ХАЈДЕГЕР  И  ЈЕЗИК  

31. јануара 2018. at 13:25

Љубодраг Симоновић

Email: comrade@orion.rs

Преузмите „Хајдегер и језик“

                                                 ХАЈДЕГЕР  И  ЈЕЗИК                 

                  Хајдегер користи филозофски језик да би мистификовао своју мисао. Он измишља изразе и игра се њима. Хајдегерова филозофија је филозофска играрија. Она указује на мистификаторске потенцијале филозофског језика. У Хајдегеровој филозофији језик је сведен на вербално жонглирање, а биће добија феноменолошку димензију, што значи да се појављује као неприкосновена датост у односу према човеку као историјском бићу и тиме у односу према историји. Хајдегер користи метафоричке исказе, који су сликовите рефлексије одређених идеја, али и представе које наговештавају одређене мисаоне садржаје.Индикативан је однос Хајдегера према Хелдерлину у његовој поезији, као и његова тврдња да је човек „сусед бића“. Конкретна природа Хајдегерове мистификаторске реторике условљена је техничким светом. Она је друга страна капиталистичке цивилизације у којој влада технички ratio.

                  Хајдегер је изградио своју фундаменталну онтологију на таутолошким конструкцијама и метасферама. Зашто не и бивствујуће бивство бивствовања, или смисленост смисаоности смисла, или суштаство суштине суштинског…? Хајдегер измишља филозофске изразе и пуни их празним појмовима. На тај начин блокира ум и спречава га да се усресреди на конкретне егзистенцијалне и есенцијалне проблеме. У коначном, Хајдегерова „реч“ је обрачун с „делом“ (Гете), што пре свега значи са слободарском борбом потлачених.

                  Као што хришћанска теологија путем речи производи „бога“ („Прво је била реч!“), тако Хајдегер вербалним жонглирањем производи „биће“. Оно што указује на постојање Хајдегеровог „бића“ су речи. Биће не постоји у стварности, већ у језику. Филозофски језик садржи „свету тајну“ бића. Језик постаје средство са којим се производи биће и ствара од њега мистична и мистификаторска моћ. Привид који се добија вербалним жонглирањем постаје стварност бића. Богатство исказа о бићу указује на присутност бића, а неодређеност језика постаје израз неухватљивости бића. Што је богатији језик пространија је „кућа бића“ и тиме је очигледнија његова присутност.

                  За Хајдегера поезија има спиритуалистички карактер. Са њом се призива биће његовим именовањем. У поезији која мистификује капиталистички свет речи добијају магичну димензију и као такве „омогућавају“ човеку да се приближи бићу. Песник постаје илузионист, а поезија илузионистичка вештина. Хајдегер је, попут песника, био у стању да путем речи оживотвори илузије. Његова филозофија ствара могућност да се путем језичке манипулације отворе простори подсвести и у њих унесу садржаји који могу да претворе човека у фанатика. Она је упућена атомизованим људима који су изгубљени у безнађу капиталистичког ништавила.

                  Лукавство Хајдегерове мисли заснива се на опсенарској реторици која усмерава ум на егзистенцијалну странпутицу. Хајдегер ствара утисак да се његова филозофија бави суштинским егзистенцијалним питањима. Уистину, његова фундаментална онтологија одвлачи ум од конкретних егзистенцијалних проблема и стерилише његову слободарску и животворну снагу. Речи и језичке конструкције постају обрачун с критичким умом и визионарском свешћу. Хајдегерова филозофија уклања просторе будућности. Прави циљ Хајдегеровог обрачуна с умом је укидање дијалектичког мишљења.

                  Хајдегеров језик има заводнички карактер. Његова филозофија појављује се у облику језичких загонетки које представљају провокацију за истраживачки ум. Оне стварају утисак да се у Хајдегеровим језичким кованицама крије дубљи смисао од оног које саме речи могу да искажу. Тежећи да разоткрију скривено и на тај начин докажу да су они ти који су „схватили Хајдегера“, и тиме досегли до самог извора мудрости, упорни истраживачи губе се у лавиринту Хајдегерове филозофије из којег нема излаза. У вези реченог и напомена, да Хајдегерови интервјуи имају прозаични карактер јер у њима нема простора за мистификаторску реторику.

                  Хајдегер је архитект и градитељ куће бића. Стварајући специфичне језичке изразе и конструкције Хајдегер је настојао да од модерног немачког језика створи посебан језик путем којег је једино могуће доћи до бића. Фундаментална онтологија, као неприкосновено извориште умности и као пут ка бићу, могућа је једино у облику немачког језика. У њему је биће пронашло свој дом.

                  Да ли Хајдегерова филозофија може да буде „кућа бића“ имајући у виду да се појављује у облику модерног немачког језика који је језик света који је пао у бездан ништавила? Хајдегер користи старогрчке цитате да би дочарао присутност бића у његовој филозофији, али је она мисао модерног света који је, по Хајдегеру, „заборавио на биће“. Истовремено, у антици биће се не појављује само у језику, већ и у виду свеопштег агоналног активизма – у музици, телесним вежбама и телесном надметању, драми, култовима и другим симболичним облицима изражавања који имају молитвени карактер.

                  Хајдегерова мисао је производ модерног доба. Као таква, она се односи према античкој филозофији утврђујући њен смисао и процењујући њену вредност са аспекта изазова који модерни свет намеће човеку, и полазећи од мисаоних могућности које пружају модерна филозофија и модерни језик. Хајдегер не мисли на старогрчком, већ тумачи одређене старогрчке језичке кованице полазећи од модерног начина мишљења и користећи модерни немачки језик. То што се Хајдегер сетио бића и што именује биће не значи да је његов језик „кућа бића“. Немачки, као ни други језици модерног доба, не може да буде „кућа бића“ јер је језик света који се заснива на „забораву бића“. Језик може да буде „кућа бића“ само у свету у којем је језик саморефлексија бића. Вратити се бићу значи вратити се старогрчком језику који је аутентично станиште бића.

                  Хајдегер има селективни однос према поезији и према језику – имајући у виду њихов садржај. Који је то језик „кућа бића“? Да ли је то језик који доводи у питање капитализам и Хајдегерову филозофију и који отвара хоризонте будућности? Уистину, само онај језик који производи „биће“ и са којим се изражава поданички однос човека према „бићу“ представља, по Хајдегеру, „кућу бића“. У коначном, Хајдегерова филозофија је аутентична „кућа бића“.

                  Хајдегерова филозофија спречава човека да схвати природу света у којем живи. Какав је то језик који не именује зло које уништава свет и који лишава човека оних особености које му пружају могућност да сачува живот на Земљи? Језик може да буде стожер самопоимања човека само уколико има конкретну историјску природу, што значи уколико пружа могућност да људи схвате и реше основне егзистенцијалне проблеме. Као такав, он је могућ само у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције и уколико пружа могућност човечанству да створи хумани свет.

                  Код Хајдегера нема друштвених узрока који условљавају нељудски положај човека у свету, нити је човек као конкретно друштвено биће „заборавио на биће“. Хајдегер оно што настаје у класном друштву пројектује у апстрактну над-друштвену сферу која је ван домашаја људи и у којој се у виду језика појављује од људи отуђена суштина света.

                  Инсистирањем на томе да биће не може бити схваћено на прави начин уколико се однос према њему заснива на класичном филозофском приступу, Хајдегер је дисквалификовао своју мисао као филозофију која мисли биће. Доследно следећи Хајдегера, његова мисао требало би да има поетички облик. У том контексту, није филозофски језик „кућа бића“, већ то може да буде само онај језик који пружа могућност човеку да доживи биће и буде „сусед бића“.

                  Хајдегерово коришћење Хелдерлинове поезије и њено филозофско тумачење указује на то, да Хајдегер није био у стању да успостави поетички однос према бићу. Хајдегер посредује са својом филозофском аналитиком између Хелдерлина и читаоца тако, да му намеће своје ставове о смислу Хелдерлинове поезије. На тај начин, он спречава читаоца да доживи Хелдерлинову поезију и успостави поетички однос према бићу које је у његовој поезији пронашло свој дом.

                  И на примеру језика може да се види како Хајдегер лишава човека онога што је производ његових стваралачких способности као друштвеног бића и то претвара у датост која постаје обоготворено извориште и оквир људског живота. По Хајдегеру, човек није стваралац језика, већ је језик поклон који је добио од богова. Божанска природа језика исказује се тако, да човек једино путем језика може да се обрати боговима. Jезик је тај који пита и даје одговоре. Он води човек кроз живот који је само след судбине. Хајдегер је превидео најважније: не може језик да говори истину уколико човек не настоји да говори истину.

                  Уколико је језик тај који говори, онда је језик и тај који мисли. Човек се не налази само у језику, већ и у мишљењу. Хајдегер је од језика створио кавез у који је затворио ум и на тај начин је укинуо човека као разумно и тиме слободарско биће. Уистину, људи као друштвена и стваралачка бића стварају језик и дају му живот. Истовремено, језик је један од начина на који се уобличава и изражава мишљење. Језик подразумева развој стваралачких способности човека и његових умних моћи; развој света у којем човек живи и развој међуљудских односа; развој историјске самосвести човека и визионарске маште… Језик поставља границе уму и истовремено му отвара просторе. У том смислу, језик пружа могућност да се разобличи Хајдегерова филозофија и разоткрије њена идеолошка (политичка) природа.

                  За Хајдегера „разговор“ је најаутентичнији појавни облик језика и као такав је датост. Заправо, разговор је међуљудски однос и у том смислу могућност произвођења непосредне друштвености у односу према свету који се појављује као датост. Истински разговор подразумева искорак из постојећег и стварање новог света. Разговор има неизвестан исход. Он отвара просторе у којима се крије непознато. Ретки су они који имају храбрости да се упусте у отворени разговор. У разговору човек може да се суочи са својом скривеном личношћу, да препозна лажна пријатељства, да схвати да је његов живот обмана и да је оно ушта верује само лаж и превара…

                  У свету у којем је човек лишен људскости и сведен на Лајбницову монаду ћутање постаје најречитији говор. Оно указује на природу човекове егзистенције у капитализму. Постоји немо и гласно ћутање. Немо ћутање је језик сужњева. Гласно ћутање наговештава буру. Оно је израз немирења са постојећим светом и као такво је најгласнија порука.

                  У језику се у најнепосреднијем смислу изражава потреба човека за човеком. Говорни и писани језик само су неки од облика у којима се успостављају животворни односи између људи. Језик има еротску природу. Још су стари Грци схватили да језик превазилази разговор као рационални облик у којем се успостављају међуљудски односи. Они су придавали изузетан значај говору телом у којем долази до изражаја еротска природа човека, а то значи његово играчко биће које је најаутентичнији антрополошки основ друштвености.

                  Хајдегер се обрачунава с историјским и друштвеним карактером језика и тиме с његовом слободарском и животворном природом.  За њега језик не представља однос између људи као хуманих и животворних бића, што значи да не производи друштвеност и тиме човека као друштвено биће. Уистину, језик је облик стварања аутентичне друштвености, што значи да се заснива на развоју међуљудских односа и тиме на постајању човека еманципованим друштвеним бићем. Богатство међуљудских односа представља најважнији показатељ развијености језика. Животворни међуљудски односи су најважнија манифестација и потенцијал људског који се појављују у језику.

                  У савременом свету језик је приватизован од стране капиталистичких плаћеника: политичара, ТВ водитеља и новинара, рекламних агената, свештеника, академске интелигенције… – који су свели језика на средство за стварање лажне слике о свету и за уништавање људи као умних бића. Владајући поредак негује и богато награђује шампионе празнословља јер они стварају језичке вртлоге у којима нестаје визионарски ум. Што је језик испразнији, утолико је ефикасније средство за сакаћење ума.

                  У језику је сажето еманципаторско наслеђе човечанства које отвара просторе визионарској свести. Језик је кључ са којим се отвара ризница националних култура, а то значи најважније средство са којим човек стиче историјску и слободарску самосвест. Све драматичнија егзистенцијална опасност која се надвила над човечанством укида егзистенцијалну самодовољност нација и ствара потребу за споразумевањем чија је суштина условљена глобалном борбом против капитализма који је постао смртни непријатељ човечанства. Све већа угроженост живота намеће потребу да се успостави смисаона блискост и најапстрактнијих израза који се појављују на различитим језицима, као и да се успоставе нови изрази и нове језичке конструкције које пружају могућност да се укаже на узроке уништења живота на Земљи и на неопходност борбе за нови свет.

                  Треба вратити језик животу и на тај начин омогућити да буду реализовани његови животворни потенцијали. У њему треба да се уобличи самосвест човека као историјског, друштвеног, стваралачког и визионарског бића. То је језик који ће на уман начин говорити о битним егзистенцијалним и есенцијалним проблемима који стоје пред човечанством; који ће бити лишен празнословља и мистификаторске реторике; у којем ће доћи до изражаја животворна снага човека која се појављује у облику слободарске и стваралачке праксе; који ће пружити могућност да се визионарски ум вине у будућност и да визија хуманог света постане основ односа човека према постојећем свету…

                  Животворни језик је најважнији начин стварања друштва као заједнице животворних људи. Његова животворност заснива се на томе, да се појављује као резултат животворне борбе људи, што значи као аутентични облик у којем се појављује борбена друштвеност. То је језик путем којег се објективне могућности слободе претварају у реалне могућности ослобађања човека. Ради се о језику у којем човек може да препозна себе као животворно биће, а свој мењалачки активизам као животворну праксу са којом ће бити сачуван живот на Земљи и створен хумани свет. Он треба да омогући човеку да стекне свест еманципованог природног бића и да се поново нађе у загрљају природе. То је језик који треба да буде у органском јединству са слободарском борбом која настоји да створи животворну цивилизацију. Животворни језик је језик животворног хуманизма.                                                       

                                                     x              x             x

Advertisements

Entry filed under: 22. Main page.

„Интервју“ за канал Балкан Инфо 26.01.2018 We are slaves of capitalist totalitarianism 24 hours per day


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 1.023 других пратиоца

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге


%d bloggers like this: