Поновни долазак Исуса Христа

6. децембар 2015. at 19:43

Љубодраг Симоновић
E-mailcomrade@orion.rs
Преузми текст „Поновни долазак Исуса Христа“

                                  Поновни долазак Исуса Христа

                  Хајдегерово инсистирање на јединству човека са бићем има више аспеката. Најважнији је религиозни аспект. Бити у јединству са бићем пре свега значи живети у заједници са богом без било каквог посредовања које онемогућава непосредно јединство човека са небеским светом. Црква представља посредника између бога и човека која путем религиозне догматике рационализује и тиме опредмећује бога. На тај начин, она онемогућава човека да доживи бога и тиме своју трагичну овоземаљску егзистенцију.

                 По Хајдегеру, човек се налази између неба и Земље. У свом последњем интервју, који је дао „Der Spiegel“-у 1966. и који је објављен после његове смрти крајем маја 1976, Хајдегер шаље опроштајну и упозоравајућу поруку Немцима: „Nur ein Gott kann uns retten“. („Само нас Бог може спасити.“) Да би се ова порука схватила, треба имати у виду Хајдегеров однос према Хелдерлину. Хајдегер настоји да путем поетичког успостави непосредни однос између бога и човека. У том смислу, Хелдерлинова поезија је аутентични облик успостављања блискости између бога и човека. Само поглед који је усмерен ка небу пружа могућност човеку да схвати своју трагичну егзистенцију и изађе из мрака ништавила.

                 Хелдерлин: Ако је живот све сама мука, /Сме ли човек погледати навише и рећи:/ Такав и ја желим бити? / Сме. /Док му на срцу још има усрдности, чистоте, / Човек себе срећно мери с божанством. / Је ли Бог непознат? / Да ли је он очит попут неба? / Пре ћу поверовати у ово друго. / То је мера човека. / Пун заслуга, ипак/ песнички станује / Човек на овој земљи. /Али сенка ноћи осуте звездама, / Ако тако могу рећи, није чистија/ Од човека што се зове сликом божанства. / Постоји ли на земљи каква мера? / Не постоји.“ („Песнички станује човек“)

                 Хајдегер настоји да путем поетског изгради нови божански свод, а не да створи нове хоризонте људског. Поглед човека усмерен је ка небу, а не ка будућности. Хајдегер путем божанског свода укида визионарско, што значи историјску самосвест човека. Човек може да буде човек само путем божанске сфере која га лишава слободе и своди на играчку судбине. Он треба да вреднује себе путем обоготворених владајућих вредности које га обезвређују као човека и претварају га у роба владајућег поретка.

                 Хајдегерова филозофија је нова теологија. Хајдегер је путем филозофског језика створио својеврсну религиозну сферу – као што је то учинила хришћанска теологија са изразима „бог“, „свети дух“, „Христ“, „ђаво“, „душа“, „рај“, „пакао“, „анђели“… Између апстрактних појава успостављени су апстрактни односи који одговарају природи света за који се Хајдегер залаже. Хајдегер је од филозофског језика створио средство за мистификовање света. Његова филозофија је плетиво које има безброј крајева. У коначном, ради се о стварању својеврсне паукове мреже која покрива свет и у којој је човек сведен на муву.

                 Битна разлика између званичног хришћанства и Хајдегерове теологије је у томе, што Хајдегер укида цркву и хришћанску догматику као посредника између бога и човека и уместо њих поставља песнике. Поезија постаје сусрет са богом. У томе је само делимично близак античкој Грчкој, јер су у њој „пророчнице“ имале посебан статус као „свете особе“ које су саопштавале вољу богова и на тај начин предсказивале судбину људи, а филозофи су, заједно са песницима, стварали религиозни свод путем кога је био обоготворен владајући поредак.

                 Говорећи о Хелдерлиновој поезији, Хајдегер закључује: „Сам песник стоји на средини између богова и народа. Он је неко који је избачен у то између, између богова и људи. Али само и најпре у том између одлучује се шта је човек и где он смешта своје постојање. „Песнички станује човек на овој земљи“.“ („Хелдерлин и суштина поезије“.)

                 Хелдерлин је гласник богова, а Хајдегер је аутентични тумач његових речи, као и његовог лудила. Хајдегер: „Мора отићи из живота онај кроз кога је дух прозборио.“ Зашто „божија светлост“ не просветљава ум човека и на тај начин му пружа могућност да види нове светове, већ му заслепљује ум и тера га у лудило? Хајдегер глорификује мистику која има фатални карактер. Лудило и смрт нису казна, већ награда човеку кога је обасјала небеска светлост. Овде из Хајдегерове филозофије избија мемљиви задах средњовековне мистике.

                 Хајдегеру не смета то што је „божија светлост“ лишила Хелдерлина разума. Напротив. Губитак разума представља уклањање препреке која спречава човека да доживи бога путем чега једино може да се обоготвори и на тај начин постане тубиће. Разум је тај који поставља питање о богу и тиме га опредмећује. Што је још горе, разум може да оспори божије постојање и на тај начин баци човека у бездан нихилизма. Човек не може да допре до бога мишљењем бога, већ његовим доживљавањем. Другим речима, разум укида могућност да човек доживи бога, а то значи да се сусретне са богом.

                 Хајдегер има селективни и инструментални однос према песницима. Зашто Хајдегер наводи Хелдерлина, а не Хајнеа? Да ли је и Хајне гласник богова? Да ли Хајнеова песма посвећена шлеским ткачима представља сусрет са богом: „У замагљеним очима нема суза, / они седе за разбојем и стежу зубе,/ Немачко, ми ткамо твој мртвачки покров, / у њега уткајемо троструку клетву, / ми ткамо, ми ткамо…“ ?

                 Хајдегерова филозофија представља обрачун с Гетеовим епохалним ставом из „Фауст“-а: „Добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. – који указује на то, да је модерни човек стекао пунолетство као самосвесно и самосвојно историјско биће и тиме способност да преузме одговорност за своју судбину. Није случајно што Хајдегер проглашава Хелдерлина „за јединог немачког па чак и западног вођу који нас враћа из отуђења бића“ (Миндер) и „чије је мишљење изворније и зато пуније будућности него бледи космополитизам Гетеа“ (Хајдегер).

                 Хајдегер настоји да путем поезије трансцендентално претвори у иманентно – да врати бога људима тако, што ће он живети заједно са људима и бити њихов „сусед“. У поезији се одвија сусрет човека са богом, људског са божанским… Тај сусрет не инспирише човека да превазиђе свет патње, већ да га беспоговорно прихвати. Трагично је судбина човека од које он не може да побегне, нити да је измени. Фаталистичко прихватање света несреће и мазохистичко утапање у њега постаје највиши како морални, тако и егзистенцијални изазов за човека.

                 Претварањем теологије у онтологију Хајдегер је укинуо сферу божанског као полазишта за стварање мисаоног упоришта које се налази изван његове фундаменталне онтологије и које, као такво, пружа могућност да се успостави критички однос према њој са аспекта вредности које превазилазе земаљску сферу – у коју спада и човек Хајдегер и његова филозофија. Другим речима, Хајдегер је путем своје филозофије укинуо могућност да се успостави теологија која је фундаменталнија од његове фундаменталне онтологије и која може да је доводе у питање.                

                 Упркос томе што одбацује цркву као посредника између бога и човека, Хајдегер следи политички дух хришћанства као господарске идеологије. Изворно хришћанство заснива се на борби потлачених радних људи за друштвену правду и слободу. Христ је био антички Че Гевара. Постајањем хришћанства црквеном идеологијом, хришћанство постаје средство владајуће класе за држање радних „маса“ у покорности. Уместо праведног света на Земљи, потлаченима се нуди „вечно блаженство“ на небу. „Трпљен-спашен!“ и „Свака власт је од бога!“ постају најважније поруке коју свештеници, ти професионални хришћани, упућују своме „стаду“. „Христ“ постаје мит који се појављује у сфери апстрактне моралистичке и некрофилне реторике која се залаже за очување класног друштва. Ни Хајдегер не позива потлачене да се боре за друштвену правду и слободу, већ да се препусте „судбини“ чија је делатна моћ отелотворена у владајућем поретку. 

                 Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у „бога“. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријумe доброг и путоказ за исправно делање. „Бог“ постаје синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за „богом“, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о „богу“ као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

                 Љубав према „богу“ могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа најважнији је начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према „богу“ није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у „бога“ није да се човек приближи „богу“, него човеку. Позивање човека на „бога“ не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у коме ће бити прихваћен као човек.

                 Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у „бога“ налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.

                 Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт с реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света.

                 Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства основни је критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да преформулишемо једну од најважнијих Марксових теза из „Манифеста комунистичке партије“, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, може се доћи до става да је опстанак сваког основни услов за опстанак свих.

                 Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја апокалипсе има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као то- талитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току.

                 Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања…

                 Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили попови да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.

                 Не црква, већ сам свет треба да буде „божија кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се „моли богу“ живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа.

                 Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.                            

                                                                        x           x          x

Entry filed under: 01. Tekstovi na Srpskom. Tags: .

Да ли се људи плаше смрти? „Избегличка криза“ у Европи


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 971 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: