Posts tagged ‘деструкција’

Ново издање Дуцијеве књиге: „Спорт, капитализам, деструкција“

Ово је изглед насловне стране новог издања Дуцијеве књиге: „Спорт, капитализам, деструкција“.

SKD - Duci - prednja korica
Ради се о прерађеном издању. Књига име преко 300 страна, и кошта 500 динара. Књига би требало да изађе из штампе током идуће недеље. Књигу можете наручити лично код Дуција, путем овог његовог мејла:
comrade@orion.rs
Као и путем Дуцијевог телефона:
+ 381  011 689 36 69

Advertisements

16. марта 2014. at 22:10

Радио Београд 2: „Демократски без муке“ – Интервју са Љубодрагом Дуцијем Симоновићем

13 фебруара 2014. у емисији другог програма Радио Београда 2: „Демократски без муке“ коју води и уређује Душанка Петровић, гост је био Љубодраг Дуци Симоновић. Повод за разговор биле су зимске олимпијске игре у Русији које су у току, и какве се све игре моћи преплићу око олимпијских игара уопште.

Радио Београд 2: „Демократски без муке“ – Интервју са Љубодрагом Дуцијем Симоновићем

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Но, као и увек, Дуци упорно говори о суштини ствари, о борби против капитализма коме је спорт само инструмент за духовно поробљавање људских маса, да им скрене пажњу са егзистенцијалних и еколошких проблема који су довели човечанство на ивицу провалије.

Водитељ Душанка Петровић:

„Кад кажемо данас, Љубодраг Дуци Симоновић, зашта се ви заправо борите“?

Љубодраг Дуци Симоновић:

„Па, знате шта, ја сам се борио још и као млад човек. Играјући кошарку, ја сам веровао да се борим за своје друштво и да чиним нешто добро. Значи, то је једна странпутица била. Али, већ годинама уназад, ја се борим заправо са другим људима у свету, који су свесни како се ствари развијају, борим се за опстанак живота на Планети, односно за опстанак човечанства. Значи, игра се последњих 5 минута, да употребим спортску терминологију, јер је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције, и са оваквом динамиком уништавања живота на Планети, човечанство ће у 21. веку нестати. Људи ће изгубити могућност да преживе као биолошка и духовна бића. Значи, моћи ће да преживе само они који су постали нека врста киборга, нека врста робота, који су заправо лишени било каквих људских критеријума…“

13. фебруара 2014. at 19:07

Љубодраг Симоновић: Капиталистички нихилизам

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст

KAPITALISTIČKI NIHILIZAM

             Kapitalizam je nihilistički poredak ne samo po tome što odbacuje vrednosno rasuđivanje, već i po tome što uništava životvorne potencijale prirode i čoveka. Kapitalistički nihilizam nema samo anti-humanu, već i anti-egzistencijalnu prirodu. Priroda „zna“ za smrt, koja je uslov ponovnog rađanja, ali ne i za uništenje života. U prirodi i u istoriji smrt otvara mogućnost za novi život: ona je po svojoj prirodi životvorna. Kapitalizam uništava sam ciklus umiranja i rađanja, što znači životvorne potencijale smrti, i proizvodi destruktivno ništavilo.

              Kapitalizam ne stvara samo totalitarnu državu, već i totalitarno društvo. Zapravo, sam život postao je totalizujuća moć koja formira karakter ljudi, njihovu svest, međuljudske odnose, odnos prema prirodi… Čovek postaje uništitelj ne samo putem rada i potrošnjom, već putem kapitalističke životne sfere, što znači živeći kapitalističkim načinom života koji se odvija 24 sata i koji nikoga ne štedi. Kapitalizam primorava ljude da žive destruktivnim načinom životom i na taj način postanu saučesnici u uništavanju sveta. Sve bespoštedniji život, koji se zasniva na sve bržem odvijanju procesa kapitalističke reprodukcije, dozvoljava ljudima da opstanu samo ukoliko se ponašaju u skladu s vladajućim procesima. To je uzrok jednog od najpogubnijih oblika društvene patologije: ljudi nastoje da se liše osnovnih ljudskih osobenosti da bi mogli da prežive u kapitalistički totalizovanom svetu. U kapitalizmu čovek se ne “usavršava“ putem razvoja svojih specifičnih humanih moći, što znači kao istorijsko biće, već putem vladajućeg modela življenja koji ga lišava prirodnosti i ljudskosti. Osnov malograđanske tragičnosti je u tome, što malograđanin vrednuje sebe putem vladajućeg vrednosnog modela koji ga obezvređuje kao čoveka. Neprikosnovena vladavina principa „Pare ne smrde!“ dovodi do toga da se čovek izlaže najgorem ponižavanju i da čini najgore zločine da bi stekao novac i društvenu afirmaciju. Nije više „bekstvo od slobode“ (From), već je bekstvo od odgovornosti za uništavanje života ono što dominira u najrazvijenijim kapitalističkim društvima. To je osnov savremenog konformizma. On nema samo anti-slobodarsku, već pre svega anti-egzistencijalnu prirodu. Malograđanin skida sa sebe svaku odgovornost za uništavanje života i prenosi je na „boga“, na Sunce, zvezde, biblijska i druga proročanstva, na „tajne zemaljske sile“ koje se pojavljuju u obliku „masonskih loža“ i drugih grupa koje deluju „iz senke“. Umesto da ga sve dramatičnija kriza egzistencije pokrene u borbu protiv kapitalizma, ona ga usmerava na bekstvo u iluzorne svetove koje mu nude industrija zabave, crkve, sekte, droga, alkohol… Istovremeno, najvažniji oblik bekstva od odgovornosti za uništavanje sveta je potrošnja. Razvoj kupoholičarskog mentaliteta, što znači potpuno utapanje čoveka u kapitalističku močvaru, najpogubniji je oblik bekstva iz realnosti. I ovde se potvrđuje, da princip da kapitalizam od posledica uništavanja sveta i čoveka stvara izvore profita ima univerzalni karakter.

Kapitalistički totalitarizam najgori je oblik totalitarizma koji je stvoren u istoriji. On se zasniva na totalnom komercijalizovanju prirode i društva. Svaki deo planete i svaki segment društvenog i individualnog života postao je sastavni deo mehanizma destruktivne kapitalističke reprodukcije. Istorijski oblici totalitarizma pojavljuju se u odnosu prema ideji prošlosti, određenoj transcendentalnoj ideji, ili prema ideji budućnosti – što otvara mogućnost za njihovu kritiku. Savremeni kapitalistički totalitarizam zasniva se na destruktivnom nihilizmu: on uništava kako ideju transcendencije, tako i ideju budućnosti (prošlosti) i samim tim mogućnost da se uspostavi kritička distanca prema postojećem svetu. Dok je kapitalizam bio u fazi nastajanja on je proizvodio vizionarsku svest koja nije samo otvarala prostor za razvoj kapitalizma, već i za njegovo prevazilaženje (Mor, Kampanela, Hobs, Bekon, Oven, Furije…). Postajući totalitarni destruktivni poredak kapitalizam se obračunava s vizionarskom svešću i stvara totalitarnu pozitivističku svest kojoj odgovara ideja o „kraju istorije“ i „poslednjem čoveku“ (Fukujama). „Demokratija“ je drugo ime za kraj istorije.

                  Kapitalizam ukida istoriju pretvarajući istorijsko vreme u mehanizovano događanje, što znači u pozitivno ništa. Sa kapitalizmom počinje da teče ne-istorijsko vreme koje ima destruktivni karakter i koje pretstavlja vreme uništenja života na Zemlji. Kapitalističko vremenovanje nema samo anti-istorijski, već i anti-egzistencijalni karakter. „Ništa“ nije samo besmisleni (nereflektovani) život, već nestanak života. Kapitalizam je totalizujuća ništeća moć koja proizvodi totalno ništavilo i time tragičnost koja ima fatalni i samim tim beznadežni karakter. Ono što se u životnoj i humanoj dimenziji pojavljuje kao nešto, to u kapitalističkom egzistencijalnom i vrednosnom horizontu postaje ništa. Kapitalizam ništi ljudsko, da bi ono što je neljudsko i anti-ljudsko dobilo spektakularnu dimenziju. U tom procesu ne stvari i pojave, već sam proces ništenja dobija fetiški karakter. Držeći se mita o „revolucionarnom“ karakteru kapitalizma, Marks nije shvatio da se kapitalizam ne projektuje u budućnost prvenstveno preko razvoja proizvodnih snaga i emancipatorskih potencijala građanskog društva, već preko posledica uništavanja prirode i čoveka, kao i uništavanja emancipatorskog nasleđa građanskog društva. Kapitalistički „progres“ uklanja samu mogućnost budućnosti: ona se pojavljuje kao na kapitalistički način degenerisani u-topos. Kapitalizam će konačno da se „stabilizuje“ kada uništi život na planeti i dođe na „nulti“ nivo nežive prirode.

               Hrišćanska kataklizma pretstavlja kraj materijalnog i početak „pravog“ života. To nije moguće ukoliko je čovek obezdušen, a to znači ukoliko je u njemu uništena vera u „istinski“ svet. Kapitalizam otima čoveku dušu koja simbolizuje životnost čoveka kao duhovnog bića i pretstavlja osnovnu mogućnost za njegovo obogotvorenje. Kapitalistička kataklizma uništava mogućnost hrišćanske kataklizme: nema greha i iskupljenja, nema kajanja i oproštaja… Kapitalizam je pretvorio svet u svoj reklamni prostor, a čoveka u hedonističko-detruktivnog fanatika koji nema potrebu za vrednosnim izazovima koji prevazilaze postojeći svet. Ljudski odnosi izgubili su duhovnu i moralnu dimenziju. Novac kao spektakularno ništa postao je sredstvo za ništenje duhovnih vrednosti, a princip „Pare ne smrde!“ vrhovni „religiozni“ princip. Savremena apokalipsa ne zasniva se na religioznoj svesti i nema iluzorni karakter, već je sve izglednija realnost koja se zasniva na razvoju kapitalizma kao totalitarnog destruktivnog poretka.

         Bespoštedno razaranje društvenog tkiva, i na taj način uništenje čoveka kao društvenog bića, pretstavlja još jedan „kvalitet“ kapitalizma. Kapitalizam degeneriše čoveka kao prirodno (erotsko) i društveno biće i to tako što degeneriše međuljudske odnose. On uništava potrebu čoveka za čovekom i stvara patološkog čoveka pre svega tako, što mu od malena uništava potrebu za ljudima i na taj način mogućnost da razvije čulo ljudskosti. Kapitalizam proizvodi usamljenog čoveka koji je izgubljen u kapitalističkom ništavilu i koji je sklon bekstvu iz realnog u iluzorne svetove. Ljudi postaju tehnizovane Lajbnicove monade. Što je još gore, izazivanje straha čoveka od čoveka pretstavlja osnov kapitalističke „društvenosti“. Pretvaranje čoveka u neprijatelja čoveku pretstavlja jedan od najgorih zločina kapitalizma. Ukidanjem čoveka kao društvenog bića proizvođenjem atomizovanih pojedinaca koji su u stalnom ratu, kapitalizam zaoštrava sukob između obezbeđivanja neposredne egzistencije čoveka kao jedinke i obezbeđivanja opstanka čovečanstva. Zapravo, obezbeđivanje neposredne egzistencije čoveka kao pojedinca posredstvom kapitalističkog mehanizma reprodukcije, koji od njega stvara destruktivnog sebičnjaka, sve dramatičnije dovodi u pitanje sposobnost čovečanstva da obezbedi opstanak. Ovo tim pre, što je atomizovanje ljudi najpogubniji oblik njihovog depolitizovanja.

            Kapitalizam proizvodi takve oblike „društvenosti“ koji degenerišu čoveka kao društveno biće. „Društvenost“ je svedena na borbu između ljudi, na laž, na podvalu, na zločin… U savremenom svetu ništa efikasnije ne uništava potrebu čoveka za čovekom nego kontakt čoveka sa čovekom. Ukidaju se autentični međuljudski odnosi u kojima čovek može da se realizuje kao slobodarsko, erotsko, emotivno, duhovno i stvaralačko biće i odnosi između ljudi dobijaju tehnički i destruktivni karakter, pri čemu čovek postaje mehaničko i destruktivno biće. Kapitalizam stvara surogat-društvenosti u obliku „potrošača“, „gledalaca“, „fanova“, „fejsbukovaca“… Sport je jedan od najvažnijih sredstava za degenerisanje i uništenje humane društvenosti. Sportisti su svedeni na kvazi-militarističku, zabavljačko-cirkuzanersku i kaskadersko-samoubilačku grupu, a publika na „navijačku masu“. Muzički „spektakli“, festivali piva i druge masovne pijanke, disko-klubovi, samoposluge i trgovački centri, pešačke zone u trgovačkim delovima grada i sl. – sve su to oblici kapitalističke proizvodnje „društvenosti“ koja je lišena prirodnosti i ljudskosti. Ona se svodi na stvaranje „potrošačke mase“ čije ponašanje uslovljava proces destruktivne kapitalističke reprodukcije, što znači potpuno komercijalizovani život. Kapitalizam od čoveka kao društvenog bića stvara potrošačko biće, a od društva kao zajednice emancipovanih ličnosti potrošačku gomilu. Mega-market postao je najvažniji društveni prostor, a „rasprodaje“ i prateći „potrošački stampedo“ najautentičniji oblik u kome se pojavljuje kapitalistička društvenost.

            Što se tiče interneta, sve veće mogućnosti tehničkog „komuniciranja“ postale su zamena za sve manje mogućnosti autentičnog ljudskog sporazumevanja. Umesto da se uspostavljaju neposredni odnosi između ljudi, uspostavljaju se „odnosi“ posredstvom „friziranog“ lika koji odgovara modelu „uspešne face“ po kriterijumima vladajućih vrednosti, što znači samo-obezvređivanjem i samosakaćenjem čoveka. Anonimnost, mogućnost momentalnog prekida kontakta, mogućnost neprestanog „preobražavanja“ i „doterivanja“ – sve to posreduje u „komuniciranju“. Na kompjuterskom ekranu ne pojavljuje se pravi lik čoveka, već njegova maska. Preko interneta ne uspostavljaju se međuljudski odnosi, već tehničke veze pri čemu su ljudi „oslobođeni“ čulnog, erotskog, emotivnog, u krajnjem, društvenog postojanja i društvenog posredovanja. Na ekranu pojavljuju se likovi koje čovek ne može da oseti, da dodirne, da pogleda u oči… Likovi koji nemaju miris, glas, toplinu… Stiče se „sloboda“ od sveta u kome čovek ne može da ostvari svoju ljudskost i to na način koji svodi čoveka na tehnički maskiranu prikazu. Internet-populizam je najnehumaniji oblik populizma. Prividno, svako može da se pojavi u „javnosti“, ali je to virtuelna „javnost“ anonimnih ljudi koji se kriju iza kompjuterskih ekrana. Istovremeno, ubedljiva većina tekstova koji se objavljuju na internetu nalaze se ispod svakog kulturnog nivoa i nameću se drugima putem sve agresivnije „tehničke prezentacije“ koja odgovara mehanizmu reklamne kampanje „potrošačkog društva“. Najgore je to što mladi prihvataju da budu bačeni u virtuelni svet. To je konformistički „odgovor“ usamljenog čoveka zaglibljenog u blatu kapitalističkog beznađa. Prihvatanje virtuelnog sveta je, zapravo, prihvatanje postojećeg sveta u kome nema mesta za mladost, za ljubav, za budućnost… U konačnom, radi se o tome da se otkloni svaka mogućnost da se ljudi ujedine i deluju kao politička bića koja teže iskorenjivanju uzroka nesreće. Uništavanje čoveka kao društvenog bića putem tehnike i „potrošačkog“ načina života pretstavlja najefikasniji način njegovog depolitizovanja. Bez neposrednog povezivanja i organizovanja potlačenih na temelju jasne vizije budućeg sveta za koji se treba boriti, izlazak na ulicu svodi se na pražnjenje nezadovoljstva koje ne doprinosi ukidanju neljudskog sveta, već do stvaranja novih oblika tlačenja i izrabljivanja.

x          x         x

6. јануара 2013. at 22:16

Љубодраг Симоновић: „Отуђење“ и деструкција

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст

„ОТУЂЕЊЕ“ И ДЕСТРУКЦИЈА      

             „Отуђење“ је основни појам на коме се заснива Марксова критика капитализма, а „разотуђење“ основни појам на коме се заснива ослободилачка интенција његове критике капитализма и визија будућности.Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције довело је до тога да је Марксов појам„отуђење“ постао недостатан појам који не пружа могућност да се успостави одговарајуће полазиште за критику капитализма. Савремено отуђење човека нема само нехумани, већ и деструктивни карактер. Оно подразумева уништавање природе као животворне целине, човека као биолошког и људског бића и еманципаторског наслеђа националних култура и грађанског друштва, што значи визионарског ума и идеје novuma. Уништавањем културне и слободарске свести уништава се могућност да човек постане свестан своје отуђености и да успостави критичку и мењалачку дистанцу према капитализму.

           Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције нису само приватна својина, рад и тржиште постали начин отуђења човека од његовог природног и људског бића, већ је то постао сам живот. За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у своју вредносну, већ и животну сферу и радне слојеве. Радник није само робни произвођач, већ и робни потрошач и као такав произвођач тржишта, што значи средство за решавање кризе хиперпродукције. Деструктивни конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма човека и најважнији начин на који радник бива увучен у егзистенцијалну и вредносну орбиту капитализма. Капиталистички начин живота (“потрошачко друштво”) постаје тотализујућа моћ која никога не штеди и од које се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори je облик тоталитаризма који је створен у историји јер он у потпуности подређује природу, друштво и човека деструктивном механизму капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена је у монструозној максими “Паре не смрде!” у којој се, истовремено, изражава бит екоцидног капиталистичког варваризма.

              Код Маркса је људскост,која пре свега подразумева слободу и стваралаштво,најважнији квалитет који човек поседује и у односу према њему појављује се идеја „отуђења“. Оно је могуће зато што је човек у својој бити људско биће: човек може да постане не-човек зато што је човек. По Марксу, људскост може бити потиснута и дегенерисана, али не и уништена. Упркос манипулацији и репресији, Гетеовим речима казано, „добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. Идеја о„отуђењу“ човека појављује се у односу према могућности „разотуђења“, што значи да и поред капиталистичке тотализације живота капитализам неће успети да уништи људскост у човеку и да ће она у погодном историјском тренутку (економска криза капитализма) да се појави у облику  револуционарне свести и праксе. „Разотуђење“ је универзални принцип и подразумева ослобађање човека од нехумане улоге коју му је капитализам наметнуо. Од посебног значаја је то што Марксов појам „отуђење“ упућује на то да се човек у капитализму отуђује од своје људскости тако што се отуђује од својих истинских људских потенцијала, што значи од онога што као универзално стваралачко биће може да постане. Сваки човек носи у себи безгранични потенцијал људског – то је најважнија Марксова хуманистичка порука која је основ његове визије будућности. Што се тиче капиталисте, он као капиталист не може да постане хумано биће, већ то може да постане само уколико се као човек еманципује од капитализма, што пре свега значи уколико својим радом обезбеђује сопствену егзистенцију. Укидање класа и класних односа не значи само враћање радника своме истинском људском бићу, већ и враћање капиталисте себи као човеку. Социјалистичка револуција, са којом се укида класно друштво које је засновано на приватној својини над средствима за производњу, и капиталисте лишава нељудскости: нема капиталиста без капитализма. Циљ социјалистичке револуције није истребљење капиталиста, већ укидање класног друштва и стварење таквих друштвених односа који ће омогућити да сваки човек, у заједници са другим људима, реализује своје истинске људске моћи.

               Имајући у виду владајућу тенденцију у развоју капитализма, уместо Марксовог појма „отуђење“, појам деструкција требало би да постане полазиште у критици капитализма. Тај појам пружа могућност да се уочи најважнији и по човечанство и живи свет најпогубнији потенцијал капитализма. Идеја деструкције нема само у виду положај човека у капитализму и његов однос према природи као предмету рада и „анорганском телу“ (Маркс) човека, већ и однос капитализма према живом свету, што значи однос према природи као еколошкој целини и у том контексту однос према човеку као биолошком и људском бићу. Капитализам не отуђује само природни свет од човека, већ уништавајући природу ствара од ње смртног непријатеља човекa. У капитализму не доминира отуђени, већ деструктивни рад; не прерада, већ уништавање природе; не потискивање еротске природе човека и осиромашење чула, већ дегенерисање људског и биолошког (генетског) бића човека; не заглупљивање човека, већ уништење ума… Развијајући се као тоталитарни поредак деструкције капитализам укида могућност сукоба између људског и нељудског тако што уништава људско и тиме укида могућност отуђења: што је човек мање човек, све је мања могућност да се човек отуђи од себе као човека.

              Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције намеће питање: да ли капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он у потпуности и неповратно изгуби своје људске особености? Када се има у виду деструктивно лудило које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама, намеће се закључак да је капитализам прекорачио антрополошку границу до које је Маркс дошао са својом идејом „отуђења“ и успео да до те мере дегенерише човека, да су његове деструктивне „потребе“ постале снага која га покреће и која даје смисао његовом животу. Не ради се само о отуђењу човека од његове људске бити, већ и о његовом дегенерисању као људског и биолошког бића. Капитализам не само да дехуманизује човека, већ га денатурализује, што значи лишава га особина које су својствене живим бићима. Капитализам не приморава само човека да се понаша као механички део индустријског процеса рада и на тај начин га телесно деформише, као што то тврди Маркс, већ га генетски изобличава и сакати као живо биће. Ради се о капиталистички изазваној мутацији човека од природног и културног бића у радно-деструктивни (потрошачки) механизам. Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“, већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света. Потреба за уништавањем постала је аутентична потреба на капиталистички начин дегенерисаног човека.

             Живот који се заснива на деструктивном капиталистичком тоталитаризму постао је извориште телесног и менталног дегенерисања људи. „Потрошачко друштво“ приморава човека да се прилагоди владајућем поретку путем деструктивног конзумерског активизма који са све интензивнијем уништавањем робе (динамика деструкције) „решава“ кризу хиперпродукције и омогућава да се створи нови простор на тржишту. Он најнепосредније условљава начин живота, менталитет и вредносни хоризонт савременог капиталистичког (мало)грађанина. Разлика између „класичног“ и савременог капитализма је у томе, што савремени капитализам сакати и дегенерише људе не само тако што своди све људске потребе на „потребу за имањем“ (Маркс), већ на потребу за уништавањем. „Имање“ подразумева потребу за трајним поседовањем и искоришћавањем ствари. Квалитет трајност, који је некада претстављао највећу вредност робе, у „потрошачком друштву“ постао је највећа препрека за стварање тржишта и оплодњу капитала. Нису више ствари (роба) те које имају фетишки карактер, као што то тврди Маркс, већ је деструкција добила фетишки карактер. Капитализам претвара животворну (еротску) енергију човека у погонску снагу деструкције. На тај начин он уништава аутентичну и ствара деструктивну друштвеност. Уништити што више робе у што краћем времену претставља највиши изазов за савременог капиталистичког фанатика. У току новогодишње продајне кампање у освит 2011. године, на једној од лондонских робних кућа појавио се натпис: „Купујем, дакле постојим!“ Ова наказна парафраза Декартове максиме cogito ergo sum („Мислим, дакле постојим.“) недвосмислено указује на природу савременог капиталистичког дегенерисања човека. Крајњи и најпогубнији резултат развоја „потрошачког друштва“ је уништење човека као умног бића и претварање људске заједнице у гомилу деструктивних капиталистичких фанатика.

             Маркс истиче да капитализам развија универзалне људске потребе, а онда тврди у Економско-филозофским рукописима да капитализам своди све људске потребе, укључујући и изворне природне и људске потребе, на потребу за имањем: „Приватна својина начинила нас је толико тупим и једностраним да један предмет постаје наш тек кад га имамо, тек када он, према томе, постоји за нас као капитал или кад је он од нас непосредно поседован, једен, пијен, ношен, настањен итд., кратко речено употребљен. И сама приватна својина, додуше, ова непосредна остварења поседа схвата само као средства за живот, но живот, за чија средства она служе, јесте живот приватне својине, рад и капитализирање“. (…) „На место свих физичких и духовних чувстава је, према томе, ступило отуђење свих тих чувстава, чувство имања. На овоапсолутно сиромаштво морало је да се сведе људско биће да би из себе рађало унутарње богатство…“ (15) Које је то „унутарње богатство“ које човек „из себе рађа“ онда када га капитализам сведе на „апсолутно сиромаштво“? Ова игра речи, која се заснива на слободарском оптимизму и у којој људскост постаје апстракција, прикрива истину да капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он изгуби људскост без које неће имати потребу за правдом и слободом и стога се неће борити за праведни и слободни свет. Маркс је могао да развије своју критику до краја, али постављајући ствари на тај начин могао је да дође до закључка да капитализам безнадежно дегенерише човека и тиме укида сваку могућност разотуђења, што значи могућност да човек створи нови свет. На тај начин била би прекорачена антрополошка граница након чега би позив на борбу против капитализма постао бесмислен. По Марксу, упркос томе што се човек отуђује од себе, у дубини његовог бића и даље гори пламен људског који ће се, потстакнут заједничком борбом против капитализма а за хумани свет, разбуктати и испунити својим сјајем и топлином читав свет. Неспорно је да визију будућности треба засновати на вери у човека, али и на свести да је капитализам у стању да уништи људско у човеку.

Прочитај текст до краја»

10. децембра 2012. at 16:25 2 коментара

Љубодраг Симоновић Дуци: „Клопка“ ТВ Пинк 2002.

Љубодраг Симоновић Дуци: „Клопка“ ТВ Пинк 2002.

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ово је само исечак из емисије „Клопка“ на ТВ Пинк из 2002. године коју је тада водила Оливера Ковачевић. Гости емисије били су: Љубодраг Симоновић Дуци, Петар Игња новинар недељника НИН, и Миља Јовановић активисткиња покрета „Отпор“. У емисији је углавном виђен дуел између Дуција и буцмасте отпорашице. Дуци је разјашњавао суштину борбе притив капитализма, као главног узрочника свих проблема целог човечанства, не само Србије, док се ова отпорашица бави неком тобожњом борбом за решавање „наших аутентичних проблема“, али све у циљу да се замаскира, да је главни проблем за те наше аутентичне проблеме, управо капитализам, који их системски генерише преко људи на власти, а отпораши то само треба да замагле и упакују у форму „аутентичности“ и да узрок није у капитализму.

То је тај исти капитализам који је и финансирао тај наш „аутентични“ покрет „Отпор“ ради спровођења својих циљева, разарања и уништења Србије у сваком погледу. Дуци је још тада открио да тај наш „аутентични“ покрет „Отпор“ финансира капиталистичка Америка, са централом у Будимпешти, што је буцмаста отпорашица негирала. Међутим, данас сви знамо да је то тачно, будући да је бивши амбасадор у Југославији Монтгомери, то изнео у својој књизи, са тачним цифрама колико су и када дате паре „нашим отпорашима“…

4. новембра 2012. at 17:55 1 коментар

Љубодраг Симоновић на ТВ „Ин“ Бијељина – мај 2012.

Љубодраг Симоновић на ТВ „Ин“ Бијељина, мај 2012.

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У мају 2012. Дуци је гостовао на бијељинској телевизији „Ин“ у оквиру емисије „Сасвим лично“. Емисија је снимљена поводом предстојећих олимпијских игара у Лондону да би се показала права сурова позадина спорта и олимпијских игара, чији је утемељивач и оснивач био француз Пјер де Кубертен, наводно „велики хуманиста“ како га званичници годинама лажно представљају, а самим тим и олимпијске игре имају тобоже „миротворачки и хуманистички дух“, где је само: “ важно учествовати“, док нам сурова реалност говори да је у спорту само и једино: „важно победити“… и то по свакој цени, по цени људског живота, коју наравно највише плаћају млади људи, будући да се у спорту ни један вреднији резултат или рекорд не може постићи, а да се истовремено човек као спортиста не уништава као људско и биолошко биће, говори Дуци.

Допинг и дрога су главно средство за то, односно „индустрија смрти“, и у ту сврху добро је прочитати следеће Дуцијеве одличне и упечатљиве текстове:

Да се не заборави – смрт Биргит Дресел!
http://www.scribd.com/
Спорт у мочвари дроге:
http://www.scribd.com/

А овај текст је много значајан за разјашњавање позадине олимпизма.

Олимпизам и фашизам:
http://www.scribd.com/

Хуан Антонио Самаранч на нацистичкој прослави поздравља фашистичким поздравом. (кликни на слику да је видиш у пуној величини)

А и нека најновија дешавања нас упозоравају да спортом провејава деструктивни дух капитализма, дух смрти!

Умро фудбалер Еспањола Данијел Харк:
http://bit.ly/NdtDpF

Смрт светског првака после тренинга:
http://bit.ly/NdtQcl

Преминуо српски веслач:
http://bit.ly/L9Oad8

„Српски веслач Немања Нешић преминуо је на тренингу у Смедереву. Двадесетчетворогодишњи Нешић био је један од кандидата за одлазак на Олимпијске игре. За сада се испитују околности под којима је Нешић преминуо, а током дана ће се извршити обдукција.“

Годинама нам политичари преко својих медија и разни „спортски радници“ причају, да спорт и олимпијске игре имају „миротворачки, пријатељски и хуманистички дух“, а ево шта је стварно тај „велики хуманиста“ Кубертен говорио у својим делима, на око 60.000 страница, која је он, што се упорно крије, завештао Хитлеру и тражио је од нациста да буду „чувари“ (?!) његове „хумане олимпијске идеје“.

Кубертен је говорио: „да пријатељство није за људе, него за анђеле“ (?!!) што је основ и темељ његове утилитарне педагогије ( http://bit.ly/MOgZyk ), а говорио је још и то, да спорт треба да буде главно средство да се масе држе под контролом и покорношћу, да им буде као духовна дрога, не би ли се тако људи одвратили од проналажења правих узрока проблема у њиховим животима, како би се касније организовали да их реше кад их пронађу.

Ово правило је НСП данас довео до лудила и потпуне идиотизације, јер док се уништава природа и од живота многих људи у свету прави јад и беда, истовремено се ти исти људи примају на лудило спортских спектакла попут олимпијских игара, светских првенстава, и уместо да се побуне против своје про-капиталистичке власти која им уништава животе и прави беду од њих, они се закаче на тв екране да по цео дан посматрају разне спортске догађаје, спектакле, разне идиотске серије и слично…

Дуци је говорио и о Брејвику као чистом дехуманизованом продукту капитализма, као новом врсти убице новог светског поретка, убице терминатора, киборга… коме је живот у капиталистичком систему потпуно испразнио ум, у њему више нема емоција, људскости, он постаје потпуно роботизована наказа за убијање, он постаје терминатор по узору на холивудске филмове.

Многи теоретичари попут Чомског, Петера Слотердијка и други… свесно избегавају да уђу у суштину и бит спорта, будући да се тако у ствари улази у суштину капитализма, јер када имаш права да убијеш на спортском терену, ти онда постављаш питање природе једног друштва, истаче Дуци.

Осим овог сјајног Дуцијевог наступа, погледајте још неке вести, којих има колико хоћете, које указују како услед допинга млади људи спортисти напросто умиру ко покошени на такмичењима, утакмицама и тренинзима, а политичари и „спортски хуманитарни радници“ цинично се крсте и чуде, као не знају о чему се ту ради, јер дотични „није показивао никакве знаке да је болестан“…

Фудбалер преминуо у Италији:
http://bit.ly/MNOl1E

„Пјермарио Моросини, фудбалер италијанског друголигаша Ливорна, преминуо је данас у болници, пошто је на терену доживео срчани удар…“

Преминули хокејеш користио допинг
http://www.vesti.rs/

Смрт кошаркаша у Португалији:
http://bit.ly/MNOKks

„Амерички кошаркаш Кевин Вајдмонд из лисабонског клуба Оваренсе преминуо је у недељу у полувремену утакмице са Академиком, која се играла у граду Леирија…“

23. јуна 2012. at 18:10

Љубодраг Дуци Симоновић: Интервју из 1972 године

Љубодраг Дуци Симоновић: Интервју из 1972 године

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ово је интервју Љубодрага Симоновића Дуција из 1972. године са тадашњим популарним ТВ коментатором Драганом Никитoвићем. Чућете Дуцијева тадашња размишљања о спорту, кошарци и свом упоредном успешном школовању. За све нас који смо били сведоци тога времена, укључујући и Дуција наравно, интересантна је та 40-огодишња дистанца, са становишта живота као једног непрекидног динамичног процеса промена, наших схватања, веровања, очекивања… и данашњег тренутка.

18. јуна 2012. at 18:15 8 коментара

Старији чланци


Mapa sajta na srpskom

srbski
Klikom na donji link, imate pregledno sve na jednom mestu: Ducijeve tekstove, video i audio priloge, razne informacije:
http://wp.me/p6c8V-B7

Sitemap in english

eng
By clicking on the link below, you can find all in one place: Duci's articles, video and audio attachments, a variety of information in english and other languages:
http://wp.me/p6c8V-Bu

Unesite svoju adresu e-pošte da biste se prijavili na ovaj blog i primali obaveštenja o novim člancima preko e-pošte. Posle unosa kliknite na "Prijavi me!"

Придружите се 1.022 других пратиоца

Категорије

Архива

Хероји победе над фашизмом

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The heroes of the victory over fascism

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Европска будућност балканских народа

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

The European future of the Balkan peoples

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

JOIN US! NATO

Problemi sa slikom će biti brzo otklonjeni

Претплата / Subscribe

Банер за блог Љубодрага Симоновића Дуција

Problemi sa slikom će biti otklonjeni

Дуцијеве књиге


%d bloggers like this: