Архива аутора

Intervju: Stefan Branisavljević (Jordan) – Ljubodrag Duci Simonović

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Skini tekst:
Intervju: Stefan Branisavljević (Jordan) – Ljubodrag Duci Simonović

Beograd, 9.7.2015.

1. Svedoci smo da decenijama unazad svaka vlast u regionu koristi vrhunski sport kao orudje zatupljivanja naroda u bivsoj Jugoslaviji. Ono sto je zapocela titoisticka vlast sa uspehom nastavljaju rezimi koji su je nasledili. Kako koji tim osvoji neku medalju, kako neki individualni sportista odskoci, tako se od tog rezultata napravi visednevni cirkus ciji je cilj lobotomizovanje masa. Moze se reci da je Srbija (a i bivsa Jugoslavija) uspesno preslikala ovaj globalni trend. Sto je neka drzava siromasnija, sto je narod obespravljeniji i besperspektivniji – to se uspesi sportista vise isticu u prvi plan.

Kako biste uporedili histeriju oko vrhunskog sporta koja je vladala u doba Vaseg aktivnog bavljenjem kosarkom sa ovim sto imamo od polovine devedesetih godina proslog veka?

Pre svega, nije u „titoističko“ vreme započela politička manipulacija sportom radi držanja „radnih masa“ u pokornosti. To je bilo prisutno i u Kraljevini Jugoslaviji, tačnije, od kada je sport potisnuo telesne oblike vežbanja koji su se zasnivali na narodnoj tradiciji, kao i „sokolski pokret“ koji je imao pan-slovenski karakter i bio usmeren protiv pan-germanizma koji se pojavio u obliku Janovog Turnbewegunga koji je imao imperijalistički karakter. Još je Kraljevina Srbija, 1910. godine, postala član Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Treba imati u vidu da je sport kao institucija nastao u Engleskoj u drugoj polovini XIX veka kada su se radnici izborili za osmočasovno radno vreme. Tada je stvoren stadion i engleski kapitalisti nisu krili da je sport „sredstvo za kolonizovanje dokolice radnika“, što znači sredstvo za njihovo depolitizovanje. Pored toga, engleski kolonijalisti koristili su sport kao sredstvo za „civilizovanje divljaka“, što znači za uništavanje  kulturnih tradicija kolonijalizovanih naroda  i time njihovog slobodarskog dostojanstva. Zvanično „otac“ modernog olimpizma francuski baron Pjer de Kuberten nije krio da je sport „efikasno sredstvo u kolonijalizaciji“ ističući britansku imperiju kao uzor koji treba da slede francuski kolonizatori.

Ono što je od prvorazrednog značaja za razumevanje ideologije rekordomanije je da je ona neposredno otelotvorenje progresističkog duha kapitalizma koji je izražen u olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius. Radi se o na kapitalistički način mutiranom socijalnom darvinizmu koji u sportu dobija spektakularni pojavni oblik: pobeda postizanjem većeg rezultata, s tim što je rekord tržišna mera rezultata. Drugim rečima, sport je ideologija kapitalizma u čistom smislu. To je najvažniji razlog što je sportivizacija sveta najvažniji oblik kapitalističkog ovladavanja svetom. Evropske imperijalističke države uspele su putem sporta da postignu ono što Katoličkoj crkvi, kao vodećoj duhovnoj sili Zapada, nije pošlo za rukom: da izvrše duhovno kolonizovanje sveta. Olimpizam je prva i najvažnija „mondijalistička“ ideologija i kao takva vladajuća (kvazi) religija savremenog sveta.

U „titoističkoj“ Jugoslaviji sport je imao prvorazredan značaj kao sredstvo za stvaranje „socijalističkih građana“. To je, pre svega, značilo da se putem sportskih rezultata dokazivala „progresivna snaga“ vladajućeg poretka. Pored toga, reprezentativni sport bio je sredstvo za stvaranje integrativnog „jugoslovenskog duha“ – budući da je Jugoslavija bila višenacionalna zajednica i da je nacionalistička histerija u Drugom svetskom ratu, potstaknuta pre svega od strane nacističke Nemačke, dovela do stravičnih zločina.

Već posle separatističkog „masovnog-pokreta“ u Hrvatskoj, sa početka sedamdesetih godina, „vrhunski sport“ postao je sredstvo za stvaranje „Potemkinovih sela“, što znači sredstvo vlasti za stvaranje iluzije da je Jugoslavija i dalje stabilna multinacionalna zajednica. Drugim rečima, sport je postao sredstvo za prikrivanje uzroka koji su doveli do raspada Jugoslavije.

Prodorom kapitalističkih odnosa u vidu tržišne privrede, sredinom šezdesetih godina, došlo je do komercijalizovanja i profesionalizovanja sporta. Sportisti postaju trčeći reklamni panoi, a sport show-business i kao takav najjeftinija zabava za „radne mase“. Nastaje klasično kapitalističko klasno društvo, dolazi do sve većeg socijalnog raslojavanja i sport počinje da funkcioniše po Juvenalovoj maksimi panem et circences. Sve manje novca ulaže se u obrazovanje mladih, a sve veće sume ulažu se u profesionalni sport. Sportski show-business postaje najvažnija duhovna droga za radnike i mlade nezaposlene ljude i kao takav najvažnije političko sredstvo kapitalista za držanje obespravljenih u pokornosti. Stadioni i sportske hale postaju savremeni koncentracioni logori u kojima se uništava kritičko-menjalačka svest mladih i oni pretvaraju u savremene horde varvara. I ovde treba reći: patriotizam bez kulturne svesti je varvarizam.

2. Da li ideoloski svesni pojedinci i grupe mogu da stvore paralelni sistem koji ce biti sto manje povezan sa postojecim lihvarskim poretkom?

Polazeći od Marksovog stava da je ideologija iskrivljeni pogled na svet, ne bih rekao ideološki, već idejno svesni ljudi. Ono što je najvažnije, kapitalizam je postao totalitarni poredak destrukcije i stoga je kritika kapitalizma koja insistira na pljačkaškoj prirodi kapitalizma prevaziđena. Problemi se više ne nalaze u sferi morala i slobode, već u sferi egzistencije. Borba za slobodu i društvenu pravdu imaju smisla jedino ukoliko su, istovremeno, borba za očuvanje života na Zemlji. U „potrošačkoj“ fazi razvoja kapitalizam je prevazišao Marksovu kritiku kapitalizma. Ona je nužan, ali ne i dovoljan uslov za razvoj savremene kritike kapitalizma.

3. Kako gledate na tzv. Arapsko prolece i nasilne smene vlasti, kao i raspirivanje medjureligijskih sukoba koji umnogome podsecaju na ratove na Balkanu?

„Arapsko proleće“ je pojava koja ima svetski značaj. To ne znači da su intelektualci sa Zapada ti koji treba Arapima da drže predavanje o tome šta je „arapsko proleće“. Mene pre svega zanima mišljenje arapskih intelektualaca o „arapskom proleću“. To mišljenje je najmerodavnije da bih formirao svoje stavove, a ne mišljenje Čomskog i drugih Zapadnih intelektualaca koji čak i kada su dobronamerni polaze od predrasuda koje su posledica kolonijalne ideologije u kojoj su stasali kao intelektualci.

Prateći razvoj događaja u arapskom svetu sa ove distance, ono što se nameće kao zaključak je da vladajući kapitalistički centri moći sa Zapada nastoje da unište sve oblike političkog organizovanja Arapa koji pružaju mogućnost stabilnog razvoja arapskog sveta. Zapadu je stalo da izazove stalne sukobe između Arapa i na taj način stvori haos koji će ih uništiti. Radi se o „kontrolisanom“ haosu koji ima genocidnu prirodu.

Što se tiče religije, ona je uvek korišćena kao sredstvo za fanatizovanje ljudi, ali i kao paravan iza kojih se kriju ekonomski i politički interesi određenih grupa moći koje deluju iz senke.

Verujem da će Arapi prepoznati prave neprijatelje i da će se ujediniti u borbi protiv njih – za opstanak arapskog sveta i za slobodu Arapa od novih kolonijalnih gospodara koji nastoje da ih unište.

4. Kako komentarisete ujudurmu oko izbora predsednika FIFE, korupcionaskih skandala unutar te organizacije, Blatera i njegovih protiv-kandidata? Da li je Blater manje zlo od Platinija koji se sada pominje kao najozbiljniji kandidat za tu fotelju?

Ujdurma oko izbora predsednika FIFA i korupcionaški skandali stalni su sastojak istorije FIFA, kao i Međunarodnog olimpijskog komiteta i drugih „međunarodnih“ sportskih asocijacija. U suštini, sve su to organizacije koje „posluju“ po mafijaškim principima i koje nikome ne odgovaraju. Gotovo da niko ne pominje da je Blatera u redove FIFA doveo Žoao Avelanž – koji je preko 30 godina bio neprikosnoveni gospodar svetskog fudbala.

Avelanž je stekao bogatstvo kao jedan od najvećih prodavaca američkog oružja vojnim huntama u Južnoj Americi. On je bio „anđeo čuvar“ fašističkih diktatura Pinočea i Videle. Radi zadobijanja „miroljubivog“ imidža, vojne diktature u Čileu i Argentini dobile su mogućnost da organizuju juniorsko i seniorsko prvenstvo sveta u fudbalu. Avelanž je odigrao glavnu ulogu u tome – uz svesrdnu pomoć Zapada, pogotovu SAD.

Rušenje Blatera nema veze sa korupcijom, već se radi o nastojanju SAD da spreči da se fudbalsko prvenstvo sveta organizuje u Rusiji. Svi govore da „sport nema veze sa politikom“, a uvek iznova se pokazuje da je sport prvorazredno političko sredstvo i to u međunarodnim razmerama.

Eventualno dovođenje Platinija treba shvatiti u kontekstu borbe svetskih kapitalističkih grupa za dominaciju nad FIFA. Isto je kada se radi o smenama na čelu MOK-a, kao i drugih „međunarodnih“ sportskih asocijacija. U konačnom, radi se o borbi za kontrolu svetskog sporta koji je postao ogroman izvor zarade i jedan od najvažnijih mehanizama sa kojim se obezbeđuje prestiž u svetu i obezbeđuje kontrola sve siromašnije radničke populacije.

5. Odakle krenuti ka promeni postojeceg kapitalistickog sistema jer je ocigledno da on unistava sve oko sebe-ljude, floru i faunu te da na kraju sam sebi postaje cilj?

Odgovor je uvek isti: političko organizovanje i politička bora potlačenih radnih ljudi i potlačenih naroda. Ona danas mora da ima izrazito međunarodnih karakter jer je kapitalizam postao globalni poredak destrukcije, što znači da jedino borba ujedinjenog čovečanstva može da dovede do uništenja kapitalizma i stvaranja poretka koji će imati racionalni odnos prema prirodi i gde će duhovno bogatstvo, a to znači razvoj kulturnog bića čoveka i na toj osnovi razvoj međuljudskih odnosa, biti mera ljudskog bogatstva.

Nema više „centra“ i „periferije“ u borbi protiv kapitalizma. Svaki deo planete gde se vodi borba protiv kapitalizma predstavlja savremeni „centar svetske revolucije“. Gde god se ljudi bore protiv kapitalizma a za humani svet – to je NAŠA BORBA!

Borba Arapa protiv američkog imperijalizma i Izraelskog fašizma je istovremeno borba svih slobodoumnih ljudi protiv imperijalizma i fašizma.

6. Na koji nacin se ekonomski moze ojacati opozicija i gde je izlaz iz postojeceg corsokaka?

Najveći kvalitet opozicije nije novac, već brojnost i politička volja da se uništi kapitalizam i stvori novi svet. Sve dramatičniji egzistencijalni problemi sa kojima se sučeljava sve veći broj ljudi pokrenuće val promena koji će uništiti postojeće centre moći koji pretvaraju svet u kapitalistički krematorijum. U Evropi se stvara pred-revolucionarno stanje iz kojeg može da proistekne „novi“ fašizam, ali i nova civilizacija koja će biti realizacija emancipatorskih potencijala građanskog društva.

7. Sta mislite o geopolitickom bloku Brazil-Juzna Afrika-Kina-Rusija-Indija? Da li ponovo ulazimo u multipolarni svet i da li se nazire kraj americkoj hegemoniji?

Uspostavljanje novog bloka na čelu sa Rusijom i Kinom ima izvanredan značaj pre svega za „male narode“ koji su bili prepušteni na milost i nemilost „novom svetskom poretku“ čiju kičmu predstavljaju SAD. Međutim, preraspodela svetske moći neće sama po sebi rešiti najvažnije egzistencijalne probleme sa kojima se čovečanstvo sve dramatičnije sučeljava. Suprotstavljanje genocidnom i ekocidnom terorizmu Zapada može da bude uspešno jedino ukoliko je ono usmereno na ukidanje „potrošačkog društva“, a to znači na ukidanje kapitalizma.

Ne više proizvodnja za profit, već proizvodnja za zadovoljavanje istinskih ljudskih potreba koja će se zasnivati na saživotu sa prirodom – predstavlja egzistencijalni imperativ koji mora da bude poštovan da bi čovečanstvo opstalo.

Borba za životvorni humanizam treba da postane ideja-vodilja savremenog svetskog anti-kapitalističkog pokreta.

x    x    x

10. јула 2015. at 18:16 1 коментар

Ljubodrag Simonović: Dostoyevsky’s philosophy – a short essay

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Download Duci’s text

Dostoyevsky’s philosophy – a short essay

        Here we are going to say something about Dostoyevsky whose intellectual opus is an integral part of the contemplative soil from which Heidegger’s philosophy germinated. In order to understand the nature of Dostoyevsky’s thought, it is necessary to keep in mind the reality of life in the Russia of his time.

           In the second half of 19th century, the advancing capitalist tide annihilated the customary, ethical and religious foundations of Russian society and questioned the tsarist order for its absolutist nature. Feudal Russia based its political stability on the fact that peasants were tied to the land. The abolition of serfdom (1861) and the development of industrial production resulted in the development of cities and the formation of an growing number of citizens and an enlarging working class. Millions of peasants became the work force of the new capitalist masters and were exposed to merciless exploitation. An increasing number of people live in existential uncertainty and misery. There are no political institutions that provide a possibility for channeling the growing discontent of the oppressed through legal political procedures. Political life is decimated by police terror, liquidations performed by the secret services and mass deportations to Siberia. Struggle against tsarist absolutism was based on the protest actions of the “Decembrists” and “Populists”, along with the assassination attempts by anarchist groups that tried to oppose State terror with their own fanatical voluntarism. The idea of socialism became the basis for the development of workers’ class awareness as well as for their political organization. University students became the seed bed for new ideas and the protagonists of political radicalism. In the Russia of the second half of the 19th century, political chaos dominated.

             The development of capitalism uprooted “Russian man” from his previous spiritual habitat, and he was unable any longer to find the balance of traditional way of life between the church and the tsarist regime. The value-horizon of the old society and traditional social relations was vanishing in the deepening capitalist swamp, and the new value-horizons and institutions were not in sight. Russian man was thrown into a world where he had to struggle desperately in order to survive. In such conditions, he had no option other than to look for the basic defense of his human integrity within himself.

          Dostoyevsky’s religious mysticism is a direct result of his losing faith in reason. In his philosophy, the conflict is established between reason, which has no specific social basis and, therefore, relativizes everything, and the necessity to act for the survival of man and the affirmation of his human existence. Since man could not rely on reason, which, per se, offers various solutions that only confuse him and keep him from action, Dostoyevsky offers a fulcrum in the form of a “free will” based on strong personality through which man should realize his life’s potential and meet his suppressed needs.

          Freedom is, unarguably, contingent on restraint from threatening the freedom of others, is based on private property, and does not apply to liberation from the tyranny of the powerful or from the class order – as liberation from the existing world, towards a new one. With Dostoyevsky, too, “free will” does not imply man’s endeavor to oppose injustice and to assert his right to live in a just world, but it implies realization of man’s suppressed being, which is a product of the existing world. Dostoyevsky strived to offer freedom to man, degenerated in the capitalist mode, who is trying to realize his suppressed needs in a way dictated by the ruling order. A typical example is the gambler. The gambler cannot exist without gambling, and gambling is not possible without an order in which values generated by man are being alienated from him and turned into the power of destiny. Gambling, actually, is a tempting of the power that reigns in capitalism and, as such, represents a match with death.

            In order to prevent life from turning into a merciless struggle between people motivated by unlimited “free will”, Dostoyevsky tries to establish an ethical awareness that would draw a boundary against felonious mischief. It is present in the idea of the “God”. Instead of believing in reason, faith in “God” was supposed to make possible the endurance of a society as a community of “Christian souls”. Thus, instead of the antagonism in reason, the antagonism between creative will and ethical (self)awareness is established. Kant tried to solve that problem in a formal logical manner, using an abstract citizen (a transcendental I), and Dostoyevsky endeavored to overcome that problem by using the abstract Christian. Kant’s ethical (self)awareness of the citizen is being replaced by a Christian ethical (self)awareness.

          In Dostoyevsky there is a lack of self-reflection on human existence based upon the concrete historical situation of the society, meaning there is no self-reflection on the part of man as a concrete historical and social being. In his philosophy there is no visionary awareness and, in that context, no criteria upon which one can take action, bearing in mind the historical development of that order being established as a civil society. Dostoyevsky was not guided by the rational alternative based upon the emancipating potential of society that offers a possibility for the development of a visionary consciousness and the formation of political movements that would create a new world, but upon individual existence and religious mysticism. We are facing here an atomized member of a decaying aristocratic class who exists in a world which he does not understand in the context of its historical temporality, and, therefore, does not understand his own self as a concrete historical being. Dostoyevsky did not endeavor to create a new society, but to prevent decay of the tsarist order and of the ruling spiritual arc based on an Orthodox single-mindedness. He opposed progress based on a development of capitalism and creation of bourgeois society to the political stability of Russia. Dostoyevsky did not see Russia’s future in the most developed capitalist states, but in its own damnation.

      Dostoyevsky did not belong to any social class. Therefore, all claimed him as one of their own. Impoverished nobleman, with no property and no money with which to become a capitalist, distant from the peasants and workers by his education and perception of life, soldier by necessity, rebel by nature, of weak health and even weaker integrity… HIs ability to summarize life’s contradictions within his characters brought everybody to see him as “their own writer”. Dostoyevsky was a political reactionary; however, his “Russian soul” was so ample that people from all social layers could find their sanctuary within it. Dostoyevsky did not shape his characters based on his philosophy, but his philosophy presents a synthesis of his characters’ philosophies. Life itself presents the source of his thought. This is what provides plausibility to his characters and vitality to his philosophy.

x   x   x

Translated from Serbian by Svetlana Djurić
English translation supervisor Mick Collins

11. маја 2015. at 08:05

Љубодраг Симоновић Дуци: Достојевски

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст:
Достојевски

Достојевски

          Овде ћемо рећи нешто о Достојевском чије дело је састојак мисаоног хумуса из којег је никла Хајдегерова филозофија. Да би се схватила природа мисли Достојевског, треба имати у виду животну реалност Русије његовог времена.

          У другој половини 19. века надирући капиталистички талас разрушио је обичајне, моралне и религиозне темеље руског друштва и довео у питање царски поредак који је имао апсолутистички карактер. Феудална Русија заснивала је политичку стабилност на томе, да су сељаци били везани за земљу. Укидањем кметства (1861.) и развојем индустријске производње долази до развоја градова и до стварања све бројнијег грађанства и радничке класе. Милиони сељака постали су најамници нових капиталистичких господара и били изложени беспоштедној експлоатацији. Све већи број људи живи у егзистенцијалној неизвесности и беди. Не постоје политичке институције које пружају могућност да се све веће незадовољство потлачених каналише путем легалних политичких токова. Политички живот десеткован је полицијским терором, ликвидацијама тајне службе и масовним прогонима у Сибир. Борба против царског апсолутизма заснива се на протестним акцијама следбеника идеја „декабриста“ и „народњака“, као и на атентатима анархистичких група које настоје да се фанатичним волунтаризмом супротставе државном терору. Идеја социјализма постаје основ за класно освешћивање радника и за њихово политичко организовање. Студентска омладина постаје расадник нових идеја и носилац политичког радикализма. У Русији друге половине 19. века владао је политички хаос.

          Развој капитализма ишчупао је „руског човека“ из његовог дотадашњег духовног станишта и он више није могао да пронађе ослонац у традиционалном начину живота, у цркви и царском режиму. Вредносни хоризонт старог друштва и традиционални друштвени односи нестајали су у све дубљој капиталистичкој мочвари, а нови вредносни хоризонт и нове институције нису били на видику. Човек је бачен у свет у којем мора да се грчевито бори да би преживео. У таквим условима, не преостаје му друго него да у самоме себи потражи ослонац за одбрану свог људског интегритета.

          Религиозни мистицизам Достојевског непосредна је последица губитка вере у разум. У његовој филозофији успостављен је сукоб између разума који нема конкретни друштвени ослонац и који стога све релативизује, и потребе да се дела да би човек преживео и потврдио своје људско постојање. Будући да човек није могао да нађе ослонац у разуму који, сам по себи, нуди различита решења која само збуњују човека и спречавају га да дела, Достојевски му нуди ослонац у виду „слободне воље“ која се заснива на снажном карактеру путем којег је требало да човек реализује своје животне моћи и потиснуте потребе.

       Слобода се по правилу дефиниште као суздржавање од угрожавања слободе других која се заснива на приватној својини, а не као ослобађање од тираније моћних и класног поретка – као слобода од постојећег, а за нови свет. И код Достојевског „слободна воља“ не подразумева настојање човека да се супротстави неправди и да се избори за праведни свет, већ подразумева оживотворење потиснутог бића човека које је производ постојећег света. Достојевски је настојао да пружи слободу на капиталистички начин дегенерисаном човеку који покушава да реализује своје потиснуте потребе на начин који му диктира владајући поредак. Типичан пример је коцкар. Коцкар није могућ без коцке, а коцка није могућа без поретка у којем се вредности које човек ствара отуђују од њега и постају судбинска моћ. Коцка је искушавање моћи која влада у капитализму и као таква је игра са смрћу.

       Да би спречио да се живот претвори у беспоштедну борбу између људи руковођених неограниченом „слободном вољом“, Достојевски настоји да изгради моралну свест која ће бити ограда злочиначкој самовољи. Она је дата у идеји „бога“. Уместо вере у разум, вера у „бога“ требало је да омогући опстанак друштва као заједнице „хришћанских душа“. На тај начин, уместо антагонизма у разуму, успостављен је антагонизам између делатне воље и моралне (само)свести. Као што је Кант покушао да тај проблем реши на формално-логички начин и помоћу апстрактног грађанина (трансцендентално Ја), тако је Достојевски настојао да тај проблем превазиђе помоћу апстрактног хришћанина. Кантову грађанску моралну (само)свест замењује хришћанска морална (само)свест.

          Код Достојевског недостаје саморефлексија људске егзистенције на основу конкретне историјске ситуације у којој се друштво налази, што значи недостаје саморефлексија човека као конкретног историјског и друштвеног бића. У његовој филозофији нема визионарске свести и у том контексту критеријума по којем треба делати имајући у виду историјски развој друштва, а то значи настанак грађанског света. Достојевски се није руководио разумном алтернативом која је заснована на еманципаторским потенцијалима друштва који пружају могућност за развој визионарске свести и стварање политичких покрета који ће створити нови свет, већ на индивидуалној егзистенцији и религиозном мистицизму. Ради се о атомизованом припаднику пропадајуће аристократске класе који се налази у свету који не схвата у контексту његове историјске пролазности, а самим тим не схвата ни себе као конкретно историјско биће. Достојевски није настојао да изгради ново друштво, већ да спречи распад царског поретка и владајућег духовног свода који се заснивао на ортодоксном једноумљу. Он је прогресу, који се заснивао на развоју капитализма и стварању грађанског друштва, супротставио политичку стабилност Русије. Достојевски у најразвијенијим капиталистичким државама Европе није видео могућу будућност Русије, већ њену пропаст.

          Достојевски није припадао ни једној друштвеној класи. Зато су га сви својатали. Пропали племић, без власништва и новца да би био капиталист, по образовању и схватању живота далеко од сељака и радника, војник по нужди, бунтовник по природи, слабог здравља и још слабијег карактера… Способност да сажме у својим ликовима живот у његовим супротностима довела је до тога, да су га сви доживљавали као „свог писца“. Достојевски је био политички реакционар, али је његова „руска душа“ била толико пространа да су у њој могли да нађу уточиште људи из свих друштвених слојева. Достојевски није вајао своје ликове полазећи од своје филозофије, већ његова филозофија представља синтезу животне филозофије његових ликова. Живот у његовој непосредности представља извор његове мисли. То је оно што даје уверљивост његовим ликовима и животност његовој филозофији.

x x x

Љубодраг Симоновић Дуци: Достојевски

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

4. априла 2015. at 07:53 1 коментар

Olimpijski paganizam i hrišćanstvo

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs

Skini tekst:
Olimpijski paganizam i hrišćanstvo

OLIMPIJSKI PAGANIZAM I HRIŠĆANSTVO

            Kada je reč o odnosu olimpizma i religije Kuberten je, za razliku od mnogih njegovih nastavljača koji nastoje da prikriju pravu prirodu modernog olimpizma, kristalno jasan: „Prva suštinska karakteristika starog kao i novog olimpizma je da je on religija.“ (1) Polazeći od Kontove filozofije Kuberten nastoji da uspostavi novi duhovni sistem koji će odgovarati socijalno darvinističkom i progresističkom duhu kapitalizma, koji će „upiti“ sve društvene (klasne) protivrečnosti koje sputavaju razvoj kapitalizma i omogućiti njegovu nesmetanu globalnu ekspanziju. Radi se o stvaranju „dinamične religije“ (Brendidž) koja je, pored efikasnosti u uspostavljanju „socijalnog mira“ i uvođenja „reda u glavama ljudi“ (Kuberten), u stanju da „prevaziđe“ postojeće (statične) religije (odbacujući njihovo emancipatorsko nasleđe) jer nije omeđana određenim načinom života i nacionalnim kulturama, već proističe iz „dinamičkog“, univerzalnog i totalitarnog duha kapitalističkog globalizma. Imajući u vidu duhovna izvorišta olimpijske ideje može se zaključiti da je olimpizam uobličena, i preko olimpijskog pokreta i olimpijskih igara realizovana, pozitivna religija koja je „analogna pozitivnoj filozofiji“ (Prokop) i koja treba da u modernom dobu odigra onu ulogu koju je tradicionalna religija imala u srednjem veku. Olimpizam postaje duhovni svod iz koga proističe sav „humanizam“ i koji pruža konačne odgovore na sva bitna pitanja ljudske egzistencije. Otuda je reč o olimpizmu moguća samo kao njegovo veličanje. Istovremeno, u njemu se briše razlika između religiozne i svetovne sfere: sam život postaje služba olimpijskim bogovima. Moderni olimpizam nastoji da bude neprikosnovena duhovna moć kojoj čovek ne služi kontemplacijom, meditacijom, izricanjem molitvi i klečanjem nego, poput antike, svakodnevnim agonističkim aktivizmom. Život kao neprestana borba između ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem – to je bit olimpijske pobožnosti. U tom smislu sport je idealizovani oblik „pravog“ života, dok su olimpijske igre simbolično otelotvorenje duhovnog i delatnog jedinstva sveta. Imajući u vidu Kubertenovo nastojanje da eliminiše kritički racionalizam i emancipatorske tekovine čovečanstva, može se reći da se radi kako o svojevrsnoj totalitarnoj misli, tako i o totalitarnom duhovnom i političkom pokretu. Olimpizam postaje svojevrsna „crna rupa“ u kojoj treba da nestane svaki nagoveštaj iskoraka iz postojećeg sveta.

         Moderni olimpizam nije pokušaj stvaranja „novog hrišćanstva“, zašta se zalagao Sen Simon, (2) već novog paganizma: helenska civilizacija predstavlja (idealizovano i osakaćeno) duhovno izvorište i uporište olimpizma. Kuberten nastoji da od olimpizma stvori religiju analognu antičkom paganizmu koja u potpunosti integriše čoveka u svoju duhovnu orbitu i uklanja mogućnost da se (kritičko-menjalački) odnosi prema postojećem svetu. Olimpijske igre postaju najviša religiozna ceremonija posvećena stvaranju i veličanju kulta postojećeg sveta, što znači osnovnih principa na kojima se on temelji.

          Kuberten je nezadovoljan hrišćanstvom jer ono (sa svojim idejama o čoveku kao „božjem biću“, „o boljem svetu“, „jednakosti“, „bratstvu“…) predstavlja suprotnost socijalno darvinističkoj doktrini i progresističkom duhu, nosećim stubovima kapitalističkog poretka. Što je još važnije, hrišćanstvo se pokazalo nedovoljno efikasnim u sprečavanju ustanaka, pobuna i revolucija, koje su potresale Evropu krajem 18. i tokom 19. veka, pogotovu u ovladavanju i kontrolisanju sve brojnijeg, organizovanijeg i politički svesnijeg proletarijata koji se izborio za pravo da legalnim sredstvima političke borbe dođe na vlast. Otuda potreba za efikasnijom religijom koja će odgovarati „novom duhu“ vremena i koja će postati objedinjavajuća duhovna snaga društva koja će biti u stanju da integriše radnike u uspostavljeni poredak i obračuna se s emancipatorskim nasleđem građanskog društva, s kritičko-menjalačkom svešću i idejom budućnosti. Kuberten ukida božanski svod i opredeljuje se za prirodni poredak koji odgovara progresističkom i ekspanzionističkom duhu kapitalizma. Postojeći poredak nije realizacija božanske volje niti ima božanski karakter, već je rezultat dejstva (neumnih, neduhovnih, nemoralnih, neestetskih) prirodnih zakona koji vladaju u životinjskom svetu. „Teološki“ i „metafizički“ svet „prevaziđen“ je pozitivnim svetom.

              Paganin Kuberten ne krije da je za njega olimpizam religija koja „nadilazi“ ne samo hrišćanstvo, već i sve druge („etničke“) religije (koje se, po Kubertenu, nalaze, kao religije „nižih rasa“, ispod nivoa hrišćanstva) i da nastoji da postigne ono što nije pošlo za rukom Katoličkoj crkvi: da se obračuna s tradicionalnim religijama i nacionalnim kulturama i izvrši duhovnu kolonizaciju sveta. Prema Kubertenovoj doktrini, olimpijske igre trebalo je da postanu najviši religiozni obred savremenog sveta koji će potisnuti u drugi plan tradicionalne religiozne praznike. U tom smislu „sveti ritam“ održavanja olimpijskih igara postaje neprikosnoveni duhovni vodič čovečanstva prema kome se određuju sva druga svetska zbivanja: olimpijski kalendar preuzima ulogu hrišćanskog kalendara i olimpijske igre postaju glavni oblik u kome se izražava trajanje i graničnici kapitalističkog vremena. Olimpijske igre bliske su hrišćanskom uskrsu, s tim što one ne predstavljaju obnavljanje duhovne snage hrišćanstva i učvršćivanje vere u boga, već ponovno rađanje životne snage kapitalizma i učvršćivanje vere u postojeći svet: olimpijske igre su kapitalistički uskrs.

       Kuberten odbacuje ekumenizam, ali prihvata hrišćanski (katolički) univerzalizam (iz koga sledi hrišćansko „misionarstvo“ jezuitističkog tipa) i polazeći od njega uspostavlja olimpizam kao ideologiju kapitalističkog (imperijalističkog) globalizma. (3) Buržoaski „kosmopolitizam“ i „humanizam“ čine suštinu olimpizma kao „univerzalne religije“. Sa olimpizmom se ne razvija kritički odnos prema postojećem svetu, kao što je to slučaj sa hrišćanstvom, već se stvara idolopoklonički odnos prema njemu. Kuberten je ukinuo božanski svod da bi putem olimpizma obogotvorio kapitalizam. Njegova „Oda sportu“ upućuje na pravu prirodu modernog olimpizma. Kuberten se na početku svake strofe obraća sportu sa pobožnim usklikom divljenja: „Oda sportu“ postaje svojevrsni „Te Deum“. (4) Sport, kao otelotvorenje egzistencijalnih principa kapitalizma u čistom obliku, postaje vrhovno biće i kao takav sudbinska sila. Nije slučajno što Kuberten insistira na olimpizmu kao „kultu postojećeg sveta“ i što stvaranje „religioznog osećanja“ prema vladajućim odnosima, koji se u mitološkom obliku pojavljuju na olimpijskim igrama, predstavlja najvažniji cilj njegove „utilitarne pedagogije“. Odlazak na stadion zamenjuje odlazak u crkvu; telesno vežbanje i sportska nadmetanja zamenjuju asketski život i hrišćanske molitve i postaju obred posvećen stvaranju kulta postojećeg sveta.

            Rukovodeći se Kontovim „pozitivističkim papinstvom“ (Vindelband) i idejom o „zapadnjačkom komitetu“ koji će od pozitivističke filozofije stvoriti novu „religiju čovečanstva“, Kuberten nastoji da uspostavi novu crkvu sa olimpijskim sveštenstvom, novom dogmatikom, mitovima i kultom. Sam Kuberten o tome kaže : „Za mene sport predstavlja religiju sa crkvom, dogmama, kultom… ali posebno sa religioznim osećanjem“. (5) Govoreći o MOK-u Kuberten konstatuje: „Mi nismo izabrani, mi smo samoregrutovani, i naši mandati nisu ograničeni. (…) Mi ne diramo u privilegije sportskih udruženja; mi nismo savet za tehnička pitanja. Mi smo, jednostavno, „poverenici“ olimpijske ideje.“ (6) Kuberten je proglasio olimpizam za najvišu i jedinu pravu religiju modernog doba, a sebe za vrhovnog sveštenika modernog olimpijskog paganizma – „božanskog barona“, kako su ga nazvali njegovi najodaniji sledbenici. Kuberten je hteo da od olimpijskih igara napravi duhovni centar sveta – novi Vatikan. On govori o olimpijskim igrama kao o „crkvi“ (duhu njegovog olimpijskog paganizma više bi odgovarao naziv „svetilište“) nastojeći da sačuva njen autoritet kao tradicionalnog i institucionalizovanog oblika političke integracije vladajuće klase i sredstva za duhovno pokoravanje radnih „masa“.

         Moderne olimpijske igre nisu vezane za određeno „sveto tle“ (poput antičke Olimpije) na kome se igre uvek održavaju, već prostor koji je od strane „olimpijskih otaca“ iz MOK-a određen za održavanje olimpijskih igara – time što se na njemu odvijaju igre – postaje „sveto mesto“. Njegova „svetost“ proističe iz „svetosti“ olimpijskih igara, što znači da na njemu, dok traju olimpijske igre, vlada nadljudski i nadistorijski olimpijski duh. Tzv. „olimpijski mir“ podrazumeva da ništa ovozemaljsko ne sme da uznemiri odvijanje najvišeg religioznog ceremonijala na kome se „najbolji“ predstavnici nacija i rasa klanjaju vladajućem duhu nastojeći, „pošteno se boreći“, da zadobiju njegovu naklonost. Neprestana promena mesta na kome se održavaju olimpijske igre nije samo oblik u kome moderni olimpijski paganizam iskazuje svoju dinamičnost, već i izraz nastojanja da olimpijska religija „prodre“ u sve delove sveta. Međutim, olimpijske igre nisu zamišljene kao „putujući cirkus“ koji prikazuje olimpijske predstave. Za Kubertena je od najveće važnosti četvorogodišnje pripremanje olimpijskih igara u zemlji-domaćinu. U tome je on video način da olimpijska religija, aktivnim učešćem ljudi u pripremanju igara, prodre ne samo u njihovu svest, već i u njihovo „biće“. Ono sa čim je Kuberten bio posebno oduševljen kada je reč o Berlinskim olimpijskim igrama, je da su nacisti uspeli da mobilišu najšire društvene slojeve u njihovoj pripremi, i da ih na taj način „pridobiju“ da postanu poklonici olimpijskog kulta. Mobilizacija „masa“ za izvršavanje ciljeva koje pred njih postavlja vladajuća „elita“ eliminacijom (kritičkog) uma i njihovom fanatizacijom – predstavlja jedan od kamena temeljaca olimpijske doktrine. Istovremeno, odlazak na olimpijske igre postaje hodočašće duhu koji vlada svetom, dok su olimpijci „elita“ čovečanstva koja u ime svojih nacija (rasa) borbom na „svetom“ olimpijskom borilištu izražava bezuslovnu pokornost moći koja vlada svetom – nastojeći da pridobije njenu milost.

          Po hrišćanskoj doktrini bog je stvorio čoveka od nežive prirode i udahnuo mu život u obliku duše. Smisao ovozemaljskog života je oslobađanje duše iz telesne „tamnice“ da bi mogla da se vine ka večnosti. Otuda u hrišćanstvu dominira pokret tela ka grobu i pokret duše ka bogu: „Jer koji sije u tijelo svoje, od tijela će požnjeti pogibao; a koji sije u duh, od duha će požnjeti život vječni“. (7) Kuberten je ukinuo dušu i na taj način raskinuo vezu čoveka sa bogom, da bi od mišićavog tela stvorio neraskidivu vezu čoveka sa postojećim svetom. Kuberten, poput Ničea, u preziru prema telu vidi prezir prema zemaljskom životu. Za razliku od Ničea koji, suprotstavljajući se hrišćanskim „preziračima tela“, u telu vidi izvorište i osnovni uslov „vlastitosti“ čoveka, (8) Kuberten vidi u telu ono što hrišćani vide u duši: sredstvo za ukidanje njegove vlastitosti i za potpuno uklapanje u postojeći (obogotvoreni) svet. Za Kubertena čovek nije privremeni stanovnik planete koji stiče večnost u bogu, već predstavlja kontinuitet žive prirode i najviši oblik u njenom razvoju i kao takav je njen nerazdvojni deo, a zakoni koji vladaju u životinjskom svetu su vrhovna stvaralačka i pokretačka snaga sveta.

          Kubertenova koncepcija nije samo radikalni obračun s Platonovim shvatanjem odnosa između tela i duha, već i s katoličkom maksimom cura del corpo si, culta del corpo no, koja predstavlja „omekšanu“ varijantu izvornog hrišćanskog odnosa prema telu kao „tamnici duše“. Nastojeći da izgradi kult mišićavog tela i telesne snage, Kuberten odbacuje i maksimu mens sana in corpore sano i stvara novo načelo: mens fervida in corpore lacertoso – koje postaje jedno od njegovih najvažnijih polazišta u stvaranju pozitivnog čoveka. Različit odnos prema telu ukazuje na različit odnos prema životu : stvaranje kulta mišićavog tela služi za stvaranje kulta ovozemaljskog života. Kuberten: „Oblikujući svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip, antički atleta je iskazivao poštovanje bogovima. Čineći isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu.“ (9) Mišićavo telo u borilačkom naponu dobija kod Kubertena onaj značaj koji za hrišćanstvo ima žudeći pogled isposnika koji je usmeren ka nebu.

Прочитај текст до краја»

24. фебруара 2015. at 09:45 2 коментара

Љубодраг Симоновић Дуци: Спорт и хришћанство

Љубодраг Симоновић Дуци: Спорт и хришћанство

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

8. фебруара 2015. at 00:08 1 коментар

„Врхунски тенисери“ – јаничари „новог светског поретка“

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs

Скини текст:
„Врхунски тенисери“ – јаничари „новог светског поретка“

„Врхунски тенисери“ – јаничари „новог светског поретка“

          „Још један фантастичан успех Новака Ђоковића!“. „Нова медаља за Нолета!“ „Још једна освојена титула!“. … То су само неки од наслова из наше штампе.

           Да ли, уистину, имамо разлога да се радујемо?

       Због чега је победа спортиста на међународној спортској сцени толико значајна за нацију? Када се трезвено анализирају чињенице, на спортским теренима појављују се „тенисери“ који су плаћеници капиталистичких група које се појављују у виду „спонзора“ и које организују тениске турнире као део своје рекламне кампање.

        Један од најважнијих разлога због којег „врхунски“ спортисти имају такву популарност међу „обичним“ људима је тај, што побеђују „представнике“ других држава и нација. Они пружају могућност да се људи поистовете са њима и доживе себе као „победнике“.

     „Врхунски спортисти“ су мамац за људе који су поражени у све суровијем капиталистичком свету и који су као такви лишени могућности да буду вредновани на вредносној лествици капитализма.

     „Победили смо!“ – то је поклик који може да се чује широм планете када „представник“ једне нације победи „представника“ неке друге нације.

      Путем борбе за победу на спортском пољу изазива се националистичка хистерија путем које се друге нације и државе своде на „противнике“.

       Спорт је најважније политичко средство са којим се уништава осећање заједништва међу људима. Путем спорта људи се претварају у непријатеље, а свет у ратиште.

       У спорту је легално убити „противника“, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу, уништавати своје тело и психу стварањем садо-мазохистичког карактера…

       Настојање да се победи други човек и на тај начин докаже сопствена „вредност“ води човечанство у уништење.

   „Врхунски спортисти“ нису „национални хероји“, већ су јаничари „новог светског поретка“, а то значи мултинационалних корпорација које користе спортисте као своје рекламне паное у све беспоштеднијем економском рату који уништава природу и човека као природно и хумано биће.

       Све веће суме које добијају „врхунски спортисти“ пропорционалане су све већој беди у којој живе радни слојеви.

      Њихова улога је да униште културно наслеђе човечанства и у том контексту културну самосвест нација.

      Неважно је одакле спортиста потиче. На спортском терену он се појављује као обезличени гладијатор, цуркузанер или каскадер „новог светског поретка“.

     Коцкарска еуфорија постала је саставни део „врхунског спорта“. Није довољно што власници спортског show-business-a стварају од младих на стадионима и у спортским халама идиотизоване „хулигане“, већ отварају коцкарнице у виду „спортских кладионица“ и стварају од младих коцкарске фанатике.

     Развој коцкарске еуфорије представља један од најпогубнијих начина на који се убија људско и национално достојанство и млади претварају у капиталистичке протуве.

     То што „врхунски спортисти“ организују „хуманитарне акције“ и „хуманитарне фондације“ представља најпрљавији начин на који настоје да се додворе потлаченима.

       Само најгори подлаци могу да користе болесну децу и унесрећене да би себе приказали као „добротворе“.

        У полеђини „хуманитарних“ акција крије се настојање „националних хероја“ да избегну да плаћају порез. То иде дотле, да изимају друга држављанства да би избегли да плаћају порез „својој“ држави. Само „врхунски тенисери“ дугују држави Србији на десетине милиона евра и долара.

       Да „врхунски спортисти“ не знају за срам показује и то, што купују од попова највиша религиозна знамења да би се и на тај начин додворили јавности. Готово да нема „врхунског спортисте“ који није купио орден „Светог Саве“ од Српске православне цркве.

     Тенисери са својим рекетима само привидно ударају тениску лоптицу. Заправо, они са својим рекетима ударају људе у главу лишавајући их памети и слободарског достојанства.

     Не победа над „представницима“ других народа и држава, већ сaрадња са другим народима и државама путем културних и еколошких садржаја представља једину могућност да човечанство сачува живот на Земљи и преживи.

х    х    х

1. фебруара 2015. at 21:12 5 коментара

Несхваћени геније

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs

Интервју Дуција Симоновића у „Илустрованој Политици“ од 4.11.2014.
Интервју водила Нина Савчић
Фотографије Жељко Синобад

Скини текст:
Несхваћени геније

Несхваћени геније

– Какво Вам је било детињство?

          Мој отац био је предратни комунист-информбировац. Имао је фризерски салон. Живели смо у малом мемљивом магацину иза фризерског салона, без воде и канализације. Отац је био под сталном присмотром. Нико нам није долазио „у госте“. Са нама је живела баба-Ана која је била Немица и чији је син погинуо на самом почетку рата на Источном фронту као немачки војник. Имао је 17 година. То је била највећа трагедија у нашој породици. Баба није могла да поднесе смрт сина и желела је да умре – верујући да ће се поново срести са сином на небу. Умрла је у 56. години. Изгледала је као старица од 90 година.

        Оно што је највише обележило моју младост, било је стратиште на којем су Немци стрељали хиљаде житеља Краљева и околних места, као и Музеј у парку у којем су се налазиле стравичне фотографије из братоубилачког рата. Запомагање мајки на поменима деловалo је на мене тако, да сам стекао осећање кривице што сам жив… То ме и данас прогања.

Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације... Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу - нема нам бољитка. Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.

Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка. Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.

– У каквој сте кућној атмосфери одрасли? Са пет година сте научили да играте шах, имали сте породични оркестар…

          Шах је био само један од начина на који је отац настојао да развије моје стваралачко биће. Моји родитељи инсистирали су на „класичном образовању“ које подразумева хармоничан развој целовите личности. Заволети књигу, поготову поезију, свирати бар један инструмент, научити језике, развити ум, развити тело оплемењујућим телесним вежбама, радити од малена и помагати родитељима… То нису била апстрактна педагошка начела, већ начин живота мојих родитеља. Поред постојања кућног оркестра, у којем сам свирао прву виолину, у нашој кући одржавале су се вечери поезије на којима је мој отац рецитовао на изворном језику Љермонтова, Пушкина, Мајаковског, Јесењина, Аполинера… Иначе, отац је двадесет година био најбољи шахиста краљевачке „Слоге“. Поред тога, одлично је играо бриџ. Сећам се да су неки од виђенијих југословенских шахиста долазили код њега да уче бриџ – који је некада био релаксирајућа игра за шахисте.

         Оно што је највише утицало на развој моје стваралачке личности било је то, што ме је отац пољубио када сам покушао да му помогнем. У настојању да „заслужим“ очеву благонаклоност трудио сам се да дођем до неке „добре идеје“ и одушевим оца. То је оно што је остало у дубини мог бића и што ће живети у мени до краја живота.

-Како сте тада видели себе у будућности?

          Нисам маштао о будућности. Жеља да помогнем родитељима приковала ме је за реалност у којој смо живели. Прве паре зарадио сам са шест година и мајка је урамила тај новац. Идеја да човек треба да живи од свога рада била је окосница живота мојих родитеља. Отац је био сироче и од малена се борио да преживи, а мајка је од своје девете године радила 12 сати дневно у фризерском салону у Суботици. Од непрекидног стајања добила је проширене вене. Ноге су јој биле отечене и користила је пијавице да смањи оток.

-Да ли сте, упркос невољама, имали срећно детињство?

          Имао сам срећно детињство јер сам имао родитеље који су ме волели. Што се тиче питања о срећи, са њим сам се сусрео када сам био у другом разреду основне школе. Наиме, одлазио сам са својим друговима на сахране да једемо жито. Да је мајка то знала одрала би ме од батина. Десило се, тако, да је умро млади ватрогасац. Родитељи су га сахранили. То ме је толико потресло да више нисам одлазио на гробље. Али, почело је да ме прогања питање: да ли човек може да умре срећан? Имали смо богату кућну библиотеку и настојао сам да у „последњим речима“ великих писаца пронађем одговор. Узалуд. Прошле су многе године док нисам дошао до одговора…

-Какав је био однос ваших родитеља према спорту?

         Мој отац није одлазио на утакмице нити је био „навијач“. О спорту се никада није разговарало. Када се ради о шаху, он за мог оца није био „спорт“, већ умна делатност. Говорио је да није важно победити, већ одиграти добар потез. Саветовао ме је да када играм шах са својим друговима дозволим да врате потез када направе озбиљан превид. Послушао сам га и то ме је умало коштало освајања првог мест на првенству школе.

-Ипак сте почели да играте кошарку… Да ли сте имали подршку родитеља?

          Родитељи су ме подржали јер су видели да сам заволео кошарку. Мој отац није био само фризер, већ је савладао и кројачки занат – био је абаџија. Почео је да ми шије гаћице од сатена са специјалним улошцима за заштиту кукова код пада. Сашио ми је и црвено-бели дрес од истог материјала. Иначе, отац је бесплатно сашио „Црвеној звезди“ гаћице. Играјући у њима освојили смо првенство Југославије. Сашио је посебне гаћице од плавог сатена са заштитницима Радивоју Кораћу. Жућко је био толико одушевљен гаћицама да ми је поклонио дрес у коме је играо у репрезентацији Европе са бројем 5. Пар година касније, и ја сам заиграо у репрезентацији Европе у дресу број 5.

-Да ли верујете у „судбину“?

          Не верујем. Ипак, десиле су ми се неке ствари за које ће многи рећи да су дело „судбине“. Када сам почео да постижем прве резултате у кошарци отац је, када је био посебно добре воље, изводио „скеч“ у коме је глумео спортског репортера који преноси утакмицу у којој сам био главни играч. То није била обична утакмица. Отац је вршио „пренос“ са утакмице која се играла у Паризу и у којој сам играо за најбољу селекцију Европе против најбоље селекције Америке. На самом крају утакмице резултат је био 100 : 99 за репрезентацију Америке. Био сам фаулиран и изводио сам лична бацања. Убацио сам оба – и репрезентација Европе победила је репрезентацију Америке. „Дуци је дао одлучујуће поене!“ – одушевљено је узвикивао мој отац. Не знам да ли сам се више радовао томе што је отац био расположен, или што сам видео себе како се шепурим после победе над Америком…

          Десетак година касније као члан селекције Европе играо сам у Тукију, на нормандијској обали Француске, утакмицу против селекције Америке. Био је крај утакмице. Постигли смо 99 кошева. Стајао сам на линији слободног бацања. Извео сам прво бацање и постигао стоти кош. Сетио сам се оца и заплакао…

-Шта је довело до тога да се окренете против спорта?

          И код нас је владала неприкосновена догма да је борба за победу на спортском пољу врхунац хуманизма и патриотизма. И ја сам у то слепо веровао. Временом, десило се много тога што је довело у питање моју оданост спорту. Прелом се збио после Светског првенства у Љубљани – када је умро наш друг Трајко Рајковић. Као да су ми спале наочаре кроз које сам свет видео у дугиним бојама и предамном се појавила реалност у црно-белој димензији. Трајко је умро – а као да се ништа није догодило. Све је заташкано, нико није одговарао… У људима којима сам до тада безусловно веровао нисам више видео „хуманисте“ и „патриоте“, већ каријеристе и профитере који су били спремни да газе преко лешева да би остварили своје личне интересе.

-Онда су дошле Минхенске олимпијске игре…

          Светско првенство у Љубљани било је почетак краја, а Олимпијске игре у Минхену крај мог веровања у спорт и олимпијске принципе. Не ради се само о заташкавању допинг-афере са Порториком, већ о читавој атмосфери… „Олимпијско село“ било је, заправо, савремени концентрациони логор у којем смо се налазили ми спортисти – савремени гладијатори. За разлику од гладијатора у античком Риму који су били свесни да су робови који су осуђени на смрт у арени, савремени гладијатори верују да су слободни људи. Повреде, допинг, смрт – све то спада у „слободу“ коју нуди спорт. Ако ништа друго, данас млади имају могућност да изграде критичку дистанцу према спорту и на тај начин према владајућем поретку. Верујем да ће доћи време када ће спорт бити превазиђен истинском телесном културом.

– Да ли сте очекивали да ће се све срушити после Минхена? Да сте знали како ће се ствари одвијати, да ли бисте поступили исто?

          Није ми требало много памети да схватим како ће се ствари развијати. Однос мојих другова, тренера и руководства према мени јасно је указивао на то. Био сам осуђен и одбачен – заувек. Никада нисам посумњао у исправност одлуке да напустим Олимпијске игре. Мерено малограђанским критеријумима, много сам изгубио. Мерено људским критеријумима, учинио сам праву ствар.

Како сте се осећали као некадашњи најбољи кошаркаш света, одбачен и скрајнут јер се борио за истину и правду?

         Захваљујући томе што су ми узори били родитељи и људи као што је то Његош, схватао сам живот као борбу против неправде. Руковођен тиме приступио сам, као бруцош, студентском покрету из 1968. Нисам увек у животу био „на висини задатка“, падао сам повремено у малограђанске замке, али је потреба да се борим против неправде била та која ме је увек изнова извлачила из малограђанског блата. Данас, настојање човека да се бори против неправде постало је настојање да се бори да спречи уништење живота на Земљи.

-Нисте приступили ниједној партији?

          Ниједна политичка група није блиска мојим политичким убеђењима. Почетком деведесетих настојао сам да се озбиљније политички ангажујем кроз еколошки покрет који је добијао на замаху. Нажалост, у први план су избили људи који су у еколошком покрету видели средство за сопствену политичку промоцију.

– Како са ове дистанце видите Милошевића? У чему су вам се разилазили ставови, у чему сте се слагали?

          Суштинска разлика између нас била је у томе, што је Милошевић био политичар који је био заокупљен реалним светом, а ја „идеалист“ чија је мисао усмерена према будућности. Да сам био на његовом месту, сасвим сигурно да не би остало много од мог идеализма. То је разлог што нисам могао да постанем „политичар“. Да сам постао „политичар“, издао бих себе и веру у будућност. Иначе, подржао сам његово настојање да се спречи распродаја друштвене имовине и природних ресурса, као и тежњу да се ослонимо на Русију. Упркос недостацима, његова политичка стратегија била је исправна.

– Какав мислите да би био пут Србије да није било 5. октобра?

          Био би тежак, али просперитетан. Имали смо шансу да будемо херојски народ. 5. октобра престали смо да постојимо као историјски народ. Постали смо оно што смо били у турско доба – робље, овог пута Запада. На то симболично упућује однос „званичне Србије“ према Зорану Ђинђићу. Онај ко је тражио од НАТО-а да нас бомбардује и крене са копненом офанзивом на нашу земљу, сахрањен је у „Алеји великана“?!

– Како Вам се чини да се Србија сада креће, шта видите као највећи проблем?

          Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка.

          Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.

x    x     x

1. новембра 2014. at 13:50 3 коментара

Старији чланци


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 1.007 других пратиоца

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге


%d bloggers like this: