Ум и филозофија

12. децембар 2015. at 22:34

Љубодраг Симоновић
E-mailcomrade@orion.rs
Преузми текст „Ум и филозофија

                                     Ум и филозофија            

                По Хајдегеру, у традиционалној филозофији која започиње са Сократом, Платоном и Аристотелом, егзистенција човека постала је предмет умовања и на тај начин је изгубила непосредни егзистенцијални и добила предметни и тиме метафизички карактер. Човек се више не односи према свету полазећи од доживљавања своје трагичне егзистенције, која се заснива на страху од смрти који може да превлада ослањањем на богове, већ путем мишљења и на њему заснованог делања које га одвлачи у сферу неаутентичне егзистенције – у заборав бића и тиме у нихилизам.

                 Хајдегер одбацује филозофију јер она претвара свет и човека у предметност, а његов критеријум за одређивање истинитости бића у савременом свету је идеализована представа хеленског света као  производа и предмета божанске (само)воље. Хајдегер је настојао да укине филозофију која егзистенцију човека претвара у предметност и тиме јој даје метафизички карактер. Уистину, укидајући човека као самостварајуће биће слободе  Хајдегер је претворио свет у предметност и на тај начин је свео човека као конкретно друштвено биће на метафизичко биће.  Хајдегер тврди да путем фундаменталне онтологије намерава да превлада метафизику, али све што је његова мисао дотакла претворено је у метафизичко.

                 По Хајдегеру, оно што је битно дешава се у контексту односа човека према бићу. Доживљавање сопствене егзистенције путем саживота са бићем представља ону тачку у којој се укидају мета-сфере које су полазиште за саморефлексију филозофске мисли. У том смислу, превладавање метафизике одвија се у сфери непосредног односа човека према својој егзистенцији, а не у сфери друштвених процеса који одређују живот људи. Истовремено, превладавање метафизике могуће је тако, да човек доживи њена ограничења и на основу тога превлада метафизички начин мишљења.

                Хајдегер не схвата да је метафизика само један од идеолошких појавних облика света у коме је човек укинут као историјско, а то значи као самосвојно животворно биће. Метафизика је самосвест капиталистичких процеса репродукције који представљају обрачун с животворном природом човека и историје. Окамењени човек и окамењени свет – то је суштина метафизике.

                Превладавање мишљења које опредмећује свет и човека подразумева укидање света у коме је човек постао предмет не-људских и деструктивних процеса. Укидање капиталистичког света путем мењалачке праксе која се заснива на животворном уму основни је услов укидања метафизике. Оживотворење животворних потенцијала природе, човека, историје, ума… представља начин на који се укида процес опредмећивања човека и света и тиме процес који укида метафизички начин мишљења. Ради се о превазилажењу света који производи метафизику као своју идеологију, а не о укидању критичко-мењалачког ума путем поетичког – које производи религиозни однос према бићу које је отелотворење владајућих процеса који укидају човека као самосвојно историјско биће. Метафизика не може бити укинута у мишљењу или укидањем ума, већ политичком борбом која ће укинути деструктивни капиталистички варваризам и омогућити да човек постане стваралац своје историје.

                Хајдегер ствара утисак да човек може да се односи према конкретном свету као ван-световно биће, што значи да његов однос према свету није условљен природом света и природом његове егзистенције као конкретног друштвеног бића. У његовој филозофији недостаје саморефлексија човека као конкретног друштвеног бића, а то значи саморефлексија његове конкретне егзистенције. Заправо, човек се не односи према свету као ван-земаљац, већ као његов припадник. Доживљавање и мишљење света условљено је природом света у коме човек живи и природом његове егзистенције као конкретног друштвеног бића. Маркс је у праву: „Не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“.

                Фундаментална онтологија нема у виду стварни свет, већ ствара идеолошку представу света добијену на основу политичког пројекта будућности за чије реализовање се Хајдегер залаже. Идеолошки свет постаје слика света која посредује између човека и реалног света и као такав је средство за уклањање умног односа човека према свету. Овде је Хајдегер близак хришћанству као методу владања. По хришћанству, човек треба да верује да га ропски живот води на небо. Уистину, живећи ропским животом човек само омогућава владајућој класи да учврсти владајући поредак који се заснива на експлоатацији људи и на уништавању живота.

                 Хајдегер се обрачунава с еманципаторским и животворним потенцијалима ума и у том контексту с идејом умног света. Хајдегеров обрачун с умом заправо је обрачун с умним човеком. Имајући у виду да светом влада деструктивно капиталистичко безумље и да је стварање умне алтернативе капитализму постало питање опстанка човечанства, Хајдегерова филозофија нема само анти-еманципаторски, већ и анти-егзистенцијални карактер. Без критичко-мењалачког односа према капитализму, који подразумева постајање човека еманципованим умним бићем, свет је осуђен на пропаст.

                 Ако је филозофско мишљење могуће једино као мишљење бића, а мишљење бића као његово опредмећење, онда поетичко као доживљавање бића представља укидање филозофије и самим тим умног односа човека према својој егзистенцији. Поетичко представља „заобилажење“ ума и добија литургијску димензију.

                 Хајдегер се не бави есенцијом, него егзистенцијом, а шта је егзистенција одређује полазећи од есенцијалних критеријума које је успоставио путем свог учења о бићу. Не ради се о томе да ли постоји постојеће, већ да ли постоји оно што чини свет људским светом, а човека људским бићем. Другим речима, није реч о бивствовању човека, већ о бивствовању бића у чијем контексту се појављује и могућност бивствовања човека. Хајдегер оно што јесте (стварни свет) приказује као да није, да би оно што није (апстрактно „биће“) приказао као да јесте. Основ његове фундаменталне онтологије није стварни свет, већ идеолошка слика света која је рефлексија политичког пројекта будућности за коју се залаже.   

                 Хајдегер ствара мит о својој филозофији као над-историјској мисли и на тај начин ствара мит о самом себи као над-историјском бићу. Хајдегерова филозофија нема свест о сопственим ограничењима која су неминовни производ времена у коме је настала. Код Хајдегера нема саморефлексије филозофије полазећи од тога да је она конкретна историјска мисао, што значи да је условљена природом капитализма и да носи његов печат.

                Хајдегерова филозофија има као узор античку Грчку у којој нису постојале засебне сфере технике, уметности, филозофије, религије… Истовремено, његова мисао проистиче из филозофије као једне од засебних сфера капиталистичке надградње и стиче самосвојност у односу према другим сферама, а не проистиче из целине света који је био у јединству са бићем, као што је то било у антици. Хајдегер критикује технички свет, а његова филозофија представља другу страну тог света, тачније, природа његове критике техничког света условљена је природом тог света. Природа критикованог неминовно условљава природу његове критике.

                 Хајдегер објашњава савремене појмове на основу анализе старогрчких  филозофских кованица. Заправо, модерни човек мисли на битно другачији начин него антички човек. У антици је доминирао холистички приступ свету и човеку који је имао религиозни карактер и који је био заснован на ауторитарном политичком принципу владајућег робовласничког и расистичког поретка. „Традиционална филозофија“ може да повеже античке и модерне мислиоце на исти начин на који митолошка машта, која има идеолошки карактер, може да повеже антички и модерни свет.

                 Teза да је филозофија у својој бити „љубав према мудрости“ (philosophia) је мит. Није „љубав према мудрости“ извориште филозофије, већ је то антички робовласнички, расистички, сексистички и педофиличарски  поредак. У античкој Грчкој филозофи су имали ону улогу коју су имали свештеници у средњем веку. Филозофија је, попут религије, одувек била политичко средство владајуће класе за очување владајућег поретка. Филозофија нема утемељење у уму већ је једна од институција класног поретка. Она се заснива на интересима владајућих група које су приватизовале ум и од њега створиле ексклузивно средство за одбрану владајућег поретка.

                 „Љубав према мудрости“ је еуфемизам који прикрива истину да је филозофија специфична вештина владања са којом се успоставља власт у главама људи, тачније, идеолошка тољага владајуће класе и као таква средство за очување владајућег поретка. Филозофија се никада није руководила изворним људским интересима и у том смислу умом. То је основни разлог што модерна филозофија „није приметила“ да капита- лизам уништава живот на Земљи и човека као људско и природно биће.

                 Из дефиниције филозофије као „љубави према мудрости“ проистиче да „мудрост“ претходи филозофији, као и потреба човека за мудрошћу. „Мудрост“ добија апстрактну димензију и постаје независна од друштва и човека. Она постоје засебни ентитет и о њеној конкретној природи се не пита. Она није историјски производ и нема историјску димензију. Зар не би пре свега требало одговорити на питање шта је то „мудрост“, као и одакле потиче „љубав према мудрости“ и каква је њена природа? Да ли она извире из саме природе човека, или се ради о људској потреби која је створена у току историјског развоја друштва?

                Историјски гледано, мудрост је изворнија од филозофије и проистиче из егзистенцијалне сфере која се заснива на борби потлачених радних слојева за слободу, на раду, на развоју културног бића човека и на поштовању природе, а не на класном поретку који се заснива на експлоатацији радних слојева, на заглупљивању људи и на уништавању природе.

                Уколико је филозофија „љубав према мудрости“, онда је мудрост та која је критеријум по коме се одређује истинитост филозофије. Да ли је мудар онај човек, који тврди да постоји нешто што не постоји и који се клања непостојећем као да постоји, или онај човек који је свестан да се ради о производу религиозне маште која се путем владајуће филозофије (религије) намеће људима као „истина“? Антички филозофи користили су ум да би створили илузију о олимпијским боговима – чији је смисао био обоготворење постојећег света и спречавање пропасти владајућег поретка. Платонова филозофија је најбољи пример. Његов став да су људи „играчке богова“ представља једну од најпогубнијих филозофских „истина“ са којом господари света већ више од две хиљаде година уништавају слободарско достојанство радних људи и оправдавају своју владавину.

                 Ако је филозофија „љубав према мудрости“ а филозофи „љубитељи мудрости“, због чега филозофи никада нису показали интересовање за „народну мудрост“ која проистиче из животне борбе људи који живе од свога рада и који се супротстављају владајућем поретку који се заснива на тлачитељском и деструктивном безумљу? Народи широм света створили су, у току своје животне и слободарске борбе, безброј бисера мудрости који никада нису привукли пажњу „озбиљне“ филозофије. Заправо, филозофи су одувек гајили презир према народној мудрости. „Мудрост“ је, у виду етаблиране филозофије и религије, одувек била привилегија владајуће класе. „Народ“ никада није имао право на мудрост.  Робови и кметови, а онда сељаци и радници одувек су били сведени на безумну „масу“ која мора да слуша своје господаре и да им се покорава. Радни људи нису смели да буду извориште мудрости и да имају самосвест умних људи. На томе се, од када је настало класно друштво, заснива опстанак владајућег поретка.

                Док у делима Шекспира, Гетеа, Његоша… још могу да се уоче одблесци народне мудрости, у каснијој филозофији долази, на темељу капиталистичке поделе рада и специјализације, до развоја филозофског језика и специфичног начина филозофирања који више нема везе са народном мудрошћу. Томе доприноси и развој теоријске сфере науке и уметности са којима се, уз постојећу религиозну сферу, филозофија сучељава, али и преплиће. Истовремено, у оквиру филозофије долази до развоја посебних дисциплина и до њихове борбе за првенство. Филозофија постаје елитистичка мисаона делатност која је путем специфичног језика у потпуности одвојена од „обичних“ људи. Све комплексније и све неразумљивије филозофске кованице постају, попут класичних верзија библијских текстова, свете формуле које не служе да мотивишу људе да размишљају о битном, већ да им убију вољу за мишљењем.

                Лишавање радних људи ума одувек је представљао најважнији задатак филозофа и свештеника. То је основ савремене стратегије  владања радним „масама“ које капиталисти настоје да сведу на радно-потрошачку стоку. Филозофска професија постаје еснафска делатност и добија прворазредни политички значај. Савремени филозофи стичу статус сличан ономе који су имали филозофи у античкој Грчкој, као и свештеници у средњем веку.

                 Историјски гледано, постоје два паралелна мисаона света. Један, који је проистиче из животворне борбе радних људи, и други, који је проистиче из тлачитељског и паразитског живота владајуће класе. Ради се о слободарско-животворној мудрости која се заснива на борби људи за слободу и опстанак, и господарској мудрости која је институционализована у облику филозофије и религије, и која се заснива на експлоатацији и тлачењу радних слојева и освајању света.

                 Народна мудрост заснива се на животворној борби људи и проналази своју истинитост у пружању могућности људима да реше своје животне проблеме. Она проистиче из животног искуства радних људи и представља упутство за свакодневну животну праксу и у том смислу је саставни део живота. Њена истинитост не проверава се путем испразних академских расправа, већ у току свакодневне борбе људи за опстанак и слободу. Народна мудрост само у формалном смислу може да буде универзална истина. У конкретном смислу, она може да буде животно упутство само онима који живе животом из кога је та мисао проистекла и на који је упућена.

                 Типичан пример је максима „Све у своје време!“ – која представља једну од најживотнијих и тиме најумнијих народних мудрости. Она је заснована на хиљадугодишњем животном искуству људи, а њен прави смисао може да се схвати само у контексту борбе човека за опстанак и слободу. Она указује на значај умног односа према будућности и у том смислу на одговорност за доношење животних одлука сагледаних у њиховој узрочно-последичној перспективи. Учинити праву ствар у право време водећи рачуна о могућим последицама – то је основни принцип умног живота који у савременом свету треба да омогући да се сачува живот на Земљи и створи хумани свет.

                 Филозофија се развија тако што је усмерена на развој самог процеса мишљења који има господарски и у том смислу инструментални карактер. Она није саставни део животворне и слободарске борбе људи, што значи саставни део самог живота, већ је посредник између света и људи и стиче легитимност умног у контексту филозофске сфере која је отуђена од људи и која је део владајуће идеолошке сфере. Као засебна сфера мишљења она је страна људима који живе животом коме одговара мудрост која има животворни карактер. Није случајно што су водећи филозофи по правилу били у блиским односима са владајућим поретком и имали улогу саветника за „стратешка питања“.

                 Кантов „категорички императив“ („Делај тако да максима твоје сопствене воље истовремено може да важи као принцип општег законодавства.“), који представља један од камена-темељаца модерне филозофије, типичан је пример политичког инструментализовања филозофије. Он нема везе с животворном и слободарском праксом човека и у том смислу с мудрошћу, већ је идеолошка подвала која треба да произведе лажну „моралну“ свест апстрактног „грађанина“ – која треба да омогући опстанак капиталистичког поретка који се заснива на сучељеним приватним интересима атомизованих малограђана.

                 Још се у софистичком природно-правном учењу огледа сукоб између слободарског ума и етаблиране филозофије која је имала религиозни, робовласнички и расистички карактер. Исто је са критиком олимпијских игара и олимпијских победника која је са пропадањем хеленског света била све гласнија.

                 Што се тиче хришћанства, типичан пример политичког инструментализовања хришћанства ради одбране владајућег поретка су максиме „Трпљен – спашен!“ и „Свака власт је од бога!“. Насупрот томе, велики српски просветитељ Васа Пелагић, руководећи се слободарском мудрошћу, дошао је до закључка да су „цркве дућани у којима попови продају лажи о богу“.

                 Одавно се ум, који се заснива на схватању и доживљавању екоцидне природе капитализма, супродставио филозофији која се заснива на егзистенцијалном априоризму и миту о „безграничном прогресу“ и која, на тај начин, постаје филозофски облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље. Упозорења куда иде свет, као што је то упозорење које је почетком 19. века изрекао Шарл Фурије, а пола века касније индијански поглавица племена Сијетл, саопштена су давно пре настанка „потрошачког друштва“ које представља завршну фазу у развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.

                 Ево неких мудрости индијанског поглавице које имају већи значај за развој животворне свести човечанства него сва досадашња филозофија: „Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа. Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. (…….) Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици. (…..) Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци-земљи и брату-небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош. (…..) Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. (…..) Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. (…….) Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. (……) Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. (…….) Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…“

                 Нико од „великих филозофа“, чија дела представљају стожер мисаоне сфере Западне цивилизације, није показао интересовање за животну мудрост индијанског поглавице – која је доступна светској јавности још од 1854. године. Исто тако, нико од „великих филозофа“ није показао интересовање за стравичну судбину северноамеричких староседалаца које је амерички капитализам готово истребио. Ради се о највећем геноциду у историји човечанства у коме је побијено 98% индијанског становништва! Десетине милиона одраслих и милиони деце више од 200 година систематски су масакрирани од стране америчких власти. На том монструозном злочину заснива се „америчка демократија“ и „нови светски поредак“.

                Како то да модерна филозофија није уочила да капитализам гура човечанство у провалију? То што је модерна филозофија отуђена од човека и његове конкретне егзистенције и што је, као таква, посредник између човека и света довело је до тога, да питање опстанка човечанства као најнепосредније егзистенцијално питање није постало битно филозофско питање. Показало се да се модерна филозофија заснива на егзистенцијалном априоризму и да има анти-егзистенцијални карактер. Она већ стотинама година спречава човека да увиди да је капитализам деструктивни поредак.

                  Модерна филозофија је филозофски облик у коме се појављују прогресистички митови које је створила на капиталистички начин заснована и инструментализована наука. Један од најпогубнијих митова је да је овладавање природом од стране човека најважнији показатељ прогреса. Повећавање извесности преживљавања човечанства никада није постављено као услов прогреса и никада није постало битно филозофско питање. Томе је допринело хришћанство са својом идејом о апокалипси. Пропаст света представља реализовање на капитализму заснованог прогреса који завршава са хришћанском апокалипсом.

                Мишљење има конкретну историјску природу. Једно је када човек размишља на цветном пропланку, а друго када размишља на ивици провалије. Оно што је карактеристично за савремену филозофију је да филозофи филозофирају као да се човечанство не налази на ивици провалије. Не ради се више само о анти-слободарској, већ о анти-егзистенцијалној мистификацији света.

                Традиционална филозофија заснива се на илузији да је могућа слобода ума без слободе човека. Ради се о дуализму духовног и материјалног света при чему се човек своди на res cogitans (Декарт). Код грађанских филозофа не постоји саморефлексија ума са аспекта конкретне неслободе човека који мисли. Слобода човека који мисли не поставља се као услов за одређивање истинитости филозофије. У питању је идеолошка подвала: филозофија је сама по себи сфера слободе – у односу према свету неслободе. Каква је то „слобода мишљења“ уколико човек виси над провалијом?

                 Као засебна друштвена област и засебна форма мишљења филозофија постаје појава sui generis. Путем магичног филозофског плашта филозоф лебди изнад света неслободе и деструкције и односи се према њему као да није настао у свету и као да не живи у њему; као да не учествује у стварању онога што треба „објективно“ да анализира; као да није заинтересован за то какав ће тај свет бити и шта ће се са њим десити; као да његова мисао о свету није условљена природом тог света и природом његовог положаја у свету… „Слободни филозоф“ постаје идеолошка маска неслободног човека, а филозофија конкретна лаж апстрактног човека који се појављује у одори „филозофа“.

                 Филозофија је специфична сфера политичког која је заогрнута велом „универзалне истине“. Слично је са религијом, с тим што њена „универзална истина“ има апсолутни карактер и не подлеже рационалној провери. Теза да је филозофија „трагање за истином“ само је један од начина на који се филозофија претвара у мит. Ако је суштина мудрости истина, поставља се питање о којој се истини ради? Историјски гледано, свака владајућа класа имала је своју истину. Истина владајуће класе у античкој Хелади заснивала се на робовласничкој, расистичкој, милитаристичкој, сексистичкој и педофиличарској природи тог света који је био утемељен у космичком поретку и у коме су владали олимпијски богови.

                 Филозофија претвара конкретне животне проблеме у апстрактна теоријска питања и на тај начин стерилише слободарске и  животворне потенцијале ума. Она одваја ум од живота и гетоизује га. Свет, историја, човек… –  све се добија се из задате идеолошке сфере која се појављује у виду „филозофије“. У савременом капитализму филозофија је лишена хуманистичке и животворне бити и сведена је на техничку дисциплину. Она се заснива на капиталистички начин инструментализованом уму који је сведен на технички ratio. То је, заправо, најважнији начин на који владајући поредак присваја и уништава ум.

                 „Филозофи“ се односе према филозофији исто онако како се теолози односе према религији: они у њој виде ексклузивно средство владајуће „елите“ за духовно поробљавање радних „маса“. Филозофски елитизам проистиче из класног елитизма. Тежња за доминацијом, у виду наметање „истине“ присвајањем ума, само је један од појавних облика владајућег духа класног друштва у коме је интелектуална делатност привилегија владајућег слоја. Филозофи не настоје да поуме свет, већ да се обрачунају с мишљу која доводи у питање њихов елитистички статус. Они не теже зближавању људи, већ успостављању власти над људима. Оно у чему су филозофи јединствени је да су они власници „истине“ и да су „обични људи“ не-умне сподобе и као такви нижа бића.

                 Филозофија је институционализовани облик отуђења ума од човека. Смисао филозофије је у филозофирању, а то значи у одвајању ума од живота и на тај начин у спречавању поумљења људи, а не у очувању опстанка света и остваривању слободе човека. Филозофска реторика је замка за ум. Она ствара мисаоне лавиринте у којима човек, у настојању да дође до истине, губи историјску самосвест и постаје жртва илузија. Филозофија није „трагање за истином“, већ задавање „истине“. Путем филозофије истина бива лишена конкретне историјске природе и добија идеолошку димензију. „Истина“ постаје средство за обрачун с човеком као визионарским и мењалачким бићем и као таква средство за очување постојећег света. Хајдегерова фундаментална онтологија је типичан пример.

                 Филозофија није само начин сакривања и мистификовања истине, већ и одузимање људима права на умност и лишавање људи ума. Као што су свештеници имају ексклузивно власништво над „богом“, тако филозофи имају ексклузивно власништво над умом. Тврдња да је филозофија самосвест умног, што значи да мисао путем филозофије стиче легитимност умног, представља идеолошку подвалу. Укидање филозофије као посредника између човека и света подразумева ослобађање ума из кавеза филозофије.

                 „Историја филозофије“ лишава филозофију историјске основе и претвара је у над-историјску сферу. Филозофи бивају лишени свог конкретног друштвеног бића и претворени у „филозофски ум“ који лебди над светом. Они настоје да прикрију извориште и мотиве филозофирања да би створили лажну слику о својој „непристрасности“. И филозофи имају своју мантију. Иза филозофске „објективности“ крије се класна, групна и лична пристрасност. „Филозофи“ су сујетни људи. Њихово филозофирање не заснива се на потреби за истином, већ је условљено ниским страстима и личним интересима. „Филозофе“ не зближава слободарско надахнуће, већ елитистичка надменост.

                 Грађанска филозофија производи лажну слику света и на тај начин настоји да спречи његову промену. Дијагноза капитализма заснива се на политичкој стратегији која настоји да по сваку цену сачува капитализам. Филозофи нису „објашњавали свет“, као што то тврди Маркс, већ су га мистификовали. Да су филозофи „објашњавали свет“ неминовно би дошли до закључка да се капиталистички свет заснива на деструкцији. Имајући то у виду, стварање новог света, који се заснива на егзистенцијалној извесности, одавно би постало најважније филозофско питање.

                  Уместо да се залаже за друштвени поредак који се заснива на уму, филозофија следи дух деструктивног безумља и уништава критички рационализам и визионарску свест. Типичан пример је филозофија игре, као и филозофија спорта и олимпизма. Сваком умном човеку је јасно, да инсистирање на игри као „оази среће“ (Финк) само доприноси очувању света несреће. Исто тако, сваком умном човеку је јасно, да инсистирање на принципу citius, altius, fortius неминовно води уништењу човека као хуманог и природног бића. Упркос томе, грађански филозофи глорификују спорт јер је он спектакуларни рекламни спот капитализма и као такав најважније политичко средство за интеграцију потлачених у капиталистички поредак.

                  Колико је грађанска филозофија неумна и у којој мери је сведена на средство за обезвређивање човека и за оправдање капиталистичког терора над људима показује и следећи пример. Грађанска антропологија заснива се на тврдњи, да је човек по својој природи грамзива звер која има потребу да убија. Вук је проглашен за непосредног претка човека. Свако сеоско дете зна да вук нема потребу да убија, већ да задовољи глад, као и да одбрани своју младунчад. Када се засити, вук нема потребу да напада друге животиње, ни човека. Исто тако, свако сеоско дете зна да је човек припитомио вука тако, што га је хранио. Захваљујући томе, вук је од крволочне звери постао пас – „највернији пријатељ човека“. Пас који је припитомљени вук постао је племенити створ и као такав „највернији пријатељ човека“, а човек који нема никакве везе са вуком и потиче од доброћудног шимпанзе има „вучију природу“, што значи да је „крволочна звер“?! Мудро, нема шта!

                Имајући у виду природу капиталиста, политичара, новинара, филозофа, свештеника, трговаца, адвоката и припадника других „елитних“ професија, могло би се закључити да нису сви људи настали од вука, већ да су неки настали од пацова, а неки од змије, хијене, твора… Ево праве теме за грађанску антропологију!

                Филозофија је условљена природом конкретног историјског тоталитета у коме настаје. Капитализам као тоталитарни поредак деструкције условљава антиегзистенцијални карактер грађанске филозофије. Филозофија не разоткрива оно што је скривено, већ скрива деструктивну природу капитализма и еманципаторске потенцијале који су створени у грађанском друштву који пружају могућност за стварање новог света. Филозофија не ствара само привид рационалног ирационалној природи капитализма, већ је облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам.

                 Поделом филозофије на посебне сфере долази до сакаћења ума и на сукоб у оквиру филозофије који усмерава ум на бесплодне расправе које, када се има у виду сва драматика уништења света, имају анти-егзистенцијални карактер. Филозофска расправа своди се на одвлачење ума од битних животних проблема и на нагомилавање филозофског празнословља које блокира ум. Уместо да тежи мишљењу које има животворни карактер, филозофија је сведена на стерилно филозофско знање. Историја филозофије своди се на филозофску догматику која блокира могућност да се ум слободно односи према свету који пада у све дубљу провалију егзистенцијалног безнађа.

                 У савременом капитализму филозофи су постали капиталистички теолози који не стварају виртуелне светове путем религиозне мистике, већ путем технократског начина мишљења који уништава хуманистичку визионарску машту и производи виртуелне светове као потрошачку робу. Обрачун капитализма с животом одвија се у облику обрачуна с визионарском свешћу. Филозофи стварају свет без будућности и на тај начин постају гробари човечанства.

                 У „потрошачком друштву“ филозофија је постала дисциплина која је подређена правилима show-businessa: постала је забављачка вештина. И када постављају битна питања, филозофи то раде на такав начин, да она губе озбиљност и добијају карикатуралну димензију. Филозофија је сведена на забављачку реторику која тежи да се појави у спектакуларном облику, што значи у тржишном паковању. „Квалитет филозофа“ мери се величином хонорара који добијају за своје наступе. Филозофи су постали дворске луде капитализма.

                 Капитализам уништава умног човека и умни однос човека према свету и животу и своди човека на потрошачког идиота. Брзина обрта капитала је она „мистична“ сила која одређује живот човека и  развој света. Динамика живота која је диктирана брзином одвијања процеса капиталистичке репродукције и тотално комерцијализовање света, које уништава потребу људи за озбиљним мишљењем, представља чекић и наковањ између којих се налази савремена филозофија. Стварање филозофских дела условљено је све бржим окретањем капиталистичког замајца и све суженијим менталним способностима људи чији је мозак осакаћен капиталистичким начином живота и владајућом пропаганданом машинеријом.

                  Путем медија, који су у рукама капиталиста, у јавности се појављује само она мисао која се обрачунава с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и с визионарском свешћу. Јавни простор препуштен је корумпиран политичарима, полуписменим ТВ водитељима и дежурним „коментаторима“, док је стварни политички простор, који се налази изван видокруга јавности, препуштен најмоћнијим капиталистичким клановима који, заслепљени својим приватним интересима, доносе одлуке које угрожавају опстанак човечанства.

                Главни извори „умности“ у „потрошачком друштву“ су рекламе. На њима нема замишљеног човека, већ менталних дегенерика који се са религиозним заносом односе према рекламираној роби. У светлу све интензивнијег процеса идиотизовања људи и уништења живота може се на прави начин схватити сва погубност гетоизовања ума. Ради се о двема странама истог процеса чију окосницу чини деструктивни капиталистички ирационализам.

               „Крај филозофије“ као конкретни историјски процес појављује се као уништење способности човека да доноси самосталне судове и да се понаша сходно њима. Ради се о укидању ума и слободе, односно, могућности остварења умне слободе. Циљ грађанске филозофије је спречавање радикалних друштвених промена уништавањем могућности да се мењалачке воља заснује на уму. „Разарање ума“ (Хоркхајмер) је одговор капитализма на све већу егзистенцијалну кризу коју ствара и на постојање објективних могућности за укидање капиталистичког света. Грађанска филозофија уништава клицу novuma која је створена у капитализму тако што уништава његову историјску родност. Отуда она инсистира на анти-визионарском начину мишљења и филозофским дисциплинама које прикивају ум човека за постојећи свет који се заснива на деструктивном капиталистичком безумљу. То је основни разлог што је спорт, као спектакуларни облик прикивања човека за постојећи свет, постао владајућа (квази) религија у капитализму.

                 Филозофија спада у „праисторију“ (Маркс) људског друштва – заједно са капитализмом и његовом интелектуалном надградњом. И када критикује постојеће филозофија доприноси његовом очувању јер репродукује свет који је подељен на сфере које су отуђене од човека. У том смислу, филозофија је отуђени облик разотуђења. Критичка расправа о филозофији остаје у сфери филозофије уколико није повезана са критичко-мењалачком праксом. Овде треба имати у виду Марксову тезу да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“. Мењалачки однос према свету условљава природу мишљења. У том контексту могућа је слободарска филозофија, која има критичку самосвест, која усмерава мењалачку праксу ка коначном укидању капитализма и самим тим ка укидању филозофије као од човека отуђеног мишљења.

                 Човек не може да изађе из света и да се односи према њему као ван-световно или над-световно биће, али може да „извири“ из света. Природа тог „извирења“ такође је условљена природом света и његове конкретне егзистенције, али му она пружа могућност да успостави однос према постојећем свету и да баци поглед према будућности.

                 Поред позитивистичког односа према постојећем свету, при чему је свет сведен на саморепродукујућу датост, постоје митолошки, трансцендентални, виртуелни и визионарски однос према свету. Човек стиче представу о природи своје конкретне егзистенције у односу према идеализованој представи прошлости; у односу према илузорном небеском свету који је производ религиозне маште; у односу према виртуелним космичким световима који су производ сајантистичке космолошке фантазије; или у односу према замишљеној и могућој будућности овоземаљског света.

                 Оно што пружа могућност човеку да „извири“ из света у коме живи је историјски ум, а то значи визионарска машта. Путем историјског ума, који има дијалектички карактер, човек може да уочи конкретна егзистенцијална и есенцијална ограничења у којима живи, као и конкретне егзистенцијалне и есенцијалне потенцијале за стварање будућег света, а који путем слободарске и стваралачке праксе могу да се реализују. Историчност људске егзистенције је полазиште за одређивање њене саморефлексије. У том контексту појављује се идеја прогреса и визионарска свест. Квалитет ововременске егзистенције човека одређује се у односу према све драматичнијем уништавању живота на Земљи и у односу према животворним потенцијалима који су створени – који подразумевају и животорне способности човека као слободарског и друштвеног бића које нису, али могу да буду реализоване у виду стварања новог света и тиме нове егзистенције.

                 Будући да је филозофија облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам, захтев за „реализацијом филозофије“ представља доливање уља на ватру која спаљује свет. Уместо „реализовања филозофије“, треба укинути филозофију  укидањем капиталистичког света и постајањем човека еманципованим умним бићем. Укидање филозофије не подразумева одбацивање, већ оживотворење слободарских и животворних потенцијала филозофске мисли. У том контексту посебно место добија дијалектичко мишљење које превазилази ум који је прикован за свакодневницу и који није у стању да сагледа процес историјског развоја друштва – без чега човек не може да стекне самосвест као историјско биће.

                 Марксова мисао отвара могућност за демистификовање филозофије и за развој еманципаторског ума. Она се обрачунава с филозофијом као од човека отуђеним умом који посредује између човека и света и који служи владајућем поретку да се обрачуна с критичко-визионарским умом и слободарском борбом потлачених. Маркс је настојао да укине филозофију тако што ће она бити реализована револуцијом потлачених и освешћених радних људи.

                 Данас ум треба да буде повезан са борбом човечанства за опстанак. Он треба да постане „својина“ човека као еманципованог умног бића и као такав основна интегративна снага друштва. Ум треба да се ослободи из кавеза филозофије, науке, религије, политике… и да се врати животу тако што ће постати темељ успостављања међуљудских односа, као и схватања света и односа према будућности. Треба створити животворни ум који ће бити најважнији облик у коме човек изражава своје  човекобивство. Свака реч коју човек изговори треба да буде умна – да проистекне из ума и да буде упућена уму. „Поумљење света“ подразумева постајање људи еманципованим умним бићима.

                 Уместо да је ум десетина хиљада људи који се баве филозофијом и друштвеним наукама, и који представљају најобразованији део човечанства, усмерен ка поумљењу света и борби за његов опстанак, он је усмерен на бесплодне академске расправе и тумачење мисли појединаца чија се филозофија своди на стварање мисаоног лавиринта из кога нема излаза. Типичан пример је однос академске интелигенције према Хајдегеру.

                 Истински ум није могућ као привилегија уске групе људи, већ као право и конкретна могућност човека. Идеал ума који се еманциповао од филозофије је умни човек и друштво као заједница еманципованих умних људи. Заинтересованост човека да решава конкретне животне проблеме од којих зависи његов опстанак и слобода усмериће човека ка умном мишљењу. Само у контексту борбе за опстанак човечанства и природе човек ће постати еманциповано умно биће.

                  До истинске „воље за моћ“ може се доћи само у односу према деструктивној капиталистичкој помами која условљава да човек води не-умни (само-деструктивни) живот. Основно умно начело с којим се треба руководити је – очувати живот на Земљи. То је најважнији умни путоказ. Бити човек данас пре свега значи борити се против капиталистичког екоцидног тероризма за опстанак живота.

                 У свету који је постао капиталистички крематоријум „слободно мишљење“ је идеолошка подвала. Нема истинског ума без слободног ума, а нема слободног ума без слободног човека. Тек у правој историји, што значи у будућем бескласном (комунистичком) друштву, могућа је истинска слобода човека, а самим тим умовање као слободна активност слободног човека која није сама себи смисао већ је најважнији садржај животворног живота.

                 Филозофија може да буде укинута једино револуцијом, а то значи реализовањем животворних потенцијала које конкретна егзистенција човека као стваралачког и еманципованог друштвеног бића носи у себи. Не мистичне силе које добијају митолошку димензију, већ животворни потенцијали националних култура и грађанског друштва, као и животворни потенцијали човека као стваралачког и друштвеног бића представљају ону моћ која пружа могућност човечанству да спречи уништење живота и створи хумани свет. Револуција је једини облик егзистенције који подразумева укидање процеса који своде човека и свет на предметност. Она руши зидове који се дижу између човека и света. Она је истински начин реализовања човека као стваралачког и визионарског бића. Постајањем капитализма тоталитарним детруктивним поретком револуција је постала највиши егзистенцијални изазов и најаутентичнији начин живота. Она је постала врховно начело животворног хуманизма и као таква врховни принцип на коме треба да се заснива животворна пракса. Филозофија, која је присвојила ум, треба да буде укинута умним светом, а то значи постајањем људи животворним умним бићима. Враћање ума човеку није само најважнији есенцијални изазов, већ је постао најважнији егзистенцијални императив.                             

x            x           x                  

 

Entry filed under: 01. Tekstovi na Srpskom. Tags: .

Хајдегер као мит Гостовање у емисији „Интервју“ – Балкан Инфо


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 971 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: