Кога су победили наши кошаркаши?

8. септембар 2014. at 11:07 55 коментара

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Скини текст:
Кога су победили наши кошаркаши?

Кога су победили наши кошаркаши?

          Још једно „Светско првенство“ је завршено. Наши спортисти постигли су још један „велики успех“. Организован је још један „спектакуларни дочек наших шампиона“. Доживели смо још једну еуфорију…

           Шта се, уистину, догодило? Ко су, заправо, победници, а ко поражени?

       Нису нама „противници“ црначка деца из америчких гета; ни бразилски момци који су побегли из блатњавих фавела; ни алжирски дечаци из сиротињских насеља француских градова… Они су нам подметнути да на њима „тупимо зубе“ и иживљавамо своју несрећу. Победе „наших“ гладијатора и циркузанера на спортским теренима су компензација за поразе које свакодневно доживљавамо.

          Спортске представе су спектакуларна подвала.

          Потлачене радне „масе“ добиле су још једну илузију, још једну кост коју ће да глођу, а они који владају и пљачкају купили су време да могу у сенци спортских спектакала да на миру наставе да раде свој злочиначки посао. Победили су, заправо, капиталисти, корумпирани и однарођени политичари, мафијашке банде које држе спорт у својој шаци… Спортисте плаћају они који отимају новац од радника, они који су наши господари…

       Тврдња да победе наших спортиста на међународним такмичењима подижу борилачку вољу нашег народа представља чисту будалаштину. Никада победе на спортском пољу нису покренуле потлачене да се боре за своја људска и грађанска права. Напротив: победе на спортском пољу само су учвршћивале положај владајуће класе. То је главни разлог што су владари света толико заинтересовани за одржавање све бројнијих и све крвавијих спортских спектакала. Путем спорта незадовољство потлачених радних слојева бива усмерено на странпутицу, а од радника и њихове деце ствара се деполитизована „навијачка маса“. И овде треба рећи да је стадион створен у другој половини 19. века у Енглеској када су се радници изборили за осмочасовно радно време, и када је требало „колонизовати“ њихово не-радно време – да се не би класно освестили и борили за своја радничка и људска права.

          Када се слегне заслепљујућа прашина „победничке“ еуфорије, људи ће се сучељити сa правим резултатом „велике спортске победе“: затворене преостале књижаре и читаонице и отворене нове спортске коцкарнице у чијем отровном смраду трули наша младост; залуђени „спортском славом“ и сновима о „великим парама“ још већи број младих бациће књигу и пропасти на спортским теренима; уместо школа и позоришта, зидаће се нови, све већи стадиони и спортске хале – за све бројнију сиротињу…

         Више од четвртине становништва Србије је неписмено, а готово половина има само основну школу. Жалосна је истина да „нашој интелигенцији“ не смета то, што читава српска култура добија од државе годишње мање новца од новца који за уговор добије „бољи“ кошаркаш или фудбалер – на који неће платити порез!

         Ми не треба да се боримо против подмештених „противника“ на спортским борилиштима, већ против правих противника. То су капиталистичке банде и политичари који уништавају наш народ; који су продали Космет; који припремају отцепљење Старе Рашке и Војводине; који нас утерују у Европску унију и НАТО; који од наше деце праве педере и лезбејке; који дозвољавају Американцима да нас запрашују као инсекте и трују наша поља и воду; који уништавају породицу, културу, слободарско достојанство људи; који нашу Мајку-Србију настоје да сведу на снисходљиву курву капиталистичких кланова који владају Европом и Америком…

       То су наши прави противници и против њих треба да се боримо!

Entry filed under: 01. Tekstovi na Srpskom. Tags: , , , , , , , , , , .

Novak Djokovic’s Blood Money Who was beaten by our basketball players?

55 коментара

  • 1. Zika Spasojevic  |  15. септембар 2014. у 14:25

    Moj komentar od juče ujutru 14.09.2014. oko 10h.

    http://www.kurir-info.rs/sport/kosarka/
    HLEBA I IGARA.
    KO NEMA HLEBA NEK JEDE KOLAČE.
    ŽVAKA ZA LUDAKE. VUČIĆ ŠALJE ČESTITKE. MA NIJE NEGO.
    OSRAMOĆENI SMO I PONIŽENI NA SVIM NIVOIMA, POKRADENI I OPLJAČKANI BEZ MILOSTI A FARBAJU NAM SLAMU U ZELENO DA MISLIMO DA JE SENO.
    ČEMU SE LUDACI RADUJU KAD SUTRA NE ZNAJU ŠTA ĆE DECI DATI ZA DORUČAK NITI DA LI ĆE IMATI ZA RUČAK.
    OD SRAMOTE NIKO NE PODIŽE GLAVU. SVI GLEDAJU U ZEMLJU.
    DO KADA BRE NARODE DA TE LAŽU I DA TI ZAMAZUJU OČI
    KO KEC NA JEDANAEST PRED SMANJENJE PLATA I PENZIJA.
    KOGA BRIGA ZA PLATE I PENZIJE KAD SMO „POBEDNICI“.
    KO NE NAVIJA IZDAJNIK A RODOLJUBI I PATRIOTE PRODADOŠE ZEMLJU.
    USTVARI, KAD MALO BOLJE POGLEDAM, MOŽDA SAMNOM NEŠTO NIJE U REDU.
    KO ZNA?
    U SVEMU SMO ZADNJI. NE U EVROPI NEGO I U SVETU.
    ZA MENE OVO NIJE NIKAKVA UTEHA.
    MOŽDA ZA VAS JESTE.
    A VI RAZMIŠLJAJTE OD ČEGA ĆETE SUTRA DA PLATITE STRUJU, KOMUNALIJE „POTROŠAČKU KORPU“ DECI OBDANIŠTE I NOVE PATIKE, RATE ZA KREDIT, DOZVOLJENI I NEDOZVOLJENI MINUS I KO ZNA KOLIKO TOGA..
    KADA POSLE SVAKOG GOLA, SETA, KOŠA, SKOČITE OD RADOSTI VODITE RAČUNA DA VAM SE U POVRATKU KAUČ NE RASPADNE JER NOVI NISTE KUPILI VEĆ 25 GODINA.
    A KADA SE KAUČ KONAČNO RASPADNE I DUPETOM UDARITE O ZEMLJU MOŽDA ĆE VAM NEŠTO PO INERCIJI ODLETETI IZ DUPETA U GLAVU.
    KOME SE OVAJ TEKST SVIĐA NEKA LAJKUJE A SLOBODNO NEKA LAJKUJU I ONI KOJI SE PREPOZNAJU.ANONIMNOST GARANTOVANA.
    BIĆE 7,000.000 A MOŽDA I VIŠE LAJKOVA.

  • 2. Слободан  |  15. септембар 2014. у 17:46

    Ајде бре човече доста више. Спорт је сјајан начин да се млади склоне са улица, камо среће да се баве спортом уместо што гризу друге мамце који им се бацају, најчешће у виду наркотика, ноћних клубова или клошарења на клупицама. Кући се играју видео игрице и блеји се на фејсу, а теби је највећи проблем спорт. Спортска нација је здрава нација, и није тачно да спортске победе не буде национални понос, итекако их буде.
    Мрва среће коју овом народу једном или два пута годишње донесу спортисти није оно што Вама треба да буде главна тема, па макар и да сте у праву, што по мени нисте.

  • 3. milutin  |  15. септембар 2014. у 17:51

    Bravo Duci ali sta vredi kad te mali broj razume….neverovatno…

  • 4. Singidumljanin  |  15. септембар 2014. у 18:15

    Mislim ne mogu da kažem da čovek nije u nekom širem smislu u pravu da taj „sportski cirkus“ i mnogi drugi „zabavni sadržaji“ (grand,pink…) naravno služe za zamajavanje gladnih i razočaranih masa, ali ponekad i to treba iskoristiti kao neku pilulu koja karatko traje i donosi koliku toliku karatkotrajnu radost, a šta ustvari treba da radimo kad je sve tako.. jel trebamo da .svi odemo kolektivno na mostove većih i manjih gradova samo sad umesto „odbrane mostova“ svi da kolektivno skočimo pa da završimo sa ovim mučenjem, ako nam više ništa nije ostalo bar za malo radovanja pa bilo ono privid ili ne?

  • 5. Milan  |  15. септембар 2014. у 19:09

    Slobodane, bez uvrede,mnogo si povrsno shvatio tekst.Nije problem sport kao sport,vec ono sta je sport danas a to je privredna grana u kojoj su sportisti nista vise nego robovi velikih i malih gazdi.To sto si ti napisao su neka davno prosla,lepa vremena.Narod treba da bude srecan time sto ce imati sta da jede,da obuce, da bude zdrav,da kad je bolestan da moze da ode kod lekara bez gledanja u novcanik,da priusti neke stvari sebi i porodici…ili je ipak bolja ta mrva srece ,jednom ili dva puta godisnje?🙂 Nije ovo tekst protiv sporta, vec protiv kapitalizma koji je napravio sport ovakvim kakvim je danas,unistavajuci svest ljudi do nivoa zombija.

  • 6. Damjan  |  15. септембар 2014. у 19:14

    Znam da mi gospodin Simonovic nece odgovoriti…ali svejedno, ne slazem se sa ovim.
    Po poslednjem pasusu izgleda mi da ne spada u anacionalne socijaliste, pa onda treba da zna da protiv svega toga sto u njemu nabraja moze da se bori samo nacionalno svestan i ponosan narod.
    Ovaj narod se intenzivno bombarduje clancima o svirepim ubistvima, silovanjima, politickim ponizenjima…pa pocinje da veruje da zaista i ne vredi nicemu i da je zasluzio sve sto mu se dogodilo zadnjih decenija. Stvari poput uspeha kosarkaske reprezentacije stvaraju nacionalni ponos i razbijaju atmosferu defetizma. Ovo nam je bilo potrebno. A vremenom ce se iz toga, kada sve sazre, izroditi i neke vece, opipljivije pobede u drugim oblastima. Klica postoji…

    Sto se tice toga da sport odvaja mlade od knjige i skole…Knjiga ce povuci onoga ko je za nju. Zaista za nju. A i nema velike razlike izmedju onih koji mladost provode po sportskim terenima i onih koji se danas formalno obrazuju, da bi provodili 8 sati dnevno zatvoreni u kancelarijama. Formalno obrazovanje danas je takvo da stvara fah idiote, nesposobne da sagledaju siru sliku, van onoga za sta su se obrazovali. Zato su od tog obrazovanja koje pominjete jednako odvojeni i oni i ti drugi.

  • 7. Органске мисли  |  15. септембар 2014. у 19:59

    Reblogged this on Органске мисли and commented:
    … и не само да је подвала, већ заиста ни победе (ни порази) не подижу никакву вољу. Чинило се као да овај нови српски ропски менталитет (оно што треба да постанемо, ако већ нисмо) одише из сваке реченице коментатора: „… важно је да сви уживају“, „имају неки свој ритам, и није им битно који је резултат…“ и слично. Парафразирам, пошто ми је било толико досадно уз њихове коментаре да сам баталио гледање већ у другом полувремену и само бацио поглед на бројке повремено, а није ми се трошило време да то записујем. Толико баљезгарија на једном месту.
    И потпитање, пошто не пратим спорт иначе, да ли су заиста ови „наши“ играли како ваља? Деловало је као намештаљка – када би их показивали на клупама – „наши“ су седели без икакве емоције док су им саиграчи ови губили поен за поеном. Не морам да пратим спорт па да посумњам да је то нормална реакција…

  • 8. Milosh  |  15. септембар 2014. у 20:59

    Citam Vase clanke sa velikim interesovanjem, potvrda ispravnosti Vasih razmisljanja je na pretek, nije cak potrebno ni praviti nekakve studije ni istrazivanja da bi se potvrdila tacnost onog sto pisete. Dovoljno je uzeti u obzir da jedan spostrista za jedan ugovor zaradi vise nego ce pojedinac iz grupe koja zaradjuje iznad prosjeka zaraditi za citav zivot. Znaci obezvrijedjena vrijednosti rada. Moram da priznam da je citav sitem u sportu zasnovan na veoma inteligentan nacin a bazira se iskljucivo na ljudskim slabostima, kompleksima i malogradjanstini. Na primjer, karte za kosarkasku utakmicu, NBA, blize igracima su $500.00 do $700.00 dolara i veliki broj onih koji tu sjede nisu ni blizu te kategorije koja sebi moze da priusti da plati toliko za kartu samo za jednu utakmicu, medjutim ljudska potreba za tom vrstom dokazivanja je neogranicena, sto opet znaci da sistem sporta koji je u sluzbi pljacke covjeka ce da najvise brani upravo taj opljackani covjek. Vasi clanci u mnogome razotkrivaju taj sistem medjutim pravo pitanje je kako pomoci nekome ko ne zeli da prihvati pomoc?
    Ono sto me zanima je, kakvo je Vase misljenje i sta se nudi kao zamjena za ovaj vid sportskih takmicenja, usput budimo realni ni ovo sto imamo danas nije postalo ovako od prvod dana, znaci i ovo je neka nadgradnja za jedan oblik takmicenja koji je bio ranije. Vi pozivate na borbu protiv korumpiranih politicara, to stoji, ljudi su svjesni da nista dobro ne dolazi od politicara ali su isuvise slabi i u okovima finasijskog sistema da bili sto ucinili po tom pitanju. Mozda grijesim ali nisam siguran da istorija pamti ni jednu promjenu sistema od strane pobunjenih ljudi, sve su to manje vise organizovane akcije od strane mocnih koje su se zavrsavale u stilu „sjasi murta da uzjasi kurta“.
    Kao sto rekoh koji bi to po Vama bio oblik aktivnosti i nekog socijalnog druzenja kao zamjena za ovaj vid sprege sporta i kriminala. Kako nekom ispranom mozgu objasniti ili bilo sto reci protiv npr. heroja danasnjice kao sto je mladi Djokovic, tom ispranom mozgu koji zasticen teslinim „tajnim“ oruzjem zidom jonske plazme kroz koji apsolutno nista ne moze proci i ostati u istom obliku.

  • 9. nebojsa  |  15. септембар 2014. у 22:22

    Svaka Vam čast gospodine Duci,vaša reč zaista ima snagu da pokrene i najlenjeg čoveka !!! Rešenje svih naših problema jeste upravo to da svako od nas treba misliti isključivo svojom glavom i nikako drukčije !!

  • 10. milica jelicic  |  15. септембар 2014. у 22:26

    Kapitalizam je najstrasnija epizoda razvoja ljudskog drustva. Kapital je u opzitu sa moralom, i u toj poziciji on postaje tiranin covecnosti. U hronici covecanstva ovaj vek bi trebalo da bude tacka kapitalizmu , fasizmu, nacizmu i okretanje istinskim ljudskim vrednostima – moralnom zdravlju.

  • 11. Srecan_covek  |  15. септембар 2014. у 22:38

    Evo ga klasican Srbin, teorije zavere na sve strane. Pustite nas bre da se radujemo kao ljudi, zar sve mora da ima veze sa glupom politikom… Jos su stari Grci slali svoje najbolje ljude na Olimpijske i druge igre i onaj ko bi pobedio bio bi junak svog polisa, tako smo i mi poslali svoje najbolje kosarkase, na koje smo i vise nego ponosni!

  • 12. Komentator  |  15. септембар 2014. у 23:01

    Poštovanje za gospodina Simonovića…
    Pre svega bi rekao nešto za one koji ne razumeju šta Simonović kritikuje. Simonović kritikuje takmičarski, konkurentski, gladijatorski i nehumani oblik sporta, koji je uz to u interesu krupnog kapitala – u tome Simonović ima i lično iskustvo…jer se u takvom obliku sporta čovek ponaša kao zver, gde veća zver pobeđuje i takoreći uništava manju zver, i tome se veća zver raduje, a manja može da plače ili da se trudi da bude još veća zver… Uz svu tu pogubnost nehumanog, takmičarskog sporta, takav gladijatorski takmičarski sport je i duhovna hrana i opijum za napaćeni radni narod koji živi samo od svog rada, tako da je nehumani takmičarski sport ono čime se napaćeni radni narod može zasititi, i u velikoj meri smiriti od pobune za svoja radnička i druga ljudska prava koja im se pred očima oduzimaju… – to je ono, samo nek je pesme i igara…

    Znači, Simonović kritikuje nehumani. gladijatorski i takmičarski oblik sporta koji je u interesu krupnog kapitala, ali ne kritikuje fizičku aktivnost i vežbanje tela bez zverskog i gladijatorskog takmičenja, kao što je npr trčanje, plivanje, vožnja bicikla, dizanje tegova, i druge vežbe tela koje se mogu praktikovati, a da se ćovek ne takmiči i ne povređuje drugog čoveka…
    Fizička aktivnost i vežbanje tela bez takmičenja su dobre stvari, ali zverski, takmičarski i gladijatorski oblik sporta nije dobar…

    Neka pobede: sloboda, jednakost i solidarnost!

  • 13. Branislav Dimitrijević  |  15. септембар 2014. у 23:24

    Pričao Duci i o Djindjiću , pričao o mnogo čemu ali nikoga to ne dotaknu. Slobodan i Srecan covek verovatno nemaju ni pojma ko je Duci ….Mnogi na forumima su od onih iz priče -Sinoć kada ostadoh bez interneta sedoh sa svojom porodicom malo-i gle ,Fini neki ljudi.

    Duci da li planiraš skoro u Paraćin -da organizujemo jednu tribinu .Pozdrav

  • 14. Сока  |  15. септембар 2014. у 23:33

    Слободане, Дамјане, Срећни човече – прст на чело!

  • 15. Ravna_stopala  |  15. септембар 2014. у 23:36

    …по мени је отприлике тако-некако, једино што нисам присталица тзв. „теорија завеСе“, већ ми реалност делује као сплет несретних околности насталих под утицајем неког лошег система (како год да га дефинишем имам утисак да не бих био довољно прецизан) који је производ људске похлепе и који сам себе храни до границе пуцања… И тако у круг, ваљда је то онај закон ентропије :)…
    Тим поводом хтео би да кажем нешто паметно, своје… Међутим, изгледа да најпаметније што могу да урадим јесте, у ствари, да цитирам неког ко то боље ради (на срећу, има их..):
    „Видим побуну робова, видим побуну робота… Видим побуну мозгова, овде је луд ко истину говори!“.
    До тада, „ПРЕЖИВЕТИ ДО ЈУТРА!“

    Hasta Luego!!

  • 16. aca  |  16. септембар 2014. у 00:02

    Dali se sećate kad su se igrale „Radničke sportske igre“ u SFRJ,voleo bi da ako je moguće neko iznese analizu moguće pozadine za organizaciju istih, i to u vremenu radničkog samoupravljanja.Sećam se da su učesnici igara za učešće u sportskim prpremama bili „bogato“nagrađeni u radničkim menzama i skraćenim radnim vremenom koje su koristili za trening na sportskim terenima.Pobedničke ekipe su dobijale Pehar a novčanih nagrada nije bilo.

  • 17. Damjan  |  16. септембар 2014. у 00:09

    Soka…Vi nemate sta drugo da kazete?
    Mislim, bilo bi na mestu kada biste pokusali da odgovorite onima kojima govorite da “ stave prst na celo“.

  • 18. Ivan Veljković  |  16. септембар 2014. у 01:52

    Зар је толико тешко г-дину Дуцију да бар једном искрено и од срца честита момцима успех речима: „браво момци, играли сте сјајно и изборили се за медаљу“??? Поред Новака Ђоковића, дотични господин ето пљује и своје наследнике – кошаркаше!!! Зашто је онда и сам добар део свога живота посветио овом „капиталистичком методу за тлачење широких маса“ званом спорт, конкретно кошарка у овом случају??

    Зар не може бар нешто да прође без „светских завера, урота, подвала, тлачења…..“??? Човек који посвуд, али баш посвуд види само такве ствари, очито да има неки проблем! Нарочито човек који је и сам некада добровољно пристао (и зарађивао хлеб од тога), да буде неко који „залуђује и опија широке народне масе играјући кошарку“!! Такав човек није компетентан да говори о овој теми, пљујући по младим момцима који нису низашта криви осим чињенице да се баве његовом бившом професијом званом кошарка и да су успешни у томе!!

    Ево једноставног одговора на Дуцијево смешно питање „кога су победили наши кошаркаши?“: Победили су Египћане, Иранце, Грке, Бразилце и Французе! Ето њих су победили и дошли до финала СП-а где су их победили много бољи „забављачи робова“ Американци!! Ето то је све! Нема се ту много шта додати!

    А све светске „завере, подвале, уроте, мађије, преврате….“ и ко зна шта све још, треба оставити за неку другу прилику, а не блатити ове часне и поштене момке који су изгарали у својој (и Дуцијевој) професији званој кошарка и узели сребрну медаљу заслужено!!

    Тачно је да народ у Србији живи бедно, тачно је да га предводе највеће вуцибатине у историји Србије, тачно је да ће те издајице у потпуности уништити Србију ако се народ не пробуди и подигне глас, тачно је да је ово славље Србског народа због сребрне медаље кошаркаша дошло као „кец на десетку“ овим издајицама на власти, све је то тачно, али човек не треба дозволити себи да пљује и блати овај успех наших кошаркаша који нису криви због стања у Србији! Момци само раде оно за шта су плаћени, а народ их воли јер му ето, нажалост, они једини у овом мрачном тренутку за Србију доносе бар неку радост и задовољство!!

  • 19. Felastions  |  16. септембар 2014. у 07:57

    Sport jeste razonoda za glupe i siromasne izmedju ostalog, mada je veci smisao da se Satanini demoni nahrane svom tom emocionalnom energijom koja se oslobadja usled takvih manifestacija, ali Duci, svi ljudi imaju izbor sta ce da rade sa svojim zivotom, pa makar izabrali da ga protrace kao medijski zombiji. Oni koji zele da napreduju imaju na raspolaganju sva neophodna sredstva, samo treba da zagrebu ispod povrsine i prica ljudi ispranog mozga o „bedi i siromastvu“.

  • 20. Ona kojoj prate misli  |  16. септембар 2014. у 09:40

    Ovo stanje kod nas nema veze sa stranim kapitalistima.Malo si ti zamenio teze.Ti strani kapitalisti daju svojim sportistima i ulazu u kulturu.Najveci biznismeni imaju svoje galerije.Njihov narod je ginuo za sopstvene slobode i da skine bagru sa vlasti.A mi smo najvece kukavice na svetu.Najjaci smo,a pustamo da nas debili na vlasti ponizavaju.Umesto da se izborimo za uredjenu drzavu,gde ce svako da radi i da placa porez koji ide i u kulturu i u sport,tako bi smo se na najbolji nacin oduzili ovim sjajnim ljudima koji nas predstavljaju u svetu.Mi ne radimo,a i ovi sto rade rade za vile i letovanja lopova na vlasti.A onda prave paradu ispred dvora u Beogradu za razjarenu rulju.Ja sam navijac i navijam za koga ja hocu,a kad se utakmica zavrsi,radosna ili tuzna se vracam svakodnevnom zivotu.bez euforije.To je kapitalisticki sistem zivota.Ovo nase je farsa.

  • 21. Vlaja  |  16. септембар 2014. у 09:45

    Ајде више не причајте свашта, сад су вам криви кошаркаши због целокупног стања у држави.
    Злоупотреба свега што се дешава у држави нема везе са државним и/или друштвеним уређењем већ има једино везе са жеђи за влашћу. Исто ово се дешавало и у социјализму/комунизму као и у феудализму или било којем облику власти.
    Власт је искоришћавала и искоришћује све сфере друштва подједнако, спорт, музику, позориште, филм, науку….али то не значи да треба да одустанемо и дигнемо руке од свега тога.
    Треба радити на образовању маса, на информисању истих. Да кад гласају да знају за кога гласају и шта ће им то донети и одузети.
    Од филозофирања шта би било кад би било нема неке вајде јер је и то један од облика подршке омраженом нам капитализму.

  • 22. stanzdenka  |  16. септембар 2014. у 10:11

    Bravo za tekst!!!
    Sve je tako kako je izneo autor…

  • 23. Milenko  |  16. септембар 2014. у 11:04

    Nije sve tako crno, ima nešto i sivo…

  • 24. Gora  |  16. септембар 2014. у 11:41

    HLEBA I IGARA.

  • 25. Пеђа  |  16. септембар 2014. у 12:10

    Просто не могу да верујем! Пре неки дан „крваве паре Новака Ђоковића“, а сада ово. Симоновића још и могу да разумем, интелигентан је и свестан да ће такви текстови изазвати лавину коментара, као што је и свестан да је и негативан маркетинг ипак маркетинг, па таман био по принципу „сви у клин, ја у плочу“. А, медијска пажња доприноси популарности и храни сујету.
    Али, не могу да разумем све остале „прилагодљиве“ који се са тим слажу. Да ли је могуће да се заиста слажете са овим? Да ли је могуће да је довољно неколико текстова написаних заменом теза, да вам исперу мозак и да сви почнете да пљујете по спорту? Имате ли ви СВОЈЕ мишљење? Ако га имате, зашто о овоме нисте раније писали, на овај начин? Или вам је Симоновић „отворио“ очи? Или вам се само допала идеја да контрирате свему?
    Кажете да су спортисти гладијатори (размислите па ми одговорите на које спортисте мислите, на аматерске, професионалне или само на оне који постижу завидне резултате на светском нивоу). А, да ли је неки машински инжињер, који 5-6 или 10 сати дневно, проведи пред нацртима неке машине, такође гладијатор? Да ли је хирург, који проведе по 5-6 или 10 сати дневно, над операционим столом, такође гладијатор? Да ли је ауто-механичар, који по 5-6 или 10 сати дневно, проведе у каналу, поправљајући кола, такође гладијатор? Да ли су гладијатори и научници, истраживачи, и сви остали који професионално раде и воле свој посао? Да, наравно да јесу, свако у својој струци. Али, оно што вас боли, то је разлика у зарадама. Једном речју, ЗАВИСТ. Верујем да би многи од вас желели да буду „спортски гладијатори“ само због новца, али је проблем што нису спремни на одрицања, мукотрпне тренинге, улагања целог себе, ризик од повреда…једном речју, нису спремни да се одрекну лагодног живота. Господо драга „нема ‘леба без мотике“!
    Друга ствар, Симоновићева замена теза да нас спорт скреће са теме тешког живота и да тако форсира капитализам, такође нема везе са истином. Ментално/интелектуално здравље је уско повезано са физичким здрављем. Шта би било када би деца престала да се баве спортом и време проводила у кафанама, по сплавовима, видео игрицама, уз алкохол и дрогу (на жалост, то се већ догађа)? Да ли би тада нација била ментално/интелектуално здравија? Сада ће неко рећи да је довољно и аматерско бављење спортом. Наравно да није. У сваком човеку је развијена потреба за такмичењем, за доказивањем, испитивањем и померањем сопствених граница. А, за то су потребни узор, упоређење, мерљивост! Да није било Николе Тесле, многа талентована деца се не би определила за проучавање физике и електронике. Тесла им је био узор и можемо рећи да је његовом заслугом изнедрено много добрих научника. Симоновић је (када је био на врхунцу спортске керијере) био узор хиљадама дечака, који су почели да се баве спортом и желели да достигну његове границе. Да ли су сви постали „спортски гладијатори“? Наравно да нису. Али су сви подигли своје физичко здравље на виши ниво, добили менталну сигурност и постали успешни у неким другим сферама живота. Дивац, Ђорђевић, Даниловић, Стојаковић и Бодирога су били узори десетинама хиљада деце. Да ли су сва та деца постала „професионални гладијатори“? Не нису, али су зато усвојила неки здрав начин живота и склоњена су са улица. Од те деце, захваљујући њиховим узорима, добили смо много лекара, инжињера, професора, правника, физичара…добили смо интелектуалну елиту, која не проводи време уз шпанске серије и Гранд шоу. И ова, данашња, генерација предвођена Теодосићем, Крстићем и осталима, ће бити узор данашњој деци и даће сво велики доприност склањању деце са улица и одвраћању од дроге.
    Да закључим, здравље нације, како физичко, тако и ментално, много зависи од спорта, а масовност спорта зависи од постојања узора. Здрава нација изнедрује интелектуалну елиту, која поседује висок степен знања, а најбоље оружје у борби против аномалија друштва је управо ЗНАЊЕ!

  • 26. Damjan  |  16. септембар 2014. у 14:39

    Слажем се да није нормално да:

    Највећи фудбалски клубови у једном прелазном року потроше више него што износи БДП Србије

    УЕФА избацује Звезду због кршења финансијског фер плеја јер дугује играчима 20.000 евра, али не и Реал Мадрид који плати по играчу 100 милиона.

    Дарко Миличић који једва да је играо озбиљну кошарку заради годишње 10 милиона евра, а лекар 30.000

    Томе треба стати у крај, можда и неком врстом бојкота од стране људи која би учинила спорт мање маркетиншки привлачним и истерала из њега крупни капитал, а зараде довела на ниво нормалних. Постоји разлог зашто су у ватерполу, пливању…примања на нивоу оних које зарађују “ обични смртници“.

    Али све то нема везе са овим успехом који је постигла наша репрезентација, на једном репрезентативном такмичењу из разлога које сам изнад навео. И у античкој Грчкој ОИ су се користиле да би један полис доказивао своју надмоћност над другима. Тако и данас. Спортистима, а нарочито кошаркашима…треба одати признање што су тих 90их у доба општег понижења подигли национални морал, и показали да дух наших предака у нама и даље постоји- само се показује( за сада) на спортским теренима.
    Издржљивост, таленат, то да смо најбољи када смо притешњени, способност да идемо и ван граница својих моћи…све то представља наш национални карактер, и све се то може видети код наших спортиста.

  • 27. Damjan  |  16. септембар 2014. у 14:51

    Пеђа

    Ти машински инжењери, хирурзи, научници…свакако нису гладијатори, бар не у значењу у којем ту реч Дуци употребљава. Они никога не забављају. Кад он каже гладијатор мисли на Стари Рим где су они забављали народ да се не би бунио против власти “ хлеба и игара“.

    А и јесте аномалија да врхунски хирурзи, научници…који раде далеко кориснији посао од пребацивања лоптице преко мреже, убацивања кроз обруч и у гол…зарађују мизерно мало у поређењу са спортистима. Али то је друга тема.
    Мислим да је репрезентација и њен успех беспотребно на тапету.

  • 28. Damso  |  16. септембар 2014. у 18:35

    Duci je u pravu.Ovaj takmicarskisport je gladijatorski, ne pomaze narodu jer ga omamljuje i zavadja, umesto da se potlaceni ujedine oni se dele prema drzavi tj.gospodaru kojemu pripadaju.

    BRAVO Duci!

  • 29. nn  |  16. септембар 2014. у 19:16

    Samo bih skrenuo paznju ovima koji govore o tome da sport podize moral, da predstavlja mrvicu radosti i slicno. Upravo u tome i jeste poenta, to autor i tvrdi i kritikuje. Kritikuje zato sto masa nema mogucnost da se ne poistovecuje sa uspesima drugih i da neopravdano oseca zadovoljstvo i bezi od stvarnosti zaboravljajuci svu bezizlaznost svog polozaja. Oni koji ’95. navode kao kakav kontraargument su mi najzanimljiviji jer ne shvataju da time potpuno podrzavaju stavove autora. Dok je politicka situacija u okruzenju takva da je apsolutno stetna po srpske interese, masa je opijena igrama i o tome i ne misli. Samo mesec dana posle toga RSK je unistena i, ko se zainteresovao?

  • 30. Пеђа  |  16. септембар 2014. у 19:29

    Тачно је да инжињери, хирурзи и научници нису забављачи, али се ни врхунски спортисти не могу назвати тим поспрдним именом. Ако је врхунски тенисер неко ко пребацује лоптицу преко мреже, онда би, у том стилу, могли врхунске писце назвати пискаралима, врхунске сликаре мазалима и да не набрајам даље. Забављач је кафанска певаљка, која осим минића и деколтеа ништа није уложила у себе и која не пева у празној кафани. Спортисти су много тога уложили у себе, много тога се одрекли и играју (раде свој посао) без обзира на број гледалаца.
    Разлика у зарадама? Да, ту се слажемо и о томе можемо дискутовати, али за то не сносе одговорност врхунски спортисти. И они су, као и сви ми, бирали занимање које воле. Нисам сигуран да су Роналдо и Меси, пре 20-ак година, када су као клинци почели да тренирају фудбал, то урадили зато што су знали да ће играти у Реалу и Барси и зарађивати 100-тине милиона евра. Мислим да су почели да тренирају само зато што воле фудбал.
    Ако је поента ове приче да су врхунски спортисти, у виду „модерних гладијатора“ ти који су део завере и бацање прашине у очи обичном народу и замагљивање стварних проблема, шта је онда интернет? Колико има „гладијатора“ на интернету, који нам бацају прашину у очи, разноразним текстовима? А ми свесно у томе учествујемо и све више времена проводимо овде. Да ли је и то бежање од стварности?
    Да не причам о сакупљању података. Ево, покушајте овде да се улогујете преко ФБ. Биће потребно да потврдите да дозвољавате WordPress-u приступ вашим подацима, вашим објавама, као и списку ваших ФБ пријатеља. Да није мало много за обичан коментар?

  • 31. Sale  |  16. септембар 2014. у 20:21

    Duci,ovo ti je malo kao copy – paste texta od pre neki dan o Novakovom krvavo zaradjenom novcu. Ali ok,nov dogadjaj,nova tema… drugi akteri,druga istina! Pozdravljam te

  • 32. Небојша  |  16. септембар 2014. у 20:46

    Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина у Параћину 1996.

    Линк ка видео прилогу на YouTube
    Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

  • 33. Damjan  |  16. септембар 2014. у 21:29

    Мислим да смо се разумели….не кажем ни ја да су спортисти криви што су тако срамотно много плаћени, наспрам других друштвено кориснијих професија попут лекара, научника, професора( криви су заправо више конзументи тих спортских дешавања)…То сам само хтео да подвучем када сам писао о пребацивању лоптице преко мреже. Сигурно нико добронамеран не може назвати врхунског писца пискаралом. Врхунска књижевна дела развијају дух и емоције код читалаца, богате речник итд…Ко хоће забаву чита Шелдона, Данијелу Стил итд…
    Постоје светска првенства у игрању онлајн игрица…Они који су најбољи такође проводе доста времена у вежбању да би се усавршили…али не значи да је то нешто друштвено корисно.

  • 34. asacorakovic  |  17. септембар 2014. у 14:36

    Људи, сви ви који критикујете Дуција (и наравно нисте прочитали ниједну његову књигу), треба да знате да је један од основних Дуцијевих аргумената против спорта то што спорт укида (или бар не развија) историјску свест. Свест о историјском развоју човечанства подразумева увид у хуманистичке домете, у то како и зашто су, на пример,
    – настале школе,
    – како су се и зашто људи изборили за радничка права,
    – како су се ослобађале земље од окупатора…

    Знали бисте да је човека напред водила увек критичка свест. Знали би да:

    – спорт у историји није постојао,
    – да са античким играма нема готово никакве везе,
    – да у великим хуманистичким епохама ренесанси и просветитељству никоме није падало на памет да уз античку филозофију и уметност препороди и паганске ритуалне борбе,
    – да је рана хришћанска црква забранила олимпијске игре као антихришћанску праксу,
    – да је спорт званично настао тек 1896. године,
    – да су целу причу покренули јавни империјалисти и расисти,
    – да су они, јавно, о спорту говорили као једном средству да масе држе под контролом,
    – да су сви председници олимпијског комитета до данас били јавни нацисти,
    – да је оснивач модерног олимпизма (дакле спорта) Пјер де Кубертен све своје књиге посветио лично Адолфу Хитлеру и изразио жељу да се све олимпијске игре одржавају у Берлину,
    – да је основни принцип спорта искључиво култивисање тела,
    – да је основни педагошки принцип спорта васпитање без образовања,
    – да спорт није игра него борба, и да симболизује не људску слободу, него рат,
    – да у спорту не важе људска права – да је могуће убити човека, сломити му ногу, откинути уво, и не одговарати за то,
    – да у спорту не важе дечја права – да је могуће злостављати децу, уништавати им организам, дух и живот, и не одговарати за то,
    – да се, на пример, одржавају официјелни конгреси на којима се доноси одлука о дозвољавању допинг-трудноће – случај када нека атлетичарка намерно затрудни да би јој током трудноће узимали крв, која је код трудница знатно богатија разним елементима, и потом јој, након абортуса, убризгавали пред трку као допинг средство; (да ли сте чули и за шта монструозније? и да ли бисте навијали и били поносни на њу када би била Српкиња и „представљала Србију“?),
    – да је Мартин Лутер Кинг говорио да је играње кошарке најгоре понижење које црнци себи могу да допусте,
    – да кошарка и тенис, и остало, немају никакве везе са човековим националним бићем, да је у питању глобалистичко империјалистичко средство за уништавање националних култура,
    – и знали бисте још много тога…

    Велико зло спорта јесте оно које спорт чини посредно. Погледајте градове по Србији, колико се позоришта угасило, колико мало музичких школа има, а колико спортских клубова! Погледајте универзитет – никад гори услови за студирање у историји нису били, а никад мање воље за протестом није било. Када би онолико студената колико је било на прослави кошаркаша изашло на улице да се боре за студентска, и друга, права – докле бисмо стигли?

    Него људи кажу: немам плату, не знам како ћу дете да прехраним, видим на улици само банке и кладионице, ови политичари све неки преваранти – једино што ме теши јесте ако Ђоковић по 125. пут победи тамо неког у четвртфиналу. Све је лоше, али бар су наши кошаркаши победили неке Французе!

    Боже, како ли је тек лоше било Србима у прошлим вековима кад нису могли да се теше спортом. Баш ми је жао Његоша и Карађорђа што нису могли да се радују спортским победама над Турцима. Били би радосни, не би ни морали да пишу спевове и да се боре.

  • 35. Igor  |  17. септембар 2014. у 18:02

    Ajde da gledamo malo pozitivno sta se postiglo i videlo. Na primer deca a i odrasli su mogli da vide da se napornim radom, voljom, neodustajanjem kad je tesko moze postići nesto veliko. Poznat primer je Novak Djokovic, kao i puno ljudi sa sjajnim rezultatima u, recimo, naucnim vodama. Ali najbitniji je rad da bi se došlo do rezultata, ali to ovi iz kontrolisane mase ne razumeju i stalno se iscudjavaju kako im ne ide u zivotu u kome se ne trude da bilo sta kod sebe promene. Da vide gde grese. Moglo bi malo vise mozda da se istice posle koliko treninga se došlo do takvog rezultata, ili posle koliko uradjenih zadataka je neko osvojio medalju na matematickoj olimpijadi. Naravno, da to mora da bude pravilan trening i odgovarajuci zadaci. Ali kad bi se istaklo sta lezi u pozadini nekog vrhunskog rezultata, mozda bi se neko i sam zapitao kako nesto slicno da postigne u svojoj oblasti.

  • 36. Damjan  |  17. септембар 2014. у 18:56

    Раписао сам се и превише овде али стварно морам да одговорим на asacorakovic…

    Да, да…а наши кошаркаши су пре пријема у Србији имали пријем у Великој масонској олимпијској ложи где су три пута опкружили ковчег Кубертена( Крстић је као капитен носио заставу са свастиком, а остали салутирали “ Хајл Хитлер“). Морам мало да карикирам, јер стварно је ово претеривање.

    Спорт не развија историјску свест…Спавање не развија историјску свест…Хајте да престанемо да спавамо. Провођење 8 сати дневно у канцеларију или свакодневно на градилишту сасвим сигурно не развија историјску свест…Да престанемо да радимо? На крају, ни секс не развија историјску свест…хајте да се манемо те бесмислице и губљења снаге и времена?

    А тек ово “ у спорту не важе људска права“…Тешко да је ово Дуци негде написао, он је завршио права. То је један обичан институт искључења противправности у кривичном праву који се зове “ пристанак повређеног“( у границама правила игре) и не ограничава се само на спорт.

  • 37. Пеђа  |  17. септембар 2014. у 19:54

    Свака част Дамјане!
    Додао бих још нешто на конто енергије 20.000 младих људи, који су дочекали кошаркаше. Шта ћемо са енергијом 100.000 младих људи који иду на концерт ЈК или неке друге „естрадне уметнице“? Шта ћемо са енергијом 500-600.000 људи који су били на бир фесту? Шта ћемо са енергијом стотина хиљада оних који сатима нетремице прате Фарму и Великог брата, притом троше новац за СМС поруке у којима се свађају са онима који не подржавају њиховог фаворита? Шта ћемо са енергијом оних који 10-ак сати дневно проводе на друштвеним мрежама и радују се сваком лајку? Да ли то развија историјску свест? Да ли је то педагошки, образовни принцип?
    То је реалност у којој већинска Србија данас живи и против тога се треба борити. У том и таквом контексту, спорт је једина светла тачка.

  • 38. Zoran  |  18. септембар 2014. у 05:00

    Većina toga u članku se i može u toku čitanja pojmiti kao istina …
    Ali, džaba je sve kada Duci Simonović na kraju napiše potpunu neistinu, „више од четвртине становништва Србије је неписмено, а готово половина има само основну школу…“, što je možda bilo tačno pre pet decenija, ali odavno nije, jer na osnovu popisa iz 2012. giodine u Srbiji ima 165000 nepismenih, evo podataka o tome po istraživanjima iz 2012. -165.000 NEPISMENIH U SRBIJI: Obeležavamo međunarodni Dan pismenosti:
    http://www.telegraf.rs/vesti/823228-165-000-nepismenih-u-srbiji

    Po popisu iz 2011. Srbija ima 7.188.862 stanovnika, jedna četvrtina od toga je 1.769.715 što govori da imamo 10 puta manje nepismenih nego što gospodin Simonović govori.
    Kao kada neki novinar načuje da je u Negotinu bebu ugrizao pacov, pa napiše članak „Horde pacova proždiru bebe u Negotinu“. Kuka na laži, obmane i ispiranje mozga, a i sam se ne libi da „malo“ uveliča, samo kad zatreba …

  • 39. Lilly Tatic  |  18. септембар 2014. у 08:58

    Reblogged this on and commented:
    Ми не треба да се боримо против подмештених „противника“ на спортским борилиштима, већ против правих противника. То су капиталистичке банде и политичари који уништавају наш народ; који су продали Космет; који припремају отцепљење Старе Рашке и Војводине; који нас утерују у Европску унију и НАТО; који од наше деце праве педере и лезбејке; који дозвољавају Американцима да нас запрашују као инсекте и трују наша поља и воду; који уништавају породицу, културу, слободарско достојанство људи; који нашу Мајку-Србију настоје да сведу на снисходљиву курву капиталистичких кланова који владају Европом и Америком…

  • 40. Морална атрофија (2) | политика и којешта...  |  18. септембар 2014. у 11:24

    […] Спомињао сам оне светле, добро сакривене, примере чија дела и чињења изазивају грчеве мисаоне мускулатуре, те не дају да морална атрофија обустави колективни осећај стида. Или што би Облогован рекао-тамо негде, у шуми, изгледа ипак живе патуљци који крију поенту бајке. Ево једног-Кога су победили наши кошаркаши. […]

  • 41. asacorakovic  |  18. септембар 2014. у 21:33

    Поштовани Дамјане и Пеђа. Чињенице везане за спорт су управо тако застрашујуће да при упознавању с њима човек не може да поверује у њих, и онда има потребу да их карикира и неаргументовано негира. Не ради се ни о каквом претеривању.

    Кубертен се свугде слави као хуманиста. То је чињеница. А био је нациста, Хитлеров пријатељ, размењивали су писма, Дуци цитира разне ствари у својим књигама. То нико не пориче, то се само прикрива непомињањем. Култ тела, васпитање без образовања, симболизовање рата, закон јачег итд. – то није Дуци измислио или субјективно интерпретирао, то су идеје самог Кубертена које Дуци преноси. Зашто је Дуци маргинализован толико? Па није ваљда зато што прича глупости? Наши медији воле будале разних профила. Ствар је у томе што Дуци наводи чињенице које људе терају на суочавање. Зашто (осим њега) никад нико јавно није проговорио о минхенским ОИ 1972? Ниједан његов саиграч, тренер, или ови данашњи кошаркаши? Значи крије се нешто. Зашто нико од њих које Дуци јавно прозива не изађе у медије и каже да Дуци лаже и лупа глупости? Дакле, влада „посебна етика“ када је у питању спорт.

    И то што Дамјан наводи поводом људских права само потврђује како су у спорту људска права подређена „правилима игре“, што значи да се спортска правила и људска права не подударају. Као ни у рату. Сломиш неком ногу на утакмици и добијеш црвени картон; исто урадиш у граду и добијеш две године затвора.

    Хуан Антонио Самаранч је био Франков генерал, одговоран за масовне покоље. То је чињеница коју исто нико не пориче. То што 1996. г. од њега медаље примају Ђорђевић, Даниловић и остали не значи да су они фашисти, него пре свега то да немају појма ко води Олимпијски комитет. Али, поставља се питање: да ли би они примили те медаље и када би то знали? И шта би уопште онда о спорту мислили? То се, дакле, питање поставља свима вама који се упознајете са тим чињеницама. Ако само одговорите да то нема везе ко је Самаранч и сл., онда би то морало да важи и у слачају да је Анте Павелић био на његовом месту.

    Што се тиче спорта и историјске свести, не може се поредити спавање и сл. са спортом. Јер спорт је друштвени феномен, а не природна људска потреба. Што се тиче рада на послу, он би требало да буде праћен историјском свешћу. Јер ако неко ради осам сати дневно, то је само зато што су протекли векови крвавих борби да би се човек изборио за то радно време. Неколико година пред француску буржоаску револуцију један писац је писао: „Када бих само знао да ће за хиљаду година човек моћи један дан у години да проведе а да не мора да ради да би тај дан преживео, ја бих био оптимиста. Јер то би значило да ће за сто хиљада година човек моћи да води нормалан живот.“ Ми смо сведоци томе како се радно време све више повећава, како се све више подразумева шест радних дана у седмици, како се полако враћамо у 18. век и 365 радних дана у години, а како се радници не боре за своја права. Спорт, телевизија, фејзбуци, рок-поп-фолк-техно-концерти итд. служе им као компензациони механизми.

    И ово што помиње Пеђа – Бир фест, концерте и остало – па то све Дуци помиње. Само је битно схватити да је спорт у истом том кошу. Дуци не критикује само спорт, него је то најпровокативније. Дуци критикује капитализам, а спорт је, како он каже, „квазирелигија капитализма“.

    Читајте мало његове књиге. Одгледали сте хиљаде утакмица, можете ваљда пар књига прочитати. А имате их све на сајту.

    Поздрав!🙂

  • 42. milorad draskovic  |  19. септембар 2014. у 02:26

    Hvala hvala
    Samo te molim danastavis
    Divim se

  • 43. Singidumljanin  |  19. септембар 2014. у 04:06

    Eee…Dobro se sećam kad sam vikao GOTOV JE!, jesam…priznajem …. i kao verovao sam da od sad samo može da bude bolje…cvrc..E pa sad smo mi GOTOVI i to zkroz i zauvek, i onaj izraz „Od Ovoga Ne Može Gore“ ovde Više Ne Važi…ali svaki dan će biti gore… i tući će nas i zatvaraće nas ako se lepo ne izvinemo „Đuri“ što nas je tukao i morao da nam uzme kuću ili stan zato što nismo platili 2000 din za struju, i polako ali sigurno će nam uzeti sve, i život će im biti malo, a oni će biti sve bogatiji…. Umiraće ljudi od naj običnijih bolesti kada neko bude kinuo može mu se održati opelo odmah ali naravno u privatnoj režiji jel za popove neće biti nikad dovoljno, i crkavaćemo od zime, od gladi, od ne higijene, od očaja od jada i depresije ….A ako slučajno i postoji ta „globalna zavera“ ovde će ta „depopulizacija“ biti naj bolnija i sve to bez anestezije…….jer će ukinuti i zdravstveno…jer za njih će samo mrtav gradjanin biti dobar gradjanin. pošto ih živi nikad neće razumeti zašto je sve to dobro za nas! U sledećih deset godina ko živ ko mrtav… Oni Neki će Prežive A Mi Neki Će Umremo… i ne vredi i da kažem „šta nam bog da“ jer i bog više nema šta da da, jer ga za taoca drže ovi „Man In Black“ sa svojim džipovima i taksama….

  • 44. Пеђа  |  19. септембар 2014. у 09:58

    Увек ће се наћи неко ко ће се први бацити каменом и ко ће и најчистију, најлепшу ствар, покушати да прекрије ружним слојем блата и прљавштине.
    Сценарио је увек исти и у основи је „теорија завере“. Трују нас вакцинама (док смо још бебе), трују нас лековима (кад одрастемо), трују нас храном, водом, запрашују из ваздуха, трују нам мозгове шундом, контролишу нас, па нас сада трују и спортом. Наравно, уз помоћ Кубертена, Хитлера, Самаранча, Франка…Када покушам да сазнам ко су то ОНИ, као из топа добијам одговор: масони, ционисти, илуминати, владари из сенке, ванземаљци (или ванземунци)… Једном речју, сав знани и незнани, откривени и неоткривени, овоземаљски и ванземаљски олош се уротио против нас. И, шта нама јаднима преостаје? Да се одрекнемо свега, одемо у неку пећину и вратимо се у камено доба. Неће ни то бити добро решење јер ћемо се суочити са гневом заштитника права животиња, ловостајем, тужбом за незакониту узурпацију пећине…
    Не могу да схватим да постоје људи који себе оптерећују таквим и толиким теоријама и да сами себе гурају у менталну агонију.

    У другом делу, видим да си пусито машти на вољу, па кажеш како смо Дамјан и ја одгледали хиљаде утакмица, чак нам најтоплије препоручујеш да прочитамо књигу-две. Верујем да ти је машта створила слику неког необријаног, прљавог, „акустичног“ навијача, који је цео свој живот провео на трибинама, или неког који цео дан седи испред ТВ-а, чешући се по стомаку, прдећи и испијајући пиво. Жао ми је што ћу те разочарати, бар у своје име, обзиром да Дамјана не познајем мада, по стилу писања и вокабулару, мислим да си и код њега погрешио.
    Даље, пишеш да је спорт ратовање и да су људска права подређена правилима игре, наводећи пример лома ноге на утакмици. Реци ми, молим те, зар се то не дешава и у осталим деловима живота? Ако бициклом удариш некога на улици, он падне и умре усклед потреса мозга, да ли те осуде за убиство и одлежиш 20-30 година? Да ли се Закон о безбедности саобраћаја подудара са људским правима? Зар људска права нису ограничена припадништвом и чланством у било ком удружењу? Свака уређена групација има своја правила и ограничења, и ми их добровољно прихватамо својим укључивањем.

    Али, да се вратим на спорт. Сваки човек, од најранијег детињства, има изражен осећај за такмичењем, који касније прераста у потребу за доказивањем и самодоказивањем, тј. испитивањем сопствених могућности. Као деца смо свакодневно сусретали и користили реченице „моја играчка је лепша“, „ја имам више играчака“, „моја зграда је већа“, „мој тата је јачи“ и то је почетак такмичења. Такмичимо се и у математици, физици, хемији, историји, музици, глуми, па чак и у говорништву, наравно и у спорту. Који је разлог учествовања на такмичењу из математике или историје? Да ли је то другачије од такмичења у тенису или пливању? Не, није, и једном и другом је основни мотив доказивање и самодоказивање, а то спада у људске потребе. (прочитај Масловљеву или неку другу теорију о људским потребама)
    Даље… Да ли су глумци у позоришту и на филму, оперски певачи, балетани, виртуози на музичким инструментима, научници који држе предавања, такође забављачи? По вашој логици, обзиром да имају публику (навијаче), рекао бих да јесу. Или су они, можда, изузетак?
    И, на крају, увек се спортистима спочитава да су необразовани и да, сем спорта, ништа друго не знају. Степен општег знања је индивидуална ствар и зависи од самог појединца. Нисам баш сигуран да сви врхунски математичари знају ноте нотног система, нити да сви врхунски хирурзи знају да изваде квадратни корен из неког броја, а још мање да сви врхунски историчари знају валенцу кисеоника и процесе оксидо-редукције.

  • 45. cmok toronto  |  20. септембар 2014. у 02:06

    Желим Дуцију брзи опоравак.Паштровића не објављујете са или без разлога…Елем МИ који све то знамо…полемишемо …Србију поред окупације трују,уништавају све што може и да личи на српско достојанство,понос,децу,воће и поврће…а ми полемишемо преко НСПМ,радија Снага Народа и овде ако нас пропусте и то је то.
    Ако појединачно сачувамо ово мало здраве памети је за ово време добро..Поред Кустурице,Ђоковића и хашких осуђеника Србија нема више никога…
    Промена система је једина нада а нада је да Руси прекроје утицај моћи на Балкану …па ето и наше сачуване здраве памети на делу ако непомремо узпут..

  • 46. slobodan  |  20. септембар 2014. у 12:44

    Крив лењир и оно, што је право искриви. Стара прича, сви су други криви, неки политичари, неки глобалисти, капиталисти, па сад и спортисти, ни мање ни више Новак Ђоковић, Бодирога, Дивац и др. Ето прилике за самопромоцију, да се буде посебан, да се каже нешто што други „не смеју“, да се добију одређене присталице, да се буде мали бог са својим овчицама. Што се човек више бори против зла ван себе, неминовно постаје учесник у злу. Онда су му и „мудре“ речи, врло немирне, и не изграђују, већ смућују и њега и друге, а некад и поробљују. Све је негативно, све је црно, безнадежно. А „осуђивати“ конкретне личности и њихова дела, је равно самоубиству, јер „каквим судом судите, таквим ће вам се судом судити“. Страшна истина за сурове и „строге“. Мислим, да спорт, као и многе активности, је неутралан, ни врлина ни мана, ни добро ни зло. Права употреба, или злоупотреба је већ нешто друго.Тако је и са новцем, и са здрављем и сл. Искључивост, је увек опасна. Текст г. Симоновића ме подсећа на будизам – потисните сва осећања, немојте се ничем радовати – нирвана. Е па г. Симоновићу, ми смо деца Божја. Али наш Бог је Христос. И он нам даје повремено и да се радујемо у овом свету, мада нам саветује да се боримо за Царство Небеско – вечну Радост. И није нам циљ да сачувамо планету, већ душу да спасимо. Разумем да ви немате радости, и искрено ми је жао, али ту бољку немојте преносити на друге. „Лекару излечи се сам“. Да би смо имали праву меру у свему – неопходан нам је Лекар душа и тела, Христос Бог наш и његово Јеванђеље – Блага и Радостна вест.

  • 47. Fletcher  |  21. септембар 2014. у 09:02

    Страшно ко све себи даје право да коментарише велике Дуцијеве идеје и мисли. Каква банализација и спиновање, где ти људи живе… или су то дежурни плавци?
    Ко не разуме разлику између физичке културе, српске традиције соколских покрета и фолклора, и са друге стране – спорта, тај не зна ништа о свету у којем живи. Спорт је најочигледнији израз савременог, антихуманог, социјал-дарвинистичког капитализма, чиста примењена идеологија.
    А то колико је људи дочекало кошаркаше?… па вероватно исти број који сваке вечери гледа кичерајске, кретенизоване серије попут Мале невесте или Сулејмана, све је то лице и наличје истог сатанистичког поретка који опстаје због људске глупости и бесловесности.

  • 48. Branka  |  21. септембар 2014. у 12:10

    Samo bih skrenula paznju na moje vidjenje sta radi novac u sportu.. Da uposte nije bitno ko zakucava ili ne, ko kako igra samo je novac u pitanju i profit. Evo sad smo mogli vidjeti da FIBA, svjetska organizacija igra tu najveću ulogu u forsiranju Spanije i ocekivanjima da ona bude u finalu. . Prvo su odlucili da kazne Australijsku ekipu zbog promjene u drugom djelu petorke, sto je svakom treneru dozvoljeno , jer je legalno, pa kao namjerno izgubili utakmicu da se ne sretnu sa Amerikancima. Da su išli Domacinima na ruku vidjelo se iz svake utakmice, naravno zbog para, reklame i ostalog sto uz to ide. Ali su tu Francuzi pobrkali racune. Samo utakmica sa Srbijom je bila katastrofalna, iako su vodili i sa 20 razlike, za njih je bio drugi arsin u smislu, nije se gledao faul Gasola ili greska u koracima.Nasim igracima se izmišljao faul a išli su toliko daleko da ne znaju dokle je dosta kad nekoga žele da ponize. A o Amerima i da ne pricam, Prvo ne podvrgavaju se doping testu. Znaci za svakoga to važi i trebalo bi da su sva pravila ista za svakog ali nisu. Ameri ne spavaju u Olimpijskom Selu, niti u nekom hotelu gdje ima neki tim. Oni su na posebnom mjestu, „jer su posebni“ i naravno i hranu svoju donose iz Amerike, jer su na nju naučili itd…. Jedino me jos buni kako daju onolike trojke, kad nisu bas iz te njihove lige poznati po tome. Znam da uzimaju hemiju, piju te droge rijekama i to povezujem sa brzinom i izdrzljivosti ali ne bas i trojkama. Igraju najbolje zahvaljujuci tome, zaradjuju milione, ali te iste ce da trose kad zavrse karijeru za lijecenje, ali je to njihova stvar. Sve u svemu, sve se vrti oko novca i zaista su krvave pare nasih sportista.

  • 49. Небојша  |  21. септембар 2014. у 22:52

    Немам много времена, мислио сам да се не јављам са својим образлажућим коментарима, желео сам само да их пропуштам, да Дуци и сви ми видимо реалну слику јавног мњења тог обичног човека-грађанина Србије, будући да су блогови, форуми и разни сајтови на интернету, једини медиј где обични људи могу да изразе своје мишљење поводом нечега. Судећи по овим коментарима који су уперени против Дуција, ја сам запањен ниским нивоом свести појединих коментатора, њиховом дечјом незрелошћу, да не кажем нешто грубље, да се неко не увреди, јер изгледа као да су их писала нека деца, неки кинци или пак одраси људи са дечјим незрелим умом, али заиста.

    Зато ћу са пар коментара раскринкати неке нетачне изречене ствари о Дуцију, доводећи их на истинит ниво.

    Рецимо, многи тврде да у ова 2 задња Дуцијева текста, о Ђоковићу» и овај о кошаркашима, Дуци пише тако како пише, јер „завиди Ђоковићу на заради“, као и нашим кошаркашима, што је тотална бесмслица ко иоле познаје Дуција, и лично, а и путем свих присутних прилога о њему са његовог блога и широм интернета, будући да је он јавна личност. Дуци све што критички пише, не само о спортистима и спорту, већ и о капитализму и свему осталом, пише на основу свог изграђеног става, према неком свом виђењу и схватању смисла живота, моралних и етичких вреднсти, а не због зависти према оним спортистима који зарађују пуно пара.

    Оно што сви највише знају о Дуцију, знају да је 1972. демонстративно напустио Олимписке игре у Минхену због допинговања порториканских кошаркаша и њиховог некажњавања, што је противно правилима. Само по себи се разуме, да је Дуцију до пара он би ћутао, не би се бунио, не би напуштао олимпијске игре, јер после тог догађаја добио је забрању играња за репрезентацију тадашње Југославије до краја своје спортске каријере, а то значи и мање пара, мање зараде. Критиковао је све владајуће режиме, тако да 35 година није могао нигде да се запосли као доктор права, а да му је до пара он би био уз све те режиме, не би „таласао“.

    Дивац је био беба, имао је 2-3 године када је Дуцију, једном од првих кошаркаша са бившег Ју простора, био понуђен профи-уговор, да игра кошарку у НБА лиги. Дуци је то одбио, а да му је било стало до пара по сваку цену, он би учинио супротно, данас би био богат човек, али у том случају он не би био то што заиста јесте, не би било ни његове критике капитализма, спорта, као ни књига које је до сада написао. Сви који који иоле нешто знају о Дуцију, знају за ове податке, и опет им не „ради кликер“, тако прост резон, да он не критикује спортисте и спорт због зависти, „јер они зарађују брдо пара“, већ на основу изграђених својих моралних ставова и начела, то је његов свестан избор.

    Затим, Дуци је више пута у својим наступима на разним малим телевизијама причао, како му је од властодржаца стизала понуда да се бави политиком у смислу уласка у одређене водеће странке, што је Дуци глатко одбијао, а то не одбијха човек који „плаче“ за парама. Нисам сигуран, немам времена да то сад поново преглеђујем, али мислим да је у овом наступу», Дуци причао како му је док је боравио у Немачкој, од стране једне виђеније политичке личности СФРЈ, нуђено да буде агент немачке обавештајне службе. Чим је то чуо, Дуци је ту понуду глатко одбио и рекао му да напусти његов стан, а то не ради човек који трчи за парама.

    Дакле, мислим да је та ситуација са парама и Дуцијем сада јаснија…

    Следеће…

    Просто нисам могао да верујем како појединци причају да је спорт добар за физичко, ментално и интелектуално здравље:

    Пеђа:

    „Ментално/интелектуално здравље је уско повезано са физичким здрављем. Шта би било када би деца престала да се баве спортом и време проводила у кафанама, по сплавовима, видео игрицама, уз алкохол и дрогу (на жалост, то се већ догађа)?“

    , јер се врло добро зна да се не један иоле значајнији резултат у спорту не може постићи без дрогирања допинг средствима, што је управо Дуци мали милион пута причао. По овом горњем коментару, ако би се којим случајем укинуо спорт, изгледа да би наша омладимна изумрла, јер, ето… осим спорта изгледа више нишата на овом свету не постоји, нема необавезног, нетакмичарског дружења, изградње другарства и међуљудских односа међу младима, постоји само ТАКМИЧАРСКИ спорт, а ако он не би постојао, то би био смак света, јер би омалдина „морала да се препусти дроги, криминалу“.

    Телесна култура и физичко васпитање, то је права ствар за младе, а не сурови такмичарски спорт, који уништава и физичко, и ментално и интелектуално здравље младих људи путем допинг наркоманије, разноразних стимулативних таблета, и сурово напорних тренинга који превазилазе границе издржљивости младог људског организма, због чега се и користе разна допинг средства, да се вештачки преавзиђу те границе, али за то се плаћа фатална цена, понекад и сурова, смрт! О томе говори овај Дуцијев текст:

    Да се не заборави – смрт Биргит Дресел!
    http://www.scribd.com/doc/222220/

    Користан је и овај Дуцијев текст да се прочита, као и видео прилог који следи после.

    Спорт у мочвари дроге:
    http://www.scribd.com/

    Љубодраг Симоновић — Дуци на СОС каналу, јануар 2003. — Допинг и спорт

    Линк ка видео прилогу на YouTube
    Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

    При крају емисије, Дуци је напоменуо једну веома битно ствар, а то је да се и деца од 10, 11 и 12 година допингују у великим клубовима.

    Посебно је битно напоменути, то једино Дуци прича, трагичну смрт кошаркаша бивше СФРЈ Трајка Рајковића, који је током светског првенства у Љубљани 1970. године, због несавесних лекара репрезентације, умро, а да ни до даан данашњег нема званичног извештаја од чега је Трајко умро!

    Срамота…!

    Да се не заборави! Смрт Трајка Рајковића!
    https://ljubodragsimonovic.wordpress.com/

    Затим, сећам се како је Дуци у једном наступу причао за чувеног атлетичара и светског рекордера Карла Луиса, коме је услед јаких допинг средстава које је користио, почела касније несразмерно да расте вилица, па је због тога био принуђен да попут пса ставља брњицу на вилици, да му се вилица не распадне

    Један верни посетилац Дуцијевог блога од самих почетака, Иван се зове, дао је у својим коментарима пуно корисних прилога који говоре о смртним случајевима младих спортиста услед допинговања. Доле испод су копије Иванових коментара. Родитељи, погледајте то пажљиво, пре него што одлучите да своју децу усмерите да се баве спортом, јер је спорт „добар“ за здравље.

    ……….

    Fudbaler sarajevske Slavije i mladi reprezentativac Bosne i Hercegovine Stanko Zečević preminuo je u 19. godini, verovatno od srčanog udara.

    http://bit.ly/16kpmLh
    ……….

    Engleski fudbaler Mičel Kol preminuo je u 27. godini od posledica srčanog udara.

    http://bit.ly/Vbub1q
    ……….
    Преминуо српски веслач.
    Српски веслач Немања Нешић преминуо је на тренингу у Смедереву.
    http://bit.ly/L9Oad8
    ………..

    Smrt svetskog prvaka posle treninga

    Svetski plivački šampion Aleksander Dale Uen preminuo je iznenada u 26. godini, prenela je nacionalna federacija Norveške.

    http://www.b92.net/sport/na_vodi/plivanje
    ………..

    Преминуо српски веслач.
    Српски веслач Немања Нешић преминуо је на тренингу у Смедереву.
    http://bit.ly/L9Oad8
    ……….
    Умирања на спортским теренима се настављају

    Пјермарио Моросини, фудбалер италијанског друголигаша Ливорна, преминуо је данас у болници, пошто је на терену доживео срчани удар.

    http://is.gd/02yML9
    ……….

    Nekadašnji italijanski odbojkaški reprezentativac Vigor Bovolenta (37), preminuo je u subotu, nakon što je doživeo srčani udar tokom utakmice.

    http://www.b92.net/mobilni/sport/594210
    ……….

    http://is.gd/gQt5GX

    Преминуо Наоки Матсуда

    ТОКИО – Некадашњи јапански фудбалски репрезентативац и члан Мацумото Јамаге Наоки Матсуда умро је данас у болници у Токију у 34. години од последица срчаног удара. Матсуда се у уторак за време тренинга пожалио саиграчима на мучнину, да би се недуго затим срушио на терен где је остао да лежи без свести.

    После указане прве помоћи, хитно је пребачен у болницу, где је констатовано да је доживео инфаркт. Напори лекара да га реанимирају нису уродили плодом и Матсуда је преминуо не дошавши свести. „Матсуда је преминуо данас у један сат по подне”, саопштио је председник Јамаге Хироши Отсуки. Матсуда је за селекцију Јапана играо 40 пута, укључујући и Мундијал у Јапану и Јужној Кореји 2002. године.

    Матсуда је одиграо 385 утакмица за Јокохаму у периоду од 1995. до 2010. године и помогао тиму да освоји три титуле у националном првенству.

    Танјуг
    ……….
    http://www.b92.net/sport/id=523537
    Preminuo bivši skijaš Mika Milila

    Olimpijski šampion u nordijskom skijanju iz Nagana 1998. godine, Finac Mika Milila (41) pronađen je mrtav u svom stanu, a uzrok smrti još nije poznat. Milila je u karijeri osvojio šest olimpijskih i devet medalja sa svetskih prvenstava.

    „Smrt Milile najverovatnije nije povezana sa zločinom. Uzrok smrti biće predmet posebne istrage“, saopštila je finska policija.

    Milila je 2001. godine za vreme prvenstva sveta u Lahtiju bio pozitivan na antidoping testiranju, zbog čega je suspendovan na dve godine, da bi po završetku karijere priznao da je svesno uzimao nedozvoljena sredstva.

    ……….

    Nemci dopingovani u finalu SP 1954
    http://bit.ly/bsWgOb
    ……….

    http://sport.blic.rs/Ostali-sportovi/S
    Američki plivač umro posle trke

    Član plivačke reprezentacije SAD Fren Kripen umro je posle trke u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Kripen je imao 26 godina i učestvovao je u trci na deset kilometara koju nije završio, a dva sata kasnije organizatori Svetskog kupa pronašli su ga mrtvog. Lokalni mediji navode da je problem bio u previsokoj temperaturi vode u bazenu, jer je još nekim takmičarima zbog iscrpljenosti posle trke ukazana lekarska pomoć.

    Plivački savez SAD saopštio je da je „duboko potresen“ ovom tragedijom.

    ……….

    Ovo je vec zabrinjavajuce, roditelji koji teraju decu da bilduju misice sa 5-6 godina starosti:

    http://bit.ly/bPrFcg

    ……….

    Активни фудбалер и бивши репрезентативац Иван Ергић о спорту као „опијуму за масе“:

    http://bit.ly/aojoXA
    ……….
    http://www.b92.net/sport/kosarka/v
    SMRT KOSARKASA U PORTUGALIJI

    Američki košarkaš Kevin Vajdmond iz lisabonskog kluba Ovarense preminuo je nedelju u poluvremenu utakmice sa Akademikom, koja se igrala u gradu Leirija.

    „U poluvremenu je sedeo u svlačionici,slušao je trenera i odjednom je pao“ sa klupe, Igraču je odmah pritekao u pomoć klupski lekar, ali je on na kraju preminuo“ rekao je agenciji Lusa predstavnik kluba Ovarense Žoze Eduardo.

    Kevin Vajdmond, koji je imao 24 godine, prebačen je odmah u bolnicu, ali lekari su samo mogli da konstatuju smrt. Utakmica izmedju Ovarensea i Akademike je odložena. Iz kluba je najavljeno da će autopsija tela preminulog košarkaša biti obavljena u ponedeljak.

    ……….
    http://www.b92.net/sport/fudbal/

    Fudbaler Espanjola Danijel Harke preminuo je iznenada u subotu u Italiji od posledica srčanog udara.

    Harke je razgovarao sa devojkom kada je pod nerazjašnjenim okolnostima dožveo srčani udar i prekinuo da govori. Fudbalera je prvi primetio njegov saigrač Korominas koji je ušao u sobu. Harke je odmah prevežen u bolnicu ali lekari nisu uspeli da ga reanimiraju.

    To je druga smrt fudbalera iz Primere za dve godine. Prethodno je preminuo fudbaler Sevilje, Antonio Puerta, koji je imao 22 godine.

    ………..

    Баш је „здраво“ бавити се спортом, нема шта. Како напредује технологија, тако напредују и разне врсте дрога, имајте у виду и нано технологију.

  • 50. Небојша  |  22. септембар 2014. у 08:02

    Судећи по неким коментарима, ако не би постојао спорт који је „користан за здравље“, омладина би била изгубљена за живот, морала би да иде по кафанама, да се дрогира, да пије алкохол, а ко зна, вероватно и да се бави криминалом, да дилује дрогу итд. Видели смо у мом претходном коментару колико је спорт „користан“ за здравље, но када би хипотетички и био укинит спорт, нестао на неки начин… омладина би могла и те како да на здрав начин проводи слободно време. Прво, у оквиру школског система, могло би да постоји већ поменуто телесно васпитање, где би деца разним обичним вежбама (без допинга, наравно) јачала организам, исправљала би одређене ситне телесне аномалије као што је погрбљеност и сл., код онога код кога би се појављивале, радило би се на координацији покрета с обзиром на конституцију тела, развијајући тако природан и складан покрет, ход.

    А оно што је врх свега, дакле у слободном времену, то је боравак у природи у виду излета који су се некада практиковали у бившој СФРЈ, и то у оквиру физичког васпитања које је обухватало у свом садржају и телесно васпитање. Омладина се може и сама на тај начин организовати, али нема одговорне државе да је усмерава на тај начин, већ их препушта улици! Како с пролећа, лети и с јесени, тако се излети у природи могу организовати, или самоорганизовати, и зими.

    Погледајте како се то радило у мом Бору, дивота једна…! И младо и старо…

    Сви у природу, излет у околинми Бора 70-их

    Линк ка видео прилогу на YouTube
    Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

  • 51. Небојша  |  22. септембар 2014. у 08:32

    А ево како су се организовали излети зими. Заиста, али заиста дивота једна…!

    Дубашница: Природне лепоте недалеко од Бора

    Линк ка видео прилогу на YouTube
    Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

    Зашто излети у природи не би могли и данас да се организују, или самоорганизују, у оквиру омладине?
    Лети, с пролећа, с јесини, зими.
    Уместо да се по цео дан чучи пред тв екранима и компјутерима.

    А…?

    Дружење, зезање, смех….
    Или је спорт баш све, бити славан, а не слободан, обичан човек?

  • 52. Аца  |  22. септембар 2014. у 15:51

    Читам неке негативне коментаре и видим да особе које су их написале не виде да својим текстовим управо доказују оно што је Дуци написао. Кажу да ето свашта нам товаре на леђа, бомбардују нас, пљују и тако даље, а ми смо њих разбили у кошарци, стрељаштву итд.

    Па то им је циљ. Ми треба да се бавимо површним стварима док нас они цеде, па ћемо после да једемо кору од дрвета.

  • 53. Небојша  |  25. септембар 2014. у 09:51

    Агресивне и јако емотивне коментаре не пуштам, не увредљиве, али набијене јаким негативним емоцијама према Дуцију. Мислим да су то претежно тинејџери, попут најуопорнијег M.D. а обично иду, као: они су поштовали Дуција, но Новак је велики Србин, а за многе и Бог, попут M.D.-а, и сад Дуци својим текстом вређа великог Србина и Бога, па зато и њих. Па онда, можда се и Бог „активира“, па како уме да награди, уме и да казни итд… итд…

    Оставимо тенис по страни и Новакове успехе, да видимо какви су његови критеријуми за поједине ствари, где се у ствари види профил особе. Свима је познато да од ове године поред једног мезимца пса, Ђоковић је набавио још једног, а ни више ни мање, наденуо му је име Тесла?!

    Ово је скинуто са Новаковог Ју Тјубе профила, погледајте како се Новак игра са Теслом…

    Novak practicing with his dog Tesla (Новак тренира са својим псом Тесла)

    Линк ка видео прилогу на YouTube
    Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

    Ово је директно спрдање са највећим и најславнијим Србином Николом Теслом! И најславнијем научником-генијем света! Иако је Србин, Тесла превазилази националне оквире, јер се посветио науци да помогне генијалним изумима целом човечанству, жртвовао је целог себе за тај циљ, свој приватни живот, потпуно се посветио раду за добробит целог човечанства, а његова Теслијанска наука донеће у будућности прави просперитет, кад пропадне ова капиталистзичка неман, то је евидентно, јер просто влада помама за Теслом и његовим делима, поготову у Русији.

    И, сад, неко име таквог, пре свега највећег Србина, даје псу, животињи?!

    То је такво једно блаћење Тесле, његовог имена и дела, па и самих нас Срба, да је то непојмљиво, јер сви се ми дичимо и поносимо Теслом. Добро, диче се многи срби и Новаком, али, гледајући суштинску бит човековог дела и живота, упоредити Новака и Теслу, то је тако немерљиво.

    Не могу да схватим да Новак није имао представу да ће давање Теслиног имена свом псу, бити бруталнио блаћење Тесле, да ће то бити убвредљиво за Србе као нацију, пошто то за нека његова мерила, њему лично изгледа није увредљиво. Али он, да је увиђаван и да води рачуна о националним осећањима свих Срба, пошто зна да се Срби каче за њега у овим смутним временима, и прате сваки његов потез, није требао да уради!

    Шта би било да сад нека јавна личност у Србији, којом се срби као нација такође поносе, свом псу да име Ђоковић?
    Ђоле, дођи … куц-куц…?

    Сигуран сам да би то било увредљиво за Ђоковића, а посебно за његове обожаваоце, који би се обрушили и вређали дотичног познатог Србина који би свом псу дао име Ђоковић.

    Е, животе животе, на шта су Славни Генијални Срби спали, да се њихова имена дају животињама, и то од старне „великих Срба“!

  • 54. С. Петковић  |  25. септембар 2014. у 11:56

    Поштовани Небојша,

    неколико пута сам писао на вашем-Дуцијевом блогу и са овим коментаром ћу завршити своју активност на неко време. Дуцијеве идеје и рад пратим управо због његове несвакидашње личности и животне приче и сматрам да својом анализом приказује сав мрак који се крије у модерном капитализму и начин на који се врхунски спорт користи за његово учвршћавање и обезбеђивање. Хиљаду пута му хвала на томе, као и вама који те идеје публикујете на Интернету.

    Са друге стране, ја лично не бих био спреман да следим Дуцијев пут и да подредим живот своје породице и оних који су ми блиски бескомпромисном ширењу истине и изложим се конфликтима који из тога происходе. Шта ћете, свако има своје кукавичлуке, а можда и треба да буде тако да није свако за револуције.

    Хоћу само још једном да кажем, мислим да је за српски народ и Србију лоше да се опет делимо, овај пут на „ђоковићевце“ и на „дуцијевце“. И један и други су уникатни и мени је драго да су Срби и мислим и даље да обојица чине на част овом народу. Као и Никола Тесла. И иако је и мени нелагодно кад помислим да је то велико презиме дато једном псу као име, помислих онда (како и ви рекосте за Ђоковића), шта би било када би се тај пас, на пример, звао „Едисон“ па кад Ђоковића питају зашто се баш тако зове он каже: „Знате, Едисон је највећи проналазач-геније и ја га ценим као што ценим и велику америчку нацију из које потиче.“ Шта би тад рекли?… и Срби и Американци… компликоване су то приче.

    Немојмо се бацати камењем на оне који нама, или нама блискима, могу помоћи да постанемо бољи. Тесла и Дуци су генији, али такви да су непоновљиви и ја не бих волео да моја деца буду као они, све и кад би то било могуће. Новак Ђоковић сигурно није геније, али ми не би сметало да се моја деца труде и понашају као он, у складу са животним добом и околностима у којим се налазе. Генији мењају свет, а људи мењају људе.

    А грешни смо сви.

    Толико, и хвала на простору.

  • 55. Небојша  |  25. септембар 2014. у 17:13

    Поштовани С. Петковићу,

    Разумем ваш цео коментар, а такође разумем и ваш покушај релативизације и правдања што је „велики Србин“ свом псу дао име Тесла, па поредите Србе и американце објашњавајући пример када се псу да име Едисон, и сад као: „Знате, Едисон је највећи проналазач-геније и ја га ценим као што ценим и велику америчку нацију из које потиче.“ И сад, када сте нам све лепо објаснили, Срби не треба да се осећају понижено и бедно што је Ђоковић свом псу дао име Тесла, јер Срби су забога мислили да је Тесла дрвосеча, нису знали да се ради о славном генију, баш се безвезе вређају. Ахх, ти Срби, Србиии, стално нешто таласају…

    Дакле… ваш покушај правдања Ђоковића и релативизације онога што је учинио је сивише наиван. Можда су амери толико зомбирани да својим животињама дају имена њихових чувених научника, поносећи се и радујући томе, мада чисто сумњам да су баш толико зомбирани, али Срби још нису толико зомбирани у смислу националних осећања и идентитета, они још умеју да разликују огромну разлику између животиња и људских бића. Животиње, иако су слатке, ипак су животиње, организми без Ума-Свести какву човек има, животиње су бесвесна створења која се прилагођавају постојећем свету, не могу да га мењају, док је човек у СВОЈОЈ БИТИ потпуно супротно! Биће са Умом и Свешћу, способно да мења постојећи свет (поготову ако лоше и бедно живи у њему), да пакао на Земљи у коме живи, претвори у рај, а не да се ко животиња прилагођава постојећем робству. Али, нажалост, човек се спустио на ниво животиње, трпи пакао у коме живи, пакао који су створили шачица капиталистичких монструма у људском облику, иако је свесно и мењалачко биће. Па, спуштајући се тако на ниво животиње, неће да се бори за своје боље сутра, већ се као РОБ (несвесна технолошка животиња) прилагођава владајућем робству, спреман је да „глође сваку коску која му се баци пред ноге“, да трпи свакакава понижења.

    Шта хоћу да кажем?

    Ако нека нација, у нашем примеру Срби, жели да имена својих славних и генијалних сународника користи да тако истакне и своју националну славу, онда њихова имена користи за давање имена националних удружења и институција које оснива, па би онда Срби тако неком удружењу дали име „Никола Тесла“, где су чланови људи, Срби, а не пси, па да тако Срби радом тог удужења шире славу, лик и дело Николе Тесле, а не животиње са: „ав-ав … кев-кев“.

    Тако да ваше поређење Срба и Амера је безуспешно. Ако се Амери поносе да својим керовима дају име Едисона и Џеферсона, нека то раде, нек певају и славе, али срби још нису спали на тај ниво!

    Право поређење је када оном ко је уплетен у неку радњу користите име за неког пса, а не да мешате бабе и жабе, србе и амере. Зато, поштовани господине Петковићу, пошто видим да релативизујете целу ствар и правдате Ђоковића, а увиђам да имате интелектуалне капацитете, слободан сам да вам дам простора на мом блогу за докторску дисертацију ширења славе срба као народа, тиме што ће они Срби који поседују псе, масовно давати име „Ђоковић“.

    Па кад се Ђоковић, његова фамилија и његови обожаваоци увреде, ви им само кажите:

    „Драги људи, обожаваоци, браћо, па како не схавтате, тако се путем паса шири слава нејвећег тенисера и Србина свих времена, нећемо ваљда нациналним удружењима да дајемо имена „Ђоковић“, већ псима, јер пас је „највернији човеков пријатељ“, он никада не издаје газду, већ гине за њега, док Србин уме и да изда, зар не?“

    Ето, видите, кад се узме прави упоредни пример (учесник) за поређење, како је све верујем јасније. Јасно је то и вама, но треба по сваку цену оправдати добровољно робство које је завладало Србима, јер уместо да се активно боре да побољшају своје животе, како своје, својих породица, тако и нације, срби су се определили и ПРЕПУСТИЛИ губитничкој улози. И једино што се тражи то је утеха и компензација за све радничке, људске и националне поразе, живећи туђе животе буљењем у ТВ екран, компјутер, уместо да човек и Србин устане, и да се активно бори за свој бољитак, он нон-стоп буљи у ТВ екран.

    И шта сад?

    Ђоковић, кошаркаши, ови или они „успешни срби“ само су повод да се укаже на ширу и дубљу слику, на то упорно указеје Дуци, и остали који то раде. Али, излуђен и хипнотисан народ по сваку цену брани своје илузије, свој виртуелни компензативни свет, немајући храбрусти да се суочи са реалним светом и паклом у коме живи, да се покрене и бори за своје боље сутра.

    Народ уместо да се активно бори да доведе праведну и часну власт на челу Србије, да се криминални политичари и издајице похапсе, да им се суди за пљачку, издају и катастрофално пљачкање и уништавање Србије, народ се тотално препустио апатији, губитничком ставу и улози, па кад им кажеш да треба да се АКТИВИСТИЧКИ боримо за заједничко боље сутра (заједно смо јачи), како на индивидуалном нивоу, друштвеном и националном, 90% народа каже: „Не можемо ми“ … „Мали смо ми“ … „Шта да се ради, тако је свуда“. Тако да су се људи препустили компензативном свету, губитничкој улози, прихватили су све ово лоше стање као тотални пораз, као факт, као смрт, као ГОТОВУ чињеницу, и сад „живе“ туђе животе буљећи малте не 24 сата у тв екран, у компјутер. Свако има свог јунака чији живот „живи“, уместо свој. То је та пацовизација о којој Дуци прича. Набили смо се сви ко пацови у своје рупе (станови) буљимо ко дрогирани у тв екран очекујући да „победимо“ своје животне поразе и трагедије уз помоћ других, уз помоћ компензација. Тако да уместо да се АКТИВИСТИЧКИ боримо за боље сутра, ми прихватамо да „живимо“ туђе животе, да наши јунаци компензују сву нашу бол и трагедију својим победама, јер „њихове победе су и наше победе“.

    Међутим, они су све богатији и богатији, а ми све сиромашнији!

    Али, … „ма нема везе“, можемо тако све до смрти, јер: „мали смо ми““ … „шта да се ту ради, тако је то“… „*ебаћемо ми матер НАТО-у и америма кад Ђоковић победи“, кад победе кошаркаши, ватерполисти, одбојкаши, пливачи итд…

    Ко не воли спорт, а прихватио је тотално губитничку улогу у реалном и стварном животу, препуштајући се компензативном виртуелном свету, ЖИВЕЋИ ТАКО ТУЂЕ ЖИВОТЕ, А НЕ СВОЈ… па тако, губитник гледа: филмове, ТВ серије, разне „ТВ Фарме“, „Прељубнике“, или, пак… 24 часа игра игрице на компјутеру, инсталира програме на њему до бесвести: вондоусе, тотал командере, плејере… дежурајући надаље и чекајући пред компјутером, јер… сваког минута може да изађе најновија верзија његовог омиљеног програма.

    И, тако… „губитници транзиције“ само излазе из својих рупа, кад треба да купе кафу, со, шећер, неко пиће, храну, и одмах се враћају својим рупама.

    Дакле, Вучићу, ширећи беду, не треба више милиција да врши контролу људи и репресију, плашећи се да ће неко да га свргне с власти. Ма не бреее… не плаши се побогу, људи су се самоиницијативно и добровољно „затворили“ у кућни притвор, нико се више изласком на улицу не буни нити протествује за своје боље сутра, за било шта. И, кад га позовеш да изађе на протест против ГМО, против пљачкања привреде, против издаје Космета, против обесправљености радника, против овог лошег закона, оног… у двомилионском Београду изађу само 200-300 људи на протест, али зато кад треба да се прослави победа свог/својих јунака, испред скупштине се за тили час нацрта 50.000 -100.000 људи. Пичи само спорт на ТВ Вучићу, серије, филмове и нема проблема, власт ти је загарантована.

    Дакле, народ се препустио, и то добровољно, губитничкој позицији, не жели да се бори за своје боље сутра, за боље сутра својих породица, своје деце, већ се определио за свет компензација који електронска технологија пружа на претек. И зато главна ствар је да нам, буљећи у екран по цео дан, Ђоковић, кошаркаша, ови, они… пруже утеху за све поразе, да нам „макар мало улепшају стварнопст“, да „будемо поносни што смо Срби“, да се макар мало радујемо и поносимо, насупрот свим присутним националним понижењима којима нас излаже ова издајничка власт, а нико да се запита у том лудилу:

    „Чекај мало, ееј,… шта кажеш да се активно боримо за своје боље сутра? А не да нон-стоп буљимо у ТВ екран, од тога ћемо бити само луђи и сиромашнији, док не цркнемо…“.

    Јер, ако овако наставимо, да у добровољном кућном притвору по цео дан буљимо у ТВ и компјутер, ови ће нас квислинзи на власти потпуно уништити. И нас, и Србију!

    Продаће Војводину, Рашку област, опустошиће и покрасти све у Србији што се још може покрасти, и уништити, а ми ћемо и даље чучати пред Тв екранима чекајући да нам спортисти „олакшају муке“?! И кад Дуци покуша да нас неким текстом отрезни, ми ћемо рећи:

    „Па што си бре такав Дуци!“, „Што нам одузимаш ово мало радости што нам Новак пружа!“

    Лудило народе, лудило, ако овако наставимо и треба да нестанемо, неће нам ни Руси ни Бог помоћи, а ни Ђоковићеве победе поготову. Само ако би ми почели да се покрећемо и активно борима за свој бољитак, Бог и Руси ће нам помоћи, а не кошаркаши, Ђоковић.

    Треба се и ово рећи, мора се признати да има богами приличноа људи који су свесни шта Дуци прича, али опет, неће да се УДРУЖЕНО активно боре за своје боље сутра, већ се увлаче сладострасно у своје губитничке игре, и по сваку цену бране своју виртуелну илузију, свог спортисту, спортисте, и чим им дирнеш у то попут Дуција, одмах реагују жустрим коментарима, бране своју илузију по сваку цену! Јер, ипак имају парче хлеба да грицкају, у фрижидеру парче сира, флашу пива… и то им је довољно. Какав нормалан живот, да имаш посао и живиш од свог рада, каква активна борба за боље сутра, јер ту можеш и пендрек у гузици да зарадиш, а овако, уз то мало хране што ти је остало у фрижидеру, у компензативном свету си сигуран, па преко кошаркаша, Ђоковића, ватеролиста, можеш „свима њима да *беш матер“. Има и таквих коментатора који нападају Дуција.

    Бојим се да се Срби неће отрезнити ни кад им фрижидери остану празни, већ ће уредно стајати у ред испред контејнера и рећи:

    „Ћути, бре, барем имамо и ово, а шта да немамо ни контејнере?

    А…!!
    О томе ниси размишљао, глупане један, а…!
    Морали би да се боримо за своје боље сутра.
    Ћути бре и трпи, јер: „Мали смо ми“…“.

    Еххх, Срби, Срби… докле бре, докле, до контејнера….!


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 971 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: