Биће

12. децембар 2015. at 21:52

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст Биће“

                                                                Биће

           Хајдегер је успоставио двојност бића (Sein) и човека. Између њих постоји „однос“ који је условљен тиме што биће постоји пре и независно од човека и што представља ентитет на основу кога и у односу према коме човек једино може да буде човек. Заправо, не постоји „однос“ између бића и човека, већ постоји однос човека према бићу који је, као такав, кључ за разумевање природе човека и тиме природе бића. Хајдегерово биће нема историјско утемељење и исторични карактер. Оно се не заснива на слободарској и стваралачкој пракси човека, већ је датост која је независна од човека и света, што значи да има феноменолошки карактер.

           По Хајдегеру, човек може да буде сусед и чувар, али не и градитељ бића. Само путем таквог односа човека према бићу, биће може да буде биће, а то значи само као „чувар бића“ човек може да буде човек. Човек као „чувар бића“ заправо је чувар своје аутентичне (трагичне) егзистенције и на тај начин домар света који је кућа бића. Уистину, Хајдегерово биће је облик у коме се човек отуђује од себе као друштвеног, стваралачког, слободарског, историјског и тиме визионарског бића. Потребу човека да реализује своје истинске људске моћи као конкретно друштвено и визионарско биће замењује „потреба“ за апстрактним „бићем“.

           Код Хајдегера истинско се не налази у човеку, већ ван човека. Уместо да се човек руководи људскошћу и да из њега исијава aura (Бенјамин) људског која осветљава пут који га води у будућност, човек је човек само онда када је осветљен светлошћу којом зрачи „биће“ које се истовремено налази изнад и поред човека. Хајдегер задаје хуманост која има метафизичку природу, што значи да је независна од човека. Она постаје огледало у коме човек може да препозна свој лик. Индикативно је Хајдегерово тумачење Хелдерлина. Уместо да усмери поглед ка другом човеку и будућности, човек треба да усмери поглед ка небу, попут старих морепловаца којима су звезде биле једини путоказ.

           Хајдегер: „Шта „је“ бивствовање? Смемо ли да запитамо бивствовање шта је оно? Бивствовање остаје нешто о чему не питамо, нешто што се само по себи разуме и о чему се, стога, не размишља. Оно почива у одавно заборављеној и основа лишеној истини.“ (Ф) („Превладавање метафизике“)

           Смисао фундаменталне онтологије је у томе, да укине саму могућност постављања питања о природи бића (бивствовања, битка) јер се оно, по Хајдегеру, неминовно своди на опредмећење бића и на тај начин на укидање трагичног које чини суштину људске егзистенције. Персонализујући биће Хајдегер указује на то, да човек не може да успостави непосредни однос према бићу путем разума који постављајући питање о природи бића опојмљује биће и на тај начин га опредмећује. Другим речима, разум онемогућава човека да доживи биће и да буде у суседству са њим.

           Хајдегер укида могућност неопредмећујућег умног односа према бићу. Отуда он не тежи да са својом фундаменталном онтологијом створи такав начин мишљења који ће моћи да мисли биће а да га не сведе на предметност, већ настоји да укине мишљење као посредника између човека и бића, а то значи између човека и његове егзистенције. „Поетички живи човек.“ – наводи Хајдегер Хелдерлина. То је она „одавно заборављена и основа лишена истина“ у којој „почива биће“. До истине се не може доћи мишљењем, већ живљењем живота који се заснива на доживљавању бића.

           Хајдегер је упао у замку коју је сам поставио. Ако биће „остаје нешто о чему не питамо, нешто што се само по себи разуме и о чему се, стога, не размишља.“ – зашто Хајдегер уопште помиње биће као „нешто“? Штавише, Хајдегер проглашава биће за не-појмовну појаву, а онда одређује његов специфични појам и тиме га своди на предметност. Специфичност бића као „нечега“ је, по Хајдегеру, у томе, што не можемо да га схватимо, већ само да га доживимо. Исто тако, биће има персоналну природу и не смемо да га запитамо „шта је оно“. Затим, оно „остаје нешто о чему не питамо, нешто што се само по себи разуме и о чему се, стога, не размишља“. Уз то, биће „почива у одавно заборављеној и основа лишеној истини“…

           Као што теологија именовањем и персонализовањем производи „бога“, тако Хајдегерова филозофија именовањем и персонализовањем производи „биће“. Ради се о томе да биће не постоји, већ да постоји идеја „бића“ која је производ Хајдегерове филозофске (религиозне) маште и која постоји у Хајдегеровом филозофском језику. Као што израз „бог“ означава синтезу специфичног и апсолутизованог погледа на свет, на човека, на владајући поредак и будућност, тако и Хајдегеров израз „биће“ означава специфични и апсолутизовани идеолошки модел света, човека, будућности… „Биће“ је датост коју човек не мисли зато што је владајући поредак датост која не може бити доведена у питање. Хајдегеров теолошки однос према „бићу“ заправо је теолошки однос према владајућем поретку. Уместо да је окренут ка будућности, човек је окренут „бићу“ које је средство за обоготворење постојећег света.

           Хајдегер се обрачунава с умом јер он ствара појмове који посредују између човека и његове егзистенције, али Хајдегер мора да именује „биће“, да га персонализује и да одреди његов појам јер без тога људи не могу да имају представу бића и да се односе према њему. Другим речима, само путем представе „бића“, која је производ Хајдегерове филозофије, човек може да верује да „биће“ постоји и да се „односи“ према њему тако што ће да га доживљава. Хајдегер путем своје филозофије персонализује „биће“ и даје му појмовно одређење које обезбеђује привид његовог постојања: „нешто“ што је идеолошки производ добија димензију реално постојећег. Оно што чини посебност Хајдегерове филозофије није идеологија коју производи, већ начин на који то чини.

           Хајдегер је оно што је недостатак његовог мишљења прогласио за недостатак самог мишљења. Уистину, није мишљење као такво оно које претвара појаву у предметност, већ је то Хајдегерова филозофија. Хајдегер је питање о природи „шта“ поставио на опредмећујући начин. Хајдегеров феноменолошки однос према човеку и историји условљава да је његово мишљење опредмећујуће. Он полази од мишљења које производи феноменолошке апстракције, а не од дијалектичког мишљења по коме „шта“ има историјску природу. „Шта“ је предметност уколико је сведено на датост и на тај начин одвојено од стваралачке праксе човека као историјског бића. Уистину, „шта“ није оно што јесте, већ оно што може да буде. До његове суштине не долази се служењем бићу, већ путем стваралачке праксе која је у стању да оживотвори његове еманципаторске потенцијале. Тек у контексту стварања новог света „шта“ може да превазиђе предметност и самим тим опасност пада у метафизичко. У том смислу, револуција је најрадикалнији облик укидања мишљења као произвођења предметности.

           Није суштина у питању, већ у постављању питања. Самим постављањем питања човек успоставља однос према свету при чему мења свет и себе тако што постаје самосвојно стваралачко биће. Постављајући питање о свету човек указује на то, да свет није датост и да он није пуки део света, већ да је самосвојно стваралачко биће и да је свет производ његове слободарске и стваралачке праксе. Ради се о динамичном односу између човека и света који има дијалектички и тиме историјски карактер. У историјском процесу постајања човека стваралачким бићем „шта“ губи предметну и добија историјску димензију. Постављање питања представља такав однос према свету који указује на његове границе и који отвара просторе могуће будућности.

           Хајдегер тражи да се укине све оно што посредује између човека и његове егзистенције, а онда путем своје филозофије задаје „биће“ које проглашава неприкосновеним ентитетом који посредује између човека и света. На томе је заснован „пастирски“ однос човека према бићу. Беспоговорна лојалност бићу основна је претпоставка саживота са бићем. Сумња у биће и критички однос према бићу су искључени. Човек нема према бићу упитни, већ идолопоклонички однос. Он се не односи према бићу као еманциповани грађанин, већ као лојални поданик. Човек има религиозни однос према бићу.

           Откуд човеку потреба за бићем уколико је бачен у свет у коме влада заборав бића? Хајдегер се, заправо, не обраћа бићу, већ се обраћа човеку. Његов захтев упућен човеку да буде „чувар бића“ има смисла једино уколико човек већ има потребу за бићем и уколико је спреман и вољан да буде чувар бића. Хајдегер не проблематизује ово питање будући да оно отвара могућност да се дође до закључка, да човеку који има потребу за бићем и који је спреман и вољан да буде чувар бића – биће није потребно. Другим речима, човек је већ оно што по Хајдегеру може тек да постане као „чувар“ и „сусед“ бића. У коначном, потреба човека за бићем условљава однос човека према бићу и самим тим могућност бића као бића.

           Да би човек био „чувар бића“ он, по традиционалној филозофији, претходно мора да зна шта је биће и да има представу бића. За Хајдегера то је превазиђени начин мишљења који спречава човека да се на непосредни начин односи према својој егзистенцији и тиме према бићу. По Хајдегеру, човеков однос према бићу заснива се на непосредном доживљавању његове трагичне егзистенције која се заснива на страху од смрти. На основу њега, човек стиче потребу за бићем које му пружа могућност да победи смрт и доживи вечни живот. Враћање бићу заправо је враћање човек његовој непосредној егзистенцији која има трагични карактер.

           Шта значи „заборав бића“? Да ли се ради о томе да је модерни човек изгубио представу бића, или да је изгубио потребу за бићем? Ако се има у виду да Хајдегер инсистира на томе да човек треба да постане „сусед бића“ и да се однос према бићу не заснива на мишљењу бића, већ на његовом доживљавању, може се закључити да за Хајдегера „заборав бића“ значи да је модерни човек изгубио потребу за бићем. Полазећи од тог закључка, инсистирање на томе да човек треба да постане „чувар“ и „сусед“ бића постаје бесмислено. По Хајдегеру, упркос томе што је пао у бездан нихилизма који ствара технички свет, човек је смртно биће и у њему се увек изнова буди страх од смрти који производи потребу за бићем. Доживљавање страха од смрти је путоказ који води човека из бездана нихилизма ка бићу.

           Хајдегерово апстрактно биће је посредник између света и човека, а то значи посредник између људи. За Хајдегера друштвеност нема никакав значај у сучељавању човека са смрћу јер човек као човек не може да победи смрт и на тај начин укине своју трагичну егзистенцију. Отуда потребу за људима замењује потреба за бићем. Биће постаје суштина човекобивства које је лишено аутентичне друштвености.

           Настојање да се Хајдегерово биће одреди на рационалан начин исто је што и настојање да се вилама ухвате облаци. Неодређеност бића представља његову најважнију особеност. Биће исказује своју неодређеност када покушамо да га одредимо. Неодређеност је, заправо, израз неухватљивости бића. Однос човека према бићу сличан је односу детета према лопти: када дете покуша да ухвати лопту, она одскочи од њега. Хајдегер је покушао да успостави такав однос човека према бићу који ће му омогућити да допре до бића тако, да оно остане неухватљиво. Човек не може путем ума и стваралачке праксе да одреди биће, али може да доживи биће. То је полазиште за стварање новог мишљења које инсистира на поетичком које подразумева превазилажење филозофије као чистог ratia. Уместо мишљења бића, треба да доминира осећање блискости са бићем. Зато Хајдегер инсистира на „суседству“ са бићем.

           Хајдегер је на филозофски начин покушао да „реши“ питање бога као отелотворења вредности које представљају брану која ће спречити да човечанство падне у бездан нихилизма. Његова фундаментална онтологија требало је да буде основ новог начина мишљења путем кога се теологија претвара у онтологију. Бог се са неба премешта на Земљу. Он више није апстрактни ентитет према коме се човек односи путем религиозне догматике и цркве, већ биће које живи у суседству са човеком и које обасјава човека светлошћу и напаја га топлином. Доживљавање присутности бића, и у том смислу саживот са бићем, без умног посредовања које се заснива на опредмећењу егзистенције човека и из кога проистиче сумња која је извориште нихилизма, представља оно најважније што повезује Хајдегерову са Киркегоровом филозофијом.

           Хајдегер у анализи Хелдерлинових стихова указује на присутност бога. Начином на који помиње бога и небеса он ствара утисак постојане извесности која зрачи топлином и уноси спокој у живот људи. Нема више бездомности, бриге, страха од нестанка… Човек је путем науке и технике створио лажну слику о себи и стекао лажно осећање да је постао господар живота и смрти – и на тај начин створио неаутентично егзистенцијално стање. Он је бачен у свет који је његов дом само у техничком смислу и у коме влада нихилизам. Хајдегер инсистира на аутентичној егзистенцији у којој влада страх од смрти, јер само на основу њега човек може да има потребу за богом који му пружа могућност да победи смрт и на тај начин обезбеди вечни живот. „Заборав бића“ заснива се на забораву овоземаљске пролазности у односу према којој је једино могуће имати потребу за бићем.

           Није случајно што Хајдегер наводи Хелдерлина који својом поезијом уноси бога у дом човека. Поетски језик спаја човека са бићем. Он постаје молитвени језик: начин обраћања богу није дозивање, већ призивање бога. Поетичко, које одговара старогрчком poiesisu, је грађење куће бића којој је небо, као божански свод, кров. Путем поетичког зова бог се вратио у дом човека чиме је човек обезбедио вечност у божијем свету. У саживоту са бићем човек постаје богочовек. „Тубиће“ (Dasein) је обоготворени човек.

                                                           x            x           x

Entry filed under: 01. Tekstovi na Srpskom. Tags: .

„Кризис беженцев“ в Европе Фундаментална онтологија


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 971 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: