretka? Njegov život, kao i život njegove porodice, neposredno je uslovljen njegovim „dužničkim“ statusom. Za stotine miliona građana najrazvijenijih kapitalističkih država „sloboda“ se svodi na mogućnost izbora između zatvora, prosijačenja i samoubistva.

        Uništavanje prirode i na taj način njeno pretvaranje u neprijatelja čoveka podrazumeva uništavanje emancipatorskog nasleđa čovečanstva koje pruža mogućnost za stvaranje humanog društva, što znači za razvoj čoveka kao humanog i prirodnog bića. Uništavajući prirodu kapitalizam stvara sve veću zavisnost čoveka od nje i time sužava egzistencijalni prostor koji je neophodan da bi se realizovali emancipatorski potencijali građanskog društva. Sve dramatičnije uništavanje osnova egzistencije uslovljava razvoj novih oblika totalitarizma. Stvaranje „novog svetskog poretka“, putem koga najmoćniji kapitalistički koncerni nastoje da unište institucionalnu strukturu država, koja pruža mogućnost za izražavanje suverene političke volje građana i odbranu njihovih egzistencijalnih interesa, uslovljeno je kapitalističkom destrukcijom. Razvoj totalitarizma ide ruku pod ruku sa uništavanjem života: kapitalizam uništava demokratske institucije i klicu novuma koja je stvorena u građanskom društvu i uspostavlja globalni fašizam koji se zasniva na ekocidnom terorizmu. U tom kontekstu odvija se degenerisanje političke borbe potlačenih njihovim kriminalizovanjem, kao i usmeravanjem njihovog nezadovoljstva na ubilačko nasilje koje ima sve masovniji karakter. Uništavajući emancipatorsko nasleđe građanskog društva, kapitalizam uništava kritičko-menjalački i vizionarski um, moralno rasuđivanje, duhovnost, erotsko i društveno biće čoveka – sve ono što čini čoveka čovekom i na taj način dovodi u pitanje mogućnost vizionarske menjalačke prakse bez koje ne mogu biti realizovane objektivne mogućnosti za stvaranje novog sveta.

                „Posrednička demokratija“ podrazumeva intelektualni elitizam i time intelektualnu „elitu“ koja posreduje između čoveka i sveta i koja donosi odluke od kojih zavisi sudbina čovečanstva. Francuski prosvetitelji, pripadnici nemačke klasične filozofije i filozofi engleskog liberalizma insistirali su na poumljenju sveta na temelju vladavine „umne elite“ nad „običnim građanima“. Oni su nastojali da uobliče moderni um koji će izražavati pogled na svet nastupajuće građanske klase i koji će posredovati između čoveka i sveta i biti neprikosnoveni kriterijum za određivanje „istine“ i „ispravnog delanja“. Um ne sme više da bude privilegija intelektualne „elite“, već mora da postane osnovno pravo čoveka. Ovo tim pre, što „vraćanje“ uma ljudima, a to znači ukidanje klasnog poretka i sticanje sposobnosti čoveka da se na umni način odnosi prema svetu i budućnosti, pretstavlja ne samo osnovni uslov slobode čoveka, već i osnovni uslov opstanka čovečanstva.

                 Umesto neke nove „velike filozofije“, koja će biti posrednik između čoveka i sveta i kao takva osnov ljudske samosvesti i polazište za društvenu praksu, treba razviti takav način mišljenja koji će usmeriti pažnju ljudi na osnovna egzistencijalna i esencijalna pitanja i omogućiti razvoj borbene društvenosti koja će ukinuti kapitalizam i stvoriti novi svet. Tek u okviru političke borbe um može da dobije menjalačku dimenziju. Bez svakodnevnog političkog angažovanja ljudi um sam po sebi, kakav god da je njegov „kvalitet“, ne može da bude drugo nego sputavanje borbe za opstanak i slobodu. U tom kontekstu, treba se suprotstaviti korišćenju filozofije za mistifikovanje i odbranu vladajućeg poretka. Umni ljudi treba da postanu vodeća snaga u demistifikovanju kapitalističkog „progresa“ i stvaranju vizije budućnosti. U tom kontekstu, Marksova XI teza o Fojerbahu i njegov stav da je „ispravna teorija svest prakse koja menja svet“ dobijaju pravu vrednost.

          Sve dramatičnije ugrožavanje neposredne egzistencije čoveka pretstavlja osnov integracije objektivnih i subjektivnih faktora promene. Ovo je mogući odgovor na pitanje koje je Martin Džej u Dijalektičkoj imaginaciji postavio Markuzeu: „Zapravo, da učinimo ovu kratku digresiju, ključno pitanje kako se može odigrati promjena u društvu koje kontrolira svijest svojih članova ostaje u velikom dijelu Markuzeova kasnijeg rada, osobito u Jednodimenzionalnom čovjeku, kao uznemirujući problem.“ (31) Kapitalizam može da kontroliše svest građana i da ih depolitizuje samo dotle dok im pruža mogućnost da učestvuju u razvoju „potrošačkog društva“, što znači dok uspeva da ih svede na „potrošačku masu“. Razvoj „potrošačkog društva“ neposredno je uslovljen sve intenzivnijim uništavanjem prirodnih resursa i stvaranjem takvih klimatskih promena koje sve dramatičnije ugrožavaju opstanak sve većeg broja ljudi. Ovi procesi neminovno će dovesti u pitanje potrošački fanatizam i time konformističku svest koja je, zapravo, najvažnije sredstvo vladajućeg poretka za uvlačenje građana u duhovnu i životnu orbitu kapitalizma i za njihovu kontrolu. U tom kontekstu zahtev za „pravednošću“ dobija novi kvalitet. On podrazumeva pravo na zdravu životnu sredinu, što znači pravo na čist vazduh i vodu, na zdravu hranu… Neposredna egzistencijalna ugroženost zbog uništavanja prirode, kao i sve dublja ekonomska i opšte-društvena kriza, koja pogađa i sve veći broj pripadanika „srednje klase“, razbija malograđansku duhovnu sferu, koja „štiti“ čoveka od odgovornosti za propadanje sveta, i uslovljava razvoj kritičke misli i sve radikalnijih oblika borbe protiv kapitalizma. Pozitivna strana razvoja kapitalizma kao totalitarnog destruktivnog poretka je u tome, što on nameće potrebu za umnom alternativom kao egzistencijalnu nužnost; što primorava čoveka da postane totalizujuće životvorno biće; i što kao globalni poredak destrukcije uslovljava ujedinjenje čovečanstva koje podrazumeva stvaranje umnog i humanog sveta.

Treba ukinuti sve oblike posredovanja između čoveka i (njegovog) sveta i to tako što će čovek postati aktivni učesnik u upravljanju društvenim procesima. Čovek kao samosvojna ličnost treba da postane, u neposrednom borbenom zajedništvu sa drugim ljudima, stvaralac svog sveta. Radi se, zapravo, o afirmaciji egzistencijalnog humanizma, koji se zasniva na životvornom odnosu prema svetu, kao osnovu za određenje čovekobivstva. Uprkos sve agresivnijem procesu ispiranja mozga kome je čovek svakodnevno podvrgnut, sve dramatičnija egzistencijalna kriza primorava ljude da se okrenu bitnim pitanjima i počnu da razmišljaju na ozbiljan, a to znači na uman način. Neposredna ugroženost života sve većeg broja ljudi stvara mogućnost poumljenja najširih društvenih slojeva i na taj način mogućnost da oni preuzmu upravljanje društvenim životom. Sve dublja kriza kapitalizma stvara konkretne društvene uslove da kritički i vizionarski um postane pravo i mogućnost „običnih“ ljudi čiju egzistenciju kapitalizam sve neposrednije i sve dramatičnije ugrožava. Samo umni čovek može da predvidi i predupredi posledice koje će nastati razvojem kapitalizma i samo umni čovek može da stvori umni svet. Apriorni karakter moguće socijalističke revolucije je ono što umu daje prvorazredni politički značaj.

               Kapitalizam je doveo čovečanstvo na rub propasti i time obesmislio „tradicionalne“ teorijske rasprave. On primorava čoveka da se sučelji s njim na najneposredniji način, a to znači da sagleda suštinu kapitalizma bez mistifikujućeg teorijskog posredovanja. Stvoreni su uslovi da se ukloni mogućnost umetanja načina mišljenja i ideje sa kojima se relativizuje destrukcija, a konkretni životni problemi pretvaraju u teorijska pitanja – čime se sakati delatna moć menjalačke intencije. Samo ona misao ima smisla koja usmerava čoveka da se izbori za opstanak života na planeti, s tim što stvaranje novog sveta ne podrazumeva samo obračun s kapitalizmom, već i s posledicima koje on stvara kao totalitarni destruktivni poredak. Sve ugroženija i time po čoveka sve opasnija prirodna životna sredina dovodi do toga, da umesto teorije neposredno doživljavanje propadanja života postaje pokretačka snaga političke prakse. Kapitalizam je uklonio sve ideološke zastore i demistifikovao istinu. Čoveku više nije potrebna ni nauka ni filozofija da bi shvatio da kapitalizam uništava život i čoveka kao ljudsko i biološko biće. Sam kapitalizam kao totalitarni poredak destrukcije stvorio je neprikosnoveno polazište za kritiku kapitalizma koje je, istovremeno, neprikosnoveni orijentir u političkoj borbi: istina je postala opstanak, a borba za istinu borba za opstanak. To neposredno uslovljava odnos teorije i prakse. Sve dramatičnije uništavanje života na planeti dovodi do toga, da se „menjanje sveta“ svodi na to da se spreči njegovo uništenje. Društvene pojave dobijaju konkretni (afirmativni i negativni) smisao samo u kontekstu nastojanja da se spreči uništenje života i stvori novi svet. Legitimnost ima ona politička praksa koja iskorenjuje uzroke destrukcije života, što znači koja ukida kapitalizam. Kada se pitanje odnosa između teorije i prakse postavi na taj način, povećavanje izvesnosti ljudskog opstanka postaje nužni, ali ne i dovoljni uslov za verifikovanje ispravnosti političke prakse. Ova rezerva stoga, što uništavanje „prekobrojnih“, na čemu insistiraju pretstavnici savremenog „novog svetskog poretka“, ne može biti prihvaćeno kao način na koji se može povećati izvesnost ljudskog opstanka.

               Treba praviti razliku između naivnog i realnog optimizma. Naivni optimizam ima fatalistički karakter i zasniva se na principu tout va bien, koji podazumeva egzistencijalni apriorizam i idealizovanu predstavu čoveka. Slobodarski optimizam koji se zasniva na egzistencijalnom apriorizmu je stranputica u borbi za budućnost. On nudi lažnu nadu i na taj način prikriva pravu prirodu kapitalizma i samim tim sputava borbu za opstanak. Po njemu, kapitalistički globalizam ima loše strane, ali će iz njega ipak proisteći bolji svet. Realni optimizam zasniva se na realističkom sagledavanju vladajućih tendencija u razvoju sveta i na volji čoveka da stvori humani svet. On se pojavljuje u odnosu prema destruktivnim tendencijama razvoja kapitalizma i zasniva se na borbi umnog čoveka protiv kapitalizma a za novi svet. Sve intenzivnije uništavanje života i sve kraće vreme u kome čovečanstvo može da spreči propast sveta ukida naivni optimizam i proizvodi, s jedne strane, kapitulantsku svest koja vodi čovečanstvo u smrt i, s druge strane, sve radikalniju svest nemirenja s uništenjem života. Svest nemirenja nema sama po sebi humanistički karakter, što znači da se ne pojavljuje samo u obliku levičarskog pokreta koji teži ukidanju kapitalizma, već se pojavljuje i u vidu desničarskog pokreta koji po svaku cenu nastoji da sačuva kapitalizam i koji u uništenju „prekobrojnih“ vidi „rešenje“ problema opstanka čovečanstva (teorija o „zlatnoj milijardi“).

               Dovodeći sve dramatičnije u pitanje ljudski opstanak, kapitalizam postavlja pred čovečanstvo sve teže egzistencijalne, i samim tim sve teže esencijalne izazove. Savremena vizionarska svest ne zasniva se samo na prirodi čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode i na emancipatorskim mogućnostima za stvaranje novog sveta, koje su stvorene u građanskom društvu, već se pre svega stvara u odnosu prema posledicama razvoja kapitalizma kao destruktivnog poretka i njegovim destruktivnim potencijalima. To je ono što uslovljava konkretnu viziju budućnosti. U ovom kontekstu postaje očigledna pogubnost teorije „naučnog socijalizma“ koja ne sagledava kapitalizam kao konkretnu istorijsku pojavu. Naime, ukoliko je socijalizam „neminovnost“, onda kapitalizam ne može da bude destruktivni poredak. Teorija „naučnog socijalizma“ samo doprinosi razvoju fatalističke svesti koja se zasniva na egzistencijalnoj izvesnosti. Propast kapitalizma je neminovnost, ali to ne znači da je stvaranje humanog sveta neminovnost. Propast kapitalizma može da bude uvod u stvaranje novog (komunističkog) društva, a može da dovede do uništenja sveta. U konačnom, humani svet moguć je samo kao rezultat političke borbe radničke klase i mladih. Ona otvara horizonte budućnosti.

            Imajući u vidu da je „posrednička demokratija“ postala anti-slobodarski i anti-egzistencijalni poredak, nameće se potreba za stvaranjem političkog sistema koji će se zasnivati na neposrednom političkom angažovanju građana. Neposredna demokratija u vidu samoupravljanja kao najšireg društvenog pokreta jedina je egzistencijalna i kao takva jedina istinska politička alternativa kapitalizmu, ali ne kao izraz političkog voluntarizma birokratije (kao što je to bilo u „socijalističkoj“ Jugoslaviji), već kao konkretna istorijska alternativa u odnosu prema destruktivnom kapitalističkom totalitarizmu.

                Na osnovu sve dramatičnije ekološke i ekonomske krize, u najrazvijenim kapitalističkim zemljama stvaraju se novi politički pokreti koji, i pored toga što nemaju jasnu klasnu i anti-kapitalističku orijentaciju, doprinose političkom aktiviranju građana i time stvaranju mogućnosti da se oni neposredno uključe u upravljanje društvenim procesima. Sve brojnije građanske inicijative su inicijalni oblici političke borbe čiji je krajnji cilj ukidanje od društva otuđene i korumpirane političke sfere i neposredno upravljanje društvenim životom od strane građana kao emancipovanih političkih bića. Sami po sebi ti pokreti nemaju, za sada, onu političku snagu i oštrinu koja je neophodna da bi se srušio kapitalizam, ali njihovo omasovljenje upućuje na to, da je u društvu sve prisutnije shvatanje da je kapitalizam prevaziđen i da je neophodno stvoriti novi svet.

Proizvodnja za ljudske potrebe

              Nastanak kapitalizma pretstavlja prekretnicu u razvoju čovečanstva. Kapitalizam je ukinuo proizvodnju koja služi zadovoljavanju ljudskih potreba i uspostavio proizvodnju koja služi sticanju profita. Na taj način, kapitalizam je odvukao čovečanstvo na egzistencijalnu stranputicu. On je stvorio ekonomski mehanizam, u vidu tržišne privrede, koji je doveo do toga da su stvaralački potencijali čoveka i njegova produktivistička praksa postali najveća opasnost za opstanak čovečanstva.

              Kapitalizam je oslobodio proizvodne snage naturalističke mistike i lokalizma i stavio ih u službu stvaranja profita lišavajući njihov razvoj bilo kakvih humanističkih i egzistencijalnih kriterijuma. Profit je postao neprikosnovena mera po kojoj se određuje smisao i vrednost ljudske prakse. Putem ekonomske sfere kapitalizma proces stvaranja sveta dobio je iracionalni i destruktivni karakter. Kapitalistički razvoj proizvodnih snaga doveo je do toga, da su stvaralačke moći čoveka i savladane sile prirode postale sredstvo za uništenje čoveka i prirode. Umesto humanog i oplemenjenog prirodnog sveta, kapitalizam je stvorio „tehnički svet“ i njemu odgovarajuću tehnokratsku religiju koja prikiva čoveka za postojeći svet i uništava humanističku viziju budućnosti.

           Kapitalizam se zasniva na destruktivnom bezumlju. U njemu ne postoje razumne granice koje mogu da spreče da kapitalistička eksploatacije prirode i čoveka dobije destruktivne razmere. Na kapitalistički način degenerisani um postao je sredstvo za stvaranje privida „racionalnog“ uspostavljenim procesima destrukcije. Njegov „regulativni princip“ zasniva se na bespoštednoj borbi između kapitalističkih korporacija za dominaciju i opstanak. Kapitalističko „planiranje“ samo je oblik u kome je instrumentalizovani i tehnizovani um postao sredstvo za stabilizovanje i ubrzanje kapitalističke reprodukcije. Uništavajući život i um kapitalizam onemogućava da se uspostavi umni život i na taj način realizuje filozofija slobode na kojoj su insistirali mislioci koji su stvarali ideju modernog (građanskog) sveta. Kapitalistička istina ima bezumni i anti-egzistencijalni karakter.

           Rekordomanija, na kojoj se zasniva sport, na nedvosmisleni način ukazuje na antiegzistencijalnu prirodu kapitalističkog progresa. Postavljajući stvari u humanističkom i egzistencijalnom kontekstu, očigledno je da  rekordomanija, koja se zasniva na apsolutizovanom principu kvantitativno merljivog učinka (citius, altius, fortius), vodi uništenju čoveka kao ljudskog i prirodnog bića. Međutim, pošto je rekord tržišna vrednost sportskog rezultata i kao takav autentični izraz apsolutizovanog principa profita, on je neprikosnoven. Njegov smisao nije razvoj ljudskih moći i međuljudskih odnosa, već obezbeđivanje kapitalističkog progresa po cenu uništenja čoveka kao ljudskog i prirodnog bića. Umesto da je svrha, čovek je postao sredstvo za postizanje rekorda.

           Kapitalizam je degenerisao autentične potrebe čoveka i doveo do toga, da je potreba za uništavanjem postala njegova dominirajuća „potreba“. Istovremeno, svest o sve realnijoj opasnosti da će kapitalizam da uništi svet pokreće čoveka da se suprotstavi kapitalizmu, a time i potrebama koje je kapitalizam usadio u telo i potsvest i koje čovek doživljava kao „svoje“ potrebe. Egzistencijalna neuroza zasniva se na nastojanju čoveka da spreči da se realizuju potrebe koje je kapitalizam usadio u njega, čije zadovoljavanje podrazumeva kako uništenje njegovih humanih i bioloških potencijala, tako i života na Zemlji. Radi se o potiskivanju potsvesti koja se zasniva na osakaćenoj ljudskosti i na ukidanju dvojnosti čoveka koja dovodi do sukoba između želja i htenja. Razvojem kritičkog uma i borbom za novi svet čovek može da spreči da se seme zla, koje je još u detinjstvu usađeno u njega, do te mere razvije da u potpunosti uništi ljudsko u njemu. Čovek će se boriti sa zlom koje je u njemu sve dok ne iskoreni zlo u društvu i na taj način omogući da humanost postane neprikosnoveno izvorište njegove samosvojnosti.

               U svetlu sve pogubnijeg dejstva destruktivnog kapitalističkog iracionalizma, na kome se zasniva kapitalistička ekonomija i odnos kapitalizma prema prirodi i čoveku, princip planske privrede, koji je afirmisan u Oktobarskoj revoluciji, dobija prvorazredni politički i egzistencijalni značaj. U članku koji je pod naslovom „Why Socialism?“ („Zašto socijalizam?“) objavljen u prvom broju časopisa Monthly Review maja 1949, Albert Ajnštajn kritikuje kapitalizam i zalaže se za uspostavljanje socijalističke planske privrede koja će se rukovoditi istinskim ljudskim potrebama i koja će se zasniva na razumu i solidarnosti: „Ubeđen sam da postoji samo jedan put da se eliminišu ova velika zla, i to putem uspostavljanja socijalističke privrede, zajedno sa obrazovnim sistemom koji će biti usmeren ka društvenim ciljevima. U takvoj privredi, sredstva za proizvodnju su u posedu samog društva i koriste se na planski način. Planska privreda, koja prilagođava proizvodnju potrebama zajednice, raspodeliće rad među svima onima koji su u stanju da rade i obezbediće uslove za život svakom muškarcu, ženi i detetu. Obrazovanje pojedinca, uz to što će razviti njegove urođene sposobnosti, nastojaće da u njemu razvije osećaj odgovornosti za njegove bližnje umesto glorifikovanja moći i uspeha kao što je to u našem postojećem društvu.“

             Kada se govori o određenom istorijskom poretku, treba imati u vidu nerealizovane potencijale koje taj poredak ima u kontekstu stvaranja budućnosti. Posebna istorijska dimenzija „socijalističkog“ poretka je u tome, što se razvoj proizvodnih snaga nije zasnivao na tržištu i profitu, već na planskoj privredi, što znači da je imao racionalni karakter. Ova dimenzija „socijalizma“ dobija u savremenom svetu odsudni značaj kada se sagleda u odnosu prema kapitalizmu koji se zasniva na destruktivnom iracionalizmu. Proizvodnja za ljudske potrebe koja je usmeravana od strane ljudi kao racionalnih i društvenih (solidarnih) bića, i koja vodi računa o tome da se „razmena materije sa prirodom“ (Marks) ne pretvori u njeno pustošenje, već u njeno oplemenjivanje, pretstavlja osnov planske privrede. U konkretnim istorijskim uslovima u kojima se razvijala planska privreda u SSSR-u, ona nije mogla da realizuje svoje egzistencijalne, pogotovu ne svoje emancipatorske potencijale. U savremenom svetu stvoreni su objektivni uslovi da se egzistencijalni i humanistički potencijali planske privrede realizuju u potpunosti. Ono što je najvažnije, konkretni potencijali planske privrede treba da budu sagledani u odnosu prema destruktivnoj praksi i destruktivnim potencijalima kapitalizma. Realizovanje emancipatorskih potencijala planske privrede postalo je osnovni uslov za obezbeđivanje opstanka čovečanstva i života na planeti. Ukidanjem „potrošačkog društva“ i uspostavljanjem proizvodnje koja će imati racionalni karakter i koja će biti usmerena na zadovoljavanje istinskih ljudskih potreba, Zemlja bi doživela ekološki preporod.

              „Participacija u upravljanju fabrikama“ i „osvajanje fabrika“ od strane radnika pretstavljaju prevaziđene oblike borbe za budućnost jer se zasnivaju na tržišnoj privredi, što znači na produktivističkom i profiterskom principu. Preuzimanje fabrika od strane radnika ništa bitno ne menja u egzistencijalnom smislu ukoliko se ne ukine tržišna ekonomija i uspostavi proizvodnja za ljudske potrebe koja se zasniva na oplemenjujućem odnosu prema prirodi kao životvornoj celini. Zapravo, u tržišnoj privredi radnici neminovno postaju robovi menadžerskih grupa, koje posreduju između radnika i tržišta, čime se „radničko samoupravljanje“ svodi na formalni princip.

            Planska privreda pretstavlja najvažniji oblik u kome se pojavljuje ideja o poumljenju sveta – koja je postala osnovni egzistencijani princip. Međutim, ideja planske privrede nosi u sebi opasnost da bude svedena na tehnički projekat, a društvo na tehnički usavršeni radni logor kojim upravlja tehnokratska „elita“. Istinski potencijali planske privrede mogu da budu realizovani jedino ukoliko su građani kao emancipovana umna i politička bića neposredno uključeni u stvaranje i realizovanje procesa društvene reprodukcije. Bez neposredne demokratije planska privreda može da postane osnov novog totalitarizma.

Radikalno skraćenje radnog vremena

             Za Marksa rad je „razmena materijalnih i duhovnih dobara između prirode i čoveka“ i kao takav način humanizovanja prirode i čoveka. On je stvaralac sveukupnog društvenog bogatstva; sredstvo sa kojim čovek prerađuje prirodu u korisne stvari; sredstvo za savladavanje prirodnih sila i za njihovo instrumentalizovanje radi oslobađanja čoveka od robovanja prirodnoj stihiji; osnovni egzistencijalni i esencijalni način proizvođenja društvenosti; način na koji čovek realizuje svoje stvaralačke moći i stvara svoj svet; osnovni način samoproizvođenja čoveka kao samosvesnog i samosvojnog bića; način realizovanja emancipatorskih potencijala materije i žive prirode; osnovna mogućnost za „skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ (Engels) i za stvaranje humanog (komunističkog) društva… Kao takav, rad je „prva životna potreba“ (Marks) i delatnost sa kojom čovek povećava izvesnost opstanka čovečanstva.

             Marks kritikuje kapitalistički (industrijski) rad jer se u njemu čovek pojavljuje kao rob kapitala; postaje deo (industrijskih) procesa proizvodnje koji se zasnivaju na podeli rada i na mehaničkom ponavljanju radnih operacija koje  telesno i mentalno sakate radnika; što se obavlja u nehumanim uslovima; što se putem rada priroda otuđuje od čoveka koja je njegovo „anorgansko telo“; što prekomerno iscrpljuje zemljište i lišava ga plodnosti…  „Otuđeni rad“ moguć je zato što je čovek „više“ od onoga na šta je sveden kao oruđe za rad i najamnik. On podrazumeva distancu prema radu s aspekta čoveka kao slobodarskog i univerzalno-stvaralačkog (igračkog) bića. Radeći, čovek je stvarao sebi okove i otuđio se od svog autentičnog igračkog bića, ali je istovremeno razvijao svoje stvaralačke moći koje mu pružaju mogućnost da stekne slobodarsko-stvaralačku samosvest. Dijalektika praksisa zasniva se na sukobu između stvaralačkih sposobnosti koje je čovek stekao i nemogućnosti da ih realizuje tako, da se u njima potvrdi kao čovek, što znači da stvori humani svet.

               Jedna od najvažnijih karakteristika kapitalističkog rada je ta, da je stvorio mogućnost za upostavljanje neradnog kao potencijalno slobodnog vremena u kome radnici mogu da se obrazuju, organizuju i bore za svoja radnička, građanska i ljudska prava. Markuze navodi Marksov stav o dejstvu slobodnog vremena na čoveka: „Slobodno vrijeme mijenja onog koji ga posjeduje u drugačiji subjekt; on tad ulazi u neposredan proizvodni proces kao taj izmijenjeni subjekt.“ (32) Ovde treba dodati: kao potencijalno izmenjeni subjekt – pod uslovom da se stvarno radi o slobodnom vremenu, a ne o prividu „slobodnog vremena“ u kome se reprodukuju vladajući odnosi i vrednosti, kao što je to sa vladajućim oblicima igre. Neradno vreme je “slobodno” od rada, ali ne i od kapitalizma, kao i od posledica koje rad proizvodi: sakaćenje erotskog bića čoveka, njegovo telesno i mentalno deformisanje, degenerisanje međuljudskih odnosa i uništavanje humane društvenosti… Markuze stvara psihološki profil čoveka budućnosti u odnosu prema čoveku-radniku koji stvara upotrebne vrednosti, a ne u odnosu prema čoveku-uništitelju koji je postao deo destruktivne radno-potrošačke mašinerije. Postajući homo faber čovek je potiskivao i gubio svoje autentične ljudske osobine (erotsku prirodu), što je do vrhunca dovedeno u kapitalističkom društvu koje je postalo „tehnička civilizacija“ u kojoj je došlo ne samo do dehumanizovanja, već i do denaturalizovanja čoveka. Markuze ne shvata da tehnički progres u kapitalizmu ne služi samo kao „instrument dominacije i eksploatacije“, već kao instrument sa kojim se uništava živi svet, klima, čovek kao biološko i ljudsko biće, međuljudski odnosi… Istovremeno, tehnički progres stvorio je takva razorna industrijska postrojenja (pre svega atomske elektrane) i vojna sredstva sa kojima čovečanstvo može biti momentalno uništeno.

             U „potrošačkom društvu“ radno i neradno vreme postali su „periodi“ vremena kapitalističke reprodukcije. Istovremeno, sadržaj neradnog vremena uslovljen je klasnim odnosima, što znači borbom za instrumentalizovanje neradnog vremena radi ostvarivanja interesa vladajuće klase. Buržoazija čini sve da spreči da neradno vreme postane slobodno vreme radnika. Stadioni, koji su projektovani po uzoru na rimski Koloseum, izgrađeni su krajem 19. veka kada su se radnici izborili za osmočasovno radno vreme, da bi kapitalisti i u neradnom vremenu držali radne „mase“ pod kontrolom. Vladajući oblici igre postali su dominirajući sadržaj neradnog vremena i kao takvi “slobodno vreme” koje buržoazija nameće radnicima. Neradno vreme ne sme da postane vreme samoosvešćivanja radnika, već sredstvo za njihovo uvlačenje u duhovnu orbitu buržoazije i za oplodnju kapitala, što znači konzumersko vreme. Pogotovu je to aktuelno danas kada, zbog nametnute dinamike inoviranja kao osnovnog uslova preživljavanja na tržištu, nisu više hale i mašine, već je čovek najvažnija „investicija“. Stvaralački um postao je spiritus movens savremenog kapitalizma, što ukazuje na to da su stvorene objektivne mogućnosti za slobodarsku totalizaciju sveta od strane (oslobođenog) čoveka.

                U istoriji stvorene su ideje rada koje se bitno razlikuju od kapitalističkog rada koji se zasniva na profiterskom principu. One u radu vide sredstvo za zadovoljavanje ljudskih potreba, za realizovanje erotske prirode čoveka i za ostvarivanje „viših ciljeva“. Za Lutera rad je „služenje bogu“. Furije insistira na antropološkom polazištu. Priroda rada određena je erotskom prirodom čoveka: rad postaje „svečanost“. Kod Froma rad dobija lični pečat i umetničku dimenziju. Engels u Anti-Diringu piše o „proizvodnom radu“ koji „umesto da bude sredstvo za porobljavanje, postaje sredstvo za oslobađanje ljudi, pružajući svakom pojedincu priliku da sve svoje sposobnosti, kako telesne tako i duhovne, usavršava i primenjuje u svim pravcima, i u kojoj se rad tako pretvara u zadovoljstvo mesto da bude teret“. (33) Marks kritikuje onaj rad koji je spolja nametnuta prinuda i u kome je čovek najamnik, i zalaže se za rad slobodnih ljudi koji je postao „prva životna potreba“ čoveka. Pišući o slobodi u radu u socijalističkom društvu Marks zaključuje: „Sloboda se u ovoj oblasti može sastojati samo u tome da udruženi čovek, udruženi proizvođači racionalno urede ovaj svoj promet materije s prirodom, da ga dovedu pod svoju zajedničku kontrolu, umesto da on njima gospodari kao neka slepa sila; da ga vrše s najmanjim utroškom snage i pod uslovima koji su najdostojniji i najadekvatniji njihovoj ljudskoj prirodi. Ali to uvek ostaje carstvom nužnosti. Sa one strane njega počinje razvitak ljudske snage, koji je svrha samom sebi, pravo carstvo slobode, ali koje može da procveta samo na onom carstvu nužnosti kao svojoj osnovici. Skraćenje radnog dana osnovni je uslov.“ (34) Za navedene ideje karakteristično je to, što se zasnivaju na apstraktnoj antropološkoj slici čoveka kao duhovnog, umetničkog i slobodarskog bića. Kada se ima u vidu sve dramatičnije propadanje sveta, priroda rada u budućnosti biće uslovljena posledicama destruktivne kapitalističke prakse. Da bi postao „prva životna potreba“ (Marks), rad prethodno mora da postane egzistencijalni imperativ. Uništavajući prirodne životne uslove kapitalizam nameće čovečanstvu zadatke koje mora da reši da bi obezbedilo opstanak. Drugim rečima, da bi mogao da postane oblik realizovanja čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode, rad mora prethodno da postane način saniranja posledica kapitalističkog „progresa“. Egzistencijalni izazovi koje kapitalizam kao destruktivni totalitarni poredak postavlja pred čoveka usloviće prirodu budućeg rada, prirodu odnosa prema prirodi i prirodu celokupnog životnog i društvenog angažovanja čoveka.

               Do istinske ideje rada (kao i praksisa i poiezisa) ne može se doći polazeći od fragmentizovanog sveta, već od čoveka kao celovitog i totalizujućeg stvaralačkog bića, što znači da se rad pojavljuje kao jedan od specifičnih oblika u kome se oživotvoruje njegovo univerzalno stvaralačko biće. Teza da je igra moguća samo u odnosu prema radu znači da se polazi od igre kao oblasti, a ne od čoveka kao igračkog bića koji je subjekt totalizovanja (humanizovanja) društvenog života i prirode, čemu podleže i rad kao međuljudski odnos i kao samostvaralačka delatnost čoveka. Umesto rada i igre kao od čoveka otuđenih sfera, polazište treba da bude čovek kao univerzalno stvaralačko biće koje se odnosi prema radu u celokupnosti njegove totalizujuće slobodarsko-stvaralačke (životvorne) prakse. Tada neće biti moguće primeniti mehanicističku šemu o „povratnom dejstvu igre na rad“, pri čemu je čovek samo posrednik između od njega otuđenih društvenih sfera. Ukidanjem dualizma rada i igre ukida se dualizam čoveka kao homo fabera i homo ludensa tako što čovek postaje emancipovani homo libertas.

            Što se tiče ideje o ukidanju rada, analizirajući procese automatizacije Markuze upućuje na Marksovo shvatanje rada: „Estetske kategorije bi ušle u tehnologiju pacifikacije srazmjerno konstruiranosti proizvodne mašinerije s obzirom na slobodnu igru sposobnosti. Ali, nasuprot „tehnološkom Erosu“ i sličnim nesporazumima, „rad ne može postati igra …“; Marksov stav nepopustljivo isključuje svako romantično interpretiranje „ukidanja rada“. Ideja o blagodeti takve vrste je jednako ideološka u razvijenoj industrijskoj civilizaciji kao što je bila u srednjem vijeku, možda i više. Jer, čovjekova borba s prirodom je sve više borba s njegovim društvom, čije moći nad pojedincem postaju sve „racionalnije“ i zato nužnije nego ikada ranije. Pa ipak, dok sfera nužnosti ostaje, organiziranje ove sfere s obzirom na kvalitativno različite ciljeve promijenilo bi ne samo način već i opseg društveno nužne proizvodnje. Ova promjena bi, pak, utjecala na ljudske aktere proizvodnje i njihove potrebe.“ (35) Čovekova borba s prirodom nije sve više „borba s njegovim društvom“, već pre svega borba s kapitalizmom u kome je vladajući ratio samo oblik u kome se pojavljuje destruktivni kapitalistički iracionalizam. Isto tako, na osnovama otuđenog (destruktivnog) rada ne stvara se slobodno, već neradno vreme koje postaje konzumersko vreme u kome čovek uništava robu da bi stvorio novi prostor na tržištu. Kapitalizam pretvara radno i neradno vreme u vreme u kome se reprodukuju vladajući odnosi i vrednosti, što znači da su radno i „slobodno“ vreme postali oblici totalizujućeg kapitalističkog vremenovanja.

             Razvoj automatizacije pretstavlja najveći doprinos kapitalizma ukidanju rada kao iscrpljujuće telesne aktivnosti i stvaranju tehničkih mogućnosti za radikalno skraćivanje radnog vremena. Međutim, automatizacija sama po sebi ne ukida represiju već je, u postojećim uslovima kapitalističke reprodukcije, čini bezličnijom i efikasnijom. Neograničene mogućnosti naučnog i tehnološkog razvoja ne zasnivaju se na neograničenim mogućnostima razvoja kapitalizma, već na neograničenim mogućnostima razvoja stvaralačkih sposobnosti čoveka. Kapitalizam je pokrenuo te moći i usmerio njihovog razvoj na uništenje života. „Moć tehnike“ postala je od čoveka otuđena i na kapitalistički način degenerisana stvaralačka moć čoveka. Istinska vrednost tehnološkog razvoja nije u stvaranju „materijalnog blagostanja“, već u razvoju stvaralačkih moći čoveka koje pružaju mogućnost da se očuva i humanizuje život. U tom kontekstu istinska igra postaje moguća. Igračko biće čoveka može da se razvije u svojoj punoći tek kada rad postane oblik slobodnog oživotvorenja univerzalnih stvaralačkih moći čoveka. Tada igra neće biti suprotnost radu i kao takva kompenzaciona aktivnost za prikraćenu ljudskost, već stvaralačka aktivnost komplementarna radu, što znači najviši oblik spontanog realizovanja čoveka kao igračkog bića. Što čovek u radu bude mogao slobodnije da ispolji svoju stvaralačku ličnost, utoliko će njegovo igračko biće moći da se slobodnije i celovitije izrazi u igri – što će biti novi potsticaj za humanističko inoviranje radnih procesa. To što je rad ciljno-racionalna delatnost ne znači da način postizanja zadatih efekata ne može biti ostvaren tako da se čovek oplemenjuje, što znači da rad sve više dobija umetnički karakter. I rad koji podrazumeva mogućnost stvaralačkog ispoljavanja čoveka može biti igra, s tim što on nema onu potpunost i spontanost koju ima igra u kojoj čovek u celosti potvrđuje svoje igračko biće, kao što je to ljubavna igra koja je proizvođenje ljudskog u čistom smislu.

              Radikalno skraćivanje radnog vremena nameće se samo po sebi ukoliko rad nije više sredstvo za kapitalističku reprodukciju, već sredstvo za zadovoljavanje i razvoj istinskih ljudskih potreba. Uspostavljanjem proizvodnje za ljudske potrebe ukida se proizvodnja nepotrebnog i suvišnog i uvodi se proizvodnja neophodnog čiji su osnovni kvaliteti funkcionalnost i dugotrajnost. Ona omogućava da se drastično skrati vreme koje je potrebno za proizvodnju dobara koja su neophodna da bi čovek mogao normalno da živi. Čovek kao emancipovano stvaralačko biće i društvo kao zajednica slobodnih ljudi pretstavljaju izvorište istinskih ljudskih potreba.

             Imajući u vidu da je kapitalizam postao totalitarni poredak destrukcije, rad može da postane autentična stvaralačka delatnost jedino u kontekstu borbe čoveka za slobodu i za povećanje izvesnosti preživljavanja čovečanstva. Polazeći od toga, Marksovi stavovi iz Kapitala o slobodi u radu u socijalističkom društvu mogu da dobiju konkretnu emancipatorsku vrednost. Kapitalistički razvoj proizvodnih snaga postao je negativni osnov za razvoj stvaralačkih moći radnika i time njihove sposobnosti da preuzmu upravljanje društvenim životom. Emancipatorski potencijali proizvodnih snaga treba da se „premeste“ iz sfere materijalne proizvodnje u sferu političke prakse koja nastoji da spreči uništenje života i stvori novi svet. Nije više rad, već je borba za iskorenjivanje uzroka koji dovode do uništenja života postala najvažniji oblik životvorne prakse. Samo političkom borbom protiv kapitalizma radnici mogu da steknu savremenu klasnu, što znači emancipovanu ekološku, samosvest i da spreče da budu svedeni na oruđe za uništavanje prirode i čovečanstva. U kapitalizmu radnik samo prividno proizvodi društvena dobra. On, zapravo, proizvodi uništenje života. Savremena poljoprivreda ne proizvodi zdravu hranu, već otrov u obliku poljoprivrednih proizvoda istovremeno uništavajući zemljište; medicina i farmacija ne nastoje da izleče ljude, već proizvode bolesnike i genetski izobličuju čoveka; školstvo ne stvara umne ljude, već fah-idiote; sport ne proizvodi ljudska dostignuća, već uništava čoveka kao ljudsko i biološko biće; „informacioni mediji“ ne nastoje da obaveste ljude o najvažnijim zbivanjima, već da sakriju bitno i stvore masovni idiotizam…

              Savremeni kapitalizam „ujedinio“ je egzistencijalnu sa esencijalnom sferom: borba za slobodu postala je egzistencijalna nužnost, a borba za opstanak osnovni slobodarski izazov. Nisu više sfere rada, umetnosti, igre – polazište slobodarske prakse, već je to čovek kao totalizujuće životvorno biće koje čitav svoj život sagledava u egzistencijalno-esencijalnoj ravni, što znači u kontekstu borbe protiv kapitalizma koji je pretvorio zakone prirode, društvene institucije i čoveka u sredstvo za uništenje života. U tom kontekstu rad, kojim se realizuju stvaralačke (životvorne) moći čoveka i stvara istinski ljudski svet, postaje osnovna esencijalna delatnost. Kao što je danas proizvođenje robe istovremeno uništavanje života, tako će u budućem društvu proizvođenje dobara istovremeno biti proizvođenje zdravih životnih uslova (oplemenjene prirode) i stvaranje zdravog (oplemenjenog) čoveka. Osnovni zadatak čovečanstva u budućnosti biće da nanovo uspostavi ekološku ravnotežu i na taj način stvori životne uslove u kojima može da opstane. Tome će biti podređen razvoj proizvodnih snaga, sami radni procesi, aktivnosti u slobodnom vremenu, praktično – čitav život. Borba za opstanak postala je savremeno „carstvo nužnosti“ i na njenom temelju razviće se čovek kao totalizujuće životvorno biće.

Razvoj stvaralačkog bića čoveka

             Stvaralaštvo je rezultat i osnov istorijskog razvoja društva. Ono je najautentičniji izraz ljudske samosvojnosti. Stvaralaštvo je zajednički imenitelj sveopštem životvornom aktivizmu čoveka. Stvaralački napor je najautentičniji oblik realizovanja njegove životvorne snage. Ukoliko se ne realizuje na humani način, stvaralačka moć čoveka postaje najpogubnija anti-humana i anti-životna moć. U tom kontekstu pojavljuje se izraz „genije zla“ koji pretstavlja glorifikovanje stvaralaštva kao destruktivne moći koja je za, na kapitalistički degenerisanog, čoveka najviši životni i vrednosni izazov. Postajanje kapitalizma totalitarnim poretkom destrukcije i lišavanje čoveka mogućnosti da u svakodnevnom životu realizuje svoje stvaralačke potencijale na humani način uzrok je najmonstruoznijih zločina. Kapitalizam lišava stvaralačku moć čoveka humane dimenzije tako što ona dobija tehnički karakter. Kapitalizam uništava postojeći svet stvaranjem tehničkog sveta. Uništavanje stvaranjem – u tome se sastoji dijalektika kapitalističkog progresa.

             Stvaranje nacističke Nemačke je istorijski primer koji ukazuje na to, kako čovek putem njegovih stvaralačkih moći može da bude integrisan u poredak koji će te moći pretvoriti u totalitarnu zločinačku praksu. Jedan od najvažnijih razloga zbog čega je nacistički režim imao, sve do njegove propasti, podršku ubedljive većine Nemaca je taj, što su nacisti uspeli da putem radnih i drugih „graditeljskih“ aktivnosti „mobilišu mase“ i na taj način ih navedu da se poistovete sa vladajućim poretkom. „Otac“ modernih olimpijskih igara, Pjer de Kuberten, u svojim hvalospevima Hitleru isticao je da je najveći uspeh Berlinskih olimpijskih igara (iz 1936.) u tome, što su nacisti „uspeli da mobilišu čitav nemački narod da učestvuje u pripremanju Berlinskih olimpijskih igara“. Polazeći od toga, Kuberten proglašava Hitlera za „jednog od najvećih graditelja modernog doba“. Aktiviranjem građana na osnovu „graditeljske“ kampanje nacisti su uspeli da dovedu do toga, da Nemci dožive nacističku Nemačku kao svoje delo. Ono što su nacisti postigli „graditeljskom“ euforijom, savremeni kapitalizam postigao je „potrošačkom“ euforijom: da integriše radnike u svoju vrednosnu i egzistencijalnu sferu i na taj način ih pretvori u saučesnike u uništavanju sveta.

              Što se tiče hrišćanstva, po zvaničnom hrišćanskom učenju rad je „prokletstvo“ a radnik, shodno tome, prokletnik. Uistinu, upravo po hrišćanskoj „kreativističkoj“ doktrini rad kao stvaralačka delatnost izvorište je kosmičke misterije iz koje je proistekao život na Zemlji. Putem stvaralačkog rada životvorni potencijali kosmosa postali su stvaralačka moć čoveka. Stvaralački rad omogućio je nastanak sveta, a oblikovanje materije i njeno oživotvorenje njenim proumljenjem omogućilo je da čovek postane čovekom. Izvorni način humanizovanja „boga“ je njegovo sagledavanje kao bića koje je radom stvorilo svet. „Bog“ nije stvorio svet magičnim potezom ili magičnim rečima, već je „šest dana radio“ i to tako naporno da je sedmi dan morao da se odmara. „Bog“ je radnik-stvaralac i shodno tome stvaralaštvo je božanska delatnost. Ono je pupčana vrpca koja povezuje čoveka sa „tvorcem“. „Božansko u čoveku“ je njegova sposobnost da stvaralačkom delatnošću stvori svet po svom (božanskom) liku. „Bog“ treba da bude uzor čoveku u njegovom nastojanju da stvori novi svet. Postajući totalitarni poredak destrukcije kapitalizam je doveo do toga, da je vera u „boga“ dobila egzistencijalnu dimenziju. Oni koji veruju u „boga“ treba da insistiraju na tome da su živa bića na Zemlji „božija stvorenja“ i da se bore da ih, kao takva, sačuvaju od kapitalističke pošasti. I ideja o „ponovnom dolasku Isusa Hrista“ podrazumeva borbu za opstanak živih bića. Gde će to Hrist da se „vrati“ ukoliko kapitalizam uništi život na Zemlji? Ko će da ga dočeka? Skeleti dece koje raznose pustinjski vetrovi i zamrznuti leševi kapitalističkih monstruma?

             Istinsko stvaralaštvo danas pojavljuje se u odnosu prema sve realnijoj mogućnosti uništenja sveta. Otuda je njegova suština životvornost. Ona je smisao istinske ljudske prakse, a stvaranje humanog sveta i povećavanje izvesnosti njegovog opstanka njen je neposredni i najviši rezultat. U tom kontekstu treba shvatiti stvaralački rad. On pretstavlja prevazilaženje klasične podele rada i fragmentizovanog čoveka svedenog na „specijalizovanu radnu snagu“. Umesto što je sveden na instrumentalizovani intelekt, što znači na tehničko sredstvo za proizvodnju „inovacija“ i oplodnju kapitala, stvaralački um treba da postane osnov stvaralačkog rada i osnov društvene integracije. On nije samo proizvođenje korisnih dobara, već i vizionarskog: stvaranje humanuma postaje stvaranje novuma i obratno. Stvaralački rad podrazumeva realizovanje ljudskog na ljudski način i obezbeđivanje egzistencije takvom preradom prirode kojom se ona ne ugrožava i kojom se oplemenjuje prirodno biće čoveka. Potreba za radom postaje potreba za razvojem stvaralačkih moći i međuljudskih odnosa. On pretstavlja prevazilaženje parcijalizovanog čoveka i omogućava integraciju čovečanstva na temelju stvaralačkog uma. U krajnjem, rad postaje ne samo način obezbeđivanja egzistencije, već i obogaćivanja međuljudskih odnosa i vraćanje čoveka njegovoj ljudskoj biti. Stvaralački rad je neposredni oblik proizvođenja društva kao zajednice emancipovanih ličnosti, što znači stvaralačke i totalizujuće društvenosti. Rezultati stvaralačkog rada su nemerljivi. Oni ne mogu da budu privatna svojina, već „svojina“ čovečanstva. Stvaralački rad je po svojoj prirodi bezgraničan kako u smislu razvoja stvaralačkih moći čoveka, tako i u smislu njegovog vremenskog i prostornog dejstva. On ne podrazumeva samo stvaranje korisnih dobara i čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića, već i stvaranje ljudskog sveta.

           Uvođenjem automatizacije stvaraju se uslovi za ukidanje represivnih i degenerišućih radnih aktivnosti, i za uspostavljanje stvaralačkog rada koji pruža mogućnost za razvoj igračkog bića čoveka i na taj način mogućnost za oplemenjivanje njegovog prirodnog bića. Na osnovu stvaralačkog rada, koji može da bude samo rezultat slobodarske borbe, a ne puki sled razvoja tehničkih procesa, moguće je konačno ukidanje podele rada na umni i telesni, kao i “privatne” i “javne” sfere i time od čoveka otuđene i institucionalizovane političke moći. Uspostavljanjem vladavine stvaralačkog rada nestaje najvažniji uzrok udvajanja sveta na “svet brige” (rada, trpljenja, nesreće) i na “svet sreće” (iluzorna “igra”). Rad postaje ne samo “prva životna potreba” (Marks), nego prva ljudska potreba, a igra prestaje biti kompenzaciona aktivnost i postaje najviši oblik spontane stvaralačke samorealizacije čoveka i međuljudskog zbližavanja. Tek kada rad ne bude aktivnost sa kojom se čovek otuđuje od sebe kao stvaralačkog i slobodarskog bića; kad bude ukinut dualizam homo fabera i homo ludensa; kad stvaralački rad postane potvrda ljudske slobode, što znači kada se igračko biće čoveka oslobodi svih oblika prinude – moguća je istinska igra. Radi se o postizanju “jedinstva” igračkog bića, igranja i igre – u slobodnom, spontanom i stvaralačkom naporu, što znači o igri kao načinu oživotvorenja igračkog kroz stvaralački napor samostvaranjem čoveka (ljudske zajednice). Stvaralačkim radom čovek ne obezbeđuje samo svoju egzistenciju, već proizvodi sebe kao stvaralačko i društveno biće. Stvaralački kolektivizam osnov je igračkog kolektivizma.

             Ljudskost je istinski osnov na kome može da se razvije stvaralačko biće čoveka. Decu od najranije mladosti ljubavlju treba potsticati da razvijaju svoje stvaralačko biće. Stvaralaštvo je osnov istinske društvenosti. Vaspitanje stvaralaštvom je vaspitanje za stvaralačko društvo. Bez ljudskog, stvaralaštvo postaje tehnička sposobnost i kao takva potencijalno izvorište najvećih zločina. Nije slučajno što nisu pesnici, već je tehnička inteligencija najvažnija stvaralačka snaga kapitalizma. Radi se o fah-idiotima koji su lišeni istorijske samosvesti i humanističke vizije budućnosti. Istinski rezultat stvaralaštva nije stvaranje predmeta, već razvoj ljudskosti, što podrazumeva razvoj ličnosti stvaraoca i stvaranje društva kao bratske zajednice slobodnih ljudi. Princip aure danas postao je princip svetionika: isijavanje ljudskog pojavljuje se u vidu svetlosti koja ukazuje na pravu prirodu postojećeg sveta, budi ljudsko i osvetljava put koji vodi u budućnost.

              Čovek ne može da oživotvori svoje istinske ljudske potrebe polazeći od apstraktnog antropološkog modela čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode i na njemu zasnovanoj vizionarskoj svesti. Kao konkretno ljudsko biće on može da realizuje svoje istinske ljudske potrebe samo u odnosu prema pogubnim posledicama kapitalističkog „progresa“. Tačnije, čovek može da razvije svoje istinske ljudske potrebe i sposobnosti tek kada otkloni neposrednu egzistencijalnu opasnost u koju ga je doveo kapitalizam i kada obnovi svoje prirodno biće koje je kapitalizam osakatio. Čovek ne može da postane istinski stvaralac sve dok se sučeljava sa (sve realnijom) mogućnošću uništenja sveta. Tek kada se oslobodi kapitalističkog zagrljaja smrti i sanira posledice kapitalističke destrukcije, čovek će moći da oživotvori svoje univerzalno stvaralačko biće i pretvori život u umetničko delo.

Razvoj međuljudskih odnosa     

             Istorijski gledano, svaki vladajući poredak nastojao je da stvori čoveka prema svome liku. Kada je reč o kapitalizmu, u vreme prvobitne akumulacije kapitala dominira radinost i štedljivost i odgovarajući tip čoveka. U vreme laisser-faire kapitalizma, čovek je sveden na zver (homo homini lupus), a ljudsko društvo na zverinjak u kome se vodi borba svih protiv svih (bellum omnium contra omnes). Iz liberalnog proistekao je monopolistički kapitalizam u kome vlada princip „Uništi konkurenciju!“ i u kome je čovek sveden na obezličenog jurišnika kapitalističkih korporacija. „Potrošačko društvo“ pretstavlja završni oblik kapitalističkog denaturalizovanja i dehumanizovanja sveta. Radi se o stvaranju „tehničke civilizacije“ i njemu odgovarajućeg čoveka.

              Humanost ne može više da dobije društveno i istorijsko značenje samo u odnosu prema neslobodi i nepravdi, već i u odnosu prema uništenju života. Obezbeđivanje opstanka čovečanstva osnovni je kriterijum po kome se određuje autentična ljudskost. Kapitalizam je pretvorio društvene institucije, kao i čitav život, u sredstvo za oplodnju kapitala, što znači za uništenje života. Da bi opstao, čovek nema kome da se obrati za pomoć osim drugom čoveku. U dijalektičkom smislu, čovek kao realizovano društveno biće postaje totalizujuće životvorno biće – u odnosu prema kapitalizmu kao totalizujućem poretku destrukcije. U tom kontekstu mogli bismo da preformulišemo jednu od najvažnijih Marksovih teza iz Manifesta komunističke partije, da je „sloboda svakog osnovni uslov za slobodu svih“. Polazeći od toga da je čovečanstvo ugroženo tako što je ugrožen život svakog čoveka, može se doći do stava da je opstanak svakog osnovni uslov za opstanak svih.

               Telo je najelementarniji oblik postojanja čoveka kao društvenog bića. Telesna zajednica je osnovni oblik postojanja društva kao ljudske zajednice. Čovek shvata svoje kao ljudsko telo i odnosi se prema njemu kao čovek posredstvom drugih ljudi. Ljudsko društvo je organska zajednica ljudi u kojoj dominira pokret čoveka ka čoveku. Emancipovani odnos prema telu, kao neposrednoj prirodi, moguć je samo na osnovu emancipovane društvenosti. Dehumanizovanje tela istovremeno je uništavanje društva kao zajednice emancipovanih ljudi. Oplemenjivanje tela nije moguće bez oplemenjivanja prirodnog bića čoveka, međuljudskih odnosa i samog čoveka. Igračko telo je najviši oblik oplemenjenog tela. Oslobađanje tela jedan je od najvažnijih načina na koji čovek oslobađa svoju ličnost. Istoričnost čoveka podrazumeva istoričnost ljudskog tela. Ona pre svega podrazumeva oplemenjeno telo emancipatorskim (kulturnim i slobodarskim) nasleđem čovečanstva, odnosno, postajanje tela emancipovanim ljudskim telom. Borba za slobodu čoveka podrazumeva borbu za slobodno telo. Nasuprot radnom, sportskom, tehničkom, konzumerskom telu… – slobodarska igra treba da razvije stvaralačko telo i bogatstvo pokreta koji pružaju mogućnost za realizovanje stvaralačke ličnosti čoveka. Nije reč samo o borbi za očuvanje kulturnog nasleđa čovečanstva i čoveka kao kulturnog bića, već za opstanak čoveka kao prirodnog i igračkog bića. Slobodarska igra treba da omogući da se očuvaju i razviju emancipatorska dostignuća telesne kulture koja uništava “tehnička civilizacija”. Umesto oprirođenja tela koje je svedeno na mašinu, treba težiti oplemenjivanju prirodnog bića čoveka razvojem njegovog igračkog bića, a to znači stvaralačkom veštinom kroz koju čovek razvija kao celovito (telesno, intelektualno, erotsko, društveno…) biće. U konačnom, autentični telesni pokret je najelementarniji oblik stvaranja društva kao zajednice emancipovanih telesnih, što znači ljudskih bića. Društvo treba da postane organska zajednica emancipovanih tela koje ujedinjuje slobodni i stvaralački telesni pokret.

              Nastojanje da se stvori istinska igra nije izraz težnje da se uspostavi neka zasebna društvena sfera koja postoji “paralelno” sa “svetom brige” (poput Finkove “oaze sreće”), gde će čovek beznadežno nastojati da realizuje svoje igračke potrebe i moći, već je izraz težnje da se stvori istinski ljudski svet gde će sam život biti realizovanje igračkog bića čoveka. Kritika uspostavljenih igara (sveta) nije izraz težnje za “slobodnom igrom”, već težnje za životom koji se pojavljuje kao oživotvorenje univerzalnih stvaralačkih (igračkih) moći čoveka kao emancipovanog člana ljudske zajednice. Za slobodarsku telesnu kulturu igra nije posebna oblast života, već celokupnost ljudskog življenja u kome čovek nastoji da realizuje sebe kao igračko biće. Budući da se pod življenjem podrazumevaju međuljudski odnosi, radi se o totalizujućem čoveku koji se ne odnosi prema drugim ljudima polazeći od posebnih oblasti života, već od izvorne ljudskosti: životvorna potreba čoveka za čovekom osnov je pokreta čoveka ka čoveku. Život kao igra podrazumeva da je ukinuta dvojnost čoveka kao društvenog bića i “igrača”, što znači da je čovek kao konkretno društveno biće postao realizovano igračko biće. Igračka senzibilnost najviši je oblik realizovanja čula ljudskosti, što znači najviša i najkompleksnija sposobnost čoveka da doživi čoveka. Samoproizvođenje čoveka kao bića igre najviši je ljudski akt koji podrazumeva (samo)proizvođenje društva kao zajednice slobodnih stvaralačkih ličnosti. Potreba čoveka za čovekom, iz čega proističe izvorni igrački pokret čoveka ka čoveku, pretstavlja istinski motiv za igru i istinski osnov stvaranja društva kao ljudske zajednice: čovek je čoveku ogledalo ljudskosti.

              U savremenom svetu dominira projekcija budućnosti koja se svodi na razvoj „tehničke civilizacije“. Ne čine tehnika i materijalna dobra ljudski svet, već međuljudski odnosi. Najvažniji humanistički kriterijum po kome se određuje stepen razvijenosti društva je stepen razvijenosti međuljudskih odnosa. U borbi za novi svet treba stvoriti takve međuljudske odnose koji pružaju mogućnost čoveku da izrazi svoju specifičnu ljudskost na autentičan način i u potpunosti. Bogatstvo igračkih oblika izraz je bogatstva međuljudskih odnosa. Smisao igranja nije proizvođenje predmetnosti ili forme, već oživotvorenje istinskih ljudskih potencijala. Kroz igranje realizuje se stvaralačko biće čoveka tako što se prevazilazi potreba za umetničkim izrazom kao kompenzacijom za neostvarenu  ljudskost. Iz sfere proizvodnje umetničkih dela od strane usamljenih pojedinaca, koji svojim delima iživljavaju čežnju za ljudskim, putem igre uspostavljaju se neposredni odnosi između ljudi u kojima se oživotvoruje bogatstvo igračkog (stvaralačkog) bića čoveka. Igra kao međuljudski odnos podrazumeva da svaki novi susret pretstavlja stvaralačku inspiraciju koja se realizuje kroz obogaćivanje međuljudskih odnosa. Nije reč o “apsolutnoj slobodi”, pod kojom se podrazumeva sloboda od odgovornosti, već o izvornoj ljudskoj slobodi koja podrazumeva emancipovanog čoveka za koga je “sloboda svakog osnovni uslov za slobodu svih” (Marks). Ne radi se o ljudima koji znaju šta se pod “slobodom” podrazumeva, već o ljudima koji druge ljude doživljavaju kao sopstvenu braću u pravom smislu te reči. Igra je najviši oblik činjenja ljudskog – najviše ljudsko delo čiji je neposredni rezultat srećan čovek. Nastojanje da se “ljudsko” konzervira u obliku normativnog svoda, ili umetničke forme, izraz je nepoverenja u čoveka, što znači izraz sumnje da je sloboda uopšte moguća. Zamena “loše” normativne svesti “dobrom” ne znači i stvoriti “dobrog” čoveka. Nije normativna sfera ta koja treba da se menja, već je to sfera izvornih međuljudskih odnosa, što znači vladajući poredak.

             U svetu koji je postao oživotvorena ljudskost suvišno je uspostavljanje vrednosnih kriterijuma po kojima se određuje čovekobivstvo. U njemu više nema udvajanja pristupa čoveku u kome je sadržan svet realnog i idealnog, što znači da je ukinut model čoveka koji je projekcija od čoveka otuđenog života. U društvu u kome je čovek stvarno srećan potpuno je besmisleno zadavati ideal “sreće”: sam život postaje ostvarenje ideala ljudskog. Isto tako, ukinuta je “estetska sfera” koja se pojavljuje u odnosu prema ne-estetskom (ružnom) svetu. Umesto težnje ka “savršenstvu”, znači zatvorenom svetu, najviši izazov postaje razvoj nesputane ljudskosti. To podrazumeva ukidanje posebnih sfera, znači i sfere u kojoj se teži novumu. Za slobodarsku igru čovek je čoveku najviši izazov i kao takav ogledalo ljudskog, a ne idealizovani (apstraktni) “čovek” koji pretstavlja otelotvorenje “budućeg društva” za koje se treba boriti. Ne težnja ka “budućnosti” kao apstrakciji, čak ni kao realnom utopijskom projektu koji se na razumskom nivou sučeljava s postojećim svetom i postaje svojevrsna normativna ravan budućnosti, već životvorna potreba čoveka za čovekom, koja se razvija kao odgovor na sve dramatičnije uništavanje života, postaje osnov stvaralačkog života koji pretstavlja stvaranje budućnosti. U igri se oživotvoruje ono što čovek može da bude: postajanje čoveka čovekom “mera” je istinskog progresa. Tek kada razvoj igračkog bića postane “mera” ljudskog doći će do pravog razvoja univerzalnih stvaralačkih moći čoveka – koji mi danas možemo samo da naslutimo. “Napetost”, o kojoj govori Markuze, uvek će postojati, budući da će čovek uvek težiti da bude više nego što jeste i da će se uvek kritičko-menjalački odnositi prema svetu u kome živi nastojeći da stvori humaniji svet. Međutim, priroda te “napetosti” biće uslovljena ostvarenjem dva temeljna uslova slobode: sloboda od prirodne nužnosti (savladane sile prirode) i sloboda čoveka od čoveka (ukidanje klasnog društva i eksploatacije). Ostaje treći uslov slobode, oslobađanje univerzalnih stvaralačkih moći čoveka koji će dominirati u budućem društvu i koji podrazumeva oplemenjivanje prirode i razvoj međuljudskih odnosa. “Napetost” u igri nije rezultat razvoja teorijskog uma, već nastojanja čoveka da realizuje svoju slobodu i stvaralačku univerzalnost – prevazilaženjem igračkih oblika u kojima se ogledaju granice koje postojeći poredak nameće čoveku. Težnja za igrom je, u svojoj biti, težnja za slobodnim oživotvorem ljudskog. Ona je najviši oblik volje da se bude čovek – stvaranje humanuma u čistom obliku. Sloboda, stvaralaštvo, oplemenjena prirodnost i društvenost – to su karakteristike igračkog, što znači igranja i igre. Istinska priroda čoveka istinsko je izvorište istinske igre.

             U slobodarskoj igri veština se ne pojavljuje u odnosu prema čoveku kao osamostaljena (“objektivna”) sfera, već kao način specifičnog individualnog ljudskog izraza. U njoj veština i način igranja ne proističu iz igre kao posebne društvene sfere koja ima svoju mehaniku odvijanja i pravila, već iz spontanog stvaralačkog odnosa između ljudi, pri čemu je čovek čoveku inspiracija za igru. U tom kontekstu, igračke veštine koje su stvorene u sportu (kao što je dodavanje lopte, dribling itd.) mogu da budu plodotvorne. Istinska igračka veština podrazumeva ukidanje sfere tehnike kao posrednika u realizovanju igračkih potencijala čoveka u kontekstu ukidanja institucionalnog (represivnog) posredovanja između ljudi. Širina stvaralačke duhovnosti, bogatstvo čulnosti i međuljudskih odnosa koji se temelje na solidarnosti i toleranciji, što znači bogatstvo igračkog bića čoveka, osnov je igračke veštine i načina igranja. Umesto “tehnike savladavanja pokreta” treba uspostaviti govor telom, pogledom, glasom… Sticanje veštine kroz savladavanje pokreta (tela) podrazumeva razvoj ljudskih moći, bogate i samosvojne individualnosti i u tom smislu realizovanje individualnih sklonosti, a ne potiskivanje (uništavanje) ljudskog i prilagođavanje čoveka modelu “uzornog građanina”. Razvoj igračkih veština postaje izraz razvoja univerzalnih stvaralačkih (igračkih) moći čoveka. Istinski ljudski pokret usmeren je protiv svega onoga što ograničava čoveka da prevaziđe postojeći svet, što ga sputava, ukalupljuje, degradira… To je temelj za razvoj stvaralačkog telesnog aktivizma koji dobija svoj izraz u telesnom pokretu. Zdravlje, duhovnost, skladnost… – sve je to sadržano u pokretu kao vrhunskoj spontanoj igri nerava, mišića, tetiva, zglobova, srca, pluća… Istinski telesni pokret traži istinski “rad” organizma. To ne podrazumeva samo “naprezanje što većeg broja mišića”, već harmoničnu aktivnost čitavog organizma, iz čega proističe “mekoća” pokreta koja uslovljava telesnu “eleganciju”. Ideal harmoničnog razvoja tela odgovara stvaralačkoj univerzalnosti čoveka.

            Bogat stvaralački život treba da postane osnov za razvoj igračkog bića čoveka. Nema slobodne i srećne ličnosti ukoliko čovek ne oslobodi telo i pokret destruktivne kapitalističke civilizacije. Radi se o tome da se uspostavi vladavina slobodarsko-stvaralačkog (igračkog) pokreta koji je usmeren ka čoveku i živom svetu (prirodi), i koji nije ni sa čim posredovan, već je izraz istinske potrebe čoveka za čovekom. Razvoj igračkih veština pojavljuje se kao stvaranje novuma, a ne kao “usavršavanje” modela igre koji je ritualno iskazivanja pokornosti vladajućem poretku i u kojoj je čovek sveden na mehaničku lutku. Najvažniji zadatak slobodarske igre je da omogući da telesni pokret, razvojem umetničkog bića čoveka, postane igrački pokret putem koga će čovek postići  “jedinstvo” sa sobom kao celovitim stvaralačkim bićem, a društvo postati igračka zajednica. Šilerov stav da je “vaspitanje putem umetnosti vaspitanje za umetnost” jedan je od najvažnijih postulata slobodarske igre, s tim što je vaspitanje putem slobodarske igre vaspitanje za slobodno društvo. Što se tiče univerzalne gramatike pokreta (veština), ona pruža mogućnost za stvaranje sveobuhvatnog pristupa telesnom vežbanju, s tim što istovremeno omogućava da se stvori veštački jezik telesnog pokreta koji ima pre tehnički (strogo definisani pokreti, ponavljanje, “objektivnost” forme koja se razvija kao od čoveka otuđena oblast, zadati prostor…), nego kulturni karakter. Umesto zadavanja određenog modela tela i pokreta, koji u biti ima represivni karakter, treba težiti spontanom pokretu koji je izraz specifičnog igračkog bića čoveka: bogatstvo pokreta uslovljeno je bogatstvom igračke ličnosti i razvojem međuljudskih odnosa. U svetu slobode pravu vrednost dobiće poetski govor koji podrazumeva i govor telom. U tom smislu, igra će postati najviši oblik uspostavljanja ljudskog zajedništva.

               Igra nije neposredni odnos čoveka prema samome sebi, već podrazumeva igračku zajednicu emancipovanih stvaralačkih ličnosti u kojoj dominira pokret čoveka ka čoveku i u kojoj je čovek čoveku ogledalo ljudskosti. Otuda je razvoj međuljudskih odnosa conditio sine qua non igre. Igračko je potencijalna ljudska priroda koja može da se oživotvori samo u zajednici slobodnih i stvaralačkih ličnosti. Dodavanje lopte nije radnja prebacivanja predmeta s jednog na drugo mesto koje ima “objektivnu” formu i tehnički karakter, već je (kulturnim nasleđem) oplemenjeni pokret čoveka ka čoveku i kao takav stvaranje ljudske zajednice u neposrednom obliku. To je ono što čini njegov konkretni istorijski (društveni) karakter i daje mu “dušu”. Igra je rezultat, ali istovremeno i najviši spontani oblik samostvaranja čoveka i proizvođenja društva kao zajednice slobodnih ljudi. Igračka spontanost podrazumeva emancipovanu ličnost. Bez toga nastojanje da se iskaže samosvojnost vodi u ekstremizam, narcizam, agresiju, destrukciju… Bogatstvo ličnosti osnovni je preduslov uspostavljanja bogatstva međuljudskih odnosa – i obratno. Svako novo prijateljstvo otvara novi ljudski prostor u čoveku, razvija njegovo čulo ljudskosti, isto kao što u muzici ili slikarstvu razvijeno estetsko čulo pruža mogućnost za razlikovanje, doživljavanje i stvaranje bogatstva tonova, oblika i boja. Osnovno je: razviti duh zajedništva ne uništavajući, već razvijajući individualnost. Neposredni cilj slobodarske igre nije proizvodnja rekorda, unapređenje igračke tehnike, razvoj igre kao normativne sfere i stvaranje zdravog tela, već stvaranje zdravog društva u kome će se razvijati stvaralačke ličnosti.

             Jedno je igranje kao realizovanje igračkog bića čoveka, a drugo igranje kao ponašanje po zadatim normama. Igra kao normativni svod ne teži obogaćivanju čoveka i međuljudskih odnosa, već njegovom svođenju na model lojalnog i upotrebljivog građanina. Radi se o nastojanju da se očuva vladajući poredak i čovek svede na onu “meru” koja odgovara tom poretku. Vladajući istorijski oblici igre su od čoveka otuđene forme ponašanja lišene ljudskog (igračkog) sadržaja. One su svedene na model ponašanja koji je igrački oblik u kome se pojavljuju vladajući odnosi i vrednosti. Igranje se svodi na nastojanje da se što doslednije oponaša zadati model igre čija pravila ne smeju biti prekršena. Otuda glavna odlika igre postaje njena “nepromenljivost” (Huizinga). Ideal “savršenstva”, sa kojim se nastoji obezbediti “kulturna” legitimnost i večnost vladajućim oblicima igre, svodi se na potpunu podređenost čoveka pravilima igre, kao i nametnutom estetskom obrascu koji pretstavlja kulise vladajućeg poretka. Težnja čoveka za čovekom posredovana je takvim odnosima koji udaljuju čoveka od čoveka i svode ga na ulogu koja mu je nametnuta. Tipičan primer je “sportska igra”: ona postaje mehanizam putem koga čovek čoveku postaje sredstvo za iživljavanje neslobode. Ne može umna sfera da bude čoveku kompenzacija za neumni život koji živi, kao što ne može pesma o ljubavi da bude zamena za nedostatak ljudske bliskosti. Umesto težnje za definisanjem istinskog, što se uvek pojavljuje kao odgovor na lažni život, treba živeti istinski ljudski život.

             U represivnom društvu igra kao forma pretstavlja represivni normativni svod koji onemogućava realizovanje autentičnog igračkog bića čoveka. Nastojanje da se dosegne do ljudske biti i ona „uhvati“ tako što će se ljudsko bivstvovanje učvrstiti na nivou određenih oblika, struktura, duhovnih sklopova – neminovno vodi ka očuvanju sveta gde su ti oblici i struktura mogući. Igrački izraz mora da bude takav, da pruža mogućnost čoveku da realizuje svoje igračko biće. Pravo stvaralaštvo nije stvaranje igračkih oblika, već obogaćivanje ljudske ličnosti i razvoj međuljudskih odnosa. Igra nije transcendentalni ni trans-subjektivni, već imanentni i intersubjektivni fenomen: ona je neposredni međuljudski odnos i kao takva najviši oblik stvaranja društva kao zajednice slobodnih ličnosti, što znači stvaranje humanuma u čistom smislu. Težnja za igrom je težnja za realizovanjem igračkih potreba i sposobnosti čoveka, a ne za učenjem i podražavanjem zadatog modela igre koji se pojavljuje kao “najviši ljudski izazov”. Umesto da je igra kao “kulturna forma” osnovna mogućnost igranja, to je čovek kao kulturno (igračko) biće: autentičnost igre izraz je autentičnosti čoveka. Nije igra, svedena na zadati normativni oblik, kriterijum za određivanje igračkog i igranja, već je to slobodno oživotvorenje ljudskih igračkih (univerzalno-stvaralačkih) moći. Igra je najviši i najneposredniji oblik doživljavanja sveta njegovim stvaranjem, što znači da je ona najneposredniji i najautentičniji oblik postajanja čoveka čovekom. U istinskoj igri ukinut je dualizam bitka i trebanja. Nema ničeg što je pre, iznad ili izvan čoveka. Takozvano “opšte-ljudsko” ne postoji više izvan čoveka kao model “čoveka” kome čovek teži i u kome jedino može da prepozna “svoj (ljudski) lik”, već čovek kao slobodna i dostojanstvena ličnost postaje stvaralac i “slika” ljudskog. Umesto modela “savršenstva”, slobodan čovek postaje izvorište estetskog nadahnuća: sloboda je suština lepote. Šiler je ukazao na pravi put: “nagon za igrom” je nagon za slobodom. Igranje postaje buđenje uspavanog (potisnutog) igračkog bića, “razigravanje” čula, prevazilaženje teskobe i odbacivanje zmijske kože malograđanina. Umesto da je davanje oduška potisnutom biću, spontanost u igri podrazumeva probijanje svodova koji sputavaju čoveka. Nije igra sama po sebi ta koja razvija igračko, već je to ljudskost koja se razvija u sučeljavanju čoveka s ograničenjima, nesrećom, izazovima koje nameće život. Bogat stvaralački život osnovna je pretpostavka za razvoj i obogaćivanje igračkog bića. Istinska igra izraz je proširivanja horizonta izvojevane slobode, izraz oduševljenja životom, najviši oblik ispoljavanja životvornih moći čoveka… Zadovoljstvo u igri proističe iz zadovoljstva životnim angažovanjem; međuljudska bliskost u igri moguća je jedino na osnovu bliskosti koja se stiče u borbi za novi svet: pokret čoveka ka čoveku istovremeno je pokret čoveka ka novim svetovima. Pravi rezultat igranja nije igra, već duhom, emocijama, čulnošću bogatiji čovek i bogatiji međuljudski odnosi. Punoća doživljavanja ljudskog pretstavlja “meru” bogatstva igračkog.

             Treba praviti razliku između čoveka kao bića igre, i čoveka kao igračkog bića. U prvom slučaju on je predmet, a igra je subjekt; u drugom slučaju on je subjekt, a igra je rezultat realizovanja njegovog igračkog bića. Huizingov homo ludens nije čovek igrač, već je čovek igračka nadljudskih sila. Isto je sa antičkim i hrišćanskim čovekom, kao i s Ničeovim “natčovekom”: on je igračka kosmičkih sila. Kod Finka i Gadamera pojam igre služi da se čovek svede na fenomenološku apstrakciju koja je samo maska iza koje se krije konkretni čovek koji je sveden na igračku kapitalizma. Emancipovana igračka ličnost podrazumeva da je čovek samosvojno životvorno biće i kao takav stvaralac svog sveta. Igračko se kroz igranje pretvara u igru koja postaje osnov prepoznavanja ograničenosti igračkog i mogućnosti njegovog razvoja. Umesto razvoju igre kao posebne društvene oblasti, treba težiti razvoju igračkog “u čoveku” i na toj osnovi stvaranju društva kao igračke zajednice, pri čemu je (potencijalno) svaki oblik ljudske delatnosti istovremeno oblik ispoljavanja njegovog igračkog bića. Slobodarska igra nastoji da ukine fragmentizovanog čoveka koji je razgrađen prema zahtevima fragmentizovanog sveta, gde se zahtev za “sintezom” svodi na stvaranje tehničkih izraza koji treba bogatstvom boja, zvukova, oblika da impresionira i bude “kompenzacija” za sve siromašniju ljudskost. Radi se o prevazilaženju sveta koji je podeljen na svet “nesreće” i na svet “sreće”, i o “povratku” čovekovih moći iz otuđenih društvenih sfera i uspostavljanju ljudskog Ja kao integralnog izvorišta odnosa čoveka prema svetu kao celini. U tom smislu, ne treba težiti oplemenjivanju tehnike umetnošću, već  oplemenjivanju čoveka razvojem njegovog univerzalnog stvaralačkog bića, čime se ukida tehnika kao od čoveka otuđeni odnos prema prirodi, kao i umetnost kao posebna društvena sfera. Umesto odnosa između od čoveka otuđenih društvenih sfera, što je osnovni način funkcionisanja “društvenog života”, treba insistirati na razvoju neposrednih odnosa između ljudi kao emancipovanih igračkih bića. Svet kao umetničko delo – to je smisao borbe za budućnost.

              Slobodarska igra odbacuje takmičenje koje se svodi na borbu između ljudi koja je usmerena na očuvanje i razvoj vladajućeg poretka, i zalaže se za nadigravanje (čemu je blisko “natpevavanje” karakteristično za narodnu umetnost) čija je suština borba protiv uspostavljenog poretka destrukcije i razvoj univerzalnih stvaralačkih moći čoveka. U nadigravanju čovek je čoveku inspiracija, što znači da u njemu dominira pokret čoveka ka čoveku – koji je moguć jedino na osnovu potrebe čoveka za čovekom. U tom kontekstu Rusoov princip homo homini homo dobija pravu vrednost. Nadigravanje podrazumeva nastojanje da se prevaziđe dostignuto (stvori novum) razvojem međuljudskih odnosa, a ne obračunom između ljudi na osnovu socijalno-darvinističkog principa bellum omnium contra omnes i progresističkog principa citius, altius, fortius. U njemu je ukinut princip dominacije i eliminacije principom tolerancije i solidarnosti, a sve ono što je životvorno sučeljava se s onim što uništava život i ograničava slobodu. Umesto težnje ka pobedi i rekordu, nadigravanje podrazumeva težnju ka “uvećavanju” ljudskog i stvaranju novog sveta. Osnovno pitanje nije koliko, nego kako – s tim da polazište za određenje ljudskog nije represivni estetski šablon koji teži “savršenstvu”, već sam čovek. Razvoj “kvaliteta” igre podrazumeva razvoj bogate individualnosti i međuljudskih odnosa. U tom kontekstu, veština se ne pojavljuje u odnosu prema čoveku kao osamostaljena (“objektivizovana”) sila (svedena na dehumanizovanu i denaturalizovanu “tehniku igre”), već kao način specifičnog (individualnog) ljudskog izraza. Nadigravanje u igračkim elementima, u kome je igranje jednog inspiracija za igranje drugog (kao što je to nagovešteno u kolu, džezu, ljubavnoj igri…), stvara mogućnost da svako može nesmetano da ispolji svoje igračko biće. Spontanost, kreativnost, maštovitost… – izraz su igračke, kao izvorne ljudske, samosvojnosti.

            Umesto agona rata, koji dominira u sportu, treba uspostaviti životvorni agon koji se zasniva na nadigravanju u kome nema pobednika i poraženih i u kome se stvara telesno, emotivno, duhovno, umno… obogaćeni čovek. Iz nadigravanja ne sledi uklanjanje “slabih” i trijumf “moćnih”, već oplemenjeni čovek, pri čemu svako doživljava sebe na svoj način razvijajući svoju individualnost. Umesto uranjanja u sebe, treba težiti širenju veza sa ljudima i obogaćivanju sadržaja međusobnih odnosa. Život kao igra znači da je stvaranje međuljudskih odnosa najviši oblik ispoljavanja igračkog: društveno biće čoveka postaje njegovo realizovano igračko biće. Radost stvaralačkog realizovanja, sticanje istinskog poštovanja kroz druženje (igranje) pojavljuje se u odnosu prema “ekstazi” koja je, u postojećem svetu, najviši oblik iživljavanja neslobode u prividnoj “spontanosti”. Telesni i duhovni aktivizam, bez čega nema igre, podrazumeva stvaralački napor: stvaralački aktivizam je određivač ritma igre. On je usmeren na uspostavljanje i razvoj međuljudskih odnosa i osnov je za sticanje (samo)poštovanja. Igra postaje babička veština – porađanje ljudskog stvaralačkim naporom, što znači najneposredniji oblik samostvaranja čoveka. Specifičnost igre kao stvaralaštva je u tome, što se ona zasniva na spontanoj, bezuslovnoj i neposredovanoj potrebi čoveka za čovekom. Istinska igra temelji se na istinskoj ljubavi koja se razvija u stvaralačkom (slobodarskom) zanosu, za razliku od malograđanske ljubavi koja nastaje u kontekstu borbe za novac i moć i u kojoj ne dominiraju ljudski, već statusni simboli koji su otelotvorenje vladajućih vrednosti. Razvoj potrebe za čovekom, istinska vera u čoveka, otvaranje novih duhovnih prostora, razvoj stvaralačke ličnosti – sve su to potsticaji za istinsku igru. Čovek postaje čoveku najviši izazov, umesto što je sveden na sredstvo za zadovoljavanje patoloških “potreba” koje mu nameće kapitalistička civilizacija. Doživljavanje čoveka uvek iznova pojavljuje se kao mogućnost novog, punijeg, lepšeg… Ljudska blizina postaje izvor životne topline. Zajednički život nema vremensku i prostornu, već ljudsku dimenziju. Umesto što je bekstvo iz ništavila, igra postaje erupcija nesputane ljudskosti.

              Igranjem svet biva ukinut kao van-ljudska stvarnost i postaje jastvo čoveka. Umesto da je raznovrsnost oblika spoljnog sveta izazov, to postaje bogatstvo unutrašnjeg, međuljudskog… Svet je ono što čovek nosi u sebi i što je u stanju da uspostavi sa drugim ljudima. Istinsko stvaralaštvo je “probražavanje” spoljnog sveta u doživljaj ljudske dubine, sreće… Umesto sveta nesreće kao negativnog osnova za igru, koja je izraz beznadežnog pokušaja bekstva iz društva, svet srećnih ljudi postaće osnov i inspiracija za razvoj bogate igračke ličnosti. Istinska igra nije samo najviši umni odnos čoveka prema svetu; nije samo samosaznanje i samoizražavanje, već je i samostvaranje čoveka i kao takva najpotpuniji oblik doživljavanja sveta. Čovek više neće živeti u svetu prema kome će se odnositi kao nečemu (za)datom i van-ljudskom, već će doživljavati svet kao svoje delo, što znači kao svoju ispoljenu (a ne “ospoljenu”) ljudskost. Nije to prividno totalizovanje sveta pukim subjektivizmom, kao što je to u romantizmu, već totalizovanje slobodarsko-stvaralačkim aktivizmom čiji je glavni “proizvod” društvo kao zajednica slobodnih ljudi. Igranje postaje najviši oblik “prisvajanja” sveta od strane čoveka, što u krajnjem znači “prisvajanje” sebe samoga “bez ostatka”. Čovek neće postizati “jedinstvo” sa svetom putem rada, tehnike, igre, umetnosti… – već će činiti svet: stvaranje sveta postaće samo-stvaranje čoveka; oživotvorenje životvornih potencijala sveta postaće oživotvorenje životvornih potencijala čoveka; “jedinstvo sa svetom” postaće “jedinstvo” čoveka sa čovekom… Razvoj čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode i obogaćivanje međuljudskih odnosa postaće “mera” razvoja sveta. Sam život postaće najviši simbol ljudskog.

              U kapitalističkom svetu igra je sredstvo za uvlačenje potlačenih radnih “masa” u duhovnu orbitu buržoazije i dobija “natklasno” određenje – što dolazi do izražaja u poznatoj maksimi “sport nema veze sa politikom”. Slobodarska igra nije “natklasna”, već pretstavlja sastavni deo političke borbe protiv klasnog društva. Radi se o tome da se putem igre od društva stvori organska (životvorna) zajednica slobodnih stvaralačkih ličnosti. Novo društvo ne može biti stvoreno igrom već političkom borbom, ali nema istinske političke borbe ukoliko ona istovremeno nije borba za oslobađanje i razvoj igračkog bića čoveka. Šilerovo oduševljenje igrom neposredno je uslovljeno Francuskom građanskom revolucijom koja je otvorila vrata novom dobu. Isto je sa Geteom, Klopštokom, Fajtom… Borba potlačenih i probuđenih, i u tom kontekstu vera u čoveka i njegovu sposobnost da ostvari svoje slobodarsko biće, daje smisao igri. Bez borbe za slobodni svet igra postaje bekstvo i prazna forma.

              U humanom društvu, u svakoj reči ogledaće se ljudsko. Kao što kaže pesnik, „ali jednoga dana, tamo gde je bilo srce stajaće sunce, i neće biti u ljudskom govoru takvih reči, kojih će se pesma odreći, poeziju će svi pisati, istina će prisustvovati u svim rečima, na mestima gde je pesma najlepša, onaj koji je prvi zapevao povući će se, prepuštajući pesmu drugima….“ (Branko Miljković). Ne samo da će svi pisati poeziju, već će svi pevati poeziju – na svoj način. Čovek će postati ptica-pevačica, a društvo jato koje pevajući leti u budućnost. Pevanje je najautentičniji način na koji se čovek realizuje kao društveno biće. Ono je istiniti govor jer proističe iz same biti čoveka kao ljudskog bića. Odavno je stvorena izreka „Ko peva, zlo ne misli!“. Pevanje je najautentičniji zov ljudskosti. Ono je najviši oblik oplemenjene prirodnosti i oplemenjene društvenosti. Pevanjem ptice ispoljavaju svoju prirodu kao prirodna bića; pevanjem čovek ispoljava svoju prirodu kao oplemenjeno prirodno, što znači kao ljudsko biće. Kao što je ton na ljudski način oplemenjeni zvuk (Bleking), tako je pevanje na ljudski način oplemenjeni poj. Pevajući govor je najautentičniji način proizvođenja oplemenjene društvenosti i kao takav treba da postane sastavni deo pedagoškog rada sa mladima.

              Interesantno je da građanskim antropolozima nije palo na pamet da, imajući u vidu potrebu i sposobnost čoveka da peva, proglase čoveka za pticu-pevačicu, umesto za vuka – koji nije u stanju da peva, već da zavija, reži i laje. U antičkoj mitologiji sirene pesmom uspostavljaju vlast nad ljudima, a Orfej pesmom daje svetu istinski oblik i smisao, pokreće životinje i zaustavlja reke, vraća Euridiku iz mrtvih… U religioznim zajednicama odavno su shvatili magiju pevanja. Molitva putem pevanja prodire u dubinu ljudskog bića i postaje oblik prevazilaženja zemaljskog i duhovno spajanje sa onim što prevazilazi postojeći svet. Pesma je i bez reči najjača poruka. Ona je govor emocija. Pevanjem iz čoveka isijava ljudsko – ona je najautentičniji ljudski način na koji se stvara Benjaminova aura. Emotivno biće čoveka, oplemenjeno estetskim, omogućava čoveku da oplemeni svoje prirodne sposobnosti (glasne žice, nervni sistem) i peva. Pesma je najautentičniji oblik stvaranja društvenosti. Ona ukida sve oblike otuđenja čoveka i uspostavlja neposredni odnos između ljudi u ravni njihove suštine. Istinska pesma je najdelotvorniji način pročišćenja i najhumaniji način oplemenjenja čoveka.

             Sve ugroženiji život sve većeg broja ljudi pretstavlja osnov za ujedinjenje čovečanstva u borbi protiv ekocidnog kapitalističkog varvarizma. U borbi za očuvanje života stvaranjem novog sveta, biće prevaziđeni svi oblici posredovanja koji udaljavaju čoveka od čoveka i koji od njega stvaraju oruđe „nadljudskih“ sila za postizanje anti-ljudskih ciljeva. Umesto nametnutih „vrednosnih“ principa, na osnovu kojih se gradi represivna normativna svest koja služi za očuvanje vladajućeg poretka, esencijalna i egzistencijalna potreba čoveka za čovekom postaće osnov ljudskog povezivanja. Umesto življenja životom odabranih, kao što je to kod Ničea, vrhunac života postaće življenje životom slobodnih, stvaralačkih ljudi; umesto aristokratske klase kao organske zajednice koju ujedinjuje parazitizam i egzistencijalni strah od radnika, najviši izazov postaće društvo kao organska zajednica slobodnih stvaralačkih ličnosti; umesto potrebe za tlačenjem, represivnog normativnog svoda i represivnih estetskih kanona (kojima se određuje elitistički klasni status), dominiraće potreba čoveka za čovekom kao telesnim i duhovnim bićem; umesto podređivanja deteta represivnom normativnom šablonu, vaspitanje deteta življenjem života slobodnih stvaralačkih ličnosti postaće osnovni pedagoški princip… Radi se o prevazilaženju “fragmentizovanog” i ostvarenju “sintetičkog” čoveka koji pretstavlja jedinstvo apolonskog i dionizijskog, što neće biti privilegija “novog plemstva”, kao što je to kod Ničea, već elementarno pravo i mogućnost čoveka.

Oplemenjujući odnos prema prirodi 

             Prirodnost podrazumeva: odnos čoveka prema sebi kao emancipovanom prirodnom biću; odnos između ljudi kao emancipovanih prirodnih bića, i odnos čoveka prema prirodi kao životvornoj celini.

         Telo je neposredna priroda za čoveka, njegovo elementarno prirodno postojanje i osnovna mogućnost postizanja jedinstva sa prirodom koja je njegovo “anorgansko telo” (Marks). U modernom društvu odnos prema telu posredovan je kapitalističkim kosmosom (industrijski mimezis, princip racionalnosti i efikasnosti, destruktivni instrumentalizam…) koji se pojavljuje u obliku od čoveka otuđene i nad čovekom dominirajuće tehničke sfere koja je neposredno životno okruženje, i koja nameće logiku življenja. Kao što je u antici posredstvom sfere olimpijskih bogova čovek bio rob vladajućeg poretka, tako je u kapitalizmu postao rob vladajućeg poretka posredstvom nauke i tehnike. Instrumentalizovanje tela zasniva se na kapitalistički zasnovanoj podeli rada, što znači na specijalizaciji i na toj osnovi sakaćenju čoveka. Marks govori o pretvaranju čoveka u nakazu u industrijskom procesu proizvodnje, što je na maestralan način prikazao Čarli Čaplin u svom filmu Moderna vremena. Kapitalistički oblik otuđenog rada prerađuje telo tako, što od njega stvara tehničko (radno) oruđe, a um svodi na dehumanizovani intelekt. Kapitalistički degenerisano telo ima degenerisana čula i motoriku. Dominira telesna mehanika, preciznost pokreta, estetika mašine, de-erotizovanje, hipertrofija jednih i atrofija drugih funkcija, obezduhovljeno telo i pokret; umesto antičkog principa metron ariston dominira agresivno mišićavo telo; princip optimalnog napora ukinut je principom “većeg napora”; dominira (samo) destruktivni karakter i pokret čija je dinamika prilagođena kapitalističkom ritmu reprodukovanja i tsl. Ne radi se o kultivisanju (humanizovanju), već o tehnizovanju tela (prirode). Kapitalistički način industrijske proizvodnje stvorio je od čoveka robotizovanu nakazu. To se najbolje vidi u sportu u kome važi princip “Rekorderi se rađaju u epruvetama!” i u kome je robotizovano telo najviši estetski izazov.

         Merlo-Ponti tvrdi da je telo “način prisvajanja sveta”, ali je telo čoveka već prisvojeno od strane kapitalizma i odgovara kapitalističkom prisvajanju prirode: ono ima instrumentalni i destruktivni karakter. Telesni odnos prema svetu odnos je kapitalistički degenerisanog tela (čoveka) prema kapitalistički degenerisanom svetu. Nereflektovani “naivni dodir sa svetom” (Merlo-Ponti) određen je još pre rođenja – i nije “naivan”. Samim aktom začeća, koji je sve češće samo tehnička oplodnja sve bolesnije žene putem sve bolesnijeg semenog materijala, stvara se biće koje je dok je još u majci izloženo pogubnom uticaju sredine. Čovek nije “bačen u svet” (Hajdeger), već se rađa i nastaje u na smrt bolesnom svetu i neminovno dobija osobenosti tog sveta. Čovek već kao degenerisano biće “ulazi” u degenerisani svet: porađanje deteta od strane žene samo je pojavni oblik u kome svet porađa čoveka. Subjektivnost je određena pre nego što je čovek postao svestan sebe kao ličnosti, što znači pre samosvesne subjektivnosti. Upravo na nivou telesnosti ili nereflektovane percepcije dete nesvesno usvaja način života i vrednosne modele koji određuju njegovo buduće ponašanje: telo je rezervoar nesvesnog. Odnos prema telu u detinjstvu uslovljava razvoj ličnosti, afektivne prirode, uma, ponašanja… “Embriologija ljudskog duha” (Pijaže) uslovljena je telesnim razvojem i životnim (prirodnim i društvenim) uslovima u kojima se on odvija. Način rađanja deteta, prvi kontakt sa svetom, sa majkom, svetlost, sredina u kojoj raste, pokreti koje savladava, stvari koje dodiruje, zvukovi, mirisi, ishrana i ritam ishrane, telesni kontakt, ambijent, oblačenje, vazduh, pelene, voda, pokreti oko njega, posteljina, boje, televizor, nameštaj, dizanje na noge, ograničeni životni prostor, igračke, odnos roditelja, napetost, agresivnost sredine – čitavo životno okruženje ima specifični karakter i predodređuje odnos čoveka prema svetu. U odrastanju deteta nema spontanog ponašanja, koje pretstavlja pulsiranje izvornog životnog ritma prirodnog bića čoveka, već dominira represivni ritam života koji “usisava” čoveka u postojeći svet tako što potiskuju i degenerišu izvornu prirodu čoveka i stvara od njega patološku ličnost. Još u najranijem detinjstvu u čoveka je uneto “seme zla” i pitanje je društvenih okolnosti, konkretnog života i prirode ličnosti kako će se ono razviti i ispoljiti. Tzv. “agresivnost”, koja neposredno utiče na telesni razvoj, nije utemeljena u “životinjskoj prirodi čoveka”, već je patološka (psihička i telesna) reakcija na represiju kojoj je čovek od najranijeg detinjstva izložen. Kada je “spontana”, ona je kompenzaciono ponašanje koje ne uklanja uzroke nezadovoljstva, već doprinosi njihovom razvoju.

         Najneposredniji oblik oplemenjivanja prirode je oplemenjivanje tela. Prevazilaženje kapitalističkog sveta, u kome dominira dehumanizovanje i denaturalizovanje čoveka, podrazumeva oplemenjivanje prirodnog bića čoveka koje je istovremeno njegovo oprirođenje, što znači oslobađanje tela od vladajućeg destruktivnog poretka i afirmisanje oplemenjenog izvornog prirodnog pokreta koji je usmeren ka čoveku i u kome se ispoljava njegova slobodarsko-stvaralačka bit. “Utapanje u prirodu” je prividna suprotnost “tehničkoj civilizaciji”. Zapravo, radi se o utapanju čoveka u postojeći svet na “nižem” civilizacijskom nivou – kao što je to slučaj sa dalekoistočnom telesnom kulturom u kojoj nema čoveka kao emancipovane ličnosti koja se, kao takva, odnosi prema svetu u nastojanju da stvori novi svet po svom ljudskom (slobodarsko-stvaralačkom) liku. “Naturalizam” je stranputica u borbi protiv “tehničkog sveta”. Ne radi se o tome da se oprirodi tehnički, već da se oplemeni prirodni pokret. “Oslobodilačka transformacija prirode” (Markuze) podrazumeva umetnički pokret, a to znači razvijeno umetničko biće. Sviranje na violini ne znači samo postizanje fleksibilnosti prstiju, šake i ruke (tehnike pokreta), već razvoj umetničkog (stvaralačkog) bića. U tom smislu, fleksibilnost ljudskog tela podrazumeva oplemenjeno stvaralačko telo: razvoj estetskog čula osnov je oplemenjene senzo-motorike. Radi se o oplemenjenom prirodnom pokretu emancipatorskim nasleđem koje čini kulturno i samim tim igračko biće čoveka, i koje se pojavljuje u odnosu prema represivnim (destruktivnim) oblicima ponašanja koje nameće “tehnička civilizacija”. Igra postaje najviši oblik “prisvajanja” sveta od strane čoveka i najneposredniji odnos čoveka prema svom prirodnom biću, kao i prirodi uopšte. Čovek se ne “vraća” svom prirodnom biću putem igre kao posebne sfere, već pretvaranjem sveukupnog života u očovečeni prirodni život: “oplemenjivanje prirode” postiže se totalizacijom sveta razvojem igračkog bića čoveka.

              Ne treba poistovećivati stvaranje i podražavanje. Heber je, poput mnogih “prirodnjaka”, odbacio emancipatorsko nasleđe telesne kulture i telesno kretanje sveo na imitiranje ponašanja brazilskih Indijanaca. Umesto oplemenjivanja tela i telesnog pokreta kulturnim (emancipatorskim) nasleđem modernog društva, dolazi do “oprirođenja” tela i pokreta vraćanjem na “primitivne” pokrete koji su spontani izraz izvorne prirodnosti, i koji nisu ograničeni nametnutim šablonima koji uništavaju životnost čoveka – kao što je to sa aristokratskom i hrišćanskom telesnom kulturom. Radi se o preuzimanju pokreta Indijanaca, koji su svedeni na “divljake”, koji su istrgnuti iz njihovog izvornog istorijskog miljea (uslovi života, lov, rat, religija, običaji…) i na taj način lišeni kulturnog sadržaja, i svedeni na tehničke pokrete kojima se daje dimenzija “prirodnog”. Čovek ne može da ostvari svoju prirodnost imitiranjem kretanja životinja ili prirodnog okruženja, već posredstvom kulturne, što znači stvaralačke aktivnosti u kojoj dominira konkretni istorijski (društveni) pokret čoveka ka čoveku. Umesto “stapanja sa prirodom”, pri čemu čovek gubi individualnost, treba težiti razvoju ljudskog koje podrazumeva stvaralačko nezadovoljstvo. Umesto utapanja u postojeći, treba stvariti novi svet.

              Postoji razlika između civilizovanja i kultivisanja tela; između disciplinovanja i oplemenjivanja tela; između represivne i slobodarske pedagogije… Čoveku kao univerzalno-stvaralačkom biću “odgovara” stvaralačko telo. Umesto sticanja znanja izvođenja određenih pokreta (vežbi), sticanje sposobnosti za stvaranje pokreta, što znači takvog tela i takvih sposobnosti kretanja koje omogućavaju artikulisanje stvaralačke (igračke) ličnosti čoveka – pretstavlja jedan od najvažnijih izazova za slobodarsku igru. Igranjem dinamika biološkog ritma dobija humanu i samim tim kulturnu, što znači slobodarsku (vizionarsku) dimenziju. Ritam pokreta postaje spontani izraz pulsiranja stvaralačkog bila čoveka i kao takav je neponovljiva oznaka ljudskog, njegov “karakterni znak”. Umesto ideala snage, brzine, čvrstine (koji su usmereni na stvaranje podaničko-izvršilačkog karaktera i svesti koji u konačnom treba da omoguće stvaranje od čoveka “topovskog mesa” i oruđa za uništavanje života) izazov treba da bude pokretljivost, mekoća, koordinacija, samokontrola, intencionalnost, duhovnost, lepršavost, pokret ka čoveku i prirodi, harmonični razvoj tela – što odgovara univerzalnim stvaralačkim potencijalima čoveka i njegovoj ljudskoj (individualnoj) kompleksnosti. Stvaralačka pokretljivost osnovna je odlika zdravog tela. Ona podrazumeva prevazilaženje umetničkog pokreta kao načina proizvođenja umetničkih oblika i čulnih efekata (predmet, boja, ton..), i afirmisanje čistog igračkog pokreta koji pretstavlja stvaranje ljudskog u neposrednom obliku. Telesni pokret postaje izraz igračke prirode čoveka, a to znači da je njegova suština pokret čoveka ka čoveku. Odnos čoveka prema svome telu, kao neposrednoj prirodi, moguć je jedino putem drugog čoveka.

             Razvoj univerzalnog stvaralačkog tela i bogatstva pokreta osnovni je uslov za razvoj uma, što znači slobodarske i stvaralačke ličnosti – što je jedan od osnovnih ciljeva slobodarske igre. Ruso je bio jedan od onih koji su uočili da postoji uslovljavajuća veza između razvoja senzomotoričkih sposobnosti i razuma i na tome je zasnovao svoju pedagogiju. Pijaže je u svojoj razvojnoj psihologiji ukazao na to, da je prva etapa u razvoju inteligencije senzomotorička inteligencija: na osnovu konkretnih delatnih operacija dolazi do saznanja tela koje je osnov za celokupni kognitivni razvoj. Iz toga sledi zaključak da se šablonizovanim modelima pokreta ograničava razvoj inteligencije. Nametanje određenog modela ponašanja istovremeno pretstavlja nametanje određenog modela mišljenja (što znači sakaćenje uma), kao i međuljudskih odnosa, načina poimanja sveta i odnosa prema njemu. Na tome se zasniva Kubertenova “utilitarna pedagogija” koja je savremena Prokrustova postelja. Ne treba smetnuti s uma da je “telesno vaspitanje”, koje je dominiralo u 20. veku, nastalo u sivilu kasarnskih vežbaonica i da je svedeno na telesni dril. Slobodarska igra je najviši oblik u kome se pojavljuje kulturno biće čoveka. Nema kultivisanog tela bez kulturnog čoveka, kao što nema slobodnog pokreta bez slobodnog čoveka. Smisao slobodarske igre nije da nasilničkim vežbama ograničava i sakati nagonske impulse čoveka, ili da stvara ventile za njihovo iživljavanje u obliku agresivnog i destruktivnog ponašanja, već da omogući da oni dobiju oplemenjujući izraz. Ne radi se, prema tome, o izgradnji modela pokreta (tela) koji treba nametnuti čoveku, već o potsticanju na stvaranje pokreta kojima će svako moći da izrazi svoju specifičnu i neponovljivu ličnost. Kada je reč o Rusoovom “povratku prirodi”, radi se o “plemenitom divljaku” u čijem ponašanju ne dominira princip “čovek je čoveku čovek” (homo homini homo), već pokret čoveka ka čoveku. Volter ismejava Rusoa previđajući da njegov “plemeniti divljak” ima metaforički karakter i da se pojavljuje kao kritika izvitoperenog aristokratskog sveta koji je lišen prirodnosti i ljudskosti. Kao što su Ruso i filantropi napravili “savez” sa prirodom u borbi protiv ancien régime-a, tako savremeni čovek treba da napravi “savez” sa prirodom protiv kapitalizma, s tim što se danas ne radi samo o borbi za slobodu, već o borbi za opstanak.

              Životvorna potreba čoveka za čovekom osnovni je kvalitet čoveka kao životvornog bića. Otuda je pokret čoveka ka čoveku, kao oplemenjeni pokret živog bića ka živom biću, osnovni pokret čoveka kao specifičnog prirodnog bića i kao takav je osnova životvornosti. Eros, kao sintetizovana životvorna energija, najvažnije je izvorište pokreta čoveka ka čoveku na kome može da se gradi život kao igrački čin. Ljubavna igra između muškarca i žene najviši je oblik igre u kome dolazi do izraza nesputano igračko biće čoveka, što znači “proizvođenje” ljudskog u najneposrednijem obliku. Ona je najviši oblik oplemenjenog erotskog odnosa prema prirodi, što znači najviši oblik oplemenjivanja prirodnog bića čoveka. Životvornost je osnov erotskog spajanja sa prirodom i osnov erotske igre. Bez nje zadovoljstvo u erotskom odnosu ima kompenzacioni, što znači adaptivni karakter. Još je u antici došlo, u homoseksualnom (pedofiličarskom) odnosu, do sterilisanja životvorne sposobnosti čoveka (društva) odvajanjem erotskog od naturalno-reproduktivnog (rodnog). U homoseksualnom odnosu Eros gubi životvornost i postaje anti-egzistencijalni princip. Narcisoidni i homoseksualni Eros pretstavljaju obračun s prirodnom životvornošću čoveka i samim tim s mogućnošću erotskog kao oplemenjujućeg (humanizovanog) prirodnog odnosa. Ukida se mogućnost ljubavne igre kao životvorne igre polova, a životvorni seksualni odnos svodi se na tehniku oplodnje žene – na tehničko proizvođenje dece. Rađanje i odgajanje dece je najizvorniji oblik životvorne prakse čoveka. Bez rađanja i odgajanja dece, svi drugi oblici životvorne prakse su bezvredni i besmisleni.

             Prirodno biće čoveka je osnov na kome može da se razvija istinska ljudskost. Jedan od osnovnih kriterijuma za ocenu ispravnosti ljudske prakse je da li ona oplemenjuje prirodno biće čoveka. Na osnovu oplemenjujućeg odnosa prema prirodi dolazi do razvoja igračkog bića čoveka i društva kao zajednice emancipovanih igračkih bića. Imajući u vidu posledice koje stvara kapitalizam, prevashodni zadatak koji stoji pred čovekom je da se oprirodi i humanizuje i na taj način stvori osnov za svoju evoluciju kao oplemenjenog prirodnog bića. Stvaranje specifičnog ljudskog kosmosa oživotvorenjem životvornih potencijala materije, žive prirode, društva i samog čoveka – to je najviši domet životvorne prakse čoveka. Komunizam je društveni poredak u kome će biti stvorene mogućnosti za otvaranje neograničenih prostora za evoluciju čoveka kao oplemenjenog prirodnog bića. Priroda neće više biti prepreka, već izazov čoveku da stvara svoj svet, a čovek više neće biti neprijatelj čoveku, već oslonac u borbi za humani svet.

Na jedan način čovek doživljava prirodu kao njen puki organski deo, a na drugi način kao emancipovano prirodno biće. Postajanjem čoveka samosvojnim stvaralačkim bićem priroda prestaje biti puka životna sredina i predmet rada. Istinsko humanizovanje prirode podrazumeva takvu preradu prirode putem oplemenjujuće stvaralačke prakse da priroda za čoveka postaje egzistencijalni, društveni, istorijski, estetski, slobodarski, vizionarski prostor… Oplemenjujuća stvaralačka praksa čoveka treba da omogući da priroda realizuje svoje životvorne potencijale. Na taj način, ona postaje specifični kosmos. Najvažniji oblik životvorne prakse je iskorenjivanje uzroka koji dovode do uništavanja života na Zemlji. Ukidanje kapitalizma, koji je postao totalitarni poredak destrukcije, i uspostavljanje racionalnog i oplemenjenog odnosa prema prirodi pretstavlja osnovni uslov za ponovno uspostavljanje ekološke ravnoteže i za obnavljanje prirodnog bića čoveka. Borba za humanizovanje sveta istovremeno je borba za oprirođenje i oplemenjivanje prirode. Ni ljudskost ni prirodnost ne mogu biti ostvareni bekstvom u prirodu, već borbom protiv vladajućeg poretka koji sve intenzivnije uništava svet. Bez borbe protiv kapitalizma naturalistički pokreti postaju stranputica u borbi za opstanak čovečanstva.

             Uništavajući prirodni i humani životni prostor kapitalizam stvara tehnički životni prostor. Kao što je kapitalističko vreme mrtvo vreme, tako je kapitalistički životni prostor mrtav prostor. Radi se o privatizovanju i instrumentalizovanju prirodnog i društvenog prostora, stvaralačkih sposobnosti čoveka, savladanih prirodnih moći i emancipatorskih potencijala materije radi obezbeđivanja razvoja kapitalizma – po cenu uništenja emancipatorskih potencijala čovečanstva, kao i prirode kao životvorne celine. Ajfelov toranj pretstavlja nagoveštaj kapitalističkog degenerisanja životnog prostora čoveka. On je simbol pobede tehničke civilizacije nad emancipatorskim nasleđem nacionalnih kultura i nametanje kapitalističke vizije budućnosti. Sa njim su sa horizonta Pariza uklonjeni Notr Dam i Monmartr, Luvr, mostovi Sene i sve ono što spada u francusko kulturno nasleđe. Savremena arhitektura ima, poput tradicionalne, političku (ideološku) prirodu i pretstavlja stvaranje takvog životnog prostora koji odgovara prirodi savremenog kapitalizma. Ona je postala sredstvo za kapitalističko degenerisanje životnog prostora čovečanstva. Arhitektonske vizije nemaju humanistički ni prirodnjački, već tehnokratski karakter. One su proizvod na tehnički način totalizovanog sveta. U savremenom kapitalizmu ne dominira statična, već dinamička monumentalnost koja je izraz „progresivnog“ duha kapitalizma i u kojoj se izražava nastojanje kapitalizma da transformiše svet putem novih graditeljskih materijala i tehnika. „Neobični“ građevinski oblici, koji imaju tehnički karakter i spektakularnu dimenziju, zamenjuju oblike u kojima dolazi do izraza humanistička vizija sveta i oplemenjena priroda.

           Menhetn je najautentičniji oblik na kapitalistički način degenerisanog životnog prostora. Monumentalne građevine, veštački materijali, neprirodni oblici, „pobeda“ nad gravitacijom… „Progres“ se poistovećuje s visinom zgrada i tehničkim inovacijama. Kao što su u srednjem veku vladajuće oligarhije nastojale da izgrade što više bogomolje i na taj način pokažu svoju ovozemaljsku moć i steknu prvenstvo, tako se danas najmoćniji kapitalistički klanovi bore da izgrade što više oblakodere i na taj način pokažu svoju moć i postojanost vladajućeg poretka. Kao što monumentalne bogomolje nisu imale duhovnu već političku i propagandnu prirodu, tako ni monumentalni kapitalistički „tornjevi“ nemaju humanističku već ekonomsku i reklamnu prirodu. Moć kapitala mora da ima impresivnu dimenziju i da bude iznad sveta i ljudi. Biti iznad drugih simboličan je izraz vladanja nad drugima. Sve više zgrade su izraz megalomanskih ambicija kapitalističkih moćnika i njihovih arhitekata-plaćenika. One su izgrađene za „poslovnu elitu“ koja vlada svetom i simbolizuju poredak koji „prevazilazi“ prirodni i humani svet. One ukazuju na ekskluzivnost i samodovoljnost vladajuće klase. Automatizacija, klimatizacija, bazeni, bašte… Sve je preneto u virtuelni svet koji se izdiže iznad „običnog“ sveta koji kapitalizam pretvara u zgarište. Iz perspektive „običnog“ građanina, zgrade izgledaju kao vasionski brodovi koji su spremni da napuste Zemlju. Što se tiče stadiona, on je hram kapitalizma i kao takav obračun s istorijskim i životvornim bićem čoveka. Stadion simbolizuje potpuno zatvaranje čoveka u kapitalistički prostor u kome ne teče prirodno i istorijsko vreme života, već kapitalističko vreme smrti.

              Priroda je od puke materije i predmeta prerade postala za čoveka estetska pojava kada je razvio svoje estetsko biće, a to znači kada je stekao sposobnost da prirodu opaža, doživi i shvati kao životvornu celinu. Sticanjem estetskog čula čovek je stekao mogućnost da doživi izvornu lepotu prirode, a to istovremeno znači da je putem čoveka kao emancipovanog prirodnog bića priroda stekla estetsku samosvest: od prirode po sebi postala je priroda za sebe. Životvorna snaga prirode je ono što prirodu čini lepom. Priroda sadrži bezbrojne životvorne oblike koji su potencijalna estetska inspiracija za čoveka i koji imaju simboličnu dimenziju samo ukoliko čovek shvata i doživljava prirodu kao životvornu celinu. Samo kao emancipovano životvorno biće čovek može da se napaja životvornom lepotom prirode. Ona pruža mogućnost čoveku da se humanizuje tako što će da razvije svoja čula, vizionarsku maštu, da zavoli život… Telesno i mentalno zdravlje čoveka neposredno je uslovljeno življenjem u zdravoj i oplemenjenoj prirodnoj sredini: homo sanus in natura sana. Do pojma lepog danas može se doći u odnosu prema degenerisanom svetu, što znači u odnosu prema destruktivnoj ružnoći koju stvara kapitalizam. Lepo je ono što zrači životvornom snagom koja pruža mogućnost čovečanstvu da opstane i stvori humani svet. Umetnost koja stvara „lepe prizore“ tako što od sveta koji propada stvara estetski izazov ima eskejpističku i anti-egzistencijalnu prirodu. Spektakularna estetizacija sveta putem sve usavršenijih tehničkih sredstava je način na koji se prikriva vladajuće destruktivno ništavilo. Kapitalizam uništava prirodnu i ljudsku lepotu uništavanjem životvornosti prirode i čoveka. Što je blještavija veštačka svetlost „tehničkog sveta“, to je slabija životvorna svetlost koju zrači čovek kao humano i prirodno biće.

             Što se tiče Fromove „biofilije“, ona ima apstraktni karakter. Ljubav prema živoj prirodi pretpostavlja ljubav prema ljudima kao humanim, što znači emancipovanim prirodnim bićima. Ono što čini da je čovek zainteresovan za opstanak života je potreba čoveka za čovekom. Ukoliko čovek ne oseća da pripada ljudskoj zajednici, a to znači ukoliko je lišen čula ljudskosti, za njega je pitanje opstanka čovečanstva puko tehničko pitanje. Neposredno doživljavanje tuđe nesreće je ono što u čoveku pokreće ljudsko, a borba za društvenu pravdu i slobodu omogućava da realizuje svoje ljudsko biće. Kada čoveka više ne dotiče tuđa nesreća on prestaje biti čovek. Na kapitalistički način degenerisani čovek ne oseća potrebu za ljudima već u njima vidi neprijatelje i sredstvo za zadovoljavanje svojih privatnih interesa i patoloških potreba. To uslovljava njegov odnos prema prirodi: on nije u stanju da doživi prirodu kao životvornu celinu, već u njoj vidi objekat eksploatacije. Za njega šuma nije organski deo živog sveta i kao takva uslov opstanka životinja i čoveka, već drvena građa koja treba da mu donese profit. „Sve ima cenu!“ – to je suština kapitalističke „biofilije“.

              Sve brojniji i militantniji pokreti za „zaštitu životinja“ zasnivaju se na potrebi malograđana da pobegnu od samoće i odgovornosti za uništavanje sveta. „Humanost“ se dokazuje brigom za ulične pse i mačke istovremeno dok se podržava kapitalistički poredak koji sve intenzivnije uništava život na Zemlji i koji dovodi do toga, da u svetu svakoga dana na desetine hiljada dece umre od gladi i bolesti. Isto tako, koga na Zapadu zanima što je u Vijetnamu, kao posledica američkog bombardovanja, rođeno na stotine hiljada osakaćene dece i što je umrlo na desetine hiljada novorođenčadi? Koga na Zapadu briga za decu koja u Iraku, Srbiji, Bosni, Libiji, Avganistanu… umiru od leukemije i drugih kancerogenih obolenja izazvanih američkim „humanitarnim intervencijama“? Nije apstraktna ljubav prema živom svetu, već je patnja sve većeg broja ljudi i sve ugroženiji opstanak čovečanstva ono što treba da pokrene čoveka u borbu za očuvanje života. Borba za iskorenjivanje uzroka koji dovode do uništenja sveta, a to znači borba protiv kapitalizma, pretstavlja pravi način na koji se iskazuje ljubav prema živom svetu.

           Istorijski gledano, čovek je postajao čovekom pre svega sučeljavajući se s egzistencijalnim izazovima. Priroda tih izazova uslovljavala je način njihovog rešavanja i na taj način je neposredno uticala na razvoj čoveka. Egzistencijalni izazov koji savremeni kapitalizam nameće najveći je i najdramatičniji izazov pred kojim se čovek našao. Nikada u istoriji čovek nije stajao pred zadatkom da sačuva život na Zemlji i spreči uništenje čovečanstva. To je izazov koji prevazilazi klasičnu humanističku definiciju čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode. Specifičnost kapitalizma kao poretka destrukcije uslovljava kako specifičnu prirodu čoveka koji ga brani, tako i specifičnu prirodu čoveka koji nastoji da mu se suprotstavi. Kapitalizam proizvodi destruktivnog čoveka koji je postao sredstvo za razvoj kapitalizma, što znači za uništenje života. Istovremeno, kapitalizam proizvodi sve militantnijeg anti-kapitalističkog čoveka koji u uništenju kapitalizma i očuvanju života na Zemlji, stvaranjem novog sveta, pronalazi smisao života. Sve intenzivnije uništavanje života uslovljava sve bespoštedniji sukob između ova dva tipa ljudi koji, zapravo, pretstavljaju savremenu klasnu podelu sveta: klasa destruktivnih fanatika kapitalizma i klasa umnih i beskompromisnih boraca za opstanak čovečanstva. Postajanje kapitalizma totalitarnim destruktivnim poretkom uslovljava postajanje čoveka totalizujućim životvornim bićem za koga je slobodarsko i kulturno nasleđe čovečanstva osnov kritičke samosvesti i delatne volje. U borbi za očuvanje života i za stvaranje novog sveta čovek će postati istinski čovek. To nije mitološki čovek koji će, kao savremeni Feniks, uzleteti iz kapitalističkog pepela neoštećenih krila. To je konkretni čovek koji će čitavim svojim bićem osećati posledice uništavanja prirode jer je njen organski deo. Otuda stvaranje novog sveta podrazumeva samopročišćavanje i samoizgrađivanje čoveka i njegovo postajanje emancipovanim društvenim i oplemenjinim prirodnim bićem. Umesto kosmičke energije (Niče), koja je samo metaforički izraz životne moći monopolističkog kapitalizma, u čoveku će poteći životvorna snaga čovečanstva. „Volja za moć“ postaće volja za slobodu i opstanak.

x            x           x

Entry filed under: 01. Tekstovi na Srpskom. Tags: , , , , , .

Љубодраг Симоновић: Производне снаге Ljubodrag Simonović: Revolutionary violence

7 коментара

  • 1. Al Mehicevic  |  30. јануар 2013. у 03:45

    Dragi Duci

    Knjige su stigle I jos jednom hvala,

    Hvala za posvetu I nadam se da cemo Imati priliku I kafu da popijemo jedan dan uskoro

    Do tada srdacan pozdrav

    Sent from my iPhone

  • 2. Stefan  |  1. јун 2013. у 18:16

    Odlican tekst, pravi program za koji se treba boriti ako zelimo dobru buducnost, tj ako uopste zelimo buducnost za svoju decu. Da li je preveden tekst na engleski, da li je zapocet prevod na engleski? Ako ne, da li bi ste imali nesto protiv da ga ja prevedem na engleski, i da ga postavim na nekim stranim levicarskim forumima na kojima sam clan, ovakav tekst bi trebalo da dodje dosto vise ljudi sirom sveta.

  • 3. Небојша  |  2. јун 2013. у 08:53

    Stefan,
    Преведи га и постави га.

  • 4. Нине  |  10. јун 2013. у 10:59

    Драги Дуци,

    Послао сам Вам једно писмо подршке пре десетак година, док сам још био у гимназији. Волео бих да знате да пратим Ваш рад, још увек Вас подржавам и да сте по утиску који остављате на мене раме уз раме са Мешом Селимовићем и Албертом Камијем.
    Људима који Вас прате поручио бих им да уживају у песмама ,,Има нас“ од Гоблина и ,,Аy Carmela“ од Рундека.(доживљавам Вас, Дуци, и више него озбиљно, завршио сам факултет, радим у суду, оженио сам се, али волим музику, уз то ове песме нису „кул“, већ ослобађају од страха и буде наду)

    Велики Поздрав!

  • 5. Нине  |  10. јун 2013. у 13:34

    Нисам експерт за тему, барем не у домену теорије, али у пракси примењујем многе од ових и сличних идеја, тако да ми не замерите на следећем коментару. Проблем је у томе што овакве идеје полазе од тога да је човек незадовољан и да жели да нешто мења, што је само у првом делу тачно. Комунизам захтева активност, он тражи од човека да израсте, да напредује. Као и хришћанство, он је надприродан, не дозвољава човеку пасивност, одрицање од одговорности, малодушност. . . а све те особине су природне и да би се издигао изнад њих, човек мора да се помучи, да ради на себи, да буде жељан знања(људе мрзи новине да прочитају, осим када желе да прекрате време), предан и истрајан(људи немају живаца филм да погледају, а камо ли да се посвете нечему практично читав живот), мора да размишља својом главом и да разуме ствари на свој начин(људи воле да искључе мозак и да живе напамет). Не желим ником да пољуљам веру у Ваше учење, мислим да је оно дивно, још дивније су енергија и вера с којом га проповедате, али мислим да људи томе нису дорасли и питам се да ли ће икада. Ја се надам да хоће, а волео бих и да разоружате мој дефетизам.

  • 6. Немања  |  13. јун 2013. у 12:35

    Ovo štivo je sjajna lektira za prirodnjački proleterijat (internacionalu) koji će se uskoro objediniti u telesnoj zajednici istoričnih tela oplemenjenih emancipatorskim nasleđem čovečanstva, priželjkuje drug Duci.
    Neko ipak mora i takvu zajednicu, pardon društvo,
    da nadzire jer „sve su životinje jednake ali su neke jednakije od drugih“ upozorava Orvel – predlažem joga letače.

    Predlažem i snimanje filma „Lepota poroka 2“ sa svim slobodnim telima okupljenim oko Glavnog Igrača koji će biti izabran metodom neposredne demokratije.

    Pisac obožava terminološku dijalektiku naročito latinskog porekla
    a nijednog trena se nije zapitao da li je spomenuta tzv. Francuska revolucija zaista bila revolucija
    (povratak na staro i bolje) ili samo jedna višegodišnja legalizovana klanica koju su pokrenuli zavidljivci?
    Ni Marksova mržnja prema Srbima mu, verujem, ne smeta jer ipak su Srbi stara priča
    u odnosu na Novog Čoveka kojeg bi trebali da stvorimo ovakvim i sličnim preumljivanjima.

    Iako se čini da je prilog okrenut životu on ga zapravo negira kao što i pisac negira Boga pišući ga malim slovom.

    Vera u čoveka je pogubna vera, to su mnogo stariji i pametniji od mene odavno zaključili.

  • 7. nemanjarakas  |  30. новембар 2014. у 16:50

    gospodine Simonovicu, moji pozdravi. Nacrt koji ste izneli ostavio je dobar i prilicno dubok utisak na mene. Osvezavajuce je ako nista drugo cuti da neko govori o novom svetu zasnovanom na drugacijim i humanim osnovama. Jedino ne vidim kako bi se sprovela neposredna demokratija, iz prakticnih razloga. Sistem gde svaki covek i celo drustvo poveravaju deo suverenosti izabranim predstavnicima jeste uvek elitizam mozga, nazalost. Uvek se spominje intelekt ali retko saosecanje,drzanje reci, osecaj odanosti prema prijateljima… Neposredna demokratija postoji samo u valjda dva svajcarska kantona i u nekim gradovima kao oblik samouprave u s.a.d. Mozda uskoro preko interneta bude moguce ostvariti neposrednu demokratiju. Veliki pozdrav


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 971 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: