Posts filed under ‘01. Tekstovi na Srpskom’

Spektakularni reklamni spot kapitalizma

 

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Preuzmi tekst „Spektakularni reklamni spot kapitalizma

Spektakularni reklamni spot kapitalizma

Invervju: Ivana Perić – Ljubodrag Duci Simonović

U jeku priprema sportaša, sportskih funkcionera, političara, biznismena, a bogme i mafijaša za 31. Olimpijske igre u Rio de Janeiru, razgovaramo s Ljubodragom Ducijem Simonovićem, bivšim velikim košarkašem, sustavnim kritičarem sporta i ideje olimpizma: „Sva hipokrizija zapadne ‘demokratije‘ pokazuje se u sportu. Sport je ogledalo u kome se vidi pravo lice savremenog kapitalizma. On ne štiti život sportista i njihovo ljudsko dostojanstvo, već propisuje pravila po kojima čovek može da ubije čoveka, da ga unakazi i deklasira.“

Ljubodrag Duci Simonović rođen je 1949. godine u Vrnjačkoj Banji. Među najuspješnijim je i najpoznatijim imenima jugoslavenske košarke, a za vrijeme igračke karijere bio je jedan od najboljih košarkaša u Europi i svijetu. Godine 1970. je s reprezentacijom Jugoslavije postao svjetski prvak, a proglašen je i najboljim igračem svijeta.

Ono što je Simonovića već tada razdvajalo od većine sportaša, bila je činjenica da je otvoreno upozoravao na negativne strane sporta – prvi je progovorio o dopingu, „treniranju“ niskih udaraca, namještaljkama, problematičnosti vrijeđanja i omalovažavanja protivnika. Bio je, paralelno s igranjem košarke, veoma posvećen studiranju te je postao magistar prava i doktor filozofije. Većinu svog rada nakon završetka košarkaške karijere Simonović je posvetio kritici sporta i olimpizma, za koje tvrdi da su otjelotvorenje pogubnih principa na kojima počiva kapitalizam. O tome je napisao brojne knjige, među kojima su Pobuna robota (1981.), Olimpijska podvala božanskog barona Pierrea de Coubertina (1988.), Sport, kapitalizam, destrukcija (1995.), Filozofski aspekti modernog olimpizma (2001.) te Olimpijska podvala – prošireno izdanje (2007.).

Uoči Olimpijskih igara koje će se ovo ljeto održati u Rio de Janeiru, sa Simonovićem smo razgovarali o trenucima koji su obilježili njegovu karijeru, problematičnim idejama pokretača i zagovarača Olimpijskih igara, sportu kao institucionaliziranom nasilju, iluziji o tzv. socijalističkom sportu, te mogućnostima promjene – od sporta ka slobodnom tjelesnom aktivizmu.

Bili ste jedan od najuspješnijh i najboljih košarkaša Jugoslavije. U reprezentaciji ste osvojili svjetsko prvenstvo, sudjelovali ste na Olimpijskim igrama, bili ste velika zvijezda u redovima Crvene zvezde, igrali ste sedam puta za reprezentaciju Europe, bili ste najbolji igrač u Njemačkoj i postigli rekord Bundeslige, a nalazili ste se i na popisima NBA timova… Koje trenutke karijere posebno pamtite i zašto?

Čisto sportski gledano, najinteresantniji detalj iz moje karijere potiče iz leta 1974. godine. Tada sam igrajući u Italiji za Crvenu Zvezdu protiv tima sastavljenog od američkih profesionalaca i italijanskih reprezentativaca na tri uzastopne utakmice postigao po 56 koševa. U to vreme nisu se računale trojke. Imajući u vidu da sam većinu koševa postigao sa velike distance, po današnjim kriterijumima na tim utakmicama dao sam preko 200 koševa. Ljudski gledano, smrt našeg druga Trajka Rajkovića, neposredno nakon završetka Svetskog prvenstva u Ljubljani, ostavila je najdublji trag u meni. Do danas nije objavljen zvaničan nalaz o uzroku njegove smrti. Sve je zataškano. Niko nije odgovarao. Što je najstrašnije, Trajko, koji je i bukvalno dao život za zlatnu medalju iz Ljubljane, izbrisan je iz sećanja naših ljudi.

Još je jedan je događaj posebno obilježio vašu karijeru – napustili ste OI u Münchenu 1972. godine, nakon poraza od Portorika. Prosvjedovali ste zbog dopinga koji je pronađen kod ekipe Portorika. Kasnije ste i izbačeni iz reprezentacije. Što se zapravo tada dogodilo, kako danas gledate na taj događaj?

Taj događaj je još jedna tragična stranica u mom sportskom životu i on je konačno raspršio iluziju u koju sam verovao, da sport ima „humanu“ prirodu. Nakon svega, žao mi je što moji drugovi nisu ostali dosledni u odluci da ne igramo ukoliko tim Portorika ne bude diskvalifikovan. Bili smo prvaci sveta i verujem da bi naš odlučni protest doprineo radikalizaciji borbe protiv dopinga. Izbačen sam iz reprezentacije, a da ni jedan moj drug nije digao glas.

Kasnije ste se posvetili kritici sporta i olimpizma. Sport analizirate kao pojavu u kojoj do najvišeg izražaja dolaze osnovne proturječnosti kapitalističkog društva, u kojoj se prelamaju osnovna pitanja ljudske egzistencije i društvenog razvoja. Zašto i kako se to vidi u sportu?

Sport je otelotvorenje principa na kojima se zasniva kapitalizam: „borba svih protiv svih“ (bellum omnium contra omnes) i „brže, dalje, jače“ (citius, altius, fortius). Radi se o „ukrštanju“ socijalnog darvinizma sa progresizmom – na čemu se zasniva kapitalistički progres. U sportu je legalno i legitimno ubiti čoveka, nanositi teške telesne povrede, prodavati ljude kao stoku, uništavati decu… Istovremeno, sport nije samo oblik dehumanizovanja, već i najradikalniji oblik denaturalizovanja čoveka. Telo sportiste, a samim tim i sportista kao čovek, svedeno je na instrument za postizanje rekorda. Savremeni „vrhunski sportisti“ postali su svojevrsni roboti. Nije slučajno što u „vrhunskom sportu“ dominira maksima da se „sportisti rađaju u epruvetama“. Odnos prema telu u sportu na simboličan način ukazuje na odnos kapitalizma prema prirodi – budući da je telo neposredna priroda za čoveka. Uništavanje tela odgovara uništavanju prirode. Princip citius, altius, fortius, koji odgovara procesu bezgraničnog uvećavanja profita, postao je princip destrukcije.

Bliže nam se Olimpijske igre u Rio de Janeiru, koje će se održati ovo ljeto. U knjizi Olimpijska podvala tvrdite da su Coubertinova djela najočigledniji dokaz da olimpijski pokret od samog svog početka nije imao nikakve veze s humanizmom, međunarodnom suradnjom i mirom, već je bio jedno od oruđa u uspostavljanju dominacije nad „barbarskim“ narodima i radničkom klasom razvijenih kapitalističkih zemalja. U čemu se to ogleda?

U javnosti još uvek važi kao neprikosnovena tvrdnja da je Pierre de Coubertin, zvanično „otac“ modernih olimpijskih igara, krenuo ka olimpijskim vrhovima rukovodeći se maksimom „Važno je učestvovati, a ne pobediti!“. Uistinu, tu maksimu izrekao je pensilvanijski biskup Talbot 19. jula 1908. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi posvećenoj učesnicima Londonskih olimpijskih igara. Coubertinove olimpijske ideje-vodilje bile su maksime „Rebronzer la France!“ („Povratiti kolonijalnu slavu Francuske!“) i „Enrichissez vous!“ („Obogatite se!“). Bio je to, zapravo, poziv francuskoj buržoaskoj omladini da sa novim entuzijazmom krene u osvajanje sveta – po uzoru na britansku imperiju. Istovremeno, Coubertin se zalaže za popularizaciju sporta u kolonijama jer je sport „efikasno sredstvo“ za uništavanje nacionalnih kultura i slobodarskog dostojanstva „obojenih rasa“.

Osnova Coubertinove kompeticije je održavanje poretka koji se temelji na neprestanom tlačenju slabijih od strane jačih. Pišete kako je Coubertinov bog onaj koji ne čuje vapaje bespomoćnih, već urlike pobjednika.

Coubertin insistira na „prirodnom poretku“ koji podrazumeva da jači tlače slabije, ali lišava „slabije“ prava da se ujedine i suprodstave tlačenju. Ono na čemu Coubertin insistira je „milosrđe“ kapitalista prema radnicima, kao i prema kolonijalizovanim narodima. Da bi potlačeni zaslužili „milosrđe“ svojih gazda, oni treba da se odreknu svojih osnovnih ljudskih, građanskih, nacionalnih i radničkih prava. Prihvatanje sluganskog statusa i dodvoravanje kapitalistima osnovni je način na koji radnici stiču pravo na „milosrđe“. Coubertin sa prezirom odbacuje ideje-vodilje Francuske građanske revolucije i emancipatorsko nasleđe građanskog društva i zalaže za industrijski feudalizam.

Sve veće nasilje i sve veći rizik smrti u sportu „pružaju mogućnosti“ da se čovjek „privikne“ na sve veće nasilje i smrt koje vlada u društvu. Sport je institucionalizirano nasilje i kao takav obračun s osnovnim ljudskim pravima, prije svega s pravom na život. U njemu ne samo da je legalizirano pravo na ubijanje, već ono postaje najviši vrijednosni izazov za čovjeka. Kako je ubojstvo u sportu uspjelo postati „kulturni“ čin, čin vrijedan divljenja?

Sport je rat koji se vodi telima sportista. On se ne zasniva na humanističkom nasleđu čovečanstva, već na „viteškoj tradiciji“ koja idealizuje ubijanje, s tim što je pravo ubiti privilegija pripadnika vladajućih klasa – aristokratije i buržoazije. Coubertin je neprestano ponavljao da je „pacifističko vaspitanje mladih najgori zločin“ i da „oružje čini mladića čovekom“ – imajući pre svega u vidu aristokratsku i buržoasku omladinu. Za njega olimpijske igre nisu „sveti mir“, već „sveto primirje“. Coubertin insistira na „obnavljanju“ belicioznog duha koji je vladao na antičkim olimpijskim igrama koje su bile posvećene Zevsu – vrhovnom bogu i bogu rata. One su se završavale trkom hoplita u punoj ratnoj opremi i oglašavanjem trube koja poziva u rat. Za Coubertina „rat je najviši izraz muške zrelosti“, s tim što on pod ratom podrazumeva kolonijalna osvajanja i borbu između evropskih kolonijalnih metropola za kolonijalni plen, a ne borbu porobljenih naroda za oslobađanje od kolonijalnog jarma – pogotovu ne borbu radnika protiv kapitalističkog tlačenja. Borba radnika za slobodu i društvenu pravdu predstavlja za Coubertina najgori zločin i kapitalisti imaju pravo da upotrebe sva sredstva koja su im na raspolaganju da suzbiju radnički pokret. Coubertin je bio fanatični anti-komunist i oduševljeni pristaša Hitlera i nacističke Nemačke.

O tome ste dosta i pisali – kako je Coubertin do kraja života inspiraciju za svoj olimpizam pronalazio u najkonzervativnijim ideologijama i političkim pokretima. On preuzima nacističku koncepciju obrazovanja, čiji je fokus na fizičkom obrazovanju koje se svodi na stvaranje i razvoj nacionalističko-militarističkog duha čovjeka. To nije slučajno?

Coubertin je bio jedan od rodonačelnika fašističke pedagoške doktrine koja je ukorenjena u monopolističkom kapitalizmu i evropskom kolonijalizmu. U svom udvoričkom pismu Hitleru od 17. marta 1936, Coubertin se zahvaljuje Hitleru što je nacistička Nemačka „pokazala interesovanje za njegov pedagoški rad“ – i što mu je Hitler poslao 10 000 rajhs maraka. Suština Coubertinove „utilitarne pedagogije“ je u tome, da mlade ne treba vaspitati obrazovanjem, već sportom koji će u njima stvoriti „borbeni karakter“. To je suština nacističke pedagogije na kojoj insistira Hitler u Mein Kampfu: vaspitanje bez obrazovanja. Iz očiju njegovih „arijevaca“ ne treba da izbija plemeniti pogled, već pogled „veličanstvene zveri“. Time je bio opsednut i Coubertin. Evropski kolonijalni buržuj ne treba da bude humano biće, već „nad-zver“ koja će ognjem i mačem da pokori svet.

Nasilje na stadionima treba podsjećati čovjeka da je on „po svojoj prirodi agresivno biće“ i da samo represivne institucije uspostavljenog poretka mogu sačuvati društvo od zla koje vlada čovjekom. Ali, kako i sami tumačite, menadžeri i treneri ne računaju s „agresivnom prirodom čovjeka“, već sa strahom sportaša da će se vratiti tamo odakle je pobjegao – uglavnom u siromašna geta. Hoće li kapitalizam još agresivnije nastojati iskoristiti sport kao sredstvo za skretanje pažnje ljudi od osnovnih egzistencijalnih pitanja?

Kapitalizam se zasniva na tome, da od posledica uništavanja prirode i čoveka stvara sredstvo za svoj razvoj. To je univerzalna i totalizujuća karakteristika kapitalizma koja ima fatalni karakter. U tom kontekstu, kapitalisti nastoje da iskoriste egzistencijalnu krizu koju stvara kapitalizam da se obračunaju s demokratskim institucijama i političkim pokretima koji pružaju mogućnost da se ukine kapitalizam i stvori humani svet. To je ono što daje takav značaj sportu koji je „najjeftinija duhovna hrana za radne mase koja ih drži pod kontrolom“ (Coubertin). Stadion, na kome se uništava menjalačka energija mladih i stvaraju savremene fašističke horde, postao je najvažnije kultno mesto kapitalizma.

Kako je sport, politizacijom i komercijalizacijom, sve više postajao anti-kultura, tako su se povećala i nastojanja da se sportske priredbe uviju u plašt kulture, da bi se dokazalo da sport ipak spada u vrhunske domete kulture. I ove godine ćemo zasigurno na Olimpijadi vidjeti veliku uvodnu priredbu, ansamble plesača, pjevača, glumaca.

Coubertin je insistirao na „kulturnom programu“ olimpijskih igara, čime je samo ukazao na to da je sport po sebi ne-kulturna i anti-kulturna pojava. Čemu „kulturni program“ nečemu što po sebi ima kulturni karakter? On je kulturna maska koja treba da prikrije nehumanu i destruktivnu prirodu savremenog olimpijskog paganizma. Olimpijske igre su spektakularni reklamni spot kapitalizma i treba im pribaviti kultni karakter. Olimpijske igre su „festival mladosti“ i kao takve simbolični izraz ponovnog rađanja životne snage kapitalizma. Olimpijske igre su kapitalistički Uskrs.

U Hrvatskoj često na površinu izlazi pitanje problematičnog rada Hrvatskog olimpijskog odbora. Kakva je situacija s Olimpijskim komitetom Srbije?

Svetski olimpijski pokret, kao i tzv. „međunarodne sportske organizacije“, je oruđe multi-nacionalnih koncerna za uništavanje nacionalnih država i nacionalnih kultura. Po statutu MOK-a nacionalni olimpijski komiteti su oruđe MOK-a za realizovanje njegovih interesa. Isto je sa članovima MOK-a. Oni su agenti MOK-a u zemljama-članicama „olimpijske porodice“. MOK je nad-nacionalna organizacija koja nikome ne polaže račune. „Članovi MOK-a su samoizabrani i ne odgovaraju nikome“ – to je princip koji je uspostavio Coubertin i na njemu se zasniva rad MOK-a. Štaviše, Coubertin se hvali sa tim, da je „nedemokratski“ karakter MOK-a njegova najvrednija osobenost. Priroda MOK-a uslovljava i prirodu tzv. „nacionalnih“ olimpijskih komiteta.

U knjizi Sport, kapitalizam, destrukcija kritizirate Habermasovu kritiku sporta. Jedna od najvažnijih Habermasovih teza jest da sport pod prividom igre i slobodnog razvoja moći zapravo udvostručuje svijeta rada. Tvrdite da je Habermasova kritika ostala na fenomenološkom nivou, možete li objasniti zašto je tomu tako?

Habermasova kritika sporta ne odnosi se prema sportu kao konkretnoj društvenoj i istorijskoj pojavi, što znači kao instituciji kapitalizma. Sport nije samo „udvostručenje sveta rada“, već je spektakularno otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva kapitalizam i autentično reprodukovanje kapitalističkog načina života. Sportista nije samo radna snaga, kako to tvrdi Habermas, već je istovremeno predmet rada i oruđe za rad. Na primeru Habermasovog odnosa prema sportu može da se vidi prava priroda njegovog odnosa prema „kasnom kapitalizmu“ i budućnosti. Njegova dijagnoza kapitalizma podređena je političkom projektu koji ne dovodi u pitanje kapitalizam. Isto je sa PlesneromLašomKrokovomLenkom i drugim građanskim „kritičarima“ sporta.

Jedan od osnovnih legitimirajućih principa kapitalizma – „konkurencija rađa kvalitetu“, vlada sportom, ali i društvom općenito. Pokazalo se da kapitalizam prihvaća samo onu konkurenciju čiji je rezultat profit, a ne zadovoljavanje ljudskih potreba. Klubovi igračima garantiraju mjesto u timu, odnosno elementarno radno pravo igranja. Za svakoga postoji zamjena, svakoga se može kupiti i prodati, igrači su vlasništvo kluba. Više ste puta istaknuli kako se u sportu ne radi o čovjeku igraču, već o čovjeku igrački. Smatrate da bi garantiranje prava na igru, odnosno rad, uništilo osnovni pokretački mehanizam sporta? Možete li reći nešto više o tome?

Sport se ne zasniva samo na ratu između „protivničkih“ timova i selekcija, već i na ratu za mesto u timu. Taj rat se vodi svakodnevno na treninzima, ali i intrigama i drugim „prljavim“ sredstvima. Ostanak na klupi i gubitak mesta u timu predstavljaju Damoklov mač sa kojim treneri ucenjuju igrače i primoravaju ih na ropsku poslušnost. Kada se ima u vidu da je sport business i da su treneri plaćeni goniči robova, jasno je da vlasnici klubova u konačnom određuju sudbinu igrača. Igrači su njihovo roblje.

Isti oni koji „odlučno“ brane sport od politike, koriste sport kao prvorazredno političko sredstvo za obranu uspostavljenog poretka. Pišete kako povijest 20. stoljeća, u kojem je došlo do punog razvoja sporta, pokazuje da ne samo sport, već i sama teza kako „sport nema ništa s politkom“ imaju politički karakter.

Svakodnevno čujemo da „sport nema veze sa politikom“. Zapravo, sport nije samo političko oruđe političara i kapitalista, već je po svojoj prirodi politika. Sport je vrednosni sistem i kao takav pogled na svet i odnos prema svetu, prema ljudima, prema budućnosti… On je pozitivistički kult, što znači da prikiva čoveka za postojeći svet i uništava mu kritički um i vizionarsku svest. Nije slučajno što se olimpizam, kao prva mondijalistička kvazi-religija, zasniva na pozitivnoj filozofiji – koja predstavlja radikalno odbacivanje ideja-vodilja Francuske građanske revolucije i emancipatorskog nasleđa hrišćanstva i drugih „velikih“ religija, kao i nacionalnih kultura. U sportu nema istorijskog vremena. Nije slučajno što je Pierre de Coubertin nastojao da ponovo uvede „olimpijsko računanje vremena“ – putem „olimpijada“. Olimpizam je ideologija koja nagoveštava kraj istorije.

Sveprisutna je i ideja o rekordu, za koju kažete da je proizvod modernog društva u kojem ne dominira želja za pobjedom, već zahtjev za postizanjem rekorda. Postoji težnja ka većem, bržem, jačem, bez postavljanja pitanja o smislu svega toga. Rekordi se obaraju na svakoj razini – dolazi do „nevjerojatnih transfera“, poput onoga Garetha Balea, koji je prije par godina iz Tottenhama prešao u Real Madrid za 86 milijuna funti. Koja je prava cijena tih „dostignuća“, koji je njihov pravi smisao?

Rekord je tržišna vrednost rezultata. Na tome se zasniva „otvorenost“ sportskog prostora i vremena. Ne radi se o „progresu“, već o progresizmu. Progres podrazumeva realizovanje čoveka kao igračkog i slobodarskog bića i u tom kontekstu otvaranje horizonta budućnosti. Progresizam se zasniva na apsolutizovanom principu kvantitativno merljivog učinka koji odgovara tržišnoj privredi i principu beskrajnog uvećavanja profita. Sport ne stvara prostore budućnosti, već vodi čoveka u provaliju. On nije samo obračun s humanom prirodom čoveka, već i s čovekom kao prirodnim bićem. Sport ima ekocidnu prirodu. Schiller je tvrdio da je „vaspitanje putam umetnosti – vaspitanje za umetnost“. Vaspitanje putem sporta je vaspitanje za život koji se zasniva na uništenju prirode i čoveka kao humanog i prirodnog bića.

Značajan dio svojih knjiga posvetili ste i pitanju sporta i rasizma. Više ste puta spomenuli kako SAD koristi uspješne crne sportaše kako bi pokazali svijetu koliki progres je postignut u rješavanju rasne diskriminacije, dok su istovremeno crnci u SAD-u sve izloženiji represiji i ugnjetavanju. Imali smo i kod nas slavljenje određenih crnih sportaša, a istovremeno vrijeđanje drugih na ulicama, ali i povike „majmune“ i bacanje kora banane na stadionima. Može li sport oslobođen od rasizma postojati u društvu koje nije oslobođeno od rasizma?

Kod nas nema rasizma, koliko primitivizma. Rasizam se zasniva na kolonijalnim tradicijama, kolonijalnoj kulturi i kolonijalnoj svesti. On je ideologija imperijalizma koji je svoj vrhunac doživeo u monopolistčkom kapitalizmu. Olimpizam je najagresivnija ideologija evropskog imperijalizma. Coubertin nije krio da je najvažniji cilj modernog olimpizma duhovno kolonizovanje sveta od strane evropskih kolonijalnih metropola. Sa njim je celom svetu trebalo nametnuti princip „Jači vladaju, slabiji bivaju eliminisani!“ – kao neprikosnoveni životni princip. To je suština principa „Važno je učestvovati!“. Drugim rečima, važno je biti sa nama u statusu podanika, a ne protiv nas – boreći se za slobodu. Coubertin je hteo da putem sporta „nauči“ kolonijalizovane narode da bespogovorno prihvate kolonijalni jaram. Po njemu, čovek se rađa slobodan ili kao rob – zavisno od toga kojoj rasi pripada. Belci su po svom rasnom ustrojstvu superiorna rasa i „obojeni narodi“ mora da im se pokoravaju. To je, po Coubertinu, „prirodni poredak“ koji ne sme biti narušen. Otuda je „borba za čistotu bele rase najvažniji zadatak njenih pripadnika“. Nije slučajno što je Coubertin svu svoju pisanu zaostavštinu poklonio nacistima i što im je poverio zadatak da „sačuvaju njegovu olimpjsku ideju od izvitoperenja“, kao i da sahrane njegovo srce u Olimpijskoj dolini u antičkoj Olimpiji – što su nacisti i uradili.

Tvrdite kako je jedna od najvećih zabluda, sistematski pothranjivana od strane staljinističkih ideologa, ona o socijalističkom, ili komunističkom sportu. Kako je do te zablude došlo?

Nakon Oktobarske revolucije, u SSSR-u su nastala dva pokreta. Jedan, na čelu sa „proleterkultistima“ koji je sledio emancipatorski duh Revolucije i koji se suprodstavljao „rekordomaniji“, i drugi koji je imao pragmatičnu prirodu i koji se zasnivao na Lenjinovom stavu, da „od kapitalizma treba preuzeti sve ono što pruža mogućnost za razvoj socijalizma“. Sledeći ovu mehanicističku logiku sovjetska birokratska vrhuška stvorila je od sporta jedno od najvažnijih sredstava za „razvoj socijalizma“ i za stvaranje „socijalističkog čoveka“. Postizanje rekorda instrumentalizacijom ljudi još od dečijeg uzrasta postao je najviši vrednosni izazov. U vreme hladnoratovskog obračuna sa Zapadom, sportisti-rekorderi postali su najvažniji reklamni agenti vladajućeg poretka i kao takvi „heroji socijalizma“.

Pišete i kako je nakon raspada Istočnog bloka i Sovjetskog saveza, zapadni kapital kupio, za male pare, „socijalistički sport“ i od njega napravio reklamni pano. Ali, dogodilo se i obrnuto – na staidonima diljem svijeta vidimo reklame Gazproma, a ruski milijarderi kupuju klubove po Europi?

U konačnom, kapitalizam je taj koji je preuzeo „socijalistički sport“. Nevažno je čiji su sportisti trčeći reklamni panoi. Oni su svedeni na sredstvo za obračun između kapitalističkih korporacija – u sve bespoštednijem ekonomskom ratu koji se vodi na svetskom prostoru. Suština je u tome, da je sport u celini postao spektakularni reklamni prostor kapitalizma i da su, shodno tome, sportisti postali reklamni agenti kapitalizma.

Stara ideja o sportu priziva iluzije o zdravom tijelu i zdravom duhu, dok današnji profesionalni sport narušava zdravlje i uništava tijela sportaša. Iza prividno glasne kritike dopinga sve se više uočava nastojanje da se zauzme fleksibilniji stav prema tom pitanju, razvila se teza o „kontroliranom dopingu“. S obzirom da ste već prije četrdeset godina prosvjedovali protiv korištenja dopinga, kako gledate na ovakav razvoj situacije?

Odnos prema dopingu, i drugim sredstvima koja uništavaju zdravlje i ljudski integritet sportista, tipičan je primer koji ukazuje na to, da kapitalizam integriše u svoju egzistencijalnu i vrednosnu orbitu pogubne posledice koje proizvodi. Sve se to, naravno, postiže pod maskom standardnih demagoških slogana: „razvoj ljudskih moći“, „društveni napredak“, „novi horizonti budućnosti“… Imajući u vidu da je ljudski organizam u sportu odavno dosegao granice svojih ljudskih i prirodnih moći, stvaraju se sve ubitačnija sredstva sa kojima treba „stimulisati rad organizma“ sportiste – po cenu njegovog uništenja. Farmaceutska industrija svakodnevno proizvodi nove i sve razornije preparate koji se ne nalaze na listi zabranjenih supstanci. Industrija dopinga otela se svakoj kontroli i postala deo mafijaškog businessa na kome se zasniva savremeni sport. U „demokratskom svetu“ stotine miliona sportista i „rekreativaca“ svakodnevno konzumiraju sve veće količine sve razornijih doping supstanci. Industrija dopinga postala je jedna od najekspanzivnijih branši kapitalizma.

Ne postoje odgovarajući zakoni za sprečavanje zloupotrebe sportaša, posebno djece, za stvaranje profita. Kako na to gledate, kao pravnik?

Niko u „demokratskim“ državama ne postavlja pitanje o pravima sportista. Isto je sa decom. Kako je moguće da ne postoje propisi koji ograničavaju sve ubitačniji „rad“ sa decom koji ih sakati i stvara od njih savremene robove? Treneri nekih od najtrofejnijih klubova na Zapadu hvale se da deca uzrasta od 7 ili 8 godina treniraju i po osam sati dnevno!? Šta tek reći o pravu ubiti, o pravu nanošenja teških telesnih povreda, o sve monstruoznijem uništavanju sopstvenog organizma…? Sva hipokrizija zapadne „demokratije“ pokazuje se u sportu. Sport je ogledalo u kome se vidi pravo lice savremenog kapitalizma. Tzv. „sportski fair-play“ nije humanistički kodeks, već zbir tehničkih pravila sa kojima se ratu na sportskom polju pribavlja „civilizacijski“ legitimitet. On ne štiti život sportista i njihovo ljudsko dostojanstvo, već propisuje pravila po kojima čovek može da ubije čoveka, da ga unakazi i deklasira.

Osnovna tendencija u razvoju sporta je sveopća komercijalizacija i na amaterskom nivou. Samo jedan primjer – u posljednje vrijeme su niknule brojne škole trčanja za amatere, koje sponzoriraju Adidas, Nike, i druge kompanije. I obični se građani, željni rekreacije, pretvaraju u reklamne panoe. Može li se ta komercijalizacija izbjeći na amaterskom nivou?

Najpogubnija karakteristika kapitalizma je da svaki deo prirode i svaki segment društvenog života pretvara u sredstvo za kapitalističku reprodukciju. To je totalizujuća logika i ona je realizovana i u sportu. Hteo to ili ne, kupujući sportsku opremu čovek postaje reklamni pano kapitalističkih firmi. To čovek ne može da izbegne, kao što ne može da izbegne da udiše zagađeni vazduh, da pije zatrovanu vodu, da jede zatrovanu hranu, da živi usamljeničkim životom i svakodnevno se sučeljava sa ništavilom koje stvara kapitalizam. I na primeru „amaterskog“ sporta može da se uvidi koliko je pogubno nastojanje da se stvori paralelni svet kapitalizmu, u vidu „oaza sreće“ (Fink), u kome će čovek nastojati da pronađe svoju izgubljenu ljudskost.

Naposljetku, pišete u knjizi Sport, Kapitalizam, Destrukcija, kako se sve morbidnija realnost zapadne demokracije uporno sučeljava s romantičnim slikama prošlosti, bez ikakve vizije budućnosti, što dovodi do rezigniranog skretanja pogleda sa svakodnevnog života i usmjeravanja ka idealiziranoj prošlosti koja ostaje projekcija željenog svijeta. Pogledajmo sada prema budućnosti – smatrate da treba raditi razliku između slobodnog tjelesnog aktivizma i sporta. U čemu se očituje ta razlika, kako se osloboditi okova sporta?

Još su u antičkoj Heladi pravili razliku između gimnastičkog i olimpijskog agona. Nakon Francuske građanske revolucije u Nemačkoj se razvio filantropski pokret telesne kulture iz koga je, kasnije, izrastao igrački pokret. On se zasnivao na Rousseauovoj antropologiji i principu homo homini homo. Sport je radikalni obračun s humanističkim nasleđem Rusoove pedagogije i predstavlja otelotvorenje Hobbesove antropološke droktrine koja se zasniva na principima bellum omnim contra omnes i homo homini lupus. U njemu ne dominira pokret čoveka prema čoveku, kao što je to u istinskoj telesnoj kulturi, već pokret čoveka protiv čoveka. Sport je rat koji se ne vodi oružjem, već telima sportista, igračkom tehnikom i sportskim rekvizitima. Sportisti nisu prijatelji, već „protivnici“. U sportu dominira telesna mehanika koja ima instrumentalnu i destruktivnu prirodu. U istinskoj telesnoj kulturi dominira poetika telesnog pokreta koja se zasniva na izvornoj igračkoj prirodi čoveka. Nema borbe za pobedu već nadigravanja, pri čemu je igra jednog inspiracija za igru svih. „Humanizovanje sporta“ je stranputica u borbi za humano društvo. Budući da je sport ideologija kapitalizma, ukidanje sporta putem istinske telesne kulture moguće je jedino ukidanjem kapitalizma stvaranjem humanog društva.

 

23. мај 2016. at 19:34

Хајдегер и нацизам

Љубодраг Симоновић
E-mailcomrade@orion.rs
Преузми текст „Хајдегер и нацизам“

                                           Хајдегер и нацизам

                Било би погрешно уколико бисмо покушали да успоставимо непосредну везу између нацистичке идеологије и Хајдегерове филозофије, поготову уколико бисмо у нацистичкој идеологији покушали да пронађемо основ Хајдегерове мисли. Блискост Хајдегерове филозофије и нацистичке идеологије заснива се на томе, да обе доктрине имају исто извориште. Оне представљају гране на дрвету које је укорењено у  велико-немачком експанзионизму.

               У предавању које је 8. априла 1936. одржао у фашистичком Риму под насловом “Европа и немачка филозофија” (“Europa und die deutsche Philosophie”), Хајдегер је недвосмислено указао на стратешке политичке циљеве немачке филозофије. Њен најважнији задатак је да „спасе Европу“ од „азијатских народа“ тако што ће да се супродстави „искорењивању и расцепканости“ европских народа. Хајдегер се залаже за „промену историјског опстанка“ Европе која се не може постићи  „слепим продирањем у неодређену будућност“, већ „само као стваралачко разрачунавање с целокупном досадашњом историјом“. Он завршава свој ратно-хушкачки говор са Хераклитом: “Рат је свему родитељ, али и чувар свих ствари. Наиме, он је једне учинио боговима, друге људима, једне робовима, друге господарима…“ Није тешко закључити кога је предстојећи рат требало да претвори у робове, а кога у господаре.

               Хајдегер је, заправо, дао задатак немачкој филозофији да из историје европских народа уклони све оно што може да омете њихову интеграцију у нацистички „нови европски поредак“. Ради се о Gleichgeschaltungu са којим је требало уништити еманципаторско наслеђе европских народа и створити од њих средство за реализовање најважнијег стратешког циља Немачке: уништење Словена и освајање њиховог животног простора (Lebensraum). У Хајдегеровој филозофији основни егзистенцијални интереси немачког капитализма добили су филозофско утемељење и као такви су постали стратешка платформа за немачку колонијалну експанзију. Хајдегер је био следбеник идеје „велике Немачке“ која се појавила давно пре Хитлера. Нацистички поредак био је за Хајдегера само један од историјских облика у коме је требало реализовати ту идеју. Хајдегер је и после слома нацистичке Немачке остао веран идеји „велике Немачке“ и у том контексту стратешким циљевима нацистичког поретка.

               Речено на савремени начин, Хајдегер се појављује као „стручњак за стратешка питања“. То је основни разлог што је Хајдегер инсистирао на томе, да његова филозофија нема политичку природу. Његова мисао нема у виду привремена политичка збивања, већ „нарастање бића“ које се појављује у облику развоја освајачких моћи Немаца као господарске расе. Хајдегерова филозофија само се привидно налази у есенцијалној сфери. Суштина „бића“ није слобода и правда, већ егзистенцијални интереси немачког капитализма.

              Ако бисмо покушали да утврдимо која политичка доктрина проистиче из Хајдегерове фундаменталне онтологије, могли бисмо да закључимо да се ради о фундаменталном тоталитаризму. У Хајдегеровој филозофији све друштвене области отуђене су од човека и представљају средство за његову интеграцију у владајући поредак. Човек не ствара свет, већ се налази „у свету“; не ствара историју, већ се налази „у историји“; не ствара језик, већ се налази „у језику“… Хајдегер не нуди човеку слободу, већ му нуди вечност у сенци „бића“ – под условом да прихвати беспоговорну лојалност владајућем поретку који га лишава свега онога што га чини човеком. Хајдегер балсамује човека. Од људскости испражњени човек одлази у „вечност” као мумија.

               Хајдегерова филозофија представља основ политичке стратегије која не тежи да изгради само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво. У том контексту, Хајдегер настоји да створи „новог човека“ који је лишен оних особености које му пружају могућност да створи хумано друштво. Уместо да инсистира на развоју дијалектичког ума који пружа могућност човеку да створи хумани свет, Хајдегер инсистира на доживљавању трагичне егзистенције која има фатални карактер и на тој основи на вери у „биће“ које представља идеализовану суштину постојећег света.

               Да ли је укидање умног односа човека према својој егзистенцији и свету, и пребацивање питања „бића“ у сферу инструментализоване мистике најјача спона која повезује Хајдегерову филозофију са нацистичком идеологијом? Обе доктрине додворавају се мистичним силама које владају светом да би стекле њихову наклоност. Тама „ничега“ постаје извориште „воље за моћ“. Мистични језик продире у мрачне лавиринте подсвести и омогућава да се путем вербалне манипулације потиснуте потребе пројектују у илузије које се путем политичке индоктринације претварају у авети које ће да прождеру свет. Хајдегер је био један од оних који су хранили демоне који су расли у тамним дубинама подсвести немачких малограђана.

              Руководећи се владајућом политичком логиком Хајдегер настоји да несрећу коју човек свакодневно доживљава претвори у делатну моћ владајућег поретка. Његова филозофија настоји да преобрази егзистенцијалну бригу Немаца у погонску снагу велико-немачке експанзије. Истовремено, он у Немцу види органски део „народне заједнице“ чија се делатна воља заснована на миту о „расној супериорности“ и која је институционализована у облику владајућег (нацистичког) поретка. Крајњи циљ Хајдегерове филозофије је претварање немачког друштва као политичко и културно плуралистичке заједнице еманципованих грађана у „немачки народ“ који је „уједињен“ под једним (тоталитарним) политичким барјаком и који, на основу фанатичне митолошке свести, има „осећање своје изузетности“ и као такав је спреман да испуни своју „историјску мисију“. Милитантни велико-немачки фанатизам, који има митолошко утемељење, постаје основ колективне свести.

              За Хајдегера, будућност Немачке налази се у капиталистичком хоризонту, с тим што је држава врховни регулативни механизам свеукупног друштвеног живота. Анти-либерализам и анти-комунизам представљају камене-темељце његове политичке доктрине и на њима се заснива и његов однос према нацизму. Хајдегер настоји да ограничи „слободу тржишта“ која доводи до економске нестабилности, као и да се обрачуна с политичким плурализмом који доводи до политичке нестабилности. У том контексту, он настоји да се обрачуна с радничким покретом и идејом социјализма (комунизма) и да интегрише раднике у владајући поредак у облику припадника „немачког народа“. У коначном, економска и политичка стабилност Немачке требало је да омогуће њену успешну колонијалну експанзију. Хајдегерова политичка доктрина блиска је нацистичкој политичкој доктрини чији су циљеви, по Херберту Маркузеу, „организовање монополистичке производње“, „разбијање социјалистичке опозиције“ и „обнављање империјалистичког експанзионизма“.

              У Хајдегеровој филозофији назире се политичка доктрина на којој се заснива католичка и фашистичка визији будућности. Ради се о „индустријском феудализму“ који подразумева укидање човека као еманципованог грађанина и тиме као политичког субјекта у конституисању друштва као политичке заједнице; свођење државе на оруђе најмоћнијих капиталистичких група за успостављање „социјалног мира“; укидање радничких синдиката и свођење радника на индустријске кметове, а капиталиста на феудалне господаре; укидање класног друштва путем „народне заједнице“; успостављање тоталитарине политичке воље која је отелотворена у „Вођи“ и владајућем поретку… „Ein Volk – ein Führer!“ – то је политичка суштина Хајдегерове фундаменталне онтологије. Она је експлицитно изражена у Хајдегеровом ставу из 1933, да „сам и једини Фирер важи као данашња и будућа немачка стварност и закон“.

               Хајдегерова отворена подршка нацистичком режиму нема само каријеристичко утемељење и не може се одвојити од његове филозофије у којој је укинуто еманципаторско наслеђе грађанског друштва и створен теоријски основ за велико-немачку експанзију. Овде се треба вратити на почетак Хајдегерове сарадње са нацистима. Хајдегеров ентузијазам са којим је као професор и ректор величао Хитлера, пропагирао нацизам и денунцирао своје колеге – израз је његовог настојања да постане водећи филозоф нацистичке Немачке, а његова филозофија опште-прихваћени основ нацистичке идеологије. За Хајдегера, Хитлер је био политички вођа Немаца, док је Хајдегер себи дао улогу духовног вође Немаца.

               Хајдегер је био један од оних немачких интелектуалаца коју су настојали да докажу да је „предодређеност“ Немаца да буду „месијански народ“ утемељена у немачком културном наслеђу које је супериорно другим културама. Давно пре Хајдегера мит о Немцима као „народу филозофа“ био је саставни део велико-немачког експанзионизма. У том контексту понемчени су Леонардо да Винчи, Ђото, Буенароти… Истовремено, немачки интелектуалци присвајају античко духовно наслеђе и од њега стварају средство за стварање мита о „духовној супериорности Немаца“. Типичан пример је археолошко ископавање у античкој Олимпији које је започето у Бизмарково време и које је окончано од стране нацистичких археолога (Емил Кунце/Emil Kunze) уз Хитлерову „личну“ новчану помоћ у износу од 300 000 рајхс-марака. Посебну симболичну вредност, у контексту организовања нацистичких Олимпијских игара у Берлину 1936, има манифестација ношења „олимпијске бакље“ од „свете Олимпије“ до нацистичког Берлина, са чим су нацисти настојали да докажу да су легитимни наследници културне баштине античке Хеладе, „духовне колевке“ Западне цивилизације.

               Хајдегерова идеја о Немцима као „метафизичком народу“ је политичка идеја par excellence. Она је основ политичке платформе на којој се заснива велико-немачки експанзионизам. Филозофија постаје подршка, оправдање и филозофско утемељење владајућег политичког пројекта. Није нацистички поредак био средство за реализовање Хајдегерових идеја, већ је његова филозофија била начин да се нацистичким политичким и економским циљевима, у коначном нацистичкој пракси, прибави филозофска легитимност.

               Хајдегер није оригиналан. Да би оправдао немачки експанзионизам, он се позива на „духовне вредности“ исто онако како су се империјалистичка Француска и Енглеска позивале на „културу“ и „цивилизацију“ да би оправдале њихову колонијалну експанзију и истребљивање „обојених раса“. Уистину, Хајдегерова филозофија одбацује еманципаторско наслеђе немачке културе, поготову оно наслеђе које отвара простор за превазилажење колонијализма и расизма. Када се имају у виду збивања на савременој светској сцени, Хајдегерова филозофија не представља само филозофски облик у коме се појављује експанзионистичка стратегија нацистичког „новог европског поретка“, већ и експанзионистичка стратегија америчког „новог светског поретка“. На Западу ништа ново.

              Имајући у виду ауторитет који је Хајдегер имао у интелектуалним круговима нацистичке Немачке, није претерано тврдити да је његова филозофија створила значајан интелектуални простор за афирмацију нацистичке идеологије. Хајдегер је са својом филозофијом дао битан допринос изградњи теоријског основа за идеју о Немцима као „господарској раси“. У конкретним политичким условима у нацистичкој Немачкој, тврдња да Немци имају „супериорну културу и ум“ у односу према другим народима неминовно је водила од национализма до расизма и на њему се заснива прелаз од „водећег народа“ у „господарску расу“. Мит о Немцима као „народу филозофа“ постао је једно од изворишта расистичке идеологије. Немачки расизам дигнут је на филозофски трон.

              Зар немачко културно наслеђе није наметало филозофу Хајдегеру, као и другим немачким интелектуалцима, обавезу да се супротстави нацизму? Уместо да је немачка филозофија била основ за критику нацистичке идеологије и праксе, она је постала основ за давање филозофске легитимности нацистичком варваризму. Уличари и полицијски доушници, попут Адолфа Хитлера и Јозефа Гебелса, постали су отелотворење „филозофског духа“ Немаца.

               Овде треба указати на то, да су у току ХХ века бакљу „немачког филозофског духа“ носили Јевреји (Вилхелм Дилтај, Едмунд Хусерл, Херберт Маркузе, Теодор Адорно, Макс Хоркхајмер, Ернст Блох…) које је „филозофски“ немачки народ готово истребио, као „нижу расу“, у концентрационим логорима Трећег Рајха.

              Жалосна је истина да су Адорно и Хоркхајмер дозволили да их у послератној Немачкој инструментализују за прикривање праве природе немачке „демократије“ под америчком чизмом. Док су они на западно-немачким универзитетима дојучерашњим фанатичним припадницима Hitlerjugenda предавали немачку филозофију, Американци су створили армију од 40 000 Хитлеру најоданијих есесоваца, на челу са једним од најкрвавијих Хитлерових јуришника Рајнхардом Геленом (Reinhard Gehlen), која је требало да под америчком командом „штити немачку демократију од комунизма“.

              На примеру Хајдегеровог односа према немачком језику може се уочити расистичка и тоталитарна интенција његовог фундаментализма. Немачки језик постаје par excellence  молитвени језик са којим се призива „биће“ и успоставља „суседство“ са њим, а Хајдегерова филозофија немачко „Свето Писмо“. Хајдегер је путем своје фундаменталне онтологије настојао да обоготвори политички пројекат будућности за који се залагао и у коме су Немци, у виду нацистичког поретка, добили улогу „месијанског народа“.

              Хајдегеров став да су Немци „народ филозофа“, као и његово схватање да је његова филозофија, у виду немачког језика, „кућа бића“ – не заснивају се само на културном империјализму, већ упућују на то да су Немци, у виду Хајдегерове филозофије, неприкосновени власници истине. То је оно што им даје за право да буду „изабрани народ“ који има задатак да врати човечанство на прави пут. Другим речима, иако су „бачени у свет“ у коме влада нихилизам, Немци као „народ филозофа“ поседују, за разлику од других народа, такве умне и духовне квалитете који им пружају могућност и дају за право да изврше духовни препород човечанства.

              Будући да су Немци као „народ филозофа“ носиоци највише мудрости, критика њихове (злочиначке) праксе могућа је једино као њихова (немачка) самокритика. То је један од разлога што Хајдегер, који је у себи видео најаутентичнијег представника „немачког филозофског духа“, са резигнацијом одбацио саму могућност да му се постави питање о одговорности Немаца за Други светски рат и почињене злочине.

                Фридрих Ниче је „новом племству“ поверио задатак да изврши „превредновање свих вредности“ („Umwertung aller Werte) и да врати човечанство на прави пут. Хајдегер је ту улогу поверио Немцима чија се делатна моћ појављује у виду нацистичког поретка. Немци су предодређени да буду „господарски народ“ који има ексклузивни историјски задатак да врати човеченство на пут који је оно напустило још у антици.  Шта су према том месијанском задатку злочини које су Немци починили – које Хајдегер никада није осудио? Концентрациони логори и истребљење читавих народа – све је то безначајно у односу према судбинском задатку који је Хајдегер поверио Немцима. Природа тог задатка одређивала је и природу политичке праксе која је била неопходна да би он био остварен. Принцип „циљ оправдава средство“ добио је у Хајдегеровој филозофији фундаментално-онтолошко утемељење.

               Хајдегер није просветитељ, већ модерни крсташ који у Немцима види „господарски народ“ чија се делатна моћ појављује у виду нацистичког поретка. Хајдегер не позива Немце да се окрену филозофији, већ да чине оно што ће да им обезбеди владајући положај у свету. Повратак „бићу“ не постиже се продуховљењем Немаца, већ покоравањем и истребљивањем других народа коришћењем науке и технике. Руководећи се владајућим принципом монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, нацисти су, уз отворену подршку Хајдегера, бескомпромисног критичара технике, од Немачке створили фабрику смрти. Оно што Хајдегер пре свега има у виду када се позива на „традицију“ није немачка култура, већ немачки милитаризам. До „бића“ се не долази филозофијом и уметношћу, већ исуканим мачем.

               Што се тиче непосредне сарадње Хајдегера са нацистима, светска јавност још увек има увид само у прочишћену биографију Мартина Хајдегера из које су уклоњени „детаљи“ који могу да укажу на то, да је Хајдегерова подршка нацистима била много обимнија и темељнија него што се то званично тврди. На то указују Хајдегеров „Црни дневник“ („Die Schwarzen Hefte“), чији делови су се 2014. појавили у немачким књижарама, који садржи Хајдегерове забелешке и дневне коментаре из периода 1931-1941. Истовремено, постоји оправдана бојазан да су неки документи, који указују на сарадњу Хајдегера и нациста, уништени са намером да се „филозоф Хајдегер“ сачува од компромитујућих „детаља“ из његове прошлости. У сваком случају, „досије Хајдегер“ није затворен. Тек када у Немачкој на власт дођу истински антифашисти и немачки грађани се коначно обрачунају с фашистичким наслеђем, на светлости историје појавиће се истина о Хајдегеровој прошлости.

                У „помирљивом“ односу послератне званичне Западне Немачке према Хајдегеру огледа се њен однос према нацизму. Детаљи у вези са интервјуом који је Хајдегер дао новинару „Der Spiegel“-а Рудолфу Аугштајну (Rudolf Augstein) крајем септембра 1966. указују у којој мери је нацизам био уткан у послератну историју Западне Немачке – која је била савезничка „окупациона зона“ и у којој је нацистичка прошлост Немаца била је најважнији гарант лојалности америчком окупатору. То је једини дужи интервју који је Хајдегер дао у току своје филозофске и политичке каријере и трајао је сто минута. Разговор је вођен у Хајдегеровој планинској кући у Тоднаубергу (Todtnauberg). Хајдегер је пристао на интервју под условом да буде објављен после његове смрти. Хајдегер је умро 26. маја 1976. Имао је 86 година. Само три дана касније „Spiegel“ је објавио интервју под насловима „Der Philosoph und das Dritte Reich“ („Филозоф и Трећи Рајх“) и „Nur noch ein Gott kann uns retten“ („Само нас још бог може спасити“). Разговору је присуствовао и Георг Волф (Georg Wolff), бивши есесовац, у својству „уредника за друштвене науке“ у „Spiegel“-у. У току Другог светског рата имао је чин SS-Hauptsturmführerа и у Норвешкој је учестовао у стрељању талаца. Он је припремио интервју са Хајдегером за објављивање. Sapienti sat.

               Овде треба рећи и то, да је однос према Јеврејима најважнији критеријум по коме се на Западу одређује блискост Хајдегера и нацизма. У том контексту Хајдегеру се пребацује да није осудио злочиначку политику нацистичке Немачке према Јеврејима. Шта је са односом нацистичке Немачке и Хајдегера према Словенима које су нацисти такође свели на „нижу расу“? У току Другог светског рата нацисти и немачка регуларна солдатеска побили су преко 35 милиона Словена. У Пољској Немци су убили преко 6 милиона Пољака. У СССР-у Немци су уништили 70 000 села, 1710 градова, 2766 цркава и манастира, 4000 библиотека и 427 музеја, 32 000 фабрика – и побили преко 27 милиона Руса, Белоруса, Украјинаца… У Србији немачки војници стрељали су децу, а у Хрватској нацистичка Немачка омогућили је усташама да побију преко 700 000 Срба. Зашто на Западу не замерају Хајдегеру што није осудио монструозне злочине које је нацистичка Немачка починила над Словенима? Прикривање геноцида Немаца над Словенима заправо је прикривање суштине Другог светског рата.

               Као што идеја о „изузетности Американаца“ служи да оправда империјалистичку политику САД у савременом свету, тако је Хајдегерова идеја о Немцима као „супериорном народу“ служила да оправда немачки „продор на Исток“ (Drang nach Osten) – освајање „животног простора“ (Lebensraum) и истребљење Словена. Хајдегерова филозофија заснива се на тотализујућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и на експанзионистичкој природи немачког капитализма за кога је освајање „животног простора“ неприкосновени егзистенцијални императив. То је оно што даје виталност Хајдегеровој филозофији у савременој Немачкој у којој је у току све драматичније биолошко пропадање Немаца и природне животне средине. Она је извориште тоталитарно-интегративне и експанзионистичке политичке доктрине која и даље живи у свести немачких малограђана.

               Главни разлог што је Хајдегер одбио да осуди нацистички режим и његове злочине је тај, што би на тај начин угрозио политичке темеље његове филозофије. Хајдегер је у својој филозофији видео неприкосновено извориште самосвести Немаца. Путем Хајдегерове филозофије требало је да Немци, упркос поразу нацистичког режима, сачувају свест о себи као „супериорном народу“ који је предодређен да има водећу улогу у свету. За Хајдегера, пораз нацистичке Немачке био је само један од пораза који је доживео немачки народ у борби за „велику Немачку“, а не изгубљени рат за будућност. Пад Хитлера и слом нацизма нису смели да доведу у питање стратешке интересе немачког империјализма. Не треба сметнути с ума да је Ничеова идеја о „вечном враћању истог“ („Die Ewige Wiederkunft“) alfa и omega Хајдегеровог односа према будућности.

               У послератној преписци са Маркузеом Хајдегер настоји да прикаже Немце као жртве Другог светског рата. Индикативно је да он не прави разлику између нацистичког режима и немачког народа, поготову не између владајуће класе јункера и капиталиста, с једне, и немачких радника, сељака и грађанства, с друге стране. На тај начин, он само указује до које мере су нацисти успели да интегришу Немце у нацистички поредак и у којој мери су се Немци поистоветили са нацистичким режимом.

              Хајдегерово одбацивање кривице Немаца за изазивање Другог светског рата и за монструозне злочине које су починили, и инсистирање на томе да су Немци жртве рата ствара у савременој Немачкој политичко стање слично ономе које је створено после Првог светског рата. Нацистички покрет развио се на основу мита да је Немачка била жртва Првог светског рата. Реваншизам је био најважније психолошко средство за фанатизовање Немаца и за распиривање ратно-хушкачке хистерије. Хајдегер нариче над судбином Немаца који су протерани са Истока и на тај начин производи политичку атмосферу из које наново треба да проистекне позив за „повратак“ на Исток.

              Овде треба упозорити на то, да је политичко инструментализовање идеје о Немцима као „супериорном народу“ било засновано на немачком поразу у Првом светском рату; на пропасти немачког царства; на понижавајућем мировном уговору; на политичкој нестабилности Немачке; на економској кризи капитализма и масовној незапослености… „Потреба“ за освајањем и истребљивањем „нижих раса“ проистекла је из страха за опстанак који створио капитализам и била је компензација за несрећу коју је „обичан“ Немац доживљавао у свакодневном животу. И у савременом капитализму егзистенцијални страх, који се са све драматичнијим пропадањем природе претвара у егзистенцијалну панику, представља spiritus movens повампиреног фашистичког варваризма.

               Хајдегерова мисао је филозофска маска расистичкој идеологији и нацистичкој пракси, али је вишеслојна и у стању је да се појави у „чисто“ филозофском облику. То да је сама маска добила изглед живог лика представља најважнији идеолошки квалитет Хајдегерове филозофије. Отуда поклоницима Хајдегера не представља тешкоћу да његову филозофију „лише“ политичког садржаја. И нацистичка идеологија имала је магични филозофски плашт у који су били уткани изрази који симболизују опште-људске вредности: „мир“, „срећа“, „добробит“… Слично је са америчким „новим светским поретком“ који је заоденут крвавим велом „демократије“. Грађанска филозофија увек изнова појављује се као „хуманистичка“ маска злочиначкој пракси капиталиста. Уместо да теже да демистификују филозофију која је постала идеологија, грађански филозофи претварају идеологију у филозофију.

              „Одбрана“ Хајдегера од нацизма израз је настојања да се сачува илузија о аутономности и самим тим о „објективности“ филозофије – чији је Хајдегер најзначајнији представник у XX веку. Хајдегер постаје митолошки лик кога од нацизма „брани“ слава „последњег великог филозофа“. Да је нацистичка Немачка победила, Хајдегерова филозофија показала би своје праве потенцијале, а Хајдегер своје право лице. Сва филозофичност Хајдегерове мисли, која ствара привид политичке непристрасности, слила би се у крваву нацистичку мочвару. На основу Хајдегерове филозофије Немци, као „метафизички народ“, постали би „спасиоци човечанства“, а њихов „Фирер“ добио би божански ореол. Хајдегерова филозофија постала би „Библија“ Трећег Рајха.

                                                     x         x        x

 

11. фебруар 2016. at 01:53

Новак Ђоковић – „балканска сељачина“ у свету „господе“

Љубодраг Симоновић
E-mailcomrade@orion.rs
Преузми текст „Новак Ђоковић – балканска сељачина“

               Новак Ђоковић – „балканска сељачина“ у свету „господе“

               Наша „јавност“ је разочарана што Новак Ђоковић није омиљен на Западу. Који је разлог што „господа“ са Запада „не воле“ Ђоковића?

                Тенис је настао у баштама француских и британских аристократа и до данас је остао елитистички спорт. За Запад, Ђоковић је „балканска сељачина“ која се нашла у свету тениса који је ексклузивна забава богаташке „елите“ и као такав је показатељ „културне супериорности“ Запада. За њих, Ђоковић је уљез који је упао у њихов врт из којег, за сада, немају намеру да га истерају.

               Како је Ђоковић, упркос отровне одбојности Запада и интригама, успео да опстане у свету тениса? Тако што сав новац који је „зарадио“ држи у Западним банкама. Ђоковић није обична „балканска сељачина“. Он је богата „балканска сељачина“.

              Ђоковић није отишао из Србије у Монако само због тога да би избегао да плаћа порез држави Србији, већ да би показао „господи“ са Запада да он није „примитивни Србин“, већ да је снисходљиви припадник њиховог света.

              То је главни разлог што се Ђоковић не понаша као достојанствени „светски шампион“ и као такав као достојни представник српског народа, већ као циркуски кловн. Он на тај начин покушава да се   додвори „господи“ са Запада и премости провалију која зјапи између његовог „примитивног порекла“ и елитистичког статуса који је резервисан за Западну „господу“ и који он настоји да стекне.

              Истовремено, Ђоковић је постао „мечка Божана“ досоваца и као такав рекламни агент оних политичких снага Запада, које чине све што је у њиховој моћи да нам отму Космет и униште нашу државу.

              Као и сви снобови, Ђоковић покушава да буде оно што није. Он себе као човека не вреднује путем слободарског и културног наслеђа нашег народа, већ путем малограђанског вредносног свода који га обезвређује као човека и као припадника српског народа.

               Ђоковић покушава да створи о себи слику „доброчинитеља“ путем „донација“; покушава да створи о себи слику „доброг хришћанина“ тако што је купио „Орден Светог Саве“ и што даје паре поповима… – истовремено док глуми мајмуна у „ноћи вештица“, док рекламира „кундалини јогу“ и слика се са усташким вођама…

             Као што се парама не може купити љубав, тако се парама не може купити поштовање.

             Све гори смрад који избија из света „врхунског тениса“, који је стециште капиталистичких банди које тероришу свет и уништавају живот на Земљи, указује на то, колико је погубно стварати од „врхунских спортиста“ националне хероје.

             Корупција, дрога, поткупљивање, лажирање… – све је то саставни део „врхунског спорта“ који се налази у све дубљој капиталистичкој мочвари. У спортском show-businessu нема невиних. Макрои и курве налазе се у истом послу.

              Доста је лажи. Доста је преваре. Назовимо ствари правим именом. Ђоковићи, Федерери, Надали… – то су плаћеници оних који су постали џелати човечанства.

                                                       x            x           x

22. јануар 2016. at 04:49

Светосавље

Љубодраг Симоновић
E-mailcomrade@orion.rs
Преузми текст „Светосавље“

                                                     СВЕТОСАВЉЕ

               Светосавље је најважнија духовна и животворна историјска вертикала српског народа.

              Светосавље није приватна својина попова, већ је најважније духовно добро српског народа.

              Светосавље пружа могућност нашем народу да се саживи са својом слободарском и животворном историјом.

              Светосавље се није ковало у интригама великаша на двору Немањића, већ у слободарској и животној борби нашег народа против турске империје; у борби против аустро-угарске и фашистичке најезде;  у борби против НАТО варвара, као и у борби за ослобађање радних људи од пљачке и тираније, за описмењавање народа и за еманципацију жена.

              Не мора човек да верује у бога да би веровао у светосавље. Светосавље није религиозни, већ најважнији животворни принцип на коме се заснива слободарска и животворна самосвест нашег народа.

             Оно што даје животворну снагу светосављу није вера у бога, већ вера у слободарске и животворне моћи српског народа.

              Светосавље није средство за обрачун с хуманистичким наслеђем српског народа, већ је позив нашем народу да се бори за праведни свет.

              Светосавље је отворено према будућности. Његов истински лик не налази се у тамним лавиринтима прошлости, већ у светлим хоризонтима будућности.

              Светосавље није молитва посвећена смрти, већ песма из које зрачи животна радост.

              Права слика светосавља није старац који лежи на самртној постељи, већ насмејано дете у мајчином загрљају.

                                                          х            х           х

18. јануар 2016. at 02:05

Ум и филозофија

Љубодраг Симоновић
E-mailcomrade@orion.rs
Преузми текст „Ум и филозофија

                                     Ум и филозофија            

                По Хајдегеру, у традиционалној филозофији која започиње са Сократом, Платоном и Аристотелом, егзистенција човека постала је предмет умовања и на тај начин је изгубила непосредни егзистенцијални и добила предметни и тиме метафизички карактер. Човек се више не односи према свету полазећи од доживљавања своје трагичне егзистенције, која се заснива на страху од смрти који може да превлада ослањањем на богове, већ путем мишљења и на њему заснованог делања које га одвлачи у сферу неаутентичне егзистенције – у заборав бића и тиме у нихилизам.

                 Хајдегер одбацује филозофију јер она претвара свет и човека у предметност, а његов критеријум за одређивање истинитости бића у савременом свету је идеализована представа хеленског света као  производа и предмета божанске (само)воље. Хајдегер је настојао да укине филозофију која егзистенцију човека претвара у предметност и тиме јој даје метафизички карактер. Уистину, укидајући човека као самостварајуће биће слободе  Хајдегер је претворио свет у предметност и на тај начин је свео човека као конкретно друштвено биће на метафизичко биће.  Хајдегер тврди да путем фундаменталне онтологије намерава да превлада метафизику, али све што је његова мисао дотакла претворено је у метафизичко.

                 По Хајдегеру, оно што је битно дешава се у контексту односа човека према бићу. Доживљавање сопствене егзистенције путем саживота са бићем представља ону тачку у којој се укидају мета-сфере које су полазиште за саморефлексију филозофске мисли. У том смислу, превладавање метафизике одвија се у сфери непосредног односа човека према својој егзистенцији, а не у сфери друштвених процеса који одређују живот људи. Истовремено, превладавање метафизике могуће је тако, да човек доживи њена ограничења и на основу тога превлада метафизички начин мишљења.

                Хајдегер не схвата да је метафизика само један од идеолошких појавних облика света у коме је човек укинут као историјско, а то значи као самосвојно животворно биће. Метафизика је самосвест капиталистичких процеса репродукције који представљају обрачун с животворном природом човека и историје. Окамењени човек и окамењени свет – то је суштина метафизике.

                Превладавање мишљења које опредмећује свет и човека подразумева укидање света у коме је човек постао предмет не-људских и деструктивних процеса. Укидање капиталистичког света путем мењалачке праксе која се заснива на животворном уму основни је услов укидања метафизике. Оживотворење животворних потенцијала природе, човека, историје, ума… представља начин на који се укида процес опредмећивања човека и света и тиме процес који укида метафизички начин мишљења. Ради се о превазилажењу света који производи метафизику као своју идеологију, а не о укидању критичко-мењалачког ума путем поетичког – које производи религиозни однос према бићу које је отелотворење владајућих процеса који укидају човека као самосвојно историјско биће. Метафизика не може бити укинута у мишљењу или укидањем ума, већ политичком борбом која ће укинути деструктивни капиталистички варваризам и омогућити да човек постане стваралац своје историје.

                Хајдегер ствара утисак да човек може да се односи према конкретном свету као ван-световно биће, што значи да његов однос према свету није условљен природом света и природом његове егзистенције као конкретног друштвеног бића. У његовој филозофији недостаје саморефлексија човека као конкретног друштвеног бића, а то значи саморефлексија његове конкретне егзистенције. Заправо, човек се не односи према свету као ван-земаљац, већ као његов припадник. Доживљавање и мишљење света условљено је природом света у коме човек живи и природом његове егзистенције као конкретног друштвеног бића. Маркс је у праву: „Не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“.

                Фундаментална онтологија нема у виду стварни свет, већ ствара идеолошку представу света добијену на основу политичког пројекта будућности за чије реализовање се Хајдегер залаже. Идеолошки свет постаје слика света која посредује између човека и реалног света и као такав је средство за уклањање умног односа човека према свету. Овде је Хајдегер близак хришћанству као методу владања. По хришћанству, човек треба да верује да га ропски живот води на небо. Уистину, живећи ропским животом човек само омогућава владајућој класи да учврсти владајући поредак који се заснива на експлоатацији људи и на уништавању живота.

                 Хајдегер се обрачунава с еманципаторским и животворним потенцијалима ума и у том контексту с идејом умног света. Хајдегеров обрачун с умом заправо је обрачун с умним човеком. Имајући у виду да светом влада деструктивно капиталистичко безумље и да је стварање умне алтернативе капитализму постало питање опстанка човечанства, Хајдегерова филозофија нема само анти-еманципаторски, већ и анти-егзистенцијални карактер. Без критичко-мењалачког односа према капитализму, који подразумева постајање човека еманципованим умним бићем, свет је осуђен на пропаст.

                 Ако је филозофско мишљење могуће једино као мишљење бића, а мишљење бића као његово опредмећење, онда поетичко као доживљавање бића представља укидање филозофије и самим тим умног односа човека према својој егзистенцији. Поетичко представља „заобилажење“ ума и добија литургијску димензију.

                 Хајдегер се не бави есенцијом, него егзистенцијом, а шта је егзистенција одређује полазећи од есенцијалних критеријума које је успоставио путем свог учења о бићу. Не ради се о томе да ли постоји постојеће, већ да ли постоји оно што чини свет људским светом, а човека људским бићем. Другим речима, није реч о бивствовању човека, већ о бивствовању бића у чијем контексту се појављује и могућност бивствовања човека. Хајдегер оно што јесте (стварни свет) приказује као да није, да би оно што није (апстрактно „биће“) приказао као да јесте. Основ његове фундаменталне онтологије није стварни свет, већ идеолошка слика света која је рефлексија политичког пројекта будућности за коју се залаже.   

                 Хајдегер ствара мит о својој филозофији као над-историјској мисли и на тај начин ствара мит о самом себи као над-историјском бићу. Хајдегерова филозофија нема свест о сопственим ограничењима која су неминовни производ времена у коме је настала. Код Хајдегера нема саморефлексије филозофије полазећи од тога да је она конкретна историјска мисао, што значи да је условљена природом капитализма и да носи његов печат.

                Хајдегерова филозофија има као узор античку Грчку у којој нису постојале засебне сфере технике, уметности, филозофије, религије… Истовремено, његова мисао проистиче из филозофије као једне од засебних сфера капиталистичке надградње и стиче самосвојност у односу према другим сферама, а не проистиче из целине света који је био у јединству са бићем, као што је то било у антици. Хајдегер критикује технички свет, а његова филозофија представља другу страну тог света, тачније, природа његове критике техничког света условљена је природом тог света. Природа критикованог неминовно условљава природу његове критике.

                 Хајдегер објашњава савремене појмове на основу анализе старогрчких  филозофских кованица. Заправо, модерни човек мисли на битно другачији начин него антички човек. У антици је доминирао холистички приступ свету и човеку који је имао религиозни карактер и који је био заснован на ауторитарном политичком принципу владајућег робовласничког и расистичког поретка. „Традиционална филозофија“ може да повеже античке и модерне мислиоце на исти начин на који митолошка машта, која има идеолошки карактер, може да повеже антички и модерни свет.

                 Teза да је филозофија у својој бити „љубав према мудрости“ (philosophia) је мит. Није „љубав према мудрости“ извориште филозофије, већ је то антички робовласнички, расистички, сексистички и педофиличарски  поредак. У античкој Грчкој филозофи су имали ону улогу коју су имали свештеници у средњем веку. Филозофија је, попут религије, одувек била политичко средство владајуће класе за очување владајућег поретка. Филозофија нема утемељење у уму већ је једна од институција класног поретка. Она се заснива на интересима владајућих група које су приватизовале ум и од њега створиле ексклузивно средство за одбрану владајућег поретка.

                 „Љубав према мудрости“ је еуфемизам који прикрива истину да је филозофија специфична вештина владања са којом се успоставља власт у главама људи, тачније, идеолошка тољага владајуће класе и као таква средство за очување владајућег поретка. Филозофија се никада није руководила изворним људским интересима и у том смислу умом. То је основни разлог што модерна филозофија „није приметила“ да капита- лизам уништава живот на Земљи и човека као људско и природно биће.

                 Из дефиниције филозофије као „љубави према мудрости“ проистиче да „мудрост“ претходи филозофији, као и потреба човека за мудрошћу. „Мудрост“ добија апстрактну димензију и постаје независна од друштва и човека. Она постоје засебни ентитет и о њеној конкретној природи се не пита. Она није историјски производ и нема историјску димензију. Зар не би пре свега требало одговорити на питање шта је то „мудрост“, као и одакле потиче „љубав према мудрости“ и каква је њена природа? Да ли она извире из саме природе човека, или се ради о људској потреби која је створена у току историјског развоја друштва?

                Историјски гледано, мудрост је изворнија од филозофије и проистиче из егзистенцијалне сфере која се заснива на борби потлачених радних слојева за слободу, на раду, на развоју културног бића човека и на поштовању природе, а не на класном поретку који се заснива на експлоатацији радних слојева, на заглупљивању људи и на уништавању природе.

                Уколико је филозофија „љубав према мудрости“, онда је мудрост та која је критеријум по коме се одређује истинитост филозофије. Да ли је мудар онај човек, који тврди да постоји нешто што не постоји и који се клања непостојећем као да постоји, или онај човек који је свестан да се ради о производу религиозне маште која се путем владајуће филозофије (религије) намеће људима као „истина“? Антички филозофи користили су ум да би створили илузију о олимпијским боговима – чији је смисао био обоготворење постојећег света и спречавање пропасти владајућег поретка. Платонова филозофија је најбољи пример. Његов став да су људи „играчке богова“ представља једну од најпогубнијих филозофских „истина“ са којом господари света већ више од две хиљаде година уништавају слободарско достојанство радних људи и оправдавају своју владавину.

                 Ако је филозофија „љубав према мудрости“ а филозофи „љубитељи мудрости“, због чега филозофи никада нису показали интересовање за „народну мудрост“ која проистиче из животне борбе људи који живе од свога рада и који се супротстављају владајућем поретку који се заснива на тлачитељском и деструктивном безумљу? Народи широм света створили су, у току своје животне и слободарске борбе, безброј бисера мудрости који никада нису привукли пажњу „озбиљне“ филозофије. Заправо, филозофи су одувек гајили презир према народној мудрости. „Мудрост“ је, у виду етаблиране филозофије и религије, одувек била привилегија владајуће класе. „Народ“ никада није имао право на мудрост.  Робови и кметови, а онда сељаци и радници одувек су били сведени на безумну „масу“ која мора да слуша своје господаре и да им се покорава. Радни људи нису смели да буду извориште мудрости и да имају самосвест умних људи. На томе се, од када је настало класно друштво, заснива опстанак владајућег поретка.

                Док у делима Шекспира, Гетеа, Његоша… још могу да се уоче одблесци народне мудрости, у каснијој филозофији долази, на темељу капиталистичке поделе рада и специјализације, до развоја филозофског језика и специфичног начина филозофирања који више нема везе са народном мудрошћу. Томе доприноси и развој теоријске сфере науке и уметности са којима се, уз постојећу религиозну сферу, филозофија сучељава, али и преплиће. Истовремено, у оквиру филозофије долази до развоја посебних дисциплина и до њихове борбе за првенство. Филозофија постаје елитистичка мисаона делатност која је путем специфичног језика у потпуности одвојена од „обичних“ људи. Све комплексније и све неразумљивије филозофске кованице постају, попут класичних верзија библијских текстова, свете формуле које не служе да мотивишу људе да размишљају о битном, већ да им убију вољу за мишљењем.

                Лишавање радних људи ума одувек је представљао најважнији задатак филозофа и свештеника. То је основ савремене стратегије  владања радним „масама“ које капиталисти настоје да сведу на радно-потрошачку стоку. Филозофска професија постаје еснафска делатност и добија прворазредни политички значај. Савремени филозофи стичу статус сличан ономе који су имали филозофи у античкој Грчкој, као и свештеници у средњем веку.

                 Историјски гледано, постоје два паралелна мисаона света. Један, који је проистиче из животворне борбе радних људи, и други, који је проистиче из тлачитељског и паразитског живота владајуће класе. Ради се о слободарско-животворној мудрости која се заснива на борби људи за слободу и опстанак, и господарској мудрости која је институционализована у облику филозофије и религије, и која се заснива на експлоатацији и тлачењу радних слојева и освајању света.

                 Народна мудрост заснива се на животворној борби људи и проналази своју истинитост у пружању могућности људима да реше своје животне проблеме. Она проистиче из животног искуства радних људи и представља упутство за свакодневну животну праксу и у том смислу је саставни део живота. Њена истинитост не проверава се путем испразних академских расправа, већ у току свакодневне борбе људи за опстанак и слободу. Народна мудрост само у формалном смислу може да буде универзална истина. У конкретном смислу, она може да буде животно упутство само онима који живе животом из кога је та мисао проистекла и на који је упућена.

                 Типичан пример је максима „Све у своје време!“ – која представља једну од најживотнијих и тиме најумнијих народних мудрости. Она је заснована на хиљадугодишњем животном искуству људи, а њен прави смисао може да се схвати само у контексту борбе човека за опстанак и слободу. Она указује на значај умног односа према будућности и у том смислу на одговорност за доношење животних одлука сагледаних у њиховој узрочно-последичној перспективи. Учинити праву ствар у право време водећи рачуна о могућим последицама – то је основни принцип умног живота који у савременом свету треба да омогући да се сачува живот на Земљи и створи хумани свет.

                 Филозофија се развија тако што је усмерена на развој самог процеса мишљења који има господарски и у том смислу инструментални карактер. Она није саставни део животворне и слободарске борбе људи, што значи саставни део самог живота, већ је посредник између света и људи и стиче легитимност умног у контексту филозофске сфере која је отуђена од људи и која је део владајуће идеолошке сфере. Као засебна сфера мишљења она је страна људима који живе животом коме одговара мудрост која има животворни карактер. Није случајно што су водећи филозофи по правилу били у блиским односима са владајућим поретком и имали улогу саветника за „стратешка питања“.

                 Кантов „категорички императив“ („Делај тако да максима твоје сопствене воље истовремено може да важи као принцип општег законодавства.“), који представља један од камена-темељаца модерне филозофије, типичан је пример политичког инструментализовања филозофије. Он нема везе с животворном и слободарском праксом човека и у том смислу с мудрошћу, већ је идеолошка подвала која треба да произведе лажну „моралну“ свест апстрактног „грађанина“ – која треба да омогући опстанак капиталистичког поретка који се заснива на сучељеним приватним интересима атомизованих малограђана.

                 Још се у софистичком природно-правном учењу огледа сукоб између слободарског ума и етаблиране филозофије која је имала религиозни, робовласнички и расистички карактер. Исто је са критиком олимпијских игара и олимпијских победника која је са пропадањем хеленског света била све гласнија.

                 Што се тиче хришћанства, типичан пример политичког инструментализовања хришћанства ради одбране владајућег поретка су максиме „Трпљен – спашен!“ и „Свака власт је од бога!“. Насупрот томе, велики српски просветитељ Васа Пелагић, руководећи се слободарском мудрошћу, дошао је до закључка да су „цркве дућани у којима попови продају лажи о богу“.

                 Одавно се ум, који се заснива на схватању и доживљавању екоцидне природе капитализма, супродставио филозофији која се заснива на егзистенцијалном априоризму и миту о „безграничном прогресу“ и која, на тај начин, постаје филозофски облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље. Упозорења куда иде свет, као што је то упозорење које је почетком 19. века изрекао Шарл Фурије, а пола века касније индијански поглавица племена Сијетл, саопштена су давно пре настанка „потрошачког друштва“ које представља завршну фазу у развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.

                 Ево неких мудрости индијанског поглавице које имају већи значај за развој животворне свести човечанства него сва досадашња филозофија: „Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа. Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. (…….) Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици. (…..) Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци-земљи и брату-небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош. (…..) Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. (…..) Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. (…….) Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. (……) Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. (…….) Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…“

                 Нико од „великих филозофа“, чија дела представљају стожер мисаоне сфере Западне цивилизације, није показао интересовање за животну мудрост индијанског поглавице – која је доступна светској јавности још од 1854. године. Исто тако, нико од „великих филозофа“ није показао интересовање за стравичну судбину северноамеричких староседалаца које је амерички капитализам готово истребио. Ради се о највећем геноциду у историји човечанства у коме је побијено 98% индијанског становништва! Десетине милиона одраслих и милиони деце више од 200 година систематски су масакрирани од стране америчких власти. На том монструозном злочину заснива се „америчка демократија“ и „нови светски поредак“.

                Како то да модерна филозофија није уочила да капитализам гура човечанство у провалију? То што је модерна филозофија отуђена од човека и његове конкретне егзистенције и што је, као таква, посредник између човека и света довело је до тога, да питање опстанка човечанства као најнепосредније егзистенцијално питање није постало битно филозофско питање. Показало се да се модерна филозофија заснива на егзистенцијалном априоризму и да има анти-егзистенцијални карактер. Она већ стотинама година спречава човека да увиди да је капитализам деструктивни поредак.

                  Модерна филозофија је филозофски облик у коме се појављују прогресистички митови које је створила на капиталистички начин заснована и инструментализована наука. Један од најпогубнијих митова је да је овладавање природом од стране човека најважнији показатељ прогреса. Повећавање извесности преживљавања човечанства никада није постављено као услов прогреса и никада није постало битно филозофско питање. Томе је допринело хришћанство са својом идејом о апокалипси. Пропаст света представља реализовање на капитализму заснованог прогреса који завршава са хришћанском апокалипсом.

                Мишљење има конкретну историјску природу. Једно је када човек размишља на цветном пропланку, а друго када размишља на ивици провалије. Оно што је карактеристично за савремену филозофију је да филозофи филозофирају као да се човечанство не налази на ивици провалије. Не ради се више само о анти-слободарској, већ о анти-егзистенцијалној мистификацији света.

                Традиционална филозофија заснива се на илузији да је могућа слобода ума без слободе човека. Ради се о дуализму духовног и материјалног света при чему се човек своди на res cogitans (Декарт). Код грађанских филозофа не постоји саморефлексија ума са аспекта конкретне неслободе човека који мисли. Слобода човека који мисли не поставља се као услов за одређивање истинитости филозофије. У питању је идеолошка подвала: филозофија је сама по себи сфера слободе – у односу према свету неслободе. Каква је то „слобода мишљења“ уколико човек виси над провалијом?

                 Као засебна друштвена област и засебна форма мишљења филозофија постаје појава sui generis. Путем магичног филозофског плашта филозоф лебди изнад света неслободе и деструкције и односи се према њему као да није настао у свету и као да не живи у њему; као да не учествује у стварању онога што треба „објективно“ да анализира; као да није заинтересован за то какав ће тај свет бити и шта ће се са њим десити; као да његова мисао о свету није условљена природом тог света и природом његовог положаја у свету… „Слободни филозоф“ постаје идеолошка маска неслободног човека, а филозофија конкретна лаж апстрактног човека који се појављује у одори „филозофа“.

                 Филозофија је специфична сфера политичког која је заогрнута велом „универзалне истине“. Слично је са религијом, с тим што њена „универзална истина“ има апсолутни карактер и не подлеже рационалној провери. Теза да је филозофија „трагање за истином“ само је један од начина на који се филозофија претвара у мит. Ако је суштина мудрости истина, поставља се питање о којој се истини ради? Историјски гледано, свака владајућа класа имала је своју истину. Истина владајуће класе у античкој Хелади заснивала се на робовласничкој, расистичкој, милитаристичкој, сексистичкој и педофиличарској природи тог света који је био утемељен у космичком поретку и у коме су владали олимпијски богови.

                 Филозофија претвара конкретне животне проблеме у апстрактна теоријска питања и на тај начин стерилише слободарске и  животворне потенцијале ума. Она одваја ум од живота и гетоизује га. Свет, историја, човек… –  све се добија се из задате идеолошке сфере која се појављује у виду „филозофије“. У савременом капитализму филозофија је лишена хуманистичке и животворне бити и сведена је на техничку дисциплину. Она се заснива на капиталистички начин инструментализованом уму који је сведен на технички ratio. То је, заправо, најважнији начин на који владајући поредак присваја и уништава ум.

                 „Филозофи“ се односе према филозофији исто онако како се теолози односе према религији: они у њој виде ексклузивно средство владајуће „елите“ за духовно поробљавање радних „маса“. Филозофски елитизам проистиче из класног елитизма. Тежња за доминацијом, у виду наметање „истине“ присвајањем ума, само је један од појавних облика владајућег духа класног друштва у коме је интелектуална делатност привилегија владајућег слоја. Филозофи не настоје да поуме свет, већ да се обрачунају с мишљу која доводи у питање њихов елитистички статус. Они не теже зближавању људи, већ успостављању власти над људима. Оно у чему су филозофи јединствени је да су они власници „истине“ и да су „обични људи“ не-умне сподобе и као такви нижа бића.

                 Филозофија је институционализовани облик отуђења ума од човека. Смисао филозофије је у филозофирању, а то значи у одвајању ума од живота и на тај начин у спречавању поумљења људи, а не у очувању опстанка света и остваривању слободе човека. Филозофска реторика је замка за ум. Она ствара мисаоне лавиринте у којима човек, у настојању да дође до истине, губи историјску самосвест и постаје жртва илузија. Филозофија није „трагање за истином“, већ задавање „истине“. Путем филозофије истина бива лишена конкретне историјске природе и добија идеолошку димензију. „Истина“ постаје средство за обрачун с човеком као визионарским и мењалачким бићем и као таква средство за очување постојећег света. Хајдегерова фундаментална онтологија је типичан пример.

                 Филозофија није само начин сакривања и мистификовања истине, већ и одузимање људима права на умност и лишавање људи ума. Као што су свештеници имају ексклузивно власништво над „богом“, тако филозофи имају ексклузивно власништво над умом. Тврдња да је филозофија самосвест умног, што значи да мисао путем филозофије стиче легитимност умног, представља идеолошку подвалу. Укидање филозофије као посредника између човека и света подразумева ослобађање ума из кавеза филозофије.

                 „Историја филозофије“ лишава филозофију историјске основе и претвара је у над-историјску сферу. Филозофи бивају лишени свог конкретног друштвеног бића и претворени у „филозофски ум“ који лебди над светом. Они настоје да прикрију извориште и мотиве филозофирања да би створили лажну слику о својој „непристрасности“. И филозофи имају своју мантију. Иза филозофске „објективности“ крије се класна, групна и лична пристрасност. „Филозофи“ су сујетни људи. Њихово филозофирање не заснива се на потреби за истином, већ је условљено ниским страстима и личним интересима. „Филозофе“ не зближава слободарско надахнуће, већ елитистичка надменост.

                 Грађанска филозофија производи лажну слику света и на тај начин настоји да спречи његову промену. Дијагноза капитализма заснива се на политичкој стратегији која настоји да по сваку цену сачува капитализам. Филозофи нису „објашњавали свет“, као што то тврди Маркс, већ су га мистификовали. Да су филозофи „објашњавали свет“ неминовно би дошли до закључка да се капиталистички свет заснива на деструкцији. Имајући то у виду, стварање новог света, који се заснива на егзистенцијалној извесности, одавно би постало најважније филозофско питање.

                  Уместо да се залаже за друштвени поредак који се заснива на уму, филозофија следи дух деструктивног безумља и уништава критички рационализам и визионарску свест. Типичан пример је филозофија игре, као и филозофија спорта и олимпизма. Сваком умном човеку је јасно, да инсистирање на игри као „оази среће“ (Финк) само доприноси очувању света несреће. Исто тако, сваком умном човеку је јасно, да инсистирање на принципу citius, altius, fortius неминовно води уништењу човека као хуманог и природног бића. Упркос томе, грађански филозофи глорификују спорт јер је он спектакуларни рекламни спот капитализма и као такав најважније политичко средство за интеграцију потлачених у капиталистички поредак.

                  Колико је грађанска филозофија неумна и у којој мери је сведена на средство за обезвређивање човека и за оправдање капиталистичког терора над људима показује и следећи пример. Грађанска антропологија заснива се на тврдњи, да је човек по својој природи грамзива звер која има потребу да убија. Вук је проглашен за непосредног претка човека. Свако сеоско дете зна да вук нема потребу да убија, већ да задовољи глад, као и да одбрани своју младунчад. Када се засити, вук нема потребу да напада друге животиње, ни човека. Исто тако, свако сеоско дете зна да је човек припитомио вука тако, што га је хранио. Захваљујући томе, вук је од крволочне звери постао пас – „највернији пријатељ човека“. Пас који је припитомљени вук постао је племенити створ и као такав „највернији пријатељ човека“, а човек који нема никакве везе са вуком и потиче од доброћудног шимпанзе има „вучију природу“, што значи да је „крволочна звер“?! Мудро, нема шта!

                Имајући у виду природу капиталиста, политичара, новинара, филозофа, свештеника, трговаца, адвоката и припадника других „елитних“ професија, могло би се закључити да нису сви људи настали од вука, већ да су неки настали од пацова, а неки од змије, хијене, твора… Ево праве теме за грађанску антропологију!

                Филозофија је условљена природом конкретног историјског тоталитета у коме настаје. Капитализам као тоталитарни поредак деструкције условљава антиегзистенцијални карактер грађанске филозофије. Филозофија не разоткрива оно што је скривено, већ скрива деструктивну природу капитализма и еманципаторске потенцијале који су створени у грађанском друштву који пружају могућност за стварање новог света. Филозофија не ствара само привид рационалног ирационалној природи капитализма, већ је облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам.

                 Поделом филозофије на посебне сфере долази до сакаћења ума и на сукоб у оквиру филозофије који усмерава ум на бесплодне расправе које, када се има у виду сва драматика уништења света, имају анти-егзистенцијални карактер. Филозофска расправа своди се на одвлачење ума од битних животних проблема и на нагомилавање филозофског празнословља које блокира ум. Уместо да тежи мишљењу које има животворни карактер, филозофија је сведена на стерилно филозофско знање. Историја филозофије своди се на филозофску догматику која блокира могућност да се ум слободно односи према свету који пада у све дубљу провалију егзистенцијалног безнађа.

                 У савременом капитализму филозофи су постали капиталистички теолози који не стварају виртуелне светове путем религиозне мистике, већ путем технократског начина мишљења који уништава хуманистичку визионарску машту и производи виртуелне светове као потрошачку робу. Обрачун капитализма с животом одвија се у облику обрачуна с визионарском свешћу. Филозофи стварају свет без будућности и на тај начин постају гробари човечанства.

                 У „потрошачком друштву“ филозофија је постала дисциплина која је подређена правилима show-businessa: постала је забављачка вештина. И када постављају битна питања, филозофи то раде на такав начин, да она губе озбиљност и добијају карикатуралну димензију. Филозофија је сведена на забављачку реторику која тежи да се појави у спектакуларном облику, што значи у тржишном паковању. „Квалитет филозофа“ мери се величином хонорара који добијају за своје наступе. Филозофи су постали дворске луде капитализма.

                 Капитализам уништава умног човека и умни однос човека према свету и животу и своди човека на потрошачког идиота. Брзина обрта капитала је она „мистична“ сила која одређује живот човека и  развој света. Динамика живота која је диктирана брзином одвијања процеса капиталистичке репродукције и тотално комерцијализовање света, које уништава потребу људи за озбиљним мишљењем, представља чекић и наковањ између којих се налази савремена филозофија. Стварање филозофских дела условљено је све бржим окретањем капиталистичког замајца и све суженијим менталним способностима људи чији је мозак осакаћен капиталистичким начином живота и владајућом пропаганданом машинеријом.

                  Путем медија, који су у рукама капиталиста, у јавности се појављује само она мисао која се обрачунава с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и с визионарском свешћу. Јавни простор препуштен је корумпиран политичарима, полуписменим ТВ водитељима и дежурним „коментаторима“, док је стварни политички простор, који се налази изван видокруга јавности, препуштен најмоћнијим капиталистичким клановима који, заслепљени својим приватним интересима, доносе одлуке које угрожавају опстанак човечанства.

                Главни извори „умности“ у „потрошачком друштву“ су рекламе. На њима нема замишљеног човека, већ менталних дегенерика који се са религиозним заносом односе према рекламираној роби. У светлу све интензивнијег процеса идиотизовања људи и уништења живота може се на прави начин схватити сва погубност гетоизовања ума. Ради се о двема странама истог процеса чију окосницу чини деструктивни капиталистички ирационализам.

               „Крај филозофије“ као конкретни историјски процес појављује се као уништење способности човека да доноси самосталне судове и да се понаша сходно њима. Ради се о укидању ума и слободе, односно, могућности остварења умне слободе. Циљ грађанске филозофије је спречавање радикалних друштвених промена уништавањем могућности да се мењалачке воља заснује на уму. „Разарање ума“ (Хоркхајмер) је одговор капитализма на све већу егзистенцијалну кризу коју ствара и на постојање објективних могућности за укидање капиталистичког света. Грађанска филозофија уништава клицу novuma која је створена у капитализму тако што уништава његову историјску родност. Отуда она инсистира на анти-визионарском начину мишљења и филозофским дисциплинама које прикивају ум човека за постојећи свет који се заснива на деструктивном капиталистичком безумљу. То је основни разлог што је спорт, као спектакуларни облик прикивања човека за постојећи свет, постао владајућа (квази) религија у капитализму.

                 Филозофија спада у „праисторију“ (Маркс) људског друштва – заједно са капитализмом и његовом интелектуалном надградњом. И када критикује постојеће филозофија доприноси његовом очувању јер репродукује свет који је подељен на сфере које су отуђене од човека. У том смислу, филозофија је отуђени облик разотуђења. Критичка расправа о филозофији остаје у сфери филозофије уколико није повезана са критичко-мењалачком праксом. Овде треба имати у виду Марксову тезу да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“. Мењалачки однос према свету условљава природу мишљења. У том контексту могућа је слободарска филозофија, која има критичку самосвест, која усмерава мењалачку праксу ка коначном укидању капитализма и самим тим ка укидању филозофије као од човека отуђеног мишљења.

                 Човек не може да изађе из света и да се односи према њему као ван-световно или над-световно биће, али може да „извири“ из света. Природа тог „извирења“ такође је условљена природом света и његове конкретне егзистенције, али му она пружа могућност да успостави однос према постојећем свету и да баци поглед према будућности.

                 Поред позитивистичког односа према постојећем свету, при чему је свет сведен на саморепродукујућу датост, постоје митолошки, трансцендентални, виртуелни и визионарски однос према свету. Човек стиче представу о природи своје конкретне егзистенције у односу према идеализованој представи прошлости; у односу према илузорном небеском свету који је производ религиозне маште; у односу према виртуелним космичким световима који су производ сајантистичке космолошке фантазије; или у односу према замишљеној и могућој будућности овоземаљског света.

                 Оно што пружа могућност човеку да „извири“ из света у коме живи је историјски ум, а то значи визионарска машта. Путем историјског ума, који има дијалектички карактер, човек може да уочи конкретна егзистенцијална и есенцијална ограничења у којима живи, као и конкретне егзистенцијалне и есенцијалне потенцијале за стварање будућег света, а који путем слободарске и стваралачке праксе могу да се реализују. Историчност људске егзистенције је полазиште за одређивање њене саморефлексије. У том контексту појављује се идеја прогреса и визионарска свест. Квалитет ововременске егзистенције човека одређује се у односу према све драматичнијем уништавању живота на Земљи и у односу према животворним потенцијалима који су створени – који подразумевају и животорне способности човека као слободарског и друштвеног бића које нису, али могу да буду реализоване у виду стварања новог света и тиме нове егзистенције.

                 Будући да је филозофија облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам, захтев за „реализацијом филозофије“ представља доливање уља на ватру која спаљује свет. Уместо „реализовања филозофије“, треба укинути филозофију  укидањем капиталистичког света и постајањем човека еманципованим умним бићем. Укидање филозофије не подразумева одбацивање, већ оживотворење слободарских и животворних потенцијала филозофске мисли. У том контексту посебно место добија дијалектичко мишљење које превазилази ум који је прикован за свакодневницу и који није у стању да сагледа процес историјског развоја друштва – без чега човек не може да стекне самосвест као историјско биће.

                 Марксова мисао отвара могућност за демистификовање филозофије и за развој еманципаторског ума. Она се обрачунава с филозофијом као од човека отуђеним умом који посредује између човека и света и који служи владајућем поретку да се обрачуна с критичко-визионарским умом и слободарском борбом потлачених. Маркс је настојао да укине филозофију тако што ће она бити реализована револуцијом потлачених и освешћених радних људи.

                 Данас ум треба да буде повезан са борбом човечанства за опстанак. Он треба да постане „својина“ човека као еманципованог умног бића и као такав основна интегративна снага друштва. Ум треба да се ослободи из кавеза филозофије, науке, религије, политике… и да се врати животу тако што ће постати темељ успостављања међуљудских односа, као и схватања света и односа према будућности. Треба створити животворни ум који ће бити најважнији облик у коме човек изражава своје  човекобивство. Свака реч коју човек изговори треба да буде умна – да проистекне из ума и да буде упућена уму. „Поумљење света“ подразумева постајање људи еманципованим умним бићима.

                 Уместо да је ум десетина хиљада људи који се баве филозофијом и друштвеним наукама, и који представљају најобразованији део човечанства, усмерен ка поумљењу света и борби за његов опстанак, он је усмерен на бесплодне академске расправе и тумачење мисли појединаца чија се филозофија своди на стварање мисаоног лавиринта из кога нема излаза. Типичан пример је однос академске интелигенције према Хајдегеру.

                 Истински ум није могућ као привилегија уске групе људи, већ као право и конкретна могућност човека. Идеал ума који се еманциповао од филозофије је умни човек и друштво као заједница еманципованих умних људи. Заинтересованост човека да решава конкретне животне проблеме од којих зависи његов опстанак и слобода усмериће човека ка умном мишљењу. Само у контексту борбе за опстанак човечанства и природе човек ће постати еманциповано умно биће.

                  До истинске „воље за моћ“ може се доћи само у односу према деструктивној капиталистичкој помами која условљава да човек води не-умни (само-деструктивни) живот. Основно умно начело с којим се треба руководити је – очувати живот на Земљи. То је најважнији умни путоказ. Бити човек данас пре свега значи борити се против капиталистичког екоцидног тероризма за опстанак живота.

                 У свету који је постао капиталистички крематоријум „слободно мишљење“ је идеолошка подвала. Нема истинског ума без слободног ума, а нема слободног ума без слободног човека. Тек у правој историји, што значи у будућем бескласном (комунистичком) друштву, могућа је истинска слобода човека, а самим тим умовање као слободна активност слободног човека која није сама себи смисао већ је најважнији садржај животворног живота.

                 Филозофија може да буде укинута једино револуцијом, а то значи реализовањем животворних потенцијала које конкретна егзистенција човека као стваралачког и еманципованог друштвеног бића носи у себи. Не мистичне силе које добијају митолошку димензију, већ животворни потенцијали националних култура и грађанског друштва, као и животворни потенцијали човека као стваралачког и друштвеног бића представљају ону моћ која пружа могућност човечанству да спречи уништење живота и створи хумани свет. Револуција је једини облик егзистенције који подразумева укидање процеса који своде човека и свет на предметност. Она руши зидове који се дижу између човека и света. Она је истински начин реализовања човека као стваралачког и визионарског бића. Постајањем капитализма тоталитарним детруктивним поретком револуција је постала највиши егзистенцијални изазов и најаутентичнији начин живота. Она је постала врховно начело животворног хуманизма и као таква врховни принцип на коме треба да се заснива животворна пракса. Филозофија, која је присвојила ум, треба да буде укинута умним светом, а то значи постајањем људи животворним умним бићима. Враћање ума човеку није само најважнији есенцијални изазов, већ је постао најважнији егзистенцијални императив.                             

x            x           x                  

 

12. децембар 2015. at 22:34

Хајдегер као мит

Љубодраг Симоновић
E-mailcomrade@orion.rs
Преузми текст „Хајдегер као мит

                Хајдегер као мит

                 Да би неко питање било истинско, оно треба да буде конкретно историјско питање, што значи да има у виду владајућу тенденцију развоја света. И питање о природи филозофије Мартина Хајдегера треба да буде конкретно историјско питање. Једно је када се питање поставља на цветном пропланку, а друго када се поставља на ивици провалије. Конкретно историјско питање гласи: да ли Хајдегерова мисао указује на процесе који доводе до уништења природе и човека и да ли пружа могућност да се искорачи из капиталистичке цивилизације у цивилизацију слободе у којој ће човек живети у складу са природом?

                Треба пружити могућност Хајдегеровој филозофији да се појави као конкретна историјска мисао у релацији деструкција – животворност, односно, деструктивно безумље – животворни ум. Тек у односу према слободарским и животворним потенцијалима ума може да се увиди конкретни историјски смисао Хајдегерове филозофије. Живот на Земљи све је угроженији и све оно што има животворни потенцијал треба да буде укључено у борбу за опстанак. Најважнији критеријум по коме се одређује да ли је нека мисао умна је да ли доприноси очувању живота на Земљи.

                 За следбенике Хајдегера, његова филозофија је мисаони оквир у коме је једино могуће поставити питање о њеној суштини и смислу. Филозофска легитимност расправе о Хајдегеровој филозофији стиче се тако, што она постаје саморефлексија Хајдегерове филозофије. „Фундаментална онтологија“ постаје синтеза свега вредног што се појављује у сфери ума. Она добија статус једине праве филозофије и као таква постаје критеријум по коме се одређује легитимност филозофске мисли. „Фундаментална онтологија“ постаје друго име за истинску умност.

                  Грађански теоретичари настоје да анализирају Хајдегерову мисао полазећи од филозофије као „објективне“ сфере која има надисторијски карактер. На тај начин, Хајдегерова филозофија постаје апстрактна мисао. Они користе Хајдегерову филозофију да уклоне визионарски ум и тиме могуће просторе будућности. Хајдегерова филозофија представља наговештај краја историје. Истовремено, грађански филозофи позивају се на Хајдегера да би у сенци коју ствара његова филозофија прибавили филозофску легитимност својим списима. Они се односе према Хајдегеру на исти начин на који се Хајдегер односи према бићу. Бити „у суседству“ са Хајдегером обезбеђује „бесмртност“ у филозофском свету.

                 Најважнији разлог Хајдегерове популараности међу грађанском интелигенцијом је тај, што његова филозофија пружа могућност да се сачува елитистички статус филозофије и тиме елитистички статус академске интелигенције. Његова „фундаментална онтологија“ постаје филозофско „Свето Писмо“, а његови „тумачи“ чувари кључева мудрости. Грађанска филозофија створила је од Хајдегера мит, а од његове филозофије један од најважнијих интелектуалних стожера Западне цивилизације.

                Произвођење мита о Хајдегеру и другим „великим“ филозофима је начин на који се ствара секташка искључивост и елитистичка самодовољност грађанске интелигенције. Њени припадници добровољно прихватају гетоизовање ума на факултетима, и у другим ексклузивним „интелектуалним“ просторима, јер им то омогућава „слободу“ и удобан живот. Такав друштвени положај лишава их одговорности за опстанак живота на Земљи и ризика који борба против владајућег поретка носи са собом.

                 Представници традиционалне филозофије заснивају свој однос према Хајдегеровој филозофији на егзистенцијалном априоризму. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је обезвредио то полазиште. Инсистирање на њему лишава Хајдегерову мисао конкретне историјске димензије и претвара расправу о Хајдегеровој мисли у интелектуалну гимнастику која има апстрактни карактер. Класични филозофски приступ Хајдегеру не само да стерилише животворне потенцијале његове мисли, већ одвлачи ум од основних егзистенцијалних проблема са којима се човечанство све драматичније сучељава. „Потрошачко друштво“ представља коначни обрачун с мишљу која се заснива на егзистенцијалном априоризму.

                 Демистификовање Хајдегерове филозофије подразумева еманциповање Хајдегерове мисли од филозофије, што значи уклањање филозофског плашта под којим његова мисао губи конкретни историјски карактер и постаје апстрактна мисао. Треба извући Хајдегера из сивила филозофског празнословља на светлост историје и односити се према њему као конкретном друштвеном бићу, а према његовој филозофији као конкретној историјској мисли. Само тако можемо да откријемо њену ограниченост, као и њен еманципаторски потенцијал. Истовремено, конкретна историјска расправа о Хајдегеровој филозофији могућа је једино уколико се не упадне у замку његове филозофске реторике. Она је лавиринт из кога нема излаза и у коме у безнадежном мисаоном тумарању нестаје животворна снага ума.

                 Хајдегер је пронашао извориште и инспирацију за своје идеје у старогрчкој филозофији, као и у филозофији Светог Августина, Мајстер Екхарта, Франца Брентана, Фридриха Шелинга, Фридриха Хелдерлина, Сeрена Киркегора, Фридриха Ничеа, Рајнера Марије Рилкеа, Фјодора Достојевског, Вилхелма Дилтаја, Едмунда Хусерла, у таоизму и другим далекоисточним религијама… Да би се схватила права природа Хајдегерове филозофије треба, исто тако, имати у виду у односу према којим идејама и политичким покретима је Хајдегер настојао да изгради своју филозофију.

                   Конкретно историјско извориште Хајдегерове мисли није теорија, већ животна реалност Немачке прве половине XX века. Тек када се Хајдегерова филозофија сагледа у контексту историјских збивања у којима је настала може да се одгонетне њена права природа. Ради се о велико-немачком експанзионизму; кризи капитализма и Првом светском рату; поразу Немачке и пропасти немачког царства; Минхенској револуцији и развоју комунистичког покрета; настанку и пропасти Вајмарске републике; распламсавању немачког реваншизма и успону фашизма; „продору на Исток“ и пропасти нацистичке Немачке… Хајдегерова филозофија могла је да никне једино на немачком тлу.

                 Неспорно је да Хајдегерова филозофија има самосвојност која се огледа како у језику, тако и у специфичном односу према основним филозофским питањима. У суштини, Хајдегер је у форми филозофске расправе настојао да одговори на питање о будућности Немачке. То је оно најважније што чини Хајдегера „немачким филозофом“ и што одређује како самосвест Хајдегерове филозофије, тако и представу коју је Хајдегер имао о себи као филозофу. Без оваквог приступа Хајдегеровој мисли није могуће дати прави одговор на питање о политичкој суштини његове филозофије и у том контексту о природи Хајдегеровог односа према нацизму.

                                                            x           x          x

12. децембар 2015. at 22:20

Фундаментална онтологија

Љубодраг Симоновић
E-mailcomrade@orion.rs
Преузми текст „Фундаментална онтологија

Фундаментална онтологија

                 До појаве модерног доба религија је играла најважнију улогу у мисаоном животу европских народа. Развојем занатства и трговине, настанком градова, развојем науке и технике, настанком грађанске интелигенције и „Гутенбергове галаксије“, настанком школа и универзитета, развојем грађанских политичких покрета… долази до стварања нових мисаоних изворишта. Научни ум стиче све значајнију улогу у мисаоном животу, као и филозофски ум који је збацио са себе религиозне окове. Нови начин живота и нови положај човека у свету условљавају рађање нове уметности која настоји да створи своје аутономно мисаоно упориште. Мисаони живот Европе добија многострукост и вишеслојност. Он се заснива на капиталистичкој подели рада која одваја мануелни од интелектуалног рада и која институционализује мисаоне сфере у којима се од људи отуђују њихове стваралачке моћи. Истовремено, динамика мисаоног живота условљена је научним открићима, освајањем света, техничким проналасцима, индустријским развојем, описмењавањем становништва, настанком не-радног времена које омогућава стварање читалачке публике, позоришта, оперских кућа, галерија и других културних институција…

                  У модерном добу успостављена је борба између различитих погледа на свет при чему носиоци религиозне, научне, филозофске и уметничке мисли настоје да од својих области створе извориште свеукупне умности и средиште мисаоног живота. Истовремено, под утицајем политичког плурализма настају различити мисаони правци, при чему свако настоји да од своје мисли створи основ свеукупног мишљења. Тежња да се успостави доминација једног над свим другим погледима на свет није утемељена у уму, већ је последица борбе политичких и економских центара моћи, које су инструментализовале ум, за власт. На томе се заснива идеја фундаментализма. Она не тежи истини, до које се може доћи само сучељавањем различитих погледа на свет, већ успостављању центра моћи који има неприкосновени монопол над „истином“.

                  Хајдегерова фундаментална онтологија утемељена је у свету који је подељен на сфере које су отуђене од човека и које владају над њим. Без те поделе, захтев за фундаментализмом био би бесмислен. Фундаментална онтологија је синтетизована суштина засебних области надградње у којима су институционализоване од човека отуђене моћи које су постале средство владајућег поретка за потчињавање људи и за уништавање природе. Хајдегер не настоји да укине издељени свет и врати људима њихове моћи које су им отете у виду отуђених сфера капиталистичке надградње. Он не тежи да укине сферу филозофије тако што ће људи постати умна бића; да укине сферу уметности тако што ће људи постати уметничка бића; да укине сферу технике тако што ће савладане силе природе постати средство за задовољавање истинских људских потреба и за повећавање извесности људског опстанка; да укине класно друштво тако што ће бити укинута приватна својина над средствима за производњу и репресивне институције грађанског друштва, и што ће човек постати носилац свеукупног друштвеног живота и господар своје судбине.

                Фундаментална онтологија има интегративни карактер. Она се заснива на томе, да постоји интегришућа онтолошка тачка која је извориште мишљења и која је неприкосновена. Уколико је фундаментална онтологија извориште свеукупног мишљења, онда није могуће поставити аутономно онтолошко питање о њеној суштини, а то значи успоставити аутономнo критичко становиште са којег она може бити доведена у питање. Расправа о природи фундаменталне онтологије могућа је као њена саморефлексија.

                 Самосвест фундаменталне онтологије заснива се на томе, да су сва битна полазишта мишљења садржана у њој и да путем ње стичу онтолошку легитимност. Саморефлексија онтолошког као онтолошког могућа је једино путем фундаменталне онтологије. Другим речима, сама природа онтолошког условљена је природом фундаментализма као тотализујућег начина мишљења. Уклоњен је сваки онтолошки приступ који не одговара тотализујућој интенцији фундаменталне онтологије. Из онтичког је искључена борба супротности и тиме историјски развој друштва, а из онтологије сучељавање супротности као начин долажења до истине. Фундаментална онтологија представља обрачун с дијалектиком историје и с дијалектичким умом.

                Да би онтолошко одговарало своме појму, оно треба да буде у стању да постави питање о истинитости фундаменталне онтологије. Фундаментална онтологија је легитимна једино као онтологија, што значи да је саморефлексија фундаменталне онтологије могућа једино путем онтолошког. Будући да фундаментализам као синтетичко-тотализујући принцип доводи у питање суштину онтолошког, фундаментална онтологија нема легитимност онтолошког. У фундаменталној онтологији онтологија је изгубила своју онтолошку суштину.

                Фундаментализам као мисаони принцип представља обрачун с еманципаторском природом онтолошког. Он лишава онтологију визионарског. Будући да је онтолошко самосвест онтичког, укидањем отворености онтолошког према будућности онтичко бива лишено еманципаторске самосвести. Уместо фундаменталистичког принципа треба афирмисати принцип онтолошке отворености који омогућава мишљењу да се вине у будућност. То је основни предуслов да животворни потенцијали онтичког добију визионарску самосвест.

                Фундаментална онтологија није мисао која отвара хоризонте нових светова, већ која учвршћује темеље постојећег света. То да се ради о „путу“ (Хајдегер) не значи да се траже или стварају нова онтолошка упоришта, већ да се задата фундаментална онтолошка тачка пројектује у будућност.

                 Када се има у виду да се савремени свет заснива на деструкцији која има тоталитарни карактер, може се закључити да је путем фундаменталне онтологије мишљење увучено у сферу тотализујућег анти-егзистенцијалног безумља. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је питање о истинитости фундаменталне онтологије као конкретно историјско питање могуће поставити једино са егзистенцијалног и у том контексту са слободарског становишта.

                 Хајдегер је створио нову филозофију која треба да укаже на суштину људске егзистенције. Филозофија је укинута филозофијом. То противуречи Хајдегеровом захтеву да се уклоне сви облици посредовања између човека и његове егзистенције. Уистину, Хајдегер не настоји да са својом филозофијом уклони све друге филозофије да би на тај начин устоличио своју филозофију као једини облик посредовања између човека и његове егзистенције, већ настоји да укине саму филозофију као посредника између човека и његове егзистенције. Његова фундаментална онтологија не тежи да развије филозофију, већ представља крај филозофије и рађање поетичког. Она у себи не носи само клицу новог мишљења, већ новог односа човека према својој егзистенцији.

                 Суштина Хајдегеровог novuma је у томе, да се човеков однос према бићу не заснива на мишљењу бића, већ на његовом доживљавању. Отуда саморефлексија Хајдегерове филозофије није могућа путем филозофије као од човека отуђене умности која је, као таква, критеријум за одређивање своје истинитости, већ путем начина живота који се заснива на непосредном доживљавању трагичне егзистенције и тиме на саживоту са бићем.

                 Ако није мишљење, већ је доживљавање трагичне егзистенције основ њене саморефлексије, чему онда фундаментална онтологија? Да ли је она извориште мудрости која је неопходна да би човек схватио природу своје трагичне егзистенције и нихилизма у који је бачен да би били створени друштвени услови који пружају могућност човеку да поново доживи своју трагичну егзистенцију и окрене се бићу, или је она само средство за уклањање ума као посредника између човека и његове егзистенције?

                 Хајдегер је довео у питање филозофију као посредника између човека и његове егзистенције, и то је један од најважнијих еманципаторских потенцијала његове мисли. Његова анализа историје филозофије упућује на то, да је постсократовска филозофија, која посредују између човека и његове егзистенције тако да их своди на предметност, довела до „заборава бића“ и на тај начин одвела човека у нихилизам. Отуда се треба вратити у предсократовску Хеладу у којој је човек био у јединству са бићем и где је филозофија била саморефлексија бића. Уколико се овај Хајдегеров позив сагледа полазећи од тога да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак живота, и у контексту захтева да се уклоне сви облици посредовања између света и човека, на чему су инсистирали Маркс и Ниче, он може да има не само еманципаторски, већ и егзистенцијални значај.

                 Хајдегерова филозофија има критичку интонацију и као таква пружа могућност да се буде актуелан у свету који пада у све дубље егзистенцијално безнађе, али не тежи превазилажењу капитализма и стварању новог света. Она пружа могућност да се буде критичан, а да се не пређе „црвена линија“ која раздваја „политички коректну“ мисао од оне мисли која настоји да се обрачуна с капитализмом и искорачи у будућност која представља реализовање еманципаторских потенцијала грађанског друштва. Хајдегерова филозофија је критика капиталистичке реалности која не доводи у питање капитализам. Она је анти-визионарска критика капитализма.

                 Хајдегерова филозофија не схвата себе као конкретну историјску мисао која је условљена и тиме ограничена природом времена у коме је настала. Хајдегер је идеју „фундаменталне онтологије“ одредио као полазиште за саморефлексију своје филозофије. Заправо, Хајдегерова схватање човека и његове егзистенције потиче из филозофије као једне од засебних области капиталистичке духовне сфере. Његова мисао утемељена је у капиталистички издељеном свету и уоквирена је њиме. Хајдегер је настојао да створи утисак да његова фундаментална онтологија има надисторијски карактер, али његова филозофија припада капиталистичкој духовној надградњи која је отуђена од човека. Хајдегер је својом филозофском реториком изградио лавиринт за ум који је само доградња капиталистичке идеолошке сфере.

                 Хајдегер је дао неадекватну друштвену и историјску димензију филозофији. Нису антички филозофи одређивали природу владајуће мисли, већ је владајући поредак посредно и непосредно условљавао мишљење људи и природу филозофије. Исто је у модерном добу. Није филозофија, већ је капитализам, као тоталитарни деструктивни поредак, тај који условљава природу владајуће мисли. Капиталистички ratio, који влада у грађанској филозофији, само је рационални облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље. Њему одговара филозофија као мистификаторска вештина која стерилише животворну снагу ума и на тај начин се обрачунава с визионарском свешћу и мењалачком праксом. У то се уклапа традиционална филозофија која конкретне егзистенцијалне проблеме претвара у апстрактна теоријска питања.

                Попут других „великих филозофија“, Хајдегерова филозофија сучељава се са проблемом своје логичке конзистентности. Хајдегер је створио специфичне изразе које је настојао да „напуни“ појмовима који имају хијерархијско устројство. Да би створио привид да је пирамида појмова непротивуречна, Хајдегер је морао да прибегне вербалном жонглирању. Развијајући своју филозофију, Хајдегер је допуњавао и мењао садржај појмова са којима је кренуо на Олимп. На том све напорнијем и неизвеснијем путу појмови су се понашали као стадо оваца које пастир не може да држи на окупу. Неке овце пале су низ литицу, неке су се изгубиле, а неке је пастир морао да поједе да би могао да иде даље. У коначном, испоставило се да пут којим је Хајдегер кренуо није водио на Олимп, већ у Аушвиц.

                                                     x          x         x       

12. децембар 2015. at 22:08

Старији чланци


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 1.001 другом пратиоцу

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге

Sport-Kapitalizam-Destrukcija

A new world is possible

Novi svet je moguć

Filozofski Aspekti Modernog Olimpizma

Olimpijska podvala

More Photos

%d bloggers like this: